Утилитаризам

Утилитаризам (латински utilis, енглески utility – корист, корисност) је етичка теорија која тврди да је најбоља акција она која максимизира корисност. „Корисност” се дефинише на различите начине, обично у смислу благостања чулних ентитета. Џереми Бентам, оснивач утилитаризма, описао је корисност као збир свих задовољстава који су резултат акције, минус патња било кога укљученог у акцију. Утилитаризам је једна верзија консеквенцијализма, који тврди да су последице било које акције једина норма исправног и погрешног. За разлику од других облика консеквенцијализма, као што је егоизам, утилитаризам разматра интересе свих бића једнако.

Утилитаризам у нормативној етици, је традиција која потиче из идеја касног 18. и 19. векa, енглеских филозофа и економиста Џеремија Бентама и Џона Стјуарта Мила, по којима је једна акција исправна ако служи достизању среће, а погрешна, ако изазове супротан ефекат од среће, али не само среће онога ко изводи акцију, него и свих оних које на било који начин та акција дотиче. Утилитаризам је у супротности са егоизмом, по којем појединац треба да ставља свој интерес на прво место, чак и на уштрб интереса осталих појединаца. Такође је у супротности са једном етичком теоријом, деонтологијом, која разврстава акције на исправне или неисправне, без обзира на њихове последице.

Заговорници утилитаризма се међусобно не слажу по бројним тачака, тако да постоје различите верзије утилитаризма. „Утилитаризам поступака” тврди да сваки поједини поступак треба вредновати по последицама до којих доводи, док „утилитаризам правила” тврди да су правила оно што треба вредновати по последицама до којих доводи њихово придржавање. Постоји и неслагање у погледу тога да ли треба максимизирати укупну (тотални утилитаризам) или просечну (просечни утилитаризам) корисност.

Срећа као нешто чему се тежи

Теоретичари утилитаризма сматрају да је лако дефинисати оно чему људи највише теже и шта највише вреднују; то је, једноставно – срећа. Све остало су само различити начини испољавања среће, или њени разни деривати, док је сама срећа оно што највише вреднујемо. Сходно томе, патња или бол јесте оно што покушавамо да избегнемо. Ако свако појединачно тежи срећи, онда је најсрећније оно друштво у којем највећи број људи заиста и достигне срећу. Утилитаристички је мото, тј. идеја водиља: највећа могућа срећа за највећи могући број људи. Како, међутим, одлучити која ће нам активност, тј. какво понашање, донети највећу могућу срећу? И ту утилитаризам тврди да постоји одговор, у виду рачуна среће.

Рачун среће

Британски филозоф Џереми Бентам, оснивач утилитаризма, сматрао је да је срећу могуће измерити, тј. квантификовати – срећа је за њега објективна чињеница која може да се објасни и чији аспекти могу да се поброје и провере. С обзиром на то да је срећа циљ, а да је корисно или исправно оно што увећава срећу, рачун среће ће бити кључ по којем можемо да одлучимо која би активност могла да донесе највише среће. Самим тим, оно што доноси највише среће јесте морално исправно понашање. Рачун среће, дакле, јесте начин да проверимо која је од могућих активности моралнија. Овај рачун можемо да користимо, сматра Бентам, када бирамо између макар две опције понашања. Рачун садржи седам аспеката, односно карактеристика среће:

1. интензитет – бољи је онај поступак или понашање које доводи до интензивнијег осећаја среће;
2. трајање – понашање које доводи до среће која дуже траје корисније је од понашања које доноси краткотрајну срећу;
3. извесност – ако за један поступак сматрамо да ће са сигурношћу од 50% донети срећу, онда је тај поступак бољи од оног за који мислимо да је 10% извесно да ће донети срећу;
4. блискост – поступак који брже доноси срећу бољи је од поступка који ће срећу донети касније;
5. плодност – понашање које ће чешће донети срећу, или које ће отворити простор за уживање у другим задовољствима, боље је од понашања које само једном и на само један начин доноси задовољство;
6. чистоћа – одређује колико је срећа слободна од патње или бола: од два поступка који доносе једнаку срећу бољи је онај који уједно доноси и мање бола од другог поступка;
7. опсег – коначно, у складу са основном максимом утилитаризма (највећа могућа срећа највећег могућег броја људи), опсег дефинише број људи који ће доживети срећу због нашег поступка – бољи је поступак који усрећи више људи.

Често је врло тешко тачно проценити количину среће до које доводи неки поједини поступак. Стога критичари утилитаризма одбацују рачун среће као нешто што је толико компликовано да је напросто неупотребљиво у свакодневном животу. Чак и када би било могуће пронаћи, уврстити и израчунати тачне вредности, то би толико дуго трајало да никада не бисмо стигли на време донети исправну одлуку. На овом приговору поготово инсистирају заступници деонтичке етике – који сматрају да треба поступати по правилима. Исто тако, велику му тежину придају и "утилитаристи правила" када аргументују против "утилитариста поступака". Приговор не показује да је рачун среће нешто што је у принципу немогуће, он само показује да га је де факто тешко у потпуности провести. Стога се рачун среће може схватити као оквирно упутство за етичко вредновање.

Утилитаризам и егоизам

Утилитаризам је у суштини неегоистичан, чак анти-егоистичан, што је вредност коју многи други етички системи немају у тој мери. Утилитаризам је неегоистичан зато што не узима у обзир моју или твоју срећу – већ једино укупну срећу. Ако ће један поступак увећати и твоју и моју срећу за 3 јединице, а други поступак само твоју за 10 јединица – ја бих као утилитариста морао да се сложим да је тај други поступак бољи!

Џон Стјуарт Мил и модификација утилитаризма

Мил је био следбеник, али и критичар Бентамових ставова. Сматрао је да морамо да имамо у виду да срећа (или задовољство), сведена на бројеве које добијемо у рачуну среће, представља само квантитет, али да нам је за вредновање поступка потребан и појам квалитета. Другим речима, није свако задовољство једнако (чак и ако рачун среће понуди исте бројеве на крају) – неке врсте задовољства су достојније човека, а неке нису. На пример, ако мислимо да је свиња срећна, да ли бисмо радије били свиња или човек? Мил јасно каже: „Боље бити незадовољан човек, него задовољна свиња“, и чак: „Боље бити незадовољни Сократ, него задовољни глупан“. Дакле, рационална задовољства су вреднија од пуких хедонистичких. Такође, потребно је да имамо у виду да је људска слобода вредност коју морамо да одржимо, чак и ако стане на пут нашој срећи (као у примеру са жртвовањем недужног човека) – али тиме Мил иде даље од Бентама и од основних постулата утилитаризма, који наглашавају једино последице или консеквенце поступка.

Утилитаризам и последице

Утилитаризам је консеквенцијалистички приступ – мерило моралне вредности поступка јесу једино последице које изазове. Насупрот етици врлине (најчешће заступане у филозофијама античке Грчке), која наглашава значај карактера и карактеристика особе (и њених врлина) када процењујемо моралност поступка, утилитаризам уопште не пита за врлину или мотив. Готово у складу са изреком да је пут до пакла поплочан добрим намерама, утилитаристи сматрају да и најбољи или најчистији мотиви могу да доведу до лоших последица (односно да умање задовољство или срећу других), те одлучују да је вредност понашања, тј. морална вредност понашања – у последицама. Ако су последице добре, чин је морално оправдан.

Литература

• Chadwick, R.F. (1997). Encyclopedia of Applied Ethics. London: Academic Press. ISBN 0-12-227065-7. 
• Singer, Peter (1993). Practical Ethics. Cambridge University Press. ISBN 0-521-43971-X.  (monograph)
• Cohen, Andrew I. (2005). Contemporary Debates in Applied Ethics. Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-1548-3. 
• LaFollette, Hugh (2002). Ethics in Practice (2nd изд.). Blackwell Publishing. ISBN 0-631-22834-9. 
• Singer, Peter (1986). Applied Ethics. Oxford University Press. ISBN 0-19-875067-6. 
• Frey, R.G. (2004). A Companion to Applied Ethics. Blackwell. ISBN 1-4051-3345-7. 
• Adams, Robert Merrihew (август 1976). „Motive Utilitarianism”. Journal of Philosophy. 73 (14): 467—481. JSTOR 2025783. doi:10.2307/2025783. 
• Alican, Necip Fikri (1994). Mill's Principle of Utility: A Defense of John Stuart Mill's Notorious Proof. Amsterdam and Atlanta: Editions Rodopi B.V. ISBN 978-90-518-3748-3. 
• Anscombe, G. E. M. (јануар 1958). „Modern Moral Philosophy”. Philosophy. 33 (124): 1—19. JSTOR 3749051. S2CID 197875941. doi:10.1017/s0031819100037943. 
• Ashcraft, Richard (1991). John Locke: Critical Assessments. Routledge. 
• Bayles, M. D. (1968). Contemporary Utilitarianism. Anchor Books, Doubleday. 
• Bentham, Jeremy (јануар 2009). An Introduction to the Principles of Morals and Legislation (Dover Philosophical Classics). Dover Publications Inc. ISBN 978-0486454528. 
• Bentham, Jeremy (2001). The Works of Jeremy Bentham: Published under the Superintendence of His Executor, John Bowring. 1. Adamant Media Corporation. ISBN 978-1402163937. 
• Bentham, Jeremy; Dumont, Etienne; Hildreth, R (новембар 2005). Theory of Legislation: Translated from the French of Etienne Dumont. Adamant Media Corporation. ISBN 978-1402170348. 
• Brandt, Richard B. (1979). A Theory of the Good and the Right. Clarendon Press. ISBN 978-0-19-824550-6. 
• Bredeson, Dean (2011). „Utilitarianism vs. Deontological Ethics”. Applied Business Ethics: A Skills-Based Approach. Cengage Learning. ISBN 978-0-538-45398-1. 
• Broome, John (1991). Weighing Goods. Oxford: Basil Blackwell. 
• Dancy, Jonathan (2000). „Mill's Puzzling Footnote”. Utilitas. 12 (2): 219. S2CID 145777437. doi:10.1017/S095382080000279X. 
• Dennett, Daniel (1995). Darwin's Dangerous Idea. Simon & Schuster. ISBN 978-0-684-82471-0. 
• Feldman, Fred (мај 1993). „On the Consistency of Act- and Motive-Utilitarianism: A Reply to Robert Adams”. Philosophical Studies. 70 (2): 201—12. S2CID 170691423. doi:10.1007/BF00989590. 
• Gauthier, David (1963). Practical Reasoning: The Structure and Foundations of Prudential and Moral Arguments and Their Exemplification in Discourse. Oxford University Press. ISBN 978-0198241904. 
• Gay, John (2002). „Concerning the Fundamental Principle of Virtue or Morality”. Ур.: Schneewind, J. B. Moral Philosophy from Montaigne to Kant. Cambridge University Press. ISBN 978-0521003049. 
• Goodin, Robert E. (мај 1995). Utilitarianism as a Public Philosophy. Cambridge University Press. ISBN 978-0521468060. 
• Goodstein, Eban (2011). „Chapter 2: Ethics and Economics”. Economics and the Environment. Wiley. ISBN 978-0-470-56109-6. 
• Habib, Allen (2008), Promises, in the Stanford Encyclopedia of Philosophy.
• Halevy, Elie (1966). The Growth of Philosophic Radicalism. Beacon Press. ISBN 978-0-19-101020-0. 
• Hall, Everett W. (1949). „The 'Proof' of Utility in Bentham and Mill”. Ethics. 60 (1): 1—18. JSTOR 2378436. S2CID 145767787. doi:10.1086/290691. 
• Hardin, Russell (мај 1990). Morality within the Limits of Reason. University of Chicago Press. ISBN 978-0226316208. 
• Hare, R. M. (1972—1973). „The Presidential Address: Principles”. Proceedings of the Aristotelian Society, New Series. 73: 1—18. JSTOR 4544830. doi:10.1093/aristotelian/73.1.1. 
• Hare, R. M. (1981). Moral thinking: its levels, method, and point. Oxford New York: Clarendon Press Oxford University Press. ISBN 9780198246602. 
• Harsanyi, John C. (зима 1977). „Morality and the theory of rational behavior”. Social Research. 44 (4): 623—56. JSTOR 40971169. 

Reprinted as: Harsanyi, John C. (1982), „Morality and the theory of rational behaviour”, Ур.: Sen, Amartya; Williams, Bernard, Utilitarianism and beyond, Cambridge: Cambridge University Press, стр. 39—62, ISBN 9780511611964. 

• Harsanyi, John C. (јун 1975). „Can the Maximin Principle Serve as a Basis for Morality? A Critique of John Rawls's Theory of Justice”. American Political Science Review. 69 (2): 594—606. JSTOR 1959090. S2CID 118261543. doi:10.2307/1959090. 
• Hooker, Brad (октобар 2002). Ideal Code, Real World: A Rule-Consequentialist Theory of Morality. Clarendon Press. ISBN 978-0199256570. 
• Hooker, Brad (9. 9. 2011). „Chapter 8: The Demandingness Objection”. Ур.: Chappell, Timothy. The problem of moral demandingness: new philosophical essays. Palgrave Macmillan. ISBN 9780230219403. 
• Hume, David (2002). „An Enquiry Concerning the Principles of Morals”. Ур.: Schneewind, J. B. Moral Philosophy from Montaigne to Kant. Cambridge University Press. ISBN 978-0521003049. 
• Hutcheson, Francis (2002). „The Original of Our Ideas of Beauty and Virtue”. Ур.: Schneewind, J. B. Moral Philosophy from Montaigne to Kant. Cambridge University Press. ISBN 978-0521003049. 
• Kagan, Shelly (април 1991). The Limits of Morality (Oxford Ethics Series). Clarendon Press. ISBN 978-0198239161. 
• Kagan, Shelly (лето 1984). „Does Consequentialism Demand too Much? Recent Work on the Limits of Obligation”. Philosophy & Public Affairs. 13 (3): 239—254. JSTOR 2265413. 
• Lyons, David (новембар 1965). Forms and Limits of Utilitarianism. Oxford University Press(UK). ISBN 978-0198241973. 
• McCloskey, H. J. (1963). „A Note on Utilitarian Punishment”. Mind. 72 (288): 599. JSTOR 2251880. doi:10.1093/mind/LXXII.288.599. 
• McCloskey, H. J. (октобар 1957). „An Examination of Restricted Utilitarianism”. Philosophical Review. 66 (4): 466—85. JSTOR 2182745. doi:10.2307/2182745. 
• Mill, John Stuart (1998). Crisp, Roger, ур. Utilitarianism. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-875163-2. 
• Mill, John Stuart (фебруар 2011). A System of Logic, Ratiocinative and Inductive (Classic Reprint). Forgotten Books. ISBN 978-1440090820. 
• Mill, John Stuart (1981). „Autobiography”. Ур.: Robson, John. Collected Works, volume 31. University of Toronto Press. ISBN 978-0-7100-0718-6. 
• Moore, G. E. (1903). Principia Ethica. Prometheus Books UK. ISBN 978-0879754983. 
• Nagel, Thomas (2012). The Possibility of Altruism. Princeton University Press, New Ed edition. ISBN 978-0691020020. 
• Norcross, Alastair (2009). „Two Dogmas of Deontology: Aggregation, Rights and the Separateness of Persons” (PDF). Social Philosophy and Policy. 26: 76. S2CID 45454555. doi:10.1017/S0265052509090049. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 11. 2009. г. Приступљено 29. 6. 2012. 
• Oliphant, Jill (2007). OCR Religious Ethics for AS and A2. Routledge. 
• Paley, William (2002). „The Principles of Moral and Political Philosophy”. Ур.: Schneewind, J. B. Moral Philosophy from Montaigne to Kant. Cambridge University Press. ISBN 978-0521003049. 
• Parfit, Derek (јануар 1986). Reasons and Persons. Oxford Paperbacks. ISBN 978-0198249085. 
• Popkin, Richard H. (октобар 1950). „A Note on the 'Proof' of Utility in J. S. Mill”. Ethics. 61 (1): 66—68. JSTOR 2379052. S2CID 170936711. doi:10.1086/290751. 
• Popper, Karl (2002). The Open Society and Its Enemies. Routledge. ISBN 978-0-415-29063-0. 
• Rawls, John (22. 3. 2005). A Theory of Justice. Harvard University Press; reissue edition. ISBN 978-0674017726. 
• Rosen, Frederick (2003). Classical Utilitarianism from Hume to Mill. Routledge. 
• Ryder, Richard D (2002). Painism: A Modern Morality. Centaur Press. 
• Scheffler, Samuel (август 1994). The Rejection of Consequentialism: A Philosophical Investigation of the Considerations Underlying Rival Moral Conceptions, Second Edition. Clarendon Press. ISBN 978-0198235118. 
• Schneewind, J. B. (1977). Sidgwick's Ethics and Victorian Moral Philosophy. Oxford University Press. ISBN 978-0198245520. 
• Shaw, William (новембар 1998). Contemporary Ethics: Taking Account of Utilitarianism. Wiley-Blackwell. ISBN 978-0631202943. 
• Sidgwick, Henry (јануар 1981). Methods of Ethics. Hackett Publishing Co, Inc; 7th Revised edition. ISBN 978-0915145287. 
• Singer, Peter (2001). Animal Liberation. Ecco Press. ISBN 978-0060011574. 
• Slote, Michael (1995). „The Main Issue between Unitarianism and Virtue Ethics”. From Morality to Virtue. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-509392-6. 
• Slote, Michael (1984). „Satisficing Consequentialism”. Proceedings of the Aristotelian Society, Supplementary Volumes. 58: 139—76. JSTOR 4106846. doi:10.1093/aristoteliansupp/58.1.139. 
• Smart, J. J. C.; Williams, Bernard (јануар 1973). Utilitarianism: For and Against. Cambridge University Press. ISBN 978-0521098229. 
• Smart, J. J. C. (1956). „Extreme and Restricted Utilitarianism”. Philosophical Quarterly. 6 (25): 344—54. JSTOR 2216786. S2CID 147501349. doi:10.2307/2216786. 
• Smart, R. N. (октобар 1958). „Negative Utilitarianism”. Mind. 67 (268): 542—43. JSTOR 2251207. doi:10.1093/mind/LXVII.268.542. 
• Smith, Wilson (јул 1954). „William Paley's Theological Utilitarianism in America”. William and Mary Quarterly. Third Series. 11 (3): 402—424. JSTOR 1943313. doi:10.2307/1943313. 
• Soifer, Eldon (2009). Ethical Issues: Perspectives for Canadians. Broadview Press. ISBN 978-1-55111-874-1. 
• Urmson, J. O. (1953). „The Interpretation of the Moral Philosophy of J. S. Mill”. Philosophical Quarterly. 3 (10): 33—39. JSTOR 2216697. doi:10.2307/2216697. 

Спољашње везе

• Utilitarianism Resources