Reporteri bez granica
Reporteri bez granica (engl. Reporters Without Borders - RWB), takođe poznata po svom originalnom imenu Reporters Sans Frontières (RSF), internacionalna je neprofitna, nevladina organizacija bazirana u Parizu koja sprovodi političko propagiranje po pitanjima koja se tiču slobode informisanja i slobode štampe.
| Reporteri bez granica | |
|---|---|
| Reporters Sans Frontières | |
 | |
| Osnovana | 1985 |
| Osnivač | Robert Menard, Remi Luri, Žak Molenat i Emilien Žubino |
| Datum osnivanja | 1985 |
| Tip | neprofitna organizacija, nevladina organizacija sa konsultantskim statusom u Ujedinjenim nacijama |
| Sedište | Pariz, Francuska |
| Predsednik | Pjer Haski |
| Generalni direktor | Kristof Deloar (od jula 2012) |
| Rukovodioci | Kristijan Mihr, CEO RWB Nemačka Rubina Mehring, predsednik RWB Austrija Tereza Obreht Hodler, predsednik RWB Švajcarska |
| Budžet | prihodi: €4,9 miliona (2013) rashodi: €4,2 miliona (2013) |
| Broj zaposlenih | približno 120 |
| Veb-sajt | RSF |
| Dobra situacija Zadovoljavajuća situacija Zabeleženi problemi | Ozbiljna situacija Veoma ozbiljna situacija Bez podataka |
Reporteri bez granica imaju dve glavne sfere delovanja: jedna je fokusirana na internetsku cenzuru i nove medije, a druga na pružanje materijalne, finansijske i psihološke pomoći novinarima koji deluju u opasnim područjima.[2] Njihove misije su da kontinuirano prate napade na slobodu informacija širom sveta, denunciraju takve napade u medijima, deluje u saradnji sa vladama u borbi protiv cenzure i zakona čiji je cilj ograničavanje slobode informisanja, moralna i finansijska pomoć progonjenim novinarima, kao i njihovim porodicama. Oni isto tako nude materijalnu pomoć ratnim dopisnicima u cilju poboljšanja njihove bezbednosti.
Zaleđina
уреди
Reportere bez granica su osnovali Robert Menard, Remi Luri, Žak Molenat i Emilien Žubino, u Monpeljeu, Francuska 1985. godine.[3] Njegovo sedište je u 2. okrugu Pariza.[4] RWB takođe održava urede u Berlinu, Briselu, Ženevi, Madridu, Rimu, Štoholmu, Tunisu, Beču, i Vašingtonu. Njihov prvi ured u Aziji, locira u Tajpeju, Tajvan, zvanično je otvoren u julu 2017.[5][6][7] Tajvan je pet godina zaredom, od 2013. godine, proglašen najboljom azijskom državom u RSF-ovom indeksu slobode štampe, a 2017. je bio rangiran na 45. mestu.[8][9]
U početku je udruženje radilo na promociji alternativnog novinarstva, ali bilo je neslaganja između osnivača. Konačno je ostao samo Menard i on je promenio smer organizacije ka promociji slobode štampe.[3] Reporteri bez granica navode da svoju inspiraciju crpi iz člana 19 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima iz 1948. godine, prema kojem svako ima „pravo na slobodu mišljenja i izražavanja”, kao i pravo na „traženje, primanje i prenos” informacija i ideja „bez obzira na granice”.
Menard je bio prvi generalni sekretar RVB-a. Žan-Fransoa Žulijard je nasledio je Menarda 2008. godine.[10] Kristof Deloar je nasledio Žulijarda u julu 2012. godine, kada je postao generalni direktor.[11]
Publikacije
уредиBarometar slobode štampe
уреди
RWB održava „Barometar slobode štampe” na svom vebsajtu na kome se vidi broj novinara, medijskih pomoćnika, netizena i građanskih novinara koji su ubijeni ili zatvoreni tokom godine.[12]
| Ubijeno | Uhapšeno | ||||
|---|---|---|---|---|---|
| Godina | Novinari | Medijski asist. | Netizeni | Novinari + Medijski asist. |
Netizeni |
| 2017[12][13] | 54 | 8 | 7 | 219 | 107 |
| 2016[14] | 62 | 8 | 9 | 182 | 149 |
| 2015[15] | 81 | 6 | 20 | 169 | 163 |
| 2014[16][17] | 73 | 11 | 21 | 178 | 178 |
| 2013[18][19] | 79 | 4 | 55 | 826 | 127 |
| 2012[20] | 87 | 7 | 49 | 879 | 144 |
| 2011[21][22] | 67 | 2 | 10 | 1044 | 199 |
| 2010[23] | 58 | 1 | 0 | 535 | 152 |
| 2009[24] | 75 | 2 | 0 | 573 | 151 |
| 2008[25] | 60 | 1 | 0 | 673 | 59 |
| 2007[26] | 88 | 22 | 0 | ||
| 2006[27] | 85 | 32 | 0 | ||
| 2005[28] | 64 | 5 | 0 | ||
| 2004[29] | 63 | 16 | 0 | ||
| 2003[30] | 43 | 3 | 0 | ||
| 2002[31] | 25 | 4 | 0 | ||
Priručnici za novinare i blogere
уредиTokom godina, RWB je objavio nekoliko priručnika za pružanje pomoći novinarima i blogerima, kao i za podizanje svesti javnosti, uključujući:[32]
- Vodič za novinare koji su prisiljeni da pobegnu u egzil, jun 2012.[33]
- Priručnik za blogere i sajber-disidente, septembar 2005, ažurirano u martu 2008.[34]
- Priručnik za novinare, april 2007, ažurirano u februaru 2013.[35]
- Priručnik za novinare tokom izbora, 2015. izdanje[36]
- Vodič za bezbednost novinara, decembar 2015.[37]
Види још
уредиReference
уреди- ^ „2022 World Press Freedom Index”. Reporters Without Borders. 2022.
- ^ "Reporters Without Borders : For Freedom of Information" Архивирано 2013-01-22 на сајту Wayback Machine, Reporters Without Borders, 16 April 2012, retrieved 21 March 2013
- ^ а б "Who We Are?" Архивирано 2012-10-26 на сајту Wayback Machine, Reporters Without Borders, 12 September 2012, retrieved 8 March 2013
- ^ „Contact us”. Reports Without Borders. Архивирано из оригинала 4. 8. 2012. г. Приступљено 31. 7. 2012.
- ^ Pei-ling, Chiang (18. 7. 2017). „Reporters without Borders opens office in Taipei”. Приступљено 26. 1. 2018.
- ^ „Reporters Without Borders Picks Taiwan for Asian Bureau”. New York Times. Приступљено 7. 4. 2017.
- ^ „Reporters Without Borders opens first Asia office in Taiwan”. AFP. Архивирано из оригинала 07. 02. 2021. г. Приступљено 7. 4. 2017.
- ^ Reporters Without Borders selects Taipei for first Asian bureau, Taiwan Today, April 7, 2017
- ^ Taiwan, Reporters Without Borders, April 2017
- ^ Menegaux, Charlotte (26. 9. 2008). „Robert Ménard 'se passera très bien des médias'” (на језику: French). Le Figaro. AFP. Архивирано из оригинала 11. 12. 2008. г. Приступљено 24. 12. 2008. English translation: "Robert Ménard 'will be fine media' "
- ^ "Christophe Deloire appointed Reporters Without Borders director-general" Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016), Reporters Without Borders, 21 May 2012
- ^ а б "Journalists Killed 2017", Reporters Without Borders. Retrieved 24 March 2018.
- ^ "Worldwide Round-Up of Journalists Killed, Detained, Help Hostage, or Missing in 2017", Reporters Without Borders. Retrieved 24 March 2018.
- ^ "Journalists Killed 2016", Reporters Without Borders. Retrieved 24 March 2018.
- ^ "Journalists Killed 2015", Reporters Without Borders. Retrieved 24 March 2018.
- ^ "Journalists Killed 2014", Reporters Without Borders. Retrieved 24 March 2018.
- ^ "2014 round-up of violence against journalists" Архивирано на сајту Wayback Machine (30. јануар 2016), Reporters Without Borders, 15 December 2014
- ^ "Journalists Killed 2013", Reporters Without Borders. Retrieved 24 March 2018.
- ^ "71 journalists were killed in 2013" Архивирано на сајту Wayback Machine (20. март 2016), Reporters Without Borders, 18 December 2013.
- ^ "Journalists Killed 2012", Reporters Without Borders. Retrieved 8 November 2016, Reporters Without Borders, 30 December 2012
- ^ "Journalists Killed 2011", Reporters Without Borders. Retrieved 24 March 2018.
- ^ "The 10 most dangerous places for journalists" Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016), Reporters Without Borders, 21 December 2011.
- ^ "Journalists Killed 2010", Reporters Without Borders. Retrieved 8 November 2016.
- ^ "Journalists Killed 2009", Reporters Without Borders. Retrieved 24 March 2018.
- ^ "Journalists Killed 2008", Reporters Without Borders. Retrieved 8 November 2016.
- ^ "Journalists Killed 2007", Reporters Without Borders. Retrieved 8 November 2016.
- ^ "Journalists Killed 2006", Reporters Without Borders. Retrieved 8 November 2016.
- ^ "Journalists Killed 2005", Reporters Without Borders. Retrieved 8 November 2016.
- ^ "Journalists Killed 2004", Reporters Without Borders. Retrieved 8 November 2016.
- ^ "Journalists Killed 2003", Reporters Without Borders. Retrieved 8 November 2016.
- ^ "Journalists Killed 2002", Reporters Without Borders. Retrieved 8 November 2016.
- ^ "Handbooks" Архивирано 2013-10-14 на сајту Wayback Machine, Reporters Without Borders. Retrieved 26 December 2015.
- ^ „Guidelines for exiled journalists” (PDF). Reporters Without Borders. jun 2012. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 4. 2012. г. Приступљено 10. 11. 2012.
- ^ „Handbook for bloggers and cyber-dissidents” (PDF). Reporters Without Borders. mart 2008. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 2. 2012. г. Приступљено 3. 3. 2012.
- ^ „Handbook for Journalists - January 2010 update”. Reporters Without Borders. 19. 2. 2013. Архивирано из оригинала 24. 5. 2013. г. Приступљено 8. 3. 2013.
- ^ „Handbook for journalists during elections”. Reporters Without Borders. decembar 2015. Архивирано из оригинала 20. 3. 2016. г. Приступљено 24. 3. 2018.
- ^ „Safety Guide for Journalists” (PDF). Reporters Without Borders. decembar 2015. Приступљено 26. 12. 2015.
Literatura
уреди- Curtis, Michael Kent (2000). Free Speech, "The People's Darling Privilege": Struggles for Freedom of Expression in American History. Duke University Press. ISBN 9780822325291.
- Godwin, Mike (2003). Cyber Rights: Defending Free Speech in the Digital Age. MIT Press. ISBN 9780262571685.
- Grossman, Wendy M. (1997). Net.wars. New York University Press. ISBN 9780814731031.
- Kors, Alan Charles (2008). „Freedom of Speech”. Ур.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: SAGE; Cato Institute. стр. 182—85. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n112. ISBN 978-1-4129-6580-4.
- Lewis, Anthony (2007). Freedom for the Thought That We Hate: A Biography of the First Amendment. Basic Books. OCLC 494134545. ISBN 9780465039173.
- McLeod, Kembrew (2007). Freedom of Expression: Resistance and Repression in the Age of Intellectual Property. Lawrence Lessig (foreword). University of Minnesota Press. ISBN 9780816650316.
- Nelson, Samuel P. (2005). Beyond the First Amendment: The Politics of Free Speech and Pluralism. The Johns Hopkins University Press. ISBN 9780801881732.
- Doomen, Jasper (2014). Freedom and Equality in a Liberal Democratic State. Bruylant. ISBN 9782802746232.
- Semeraro, Pietro (2009). L'esercizio di un diritto. Giuffre Milano.
