Википедија

Цетињски манастир

Цетињски манастир је један од најзначајнијих манастира Српске православне цркве. Налази се на Цетињу, а припада Митрополији црногорско-приморској. Посвећен је празнику Рођења Пресвете Богородице. Првобитно је подигнут 1484. године, као нови катедрални манастир Зетске митрополије.[1] У раздобљу од 1493. до 1496. године, при овом манастиру је радила чувена Цетињска штампарија, најстарија штампарија у српским земљама.[2] Стари манастир је пострадао 1692. године од Млечана при доласку Сулејман паше,[3][4] након чега је од митрополита скендеријско приморског Данила Петровића, подигнут нови манастирски комплекс, који је у више наврата дограђиван. У манастиру се чувају бројна културна добра.

Цетињски манастир
Основни подаци
ЈурисдикцијаСрпска православна црква
МитрополијаМитрополија црногорско-приморска
Оснивање1484.
ОснивачИван Црнојевић
Управникепископ диоклијски Пајсије Ђерковић
МестоЦетиње
ДржаваЦрна Гора

Историја

уреди
 
Цетињски манастир (између 1890. и 1900)
 
Детаљи манастира
Главни чланак: Митрополија црногорско-приморска

Први манастир на Цетињу сазидао је 1484. године Иван Црнојевић, владар Зете, и тада је постао сједиште Зетске митрополије. До друге половине 1777. митрополити имају титулу „скеднеријско приморски“, а од тада титули додају и црногорско име.[5][6] Из ранијег периода се у вези митрополита Ромила (1530.-1551.) веже и црногорско име.[7] Манастир је сазидан на локацији Ћипур, а је срушен до темеља 1692. од стране Млечана, који су га прво лагумали, да се лагум запали када скадарски везир буде у њега улазио. Манастир је тако уништен при повлачењу Млечана пред Турцима.[8] То је утврдио Лазар Томановић, наводећи податак да се раније мислило да су Турци уништили манастир, на основу млетачких докумената.[9]

Сулејман-паша Бушатлија је на Цетињу преживио млетачко рушење Цетињског манастира. Судбина манастира је била, са Млечанима, као и манастира Тврдоша. Лагумали су га и подигли у ваздух, а то је и ранило пашу. Огорчени Турци су потом цијели манастир сравнили са земљом. Нови владика је изабран тек 1694. године у особи игумана Саве или каснијег митрополита Саве Очинића.[10]

Данас се на Ћипуру налазе остаци овог манастира, познатог као Манастир Црнојевића на Ћипуру. Манастир је обновио 1701. године владика Данило, на месту недалеко од првобитне локације.[11] Том приликом у нови манастир је уграђено камење из старог, а пренета је и плоча са грбом Црнојевића и посветом Ивана Црнојевића. 1712. манастир је био спаљен од босанског везира Ахмет паше,[12] а обновио га је око 1743. црногорски митрополит Сава Петровић Његош. Махмуд-паша Бушатлија га је спалио 1785. године а обновио га је Петар I Петровић Његош. Владимир Броневски почетком 19. вијека манастирску цркву помиње као петокуполну,[13] а данас нема такав изглед. Више пута је дограђиван, а садашњи изглед датира из 1927. године. У манастиру се налази Црква Рођења Богородице у којој се налазе мошти Светог Петра Цетињског.

Старешине манастира

уреди
Портрет Име и презиме Време службе
игуман Лука (Анић) 1995—2010
  игуман Методије (Остојић) 2010—2018
игуман Пајсије (Ђерковић) 2021—

У манастиру се чувају

уреди
 
Рука Светог Јована Крститеља
 
Круна Стефана Дечанског

Имовина Цетињског манастира

уреди

У Оснивачкој повељи Цетињског манастира (Хрисовуљи) господара Ивана Црнојевића је наведено да онога кога одреди Бог да након њега влада том земљом, моли и заклиње, да то што је Иван Црнојевић приложио, узаконио и потврдио, остане на вијеке нетакнуто, као што и он ништа није узео светим црквама, но колико је могао приложио и потврдио. Даље се наводи, да ако кога научи сијач злоће и наш противник ђаво да штогод одузме од овога што је записано, такав да буде проклет од Бога и силе часнога и животворног крста... и да буде подобан Јуди издајнику (4. јануара 6993. године на Ријеци, У Христа Бога благовјерни и Богом чувани Господар зетски Иван Црнојевић).[15] У истој повељи је наведено да је манастир приложена и планина Ловћен.[16]

Књаз Никола I Петровић Његош је 1895. издао Указ о Цетињском манастиру у којем је написано да је зетски господар и посљедњи независни српски владалац Иван Црнојевић основао на Цетињу манастир, као столицу зетских митрополита. Обрадио га је разним добрима, међу којима се налази и велики дио цетињског поља. Та митрополија је наведена као једина која је основана од Светог Саве, а да је у континуитету опстала до данас. Пошто се у Николино вријеме на имовини манастира, на цетињском пољу засновала варош, која се све више шири, донесене су одлуке које су омогућиле манастиру даљи опстанак. Поред осталога, одлучено је да манастир свог годишњи приход улаже у куповину непокретних добара у Црној Гори, да би имовину умножио, те да би тиме и у будућности могао благотворно дјеловати у области Свете Православне Цркве и српскога народа. Тиме се најсвечаније потврђује манастирско право својине земљишта, на ком се престоница подиже, и даје се свакоме на знање, да то земљиште остаје за сва идућа времена у искључивој својини цетињског манастира свето и неприкосновено. Та права су дарована од Ивана Црнојевића, а од Николе Петровића потврђена.[17]

Крајем 2019. године, у току ноћи и уз хапшење опозиционих посланика, изгласан је спорни закон, по којем би сва црквена имовина изграђена до 1918. године, а за коју СПЦ у Црној Гори нема доказе власништва, припале држави Црној Гори. Закон је изазвао грађанске протесте у виду црквених литија и негодовање од стране канонске Цркве, јер се овај закон односи само на СПЦ и политички је усмјерен против српског карактера историјске Црне Горе.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Јанковић 1984, стр. 199-204.
  2. ^ Медаковић 1993, стр. 425-440.
  3. ^ Буровић, Каплан (2014). Скадар, pp. 46. Ниш: Штампарија Викторија. 
  4. ^ Станојевић 1975c.
  5. ^ Vjesnik kr. zem. arkiva, XVI., Pisma crnogorskih poglavica iz druge polovine XVIII. stoleća. Zagreb. 1914. стр. 227., 229., 231... 
  6. ^ Arkiv za povjestnicu jugoslavensku - Knjiga III, Dopisi crnogorskog vladike Save Petrovića... Zagreb. 1854. стр. 133... 
  7. ^ Митрополити зетски, црногорски и приморски (од 1484. до 1692.г) чији су земни остаци сахрањени 20. јуна у цркви Цетињског манастира на Ћипуру. 
  8. ^ Томановић 2018, стр. 494..
  9. ^ Томановић 2018, стр. 574..
  10. ^ Томановић, Лазар (1899). Г. Руварац и Монтенегрина. Сремски Карловци. стр. 79. 
  11. ^ Malbaša, Predrag. „CETINjSKI MANASTIR NA ĆIPURU”. Montenegrina. Приступљено 28. 5. 2020. 
  12. ^ Дабовић, Ђоко (2006). Племе Шестани, стр. 114. Бар: Удружење грађана Шестани. 
  13. ^ Броневски, Владимир (1995). Записи о Црној Гори и Боки, стр. 62. Подгорица: ЦИД. 
  14. ^ Судбина руке Светог Јована Крститеља, руке која је крстила Исуса („Вечерње новости“, 13. април 2015)
  15. ^ Шекуларац, Божидар (1996). „Црногорски анали“ или „Цетињски љетопис. Цетиње: Обод. стр. 102, 103. 
  16. ^ Шекуларац, Божидар (1996). „Црногорски анали“ или „Цетињски љетопис. Цетиње: Обод. стр. 98. 
  17. ^ Глас Црногорца, бр. 26. за суботу 24. јуна, Текст: Службени дио, Ми Никола Први по милости Божијиј... 1895. стр. 1. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Цетињски_манастир&oldid=28506719”