Поход пролетерских бригада у Босанску крајину 1942.

Поход пролетерских бригада у Босанску крајину 1942.
	Део Другог светског рата у Југославији
	; Офанзива пролетерских и ударних бригада у западну Босну и Бихаћка операција 1942.
Време	јун—август 1942.
Место	Босна и Херцеговина
Сукобљене стране
Партизани	Нацистичка Немачка

Поход пролетерских бригада у Босанску крајину је назив за поход јединица НОВЈ који је изведен у периоду од краја јуна до половине августа 1942. године. Главнина јединица НОВЈ (Прва и Друга пролетерска, Трећа санџачка и Четврта црногорска бригада) и Врховни штаб НОВ и ПОЈ су 24. јуна 1942. године са терена Зеленгоре кренуле ка западној Босни. Успут су вођене борбе са непријатељем (Коњиц, Бугојно, Прозор, Ливно, Купрес) и стварана нова ослобођена територија. Крајем јула овим снагама прикључила се и Пета црногорска бригада са Херцеговачким НОП одредом, од којег је затим формирана Десета херцеговачка пролетерска ударна бригада.

Поход у Босанску Крајину није био замишљен као марш, већ да се непријатељу нанесу ударци, прошири слободна територија у западној Босни и створе повољни услови за даљи развој устанка у западним крајевима Југославије, па је планирано да се изврши постепено, у етапама. У првој етапи требало је изненадним нападом разбити и уништити непријатељске посаде и порушити железничку пругу Сарајево — Мостар, а затим, у следећој етапи, наставити наступање на северозапад, овладати територијом на десној обали Неретве, у горњем току Врбаса и рејоном Купрес, Ливно, Имотски и повезати се са крајишким и далматинским јединицама.^[1]

Продор пролетерских бригада у Западну Босну командант италијанске 2. армије генерал Марио Роата с горчином је прокоментарисао: "Ево их овдје, компактни и обновљени феникс".^[2]

Партизанске снаге почетком 1942. године

Коча Поповић, командант Прве пролетерске ударне бригаде

Ратко Софијанић, командант Друге пролетерске ударне бригаде

Владимир Кнежевић Волођа, командант Треће пролетерске санџачке ударне бригаде

Пеко Дапчевић, командант Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде

Почетком марта 1942. године Врховни штаб НОВ и ПОЈ је упутио Прву и Другу пролетерску бригаду у источну Босну, где су разбиле четничке снаге и ослободиле низ места, пруживиши тиме значајну помоћ тамошњим партизанским снагама. Црногорски партизани су првих месеци 1942. године задржали, у својим рукама, већи део Црне Горе упркос појачаног притиска Италијана и четника. Заједничким дејством Друге пролетерске бригаде, херцеговачких и црногорских партизана оcлобођен је Борач, јако усташко упориште, у близини Калиновика. Ослобођењем Калиновика, повезана је ослобођена територија источне Босне са ослобођеном територијом у Херцеговини и Црној Гори.

У западној Босни партизански одреди су нaрасли, учврстили слободну територију и ослободили нова подручја. Нарочито су порасле устаничке снаге на Грмечу и Козари, а 16. маја 1942. године Први и Други крајишки НОП одред ослободили су Приједор, који је бранило око 2.000 непријатељских војника.

Немачко-италијанска офанзива

Да би спречили даље ширење устанка, Немци и Италијани, су 3. марта 1942. године у Опатији, потписали споразум којим је постигнут план о општој офанзиви на партизане. Према том плану прве операције су почеле 15. априла 1942. године у источној Босни, за чију је сврху формирана борбена група „Бадер“. Циљ ове операције био је уништење партизанских јединица на простору Рогатица-Калиновик-Фоча.

Због закашњења италијанских дивизија, које су задржане дејством партизанских снага у Херцеговини, као и успешног отпора Прве и Друге пролетерске бригаде и осталих партизанских снага, непријатељски план није успео. Прва и Друга пролетерска бригада су успеле да се пребаце у Санџак и Црну Гору, а делом снага и у Херцеговину, да би помогле партизанским снагама, на које су Италијани, са веома јаким снагама, јачине око 9 дивизија, покренули офанзиву средином 1942. године, и успевши да до краја јуна овладају овим областима.

Поход у Босанску крајину

Врховни штаб НОВ и ПОЈ, који се до 10. маја 1942. године, налазио у Фочи, успео је, да уз помоћ Прве и Друге пролетерске бригаде, извуче део партизанских снага из Црне Горе и Херцеговине и од њих формира нове јединице: Трећу пролетерску санџачку бригаду, Четврту и Пету пролетерску црногорску бригаду и Херцеговачки НОП одред.

Заједно са Групом бругада, коју су сачињавале: Прва и Друга пролетерска, Трећа санџачка и Четврта црногорска бригада, Врховни штаб је, из рејона Зеленгоре, 24. јуна 1942. године извршио покрет у западну Босну општим правцем Калиновик-Прозор-Купрес. На тромеђи Херцеговине, Црне Горе и Босне остављена је Пета пролетерска црногорска бригада и Херцеговачки НОП одред са партизанском болницом, да би у повољнијој ситуацији продрли у Црну Гору и Херцеговину.

Пошто је успела да разбије усташке снаге око планине Трескавице, Група бригада је 3. јула 1942. године извршила изненадни напад на пругу Сарајево-Коњиц између Хаџића и Коњица. Током ноћи бригаде су савладале непријатељске посаде по станицама, уништиле важнија станична постројења, разрушиле пругу на више места, као и све важније мостове. Уништено је и више десетина вагона и неколико локомотива.

Напад на Коњиц

Након серије диверзија на прузи, Прва пролетерска бригада је ноћу између 7. и 8. јула разбила непријатељски гарнизон у Коњицу, који је бранио једна батаљон домобрана и две чете усташа, ослободила град и уништила железничку станицу и ложионицу са око 25 локомотива. Ово је био крупан ударац за окупаторске снаге и НДХ, јер су везе са Херцеговином биле прекинуте више од два месеца и био је онемогућен транспрт боксита из рејона Мостара.

Са пруге Група бригада је наставила дејства у два прваца: десна колона, сачињена од Друге пролетерске и Четврте црногорске бригаде је преко Битовање и Вранице извршила напад на непријатељске гарнизоне у горњем току Врбаса; лева колона, сачињена од Прве пролетерске и Треће санџачке бригаде је кренула правцем Прозор-Ливно. Десна колона је по заузимању Горњег Вакуфа водила оштре борбе око Бугојна и Доњег Вакуфа, док је лева колона ослободила Прозор, Шујицу и Дувно, а у садејству са далматинским и крајишким партизанима 5. августа ослободила Ливно.

Напад на Ливно

Ослобођење Ливна било је велики успех НОВЈ. Други батаљон Прве пролетерске бригаде је преко чистине, високих жичаних препрека и између зидано-бетонских бункера упао у град, уништио непријатељске снаге на које је наишао, искидао везе и омео непријатељу командовање, а садејствовао је другим батаљонима који су нападали град.^[3]

Почетком августа у ослобођени Прозор је стигла Пета пролетерска црногорска бригада и Херцеговачки НОП одред, који су после оштрих борби са окупаторским и четничким снагама у ширем рејону Зеленгоре били присиљени да крену у овом правцу.

Нарочито тешке борбе је водила Група бригада, сачињена од Друге и Четврте пролетерске, делова Треће санџачке и Десете херцеговачке бригаде (која је формирана 10. августа од Херцеговачког НОП одреда и Коњичког партизанског батаљона), заједно са Првом крајишком бригадом и Трећим крајишким НОП одредом за Купрес од 11. до 14. августа.

Спајање слободне територије

После борбе која је трајала читаву ноћ, око Јајца, Други батаљон Четврте црногорске бригаде пребацује рањенике, јесен 1942.

У даљим борбама Група бригада је са крајишким и далматинским јединицама ослободила: Аржано, Мркоњић град и Јајце. Овим су створени услови за развој НОП-а у областима које су дотада биле под утицајем усташа, а новоослобођена територија преко Ливна и Мркоњић града је била спојена са ослобођеном територијом у Босанској крајини.

Четнички вођа Драгољуб Михаиловић, који је у садејству са Немцима успео да отера партизане из Србије, 28. августа 1942. је наредио свом команданту Петру Баћовићу да уништи "последње партизанске остатке" у западној Босни:

Неопходно је потребно и врло важно потући комунисте свуда да им се трага не зна. Предузели су кампању против нас из беса што су у земљи скоро потпуно уништени. Акцијом из источне Босне, Херцеговине, Далмације и Лике уништити и последње њихове остатке у западној Босни.^[4]
— Драгољуб Михаиловић

Референце

^ „ОСЛОБОДИЛАЧКИ РАТ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ - књига 1”. Архивирано из оригинала 17. 03. 2011. г. Приступљено 06. 01. 2015.
^ „Oslobođena i poluoslobođena teritorija u Jugoslaviji 1941. &#124[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 18. 08. 2014. г. Приступљено 06. 01. 2015. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
^ Koča Popović: Beleške Uz Ratovanje
^ ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1

Литература

ОСЛОБОДИЛАЧКИ РАТ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ - knjiga 1. Београд: Војни истоиски институт Југословенске народне армије. 1957.
Мала енциклопедија Просвета, Београд 1959. године
Мишо Лековић (1965). ОФАНЗИВА ПРОЛЕТЕРСКИХ БРИГАДА У ЛЕТО 1942. Београд: Војноисторијски институт.
Приморац, Рудолф (1986). ОПЕРАТИВНО-ТАКТИЧКА ИСКУСТВА ИЗ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА. Београд: Војноиздавачки и новински центар.

[1] „ОСЛОБОДИЛАЧКИ РАТ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ - књига 1”. Архивирано из оригинала 17. 03. 2011. г. Приступљено 06. 01. 2015.

[2] „Oslobođena i poluoslobođena teritorija u Jugoslaviji 1941. &#124[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 18. 08. 2014. г. Приступљено 06. 01. 2015. Сукоб URL—викивеза (помоћ)

[znaci.org-3] Koča Popović: Beleške Uz Ratovanje

[4] ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1

[1]

[2]

[3]

[4]