Пекче

Пекче, краљевство у југозападној Кореји током периода Три краљевине (1. век п. н. е. — 668. н. е.).

Историја

Позадина

У 4. веку, народ Кореје је предузео важне кораке ка политичкој консолидацији, формирајући три велика краљевства и посебну лигу мањих држава. Почетком века, северном Корејом су и даље доминирале кинеске команде, али 313. године, када је западни Чин био пред колапсом, севернокорејска држава Когурјо у успону је освојила кинеске колоније Таи-фанг и Ло-ланг. Кинези који су живели у овим командама били су насукани у Кореји, а многи су се венчали са Корејанцима. Неко време, старе команде нису биле потпуно апсорбоване од стране државе Когурјо, већ су остале као расадник кинеске културе. У јужној Кореји су настала два краљевства, Сила и Пекче. Мале државе у региону којим доминирају племена Самхан формирале су федерацију Каја, која је одржавала блиске односе са Јапанцима.^[1]

Пекче

Корејско краљевство Паекче формирано је од племена Махан, древне јужнокорејске државе о којој се говори у Историји Веија. Први Паекчеов краљ, Кун Чого, ујединио је педесетак племена Махан и 371. године лично предводио велику војску која је напала упориште Когурјо у данашњем Пјонгјангу, убивши краља Когурјоа. Паекче је тада привремено држао области Ло-ланг и Таи-фанг. Године 372. Паекче је успоставио односе са кинеским двором у источном Чину, који је признао Кун Чогоа као „генерала који је покорио исток и гувернера Ло-ланга и Таи-фанга“. Међутим, Когурјов неуспех је био само привремен и Пекче је на крају потиснут на југ у југозападној Кореји.^[1]

Краљеви Паекче су тражили да Кина призна њихову власт и регионалну хегемонију. У касном 5. и 6. веку, Пекче је успоставио односе са узастопним јужним кинеским династијама, укључујући Сунг, Јужни Чи и Лианг: 521. године, према кинеској историји, Лианг шу, едикт који је издао цар Лианга Ву-ти је краљу Пекчеа Мурјонгу (р. 502—23) доделио титулу „умиритеља истока“. Неких 19 година касније, двор Лианга је поново признао Мурјонгов ауторитет као краља Пекчеа и његов положај као „ умиритеља истока“. Блиске односе са Лиангом наставио је Мурјонов син краљ Сонг (р. 523—53), који је добио слично признање.^[1]

Познаваоци јапанске историје најбоље познају Паекче као краљевство које је пренело будизам и друге елементе кинеске културе у Јапан. Будизам је дошао у сам Паекче крајем 4. века, а увео га је, према традиционалним извештајима, индијски монах Марананда, који је емигрирао из Кине 384. године. Каснији контакт између Паекчеа и кинеских дворова резултирао је великим приливом будистичких списа и уметности, као и кинеских занатлија и научника, у корејско краљевство. Блиски односи са Лиангом успостављени су у време када је будизам цветао у јужној Кини. Будизам је са одушевљењем усвојен од стране владајућих класа Паекчеа, убрзо је пренет на Јапанце. Према традиционалним извештајима, то се догодило за време владавине краља Сонга, Мурјонговог сина и наследника. Одећа и украси из Мурјонгове гробнице, слични онима пронађеним у гробницама у Кини и Јапану, указују на то да је Паекче био главна веза између ове две културе током периода Кофун у Јапану. Дуг који је Јапан имао према Паекчеу наставио се кроз 6. век, када је многа уметничка блага увезена да би украсила будистичке храмове главног града регије Асука.^[1]

Референце

^ ^а ^б ^в ^г The Cambridge history of Japan. 1. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. стр. 298—306. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588.

[:КИЈ1-1] а ^б ^в ^г The Cambridge history of Japan. 1. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. стр. 298—306. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588.

[1]