Шангајска организација за сарадњу
Шангајска организација за сарадњу (кин: 上海合作组织; рус. Шанхайская организация сотрудничества), скраћено ШОС (кин: 上合组织; рус. ШОС), међународна је организација коју су 15. јула 2001. основали челници Казахстана, Кине, Киргистана, Русије, Таџикистана и Узбекистана.[1]
| Шангајска организација за сарадњу | |
|---|---|
| 上海合作组织 (кинески) Шанхайская организация сотрудничества (руски) | |
 | |
| Основана | 26. април 1996. (као „Шангајска петорка”) 15. јун 2001. (у садашњем облику) |
| Датум оснивања | 26. април 1996. (као „Шангајска петорка”) 15. јун 2001. (у садашњем облику) |
| Тип | међународна организација |
| Седиште | Пекинг, Кина (секретаријат) Ташкент, Узбекистан (регионална антитерористичка структура) |
| Чланови | Чланство Посматрачи
|
| Службени језици | кинески, руски |
| Генерални секретар |  Цанг Минг |
| Предсједавајућа држава (2023) |  Индија |
| Веб-сајт | sectsco |
Индија и Пакистан су постале пуноправне чланице организације 9. јуна 2017. године.[2] Челници организације су 17. септембра 2021. одобрили захтјев Ирана за пуноправно чланство, а до ступања земља остаје у статусу посматрача.[3] Почетак процедуре стицања пуноправног чланства Бјелорусије у организацији најављен је 16. септембра 2022, док истовремено остаје у организацији у статусу посматрача.[4]
Укупна територија земаља чланица ШОС је више од 35 милиона км², односно 65% територије Евроазије. Укупан број становника земаља ШОС је око 3,5 милијарди људи (2022),[5] односно половина свјетске популације.[6] Кинеска привреда је друга свјетска привреда по номиналном БДП, прва по БДП по паритуте купне моћи (од 2014); индијска привреда је трећа по БДП (ПКМ).
ШОС није војни блок (као нпр. НАТО) или отворена редовна безбједносна конференција (као нпр. АРФ), већ заузима међупозицију.[7] Главни задаци организације су јачање стабилности и безбједности на ширем подручју, обједињење држава учесница, борба против тероризма, сепаратизма, екстремизма, трговине дрогом, развој економске сарадње, енергетско партнерство, научно и културно међудјеловање.
Образовање
уредиУ 2009, на састанку у Јекатеринбургу, шефови држава — земље чланице ШОС-а одлучили да доделе статус преговарача Шри Ланци и Белорусији.
28. април 2010. потписали су Меморандум о пружању Белоруски статус преговарача у ШОС-у, да озваничи овај статус за Белорусију.
7. јун 2012, лидери земаља чланица Шангајске организације за сарадњу су потписали одлуку о додели Авганистану статус посматрача у ШОС и одлуку о додели Турској статус преговарача.
Чланство
уреди- Државе чланице
- Партнери у дијалогу
- У поступку стицања статуса партнера у дијалогу
- Државе посматрачи
Авганистан (дејуре)[а]
Бјелорусија
Иран
Монголија
Војне активности
уредиТоком протеклих неколико година, активности организације су проширена и повећање војне сарадње, размену обавештајних података и борби против тероризма. Од почетка савеза било је бројник заједничких војних вежби. Прва од њих је одржана у 2003, са првом фазом одвија у Казахстану, а друга у Кини. Од тада Кина и Русија су се удружили за велике ратне игре у 2005 (мировној мисији 2005), 2007 и 2009, под окриљем организације за сарадњу Шангају. Више од 4.000 кинеских војника учествовао на заједничке војне вежбе у 2007 (познат као „мировне мисије 2007”), која је одржана у Цхелиабинск у близини Урала, као што је договорено у априлу 2006, на састанку министара одбране ШОС-а. Руски министар одбране Сергеј Иванов рекао је да ће вежбе бити транспарентни и отворени за медије и јавност. Након успешног завршетка Ратне игре ", руски званичници су почели да говоре о томе да би и Индија требало да уђе у такве вежбе у будућности и ШОС да преузима војну улогу. У мировној мисији 2010, спроведеној од 9-25 септембра на Матибулак полигону Казахстана, више од 5.000 особља из Кине, Русије, Казахстана, Киргистана и Таџикистана спроведе заједничко планирање и оперативне маневре.[8] 4. јуна 2014, у главном граду Таџикистана Душанбе, идеја је доведена да споји резултат од ОДКБ. Та се идеја још увек разматра.
Циљеви организације
уреди- јачање веза између држава чланица, међусобно поверење, пријатељство и добросуседство.
- развој мултидисциплинарне сарадње у одржавању и јачању мира, безбедности и стабилности у региону, да допринесе изградњи нове демократског, и рационалног међународног политичког и економског поретка.
- заједнички напори у борби против тероризма, сепаратизма и екстремизма у свим њеним облицима, у борби против трговине дрогом и трговине оружјем, други транснационалних криминалних активности и илегалне миграције.
- унапређивање делотворне регионалне сарадње у политици, трговини-економији, одбрани, спровођење закона, заштите животне средине, културе, науци, техници, образовању, енергетици, саобраћају, кредитима, финансијским и другим областима од заједничког интереса.
- олакшица свеобухватан и уравнотежен економски раст, друштвени и културни развој у региону кроз заједничке акције на основу равноправног партнерства за одрживи побољшање животног стандарда и побољшање услова живота народа држава чланица.
- координата приступа интеграције у светску економију.
- промовисање људских права и основне слободе у складу са међународним обавезама држава чланица и њиховом националном законодавству.
- одржавање и развијање односа са другим државама и међународним организацијама;
- сарадња у спречавању међународних сукоба и њиховог мирног насиља.
- заједничка потрага решавања проблема који се јављају у XXI веку.
Анализа
уредиРелације са Западом
уредиСједињене Државе су поднеле захтев за статус посматрача у SCO-у, али су одбијене 2005. године.[9]
На самиту у Астани у јулу 2005, са ратовима у Авганистану и Ираку који су наговестили неограничено присуство САД снага у Узбекистану и Киргистану, SCO је затражио од САД да постави јасан распоред за повлачење својих трупа из држава чланица SCO. Убрзо након тога, Узбекистан је затражио од САД да напусти ваздухопловну базу К2.[10]
Извештај из 2007. наводи да SCO није дао директне коментаре против САД или њено војно присуство у региону; међутим, неке индиректне изјаве на прошлим самитима западни медији су посматрали као „танко прикривене нападе на Вашингтон”.[11]
Једна истражитељка Европског парламента је 2015. године изразила своје мишљење да су „институционалне слабости, недостатак заједничких финансијских средстава за реализацију заједничких пројеката и сукобљени национални интереси спречили SCO да постигне виши ниво регионалне сарадње”.[12]
Види још
уредиНапомена
уреди- ^ Талибанску владу није признала ниједна чланица ШОС. Представници талибана нису учествовали на самиту ШОС у Душанбеу у септембру 2021. године. Истовремено, ни нове авганистанске власти ни чланице ШОС нису покренуле питање одузимања статуса посматрала Кабулу.
- ^ Предсједник Туркменистана годишње учествује на самитима ШОС као гост предсједавајуће земље.
Референце
уреди- ^ „Декларация о создании Шанхайской организации сотрудничества”. Президент России (на језику: руски). 14. 6. 2001. Приступљено 9. 3. 2023.
- ^ „Индия и Пакистан стали членами ШОС”. РИА Новости (на језику: руски). 9. 6. 2017. Приступљено 9. 3. 2023.
- ^ „Лидеры ШОС одобрили вступление Ирана в организацию, заявили в Тегеране”. РИА Новости (на језику: руски). 17. 9. 2021. Приступљено 9. 3. 2023.
- ^ „ШОС начала процедуру присоединения Белоруссии к организации”. РИА Новости (на језику: руски). 16. 9. 2022. Приступљено 9. 3. 2023.
- ^ „Дмитрий Мезенцев: Что дает России ШОС”. Российская газета. 23. 8. 2007. Приступљено 9. 3. 2023.
- ^ Комиссина, И. Н.; Куртов, А. А. (2005). Шанхайская организация сотрудничества: становление новой реальности. Рос. ин-т стратег. исслед. ISBN 978-5-7893-0064-0. Приступљено 9. 3. 2023.
- ^ Шанхайская организация сотрудничества: к новым рубежам развития (на језику: руски). Институт Дальнего Востока РАН. 2008. ISBN 978-5-8381-0143-3. Приступљено 9. 3. 2023.
- ^ „Шангајска организацији за сарадњу умањује глобални утицај Вашингтона”. ПРИВРЕДА - РТРС.
- ^ Hiro, Dilip (16. 6. 2006). „Shanghai surprise: The summit of the Shanghai Cooperation Organisation reveals how power is shifting in the world”. The Guardian. Архивирано из оригинала 23. 9. 2014. г. Приступљено 2019-06-19.
- ^ Varadarajan, Siddharth (8. 7. 2005). „Central Asia: China and Russia up the ante”. The Hindu. Архивирано из оригинала 29. 5. 2009. г. Приступљено 13. 12. 2007.
- ^ Kucera, Joshua (19. 8. 2007). „Shanghai Cooperation Organisation Summiteers Take Shots at US Presence in Central Asia”. Eurasianet. The Open Society Institute. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 11. 6. 2016.
- ^ Grieger, Gisela (26. 6. 2015). „The Shanghai Cooperation Organisation” (PDF). European Parliament Think Tank. стр. 1. Архивирано (PDF) из оригинала 27. 5. 2019. г. Приступљено 14. 1. 2018.
Литература
уреди- Adıbelli, Barış (2006). „Greater Eurasia Project”. Istanbul: IQ Publishing House.
- Adıbelli, Barış Turkey—China Relations since the Ottoman Period. Istanbul: IQ Publishing House. 2007.
- Adıbelli, Barış The Shanghai Cooperation Organisation Dream of Turkey. Istanbul: Cumhuriyet Strateji. 2007.
- Adıbelli, Barış (2007). The Eurasia Strategy of China Архивирано на сајту Wayback Machine (12. септембар 2008). Istanbul: IQ Publishing House.
- Adıbelli, Barış The Great Game in Eurasian Geopolitics. Istanbul: IQ Publishing House. 2008.
- Chabal, Pierre (2019), La coopération de Shanghai : conceptualiser la nouvelle Asie, Presses de l'Université de Liège, 308 p; 2019 — Presses Universitaires de Liège — La coopération de Shanghai Архивирано на сајту Wayback Machine (20. јануар 2021)
- Chabal, Pierre (2016), L'Organisation de Coopération de Shanghai et la construction de „la nouvelle Asie”, Brussels: Peter Lang, 492 p.
- Chabal, Pierre (2015), Concurrences Interrégionales Europe-Asie au 21ème siècle, Brussels: Peter Lang, 388 p.
- Cohen, Dr. Ariel. (18 July 2001). „The Russia-China Friendship and Cooperation Treaty: A Strategic Shift in Eurasia?”. The Heritage Foundation.
- Cohen, Dr. Ariel. (24 October 2005). „Competition over Eurasia: Are the U.S. and Russia on a Collision Course?”. The Heritage Foundation.
- Colson, Charles. (5 August 2003). „Central Asia: Shanghai Cooperation Organisation Makes Military Debut”. Radio Free Europe/Radio Liberty.
- Daly, John. (19 July 2001). „'Shanghai Five' expands to combat Islamic radicals”. Jane's Terrorism & Security Monitor.
- Douglas, John Keefer; Matthew B. Nelson, and Kevin Schwartz; „"Fueling the Dragon's Flame: How China's Energy Demands Affect its Relationships in the Middle East".” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2012-12-12. г. (162 KiB), United States—China Economic and Security Review Commission, October 2006.
- Fels, Enrico , (2009). Assessing Eurasia's Powerhouse. An Inquiry into the Nature of the Shanghai Cooperation Organisation. Winkler Verlag: Bochum. ISBN 978-3-89911-107-1.
- Gill, Bates and Oresman, Matthew, China's New Journey to the West: Report on China's Emergence in Central Asia and Implications for U.S. Interests, CSIS Press, August 2003
- Kalra, Prajakti and Saxena, Siddharth „Shanghai Cooperation Organisation and Prospects of Development in Eurasia Region” Turkish Policy Quarterly, Vol 6. No. 2, 2007
- Plater-Zyberk, Henry; Monaghan, Andrew (2014). „Strategic Implications of the Evolving Shanghai Cooperation Organization”. Strategic Studies Institute and U. Strategic Studies Institute, US Army War College. JSTOR resrep11392..S. Army War College Press.
- Oresman, Matthew, „Beyond the Battle of Talas: China's Re-emergence in Central Asia” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2010-03-26. г. (4.74 MiB), National Defence University Press, August 2004
- Sznajder, Ariel Pablo, „China's Shanghai Cooperation Organisation Strategy”, University of California Press, May 2006
- Yom, Sean L. (2002). „Power Politics in Central Asia: The Future of the Shanghai Cooperation Organisation”. . Harvard Asia Quarterly. 6 (4). Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) 48—54.
