Симон V Монфорт

Симон V Монфорт
Симон V Монфорт
Лични подаци
Датум рођења	око 1208.
Место рођења	Монфорт, Краљевина Француска
Датум смрти	4. август 1265. (56/57 год.)
Место смрти	Ившем, Краљевина Енглеска
Гроб	опатија Ившем
Породица
Супружник	Елеонора од Лестера
Потомство	Eleanor de Montfort, Henry de Montfort, Guy de Montfort, Count of Nola, Amaury de Montfort, Canon of York, Симон VI Монфорт
Родитељи	Симон де Монфорт; Аликс од Монтморенсија
Династија	Монфорт
гроф Лестера
Период	1239-1265
Претходник	Симон де Монфорт
Наследник	нема

Симон V Монфорт, 6. гроф Лестера, такође познат и као Симон Монфорт Млађи (око 1208 - 4. август 1265) је био француски племић, гроф Лестера и вођа опозиције у Другом баронском рату у Енглеској.

Детињство и младост

Симон је био син Симона Монфорта, вође крсташа у Катарском крсташком рату. Као млађи син је привлачио мало пажње у својој младости. Тачан датум његовог рођења није познат. Први пут његово име забележено је 1217. године. Пратио је свога оца у Катарском крсташком рату те је био присутан приликом опсаде Тулуза када му је отац погинуо ударивши главом у камен.^[1]. Поред Амалрика, Симон старији је имао још једног сина који је погинуо у опсади Кастелнодарија 1220. године. Као младић је Монфорт вероватно учествовао у Катарском крсташком рату. Након губитка Нормандије, Јован без Земље доделио је старијем Симону Лестер. Он је успео да стекне бројне територије, али је 1218. године погинуо приликом опсаде Тулуза, а његов старији син Амалрик није успео да одржи новоосвојене области. Када је одбијен у покушају да поврати Лестер, Амалрик га је доделио своме млађем брату у замену за територије у Француској. Симон је у Енглеску стигао 1229. године. Није знао енглески језик, али је стекао симпатије краља Хенрија који је волео странце који говоре француским језиком на коме су, у том периоду, вођени судски процеси у Енглеској. Тек 1239. године Симон је и званично понео титулу грофа Лестера. Као господар Лестера, Монфорт је протерао малу јеврејску заједницу која га је настањивала (1231). Монфорт је постао љубимац краља Хенрија који му је 1236. године издао повељу као грофу Лестера иако Симон званично још увек није носио ту титулу^[2]

Симон се јануара 1238. године оженио Елеонором, ћерком Јована без Земље и Изабеле Анголемске. Елеонора је претходно била удата за Вилијама Маршала, грофа Пембрука. Заветовала се да се неће удавати након његове смрти, а сада је ту заклетву прекршила. Кентербертијски архиепископ Едмунд Рик је стога био против склапања овог брака. Енглеско племство протестовало је због брака краљеве сестре са странцем скромног ранга. Највећи противник овог брака био је Ричард Корнволски коме је краљ морао платити 6000 марака како би мир поново био успостављен. Односи између Хенрија и Симона су на први поглед били срдачни. Краљ је Монфорту пружио подршку када је овај кренуо у Рим (март 1238) како би од папе издејствовао одобрење за склапање брака. Своме првенцу Монфорт је дао име Хенри у част краља.

Сукоб са Хенријем

Битка код Ившема

Сукоб између Монфорта и Хенрија отпочео је 1239. године. Монфорт је дуговао велики новац Томасу, грофу Фландрије те је као гаранцију за отплату дуга именовао краља Хенрија. Краљ очигледно то није одобрио јер је бесан позвао Монфорта на одговорност. Дана 9. августа 1239. године Монфорт је одговарао пред краљем који је претио да ће га затворити у Лондонској кули. Монфорт и Елеонора су пред краљем морали побећи у Француску. Тамо се придружио Баронском крсташком рату пошто се још две године раније заветовао да ће отићи на ходочашће у Свету земљу. У рату, међутим, није учествовао у сукобима са муслиманима те се у јесен 1241. године вратио у Енглеску придруживши се краљу Хенрију у рату против француског краља Луја IX. Кампања је завршена неуспехом, а Монфорт је бесан изјавио да би Хенрија требало затворити као француског краља Карла III након битке код Суасона. Монфорт се желео придружити и Лујевом Седмом крсташком рату 1248. године против ајубидског Египта. На захтеве краља Хенрија одустао је од ове идеје.

Због жалби на строгост Монфортове администрације, гроф Лестера поново 1252. године бежи у Француску. Тамо су му барони понудили регентство над Француском. Након смрти Бланке од Кастиље ово место остало је упражњено. Монфорт је радио на измирењу две државе. У пролеће 1258. године краљ Хенри ΙII је, не обазирући се на рђаву прошлогодишњу летину, од барона затражио трећину читавих прихода земље. Тада је дошло до прелома. Наоружани барони долазе на заседање у Вестминстер и натерају краља да одреди 24 човека ради спровођења опште политичке реформе. Комисија двадесетчетворице је исте године у Оксфорду поднела пројекат новог устава, тзв. „Оксфордски статути“ које су у Енглеској завели баронску олигархију. Сва власт пренета је на петнаесторицу барона без чије сагласности краљ није могао донети одлуке. Велико веће је укинуто и замењено малим већем од дванаест лица која су бирали барони. Барони су постављени и на све важније функције. Међутим, ни једна од страна није сматрала да је борба завршена. Хенри је већ 1261. године поништио статуте те је Монфорт напустио земљу.

Други баронски рат и смрт

Споменик на Монфортовом гробу

Симон се 1263. године вратио у Енглеску на позив барона који су створили опозицију краљу. Краљ је брзо попустио и дозволио Монфорту да преузме контролу над саветом. Његов син Едвард је, међутим, почео да поткупљује бароне. Распуштање парламента октобра исте године довео је до обнављања непријатељства. Симон је утамничен. У сукобу је француски краљ Луј наступао као арбитар. Грађански рат избио је већ следеће, 1264. године. У бици код Левеса (14. мај 1264) Хенри је поражен и заробљен, заједно са Ричардом Корнволским и својим сином Едвардом. Монфорт је успоставио своју власт у складу са одредбама Оксфордских статута из 1258. године. Одлуке је доносио уз консултације са парламентом. Монфортов парламент представља модел по коме ће га касније сазивати и краљ Едвард I. Едвард се успео ослободити заробљеништва. Одлучујућа битка вођена је код Ившема 1265. године. У бици је страдао Монфорт, и остале вође опозиције као што су Петар Монфорт и Иго Деспенсер.^[3]. Едвардове снаге односе велику победу. Шест месеци касније, ројалисти освајају и замак Кенилворт чиме је рат завршен. Монфортовим снагама дозвољено је да се извуку из замка. Хенри је враћен на престо. Жртве рата процењују се на око 15.000. Монфортово тело је унакажено од стране ројалиста^[4]. Гроб Симона Монфорта је у наредним годинама често посећиван од стране ходочасника. Наполеон Бонапарта га је назвао "једним од највећих Енглеза"^[5]

Породица

Са Елеонором је Монфорт имао седморо деце:

Хенри Монфорт (1238-1265)
Симон VI Монфорт (1240-1271)
Амалрик Монфорт (1242/3-1300)
Гај Монфорт (1244-1288)
Џоана Монфорт (умрла између 1248. и 1250)
Ричард Монфорт (умрла 1266)
Елеонора Монфорт (1252-1282)

Породично стабло

16. Amauri IV de Montfort

8. Симон II Монфорт

17. Agnes de Garlende

4. Симон III Монфорт

9. Maud

2. Симон де Монфорт

20. Robert de Beaumont, 2nd Earl of Leicester

10. Robert de Beaumont, 3rd Earl of Leicester

21. Amice de Montfort

5. Amicia de Beaumont

22. Hugh de Grandmesnil, Baron Hinckley

11. Petronella de Grandmesnil

23. Alice de Beaumont

1. Симон V Монфорт

24. Bouchard IV de Montmorency

12. Mathieu I de Montmorency

25. Agnes de Beaumont

6. Bouchard V de Montmorency

26. Хенри I

13. Alice FitzRoy

3. Аликс од Монтморенсија

28. Baldwin III of Hainaut

14. Baldwin IV of Hainaut

29. Yolande von Geldern

7. Laurette of Hainaut

30. Godfrey I, Count of Namur

15. Alice of Namur

31. Ermesinde of Luxembourg

Референце

^ Maddicott 1996, стр. 4.
^ Maddicott 1996, стр. 19
^ Sharma 2000, стр. 184.
^ Dan Jones, "The Plantagenets: The Kings Who Made England".
^ Napoleon Bonaparte, Napoleon's Notes on English History made on the Eve of the French Revolution, illustrated from Contemporary Historians and referenced from the findings of Later Research by Henry Foljambe Hall (New York: E. P. Dutton & Co., 1905), 12, 56.

Литература

Sharma, Simon (2000). A History of Britain. стр. 184. ISBN 978-0-563-38497-7.
Labarge, Margaret Wade. Simon de Montfort (London: Eyre & Spottiswoode, 1962)
Maddicott, John Robert (1996). Simon de Montfort. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-37493-4.
Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Montfort, Simon de”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press.
Blaauw, William Henry (1871). The Barons War: Including the Battles of Lewes and Evesham (2nd изд.). Baxter and Son.

[FOOTNOTEMaddicott19964-1] Maddicott 1996, стр. 4.

[2] Maddicott 1996, стр. 19

[FOOTNOTESharma2000184-3] Sharma 2000, стр. 184.

[4] Dan Jones, "The Plantagenets: The Kings Who Made England".

[5] Napoleon Bonaparte, Napoleon's Notes on English History made on the Eve of the French Revolution, illustrated from Contemporary Historians and referenced from the findings of Later Research by Henry Foljambe Hall (New York: E. P. Dutton & Co., 1905), 12, 56.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]