Радомир Божовић
Радомир Рацо Божовић (Стијена, код Подгорице, 27. март 1915 — Београд, 22. март 2000), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА и народни херој Југославије
| радомир рацо божовић | |
|---|---|
 Радомир Божовић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 27. март 1915. |
| Место рођења | Стијена, код Подгорице, Краљевина Црна Гора |
| Датум смрти | 22. март 2000. (84 год.) |
| Место смрти | Београд, СР Југославија |
| Професија | војно лице |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1942. |
| Учешће у ратовима | Априлски рат Народноослободилачка борба |
| Служба | Југословенска војска НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1938 — 1941. 1941 — 1967. |
| Чин | генерал-мајор ЈНА |
| Херој | |
| Народни херој од | 27. новембра 1953. |
Биографија
уредиРодио се 27. марта 1915. године у Стијени код Подгорице. Основну школу је завршио у родном месту, а трговачку академију у Подгорици. Запослио се као чиновник Поштанске штедионице. Након службовања у цивилству, конкурисао је и примљен је у школу за резервне пешадијске официре. По завршетку школовања унапређен је 1. децембра 1938. године у чин резервног пешадијског потпоручника. За време Априлског рата био је на дужности командира митраљеског вода 1. батаљона 29. пешадијског пука. Учесник је Тринаестојулског устанка. Био је командир вода и чете у Зетском партизанском одреду, а затим и командир вода у Црногорском батаљону 1. пролетерске бригаде. Учествовао је у Пљеваљској бици 1. децембра 1941. године. Током те године постао је члан КПЈ.[1][2]
Од новембра 1942. године налазио се у Словенији где је са групом официра упућен као појачање словеначким јединицам. Био је заменик команданта и командант 1. словеначке партизанске бригаде. Са јединицом је изводио диверзантске акције на прузи Љубљана − Ново Место. Батаљон на челу са Божовићем је уништио шест композиција, а пруга је стално била у прекиду. Постављен је за команданта бригаде „Иван Цанкар”, а касније и за команданта 12. словеначке бригаде. Бригада је водила успешне борбе са Италијанима и Немцима у периоду од 16. до 30. новембра 1943. године. Био је заменик и начелник штаба 15. дивизије до октобра 1944. године и на служби у Главном штабу Словеније до марта 1945. када је упућен у Београд на курс за команданта дивизије. Од априла 1945. године био је на једногодишњем Вишем стрељачком курсу у СССР.[3][2]
Након рата обављао је низ одговорних функција између осталих Заменик начелника одељења 1. армијске области, помоћник за територијалну одбрану команданта Никшићког војног подручја и помоћник за позадину Нишког војног подручја. У чин капетана унапређен је у мају 1943, мајора новембра исте године, потпуковника 1946, пуковника 1951 и генерал−мајора 1965. године.[4][2]
Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других бројних одликовања. Указом председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.[4][2]
Референце
уреди- ^ Народни хероји Југославије 1982, стр. 108.
- ^ а б в г Српски биографски речник 2014, стр. 673.
- ^ Народни хероји Југославије 1982, стр. 108−109.
- ^ а б Народни хероји Југославије 1982, стр. 109.
Литература
уреди- Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982.
- Српски биографски речник том VI. Нови Сад: Матица српска. 2014.
