Папа Пије IX

Пије IX
Пије IX
	Пије IX
Лични подаци
Пуно име	Giovanni Maria Mastai-Ferretti
Датум рођења	13. мај 1792.
Место рођења	Сенигалија, Папска држава
Датум смрти	7. фебруар 1878. (85 год.)
Место смрти	Рим, Италија
Папа
Понтификат	16. јун 1846 — 7. фебруар 1878.
Претходник	Гргур XVI
Наследник	Лав XIII
	;

Пије IX (13. мај 1792 — 7. фебруар 1878) је био папа чији је понтификат трајао 31 годину и 236 дана, најдуже у историји Католичке цркве. За време његовог понтификата црквена држава је изгубила највећи део својих територија, а папа се повукао у Ватикан. Године 1854. прогласио је догму о безгрешном зачећу Богородице, а 1870. о непогрешивости папе.^[1]

Својим саветима је помагао дон Боску утемељити Салезијанску дружбу; тиме си је заслужио надимак „Дон Босков Папа”.^[2] Папа Пије IX је боловао од епилепсије.^[3]

Ранији живот

Ђиовани Марија Мастај Ферети родио се 13. маја 1792. у Сенигалији у аристократској породици грофа Ђиролама Мастај Феретија и Катерине, рођене Солази, као девето дете. Од 1802. до 1809. године стиче класично образовање у Волтери, а затим одлази у Рим на студије филозофије и теологије. Рим напушта 1810. због политичких превирања, те се поново враћа 1814. како би се придружио папинској племићкој гарди. Међутим, у то време је боловао од епилепсије, те је његов захтев одбијен. Ђиовани наставља студије теологије које завршава 1818, те је у априлу 1819. заређен за свештеника. Службовање започиње као ректор сиротишта Тата Ђиовани у Риму, да би од 1823. до 1825. боравио у Чилеу као члан папиног изасланства.^[4] Враћа се у Рим и постаје управник Болнице св. Михајла и управник Цркве св. Марије у Виа Лата. У мају 1827. папа Лав XII именује га надбискупом Сполета. Године 1832. папа Гргур XVI поставља га за бискупа Имоле, али са титулом надбискупа, те га именује кардиналом 1839. године. Именовање је објављено у децембру 1840. када је примио гримиз и титулу. Папа Гргур XVI умире 1. јуна 1846. и кардинал Мастај Ферети је позван у Рим на конклаву.

Избор за папу

На конклави је учествовало 50 од 62 кардинала. Кардиналски колегијум поделио се између два кандидата који су сматрани као пожељни и од гласања до гласања број гласова није се мењао.^[5] Декан Кардиналског збора предложио је тада да се гласе „за најмлађег” кандидата. Тако је 16. јуна 1846. и изабран најмлађи кардинал педесет четверогодишњи Ђиовани Марија Мастај Ферети, надбискуп-бискуп Имоле. По завршетку конклаве допутовао је кардинал Карл Кајетан фон Гајсрук (1769 – 1846), надбискуп Милана, који је носио вето аустријског цара Фердинанда I на избор кардинала Мастај Феретија. Међутим, стигао је прекасно.

Почетак понтификата

Нови папа узео је име Пије IX, а његов избор је у то време изазвао велико изненађење, с обзиром да су га претежно конзервативни кардинали изабрали, мада је он био познат по својим либералним ставовима. Одмах по ступању на папинско престоље Пије IX је помиловао више од хиљаду затвореника и зајамчио слободу прогнанима и избеглима. На запрепаштење бечког двора, Папа је основао цивилну владу и ставио је под надзор парламентарне скупштине, те затражио од својих министара да реформишу грађанско право, казнени систем, јавно образовање и друго. Одјек тих његових мера био је велик у Европи и свету, а посебно у Италији, која је гласно клицала „либералном папи“. Али све се нагло променило када се Пије IX одбио да се сврста на било чију страну у рату између краља Карла Алберта Савојског и Аустроугарске.^[6] Италијански националисти су му то јако замерили, јер су хтели да га придобију за покрет који је покренуо целу Италију, како би се ослободиле територије које су још биле под аустријском влашћу. Пред крај 1848. долази до велике кризе која је била последица распада економије. На дан отварања Скупштине 15. децембра 1848, убијен је у дворишту палате Канцеларије премијер папинске владе гроф Пелегрино Роси (1787 – 1848). Убрзо је устанак захватио римске улице, те је Папа прерушен 24. новембра, под окриљем ноћи, напустио Квиринал и побегао у Гаету.

Види још

Референце

^ PIUS IX. „Ubi primum”. Papal Enciclicals Online. EWTN.com. Приступљено 19. 2. 2021.
^ IX. Piusz, don Bosco pápája, у: Don Bosco Kalendárium 2011, Szalézi Szent Ferenc Társasága Budapest (2010). стр. 8.
^ Van Biema, David (27. 8. 2000). „Not So Saintly?”. Time. New York. Архивирано из оригинала 21. 05. 2013. г. Приступљено 3. 3. 2018.
^ „El Papado y la Iglesia naciente en América Latina (1808–1825)”. Viajeros.net. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 23. 6. 2013.
^ Valérie Pirie. „The Triple Crown: An Account of the Papal Conclaves – Pius IX (Mastai-Ferretti)”.
^ David I. Kertzer, (2018). The Pope Who Would Be King: The Exile of Pius IX and the Emergence of Modern Europe. p. xx.

Литература

About, E. (1859). The Roman Question. Превод: Coape, H. C. New York: D. Appleton and Company. Приступљено 3. 3. 2018.
Burkle-Young, Francis A. (2000). Papal Elections in the Age of Transition, 1878–1922. Lanham, Maryland: Lexington Books. ISBN 978-0-7391-0114-8.
Busch, Moritz (1898a). Bismarck: Some Secret Pages of His History. 1. London: Macmillan.
——— (1898b). Bismarck: Some Secret Pages of His History. 2. London: Macmillan.
Capitelli, Giovanna (2011). Mecenatismo pontificio e borbonico alla vigilia dell'unità (на језику: италијански). Rome: Viviani Editore. ISBN 978-88-7993-148-9.
Carroll, James (2001). Constantines's Sword. ISBN 978-0-395-77927-9.
Davis, William C. (1996). Jefferson Davis: The Man and His Hour. Baton Rouge, Louisiana: Louisiana State University Press. ISBN 978-0-8071-2079-8.
De Mattei, Roberto (2004). Pius IX. Превод: Laughland, John. Leominster, England: Gracewing. ISBN 978-0-85244-605-8.
Duffy, Eamon (1997). Saints and Sinners: A History of the Popes. New Haven, Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0300073324.
Franzen, August (1991). Kleine Kirchengeschichte [Little church history] (на језику: немачки) (2 изд.). Freiburg, Germany: Herder. ISBN 3451085771.
Franzen, August; Bäumer, Remigius (1988). Papstgeschichte (на језику: немачки). Freiburg, Germany: Herder. ISBN 9783451085789.
Kelly, J. N. D. (1987). The Oxford Dictionary of Popes. Oxford: Oxford University Press.
Kertzer, David I (2018). The Pope Who Would Be King: The Exile of Pius IX and the Emergence of Modern Europe. . to 1860
Kertzer, David I. (1998). The Kidnapping of Edgardo Mortara. New York: Vintage Books. ISBN 978-0-679-76817-3.
Knünz, Josef (1956). 100 Jahre Stella Matutina, 1856–1956 (на језику: немачки). Bregenz, Austria: J. N. Teutsch.
The Empress of Farewells: The Story of Charlotte, Empress of Mexico. Michael, Prince of Greece. Boston: Atlantic Monthly Press. 2002. ISBN 978-0-87113-836-1.
Milavec, Aaron (2007). Salvation is from the Jews (John 4:22): Saving Grace in Judaism and Messianic Hope in Christianity. Collegeville, Minnesota: Liturgical Press. ISBN 978-0-8146-5989-2.
O'Carroll, Ciarán (2010). „Pius IX: Pastor and Prince”. Ур.: Corkery, James; Worcester, Thomas. The Papacy Since 1500: From Italian Prince to Universal Pastor. Cambridge, England: Cambridge University Press. стр. 125—142. ISBN 978-0-521-50987-9.
O'Connor, Richard (1971). The Cactus Throne: The Tragedy of Maximilian and Carlotta. New York: G. P. Putnam's Sons.
Pougeois, Alexandre (1877a). History of Pius IX: His Pontificate and His Century. 1. Paris.
——— (1877b). History of Pius IX: His Pontificate and His Century. 2. Paris.
——— (1877c). History of Pius IX: His Pontificate and His Century. 3. Paris.
Rapport, Mike (2009) [2008]. 1848: Year of Revolution. New York: Basic Books. ISBN 978-0-7867-4368-1.
Ridley, Jasper (1976). Garibaldi . New York: Viking Press.
Schmidlin, Josef (1922—1939). Papstgeschichte (на језику: немачки). Munich: Köstel-Pusztet. ^{[volume needed]}
——— (1934). Papstgeschichte (на језику: немачки). 2. Munich: Köstel-Pusztet.
Shea, John Gilmary (1877). The Life of Pope Pius IX. New York: n.p.
Sirven, Joseph I.; Drazkowski, Joseph F.; Noe, Katherine H. (2007). „Seizures among Public Figures: Lessons Learned from the Epilepsy of Pope Pius IX”. Mayo Clinic Proceedings. 82 (12): 1535—1540. ISSN 1942-5546. PMID 18053463. doi:10.1016/S0025-6196(11)61100-2  .
Woodward, Kenneth L. (1996). Making Saints: How the Catholic Church Determines Who Becomes a Saint, Who Doesn't, and Why. New York: Simon and Schuster. ISBN 978-0-684-81530-5.
Barwig, Regis N. (1978). More Than a Prophet: Day By Day With Pius IX. Altadena: Benziger Sisters.
Chadwick, Owen (2003). A History of the Popes 1830-1914.
Chadwick, Owen (1981). The Popes and European Revolution. 655pp excerpt; also
Chiron, Yves, Pope Pius IX: The Man and The Myth, Angelus Press, Kansas City, 2005. ISBN 1-892331-31-4.
Corcoran, James A. "Pius IX and His Pontificate," The American Catholic Quarterly Review, Vol. III, 1878.
De Cesare, Raffaele (1909). The Last Days of Papal Rome. London: Archibald Constable & Co. стр. 449.
Hales, E. E. Y (2013). Pio Nono: A study in European politics and religion in the nineteenth century. 352pp excerpt; also
Hasler, August Bernhard (1981). How the Pope Became Infallible: Pius IX and the Politics of Persuasion . Doubleday.
Kertzer, David I. (2004). Prisoner of the Vatican: The Popes' Secret Plot to Capture Rome from the New Italian State. Houghton Mifflin. ISBN 978-0-618-22442-5.
Mooney, John A. (1892). „Pius IX and the Revolution, 1846–1848”. The American Catholic Quarterly Review. 17: 137—161. Приступљено 3. 3. 2018.
Quinlan, John. "Prisoner in the Vatican: Rome In 1870" History Today (Sept 1970), Vol. 20 Issue 9, pp. 620–627 online.
Acta et decreta Leonis XIII, P.M. Vol I–XXII, Rome, 1881, ff
Acta et decreta Pii IX, Pontificis Maximi, Vol. I–VII, Romae 1854 ff
Actae Sanctae Sedis, (ASS), Romae, Vaticano 1865
Boudou, L. (1890). Le S. Siege et la Russie, Paris
Capitelli, Giovanna. Mecenatismo pontificio e borbonico alla vigilia dell'unità. ISBN 8879931482. , Viviani Editore, Rome, (2011)
Hasler, August Bernhard. (1977). Pius IX. (1846–1878) päpstliche Unfehlbarkeit und 1. Vatikanisches Konzil. (= Päpste und Papsttum. ISBN 3-7772-7711-8. Bd. 12). 2 volumes, 1st ed. Hiersemann, Stuttgart,
Martina, S.J. Pio IX (1846–1850). Roma: Editrice Pontificia Universita Gregoriana. Vol I–III, 1974–1991.
Martina, Giacomo: PIO IX, beato. In: Massimo Bray (ed.): Enciclopedia dei Papi, Istituto della Enciclopedia Italiana, Vol. 3 (Innocenzo VIII, Giovanni Paolo II), Rome, 2000, OCLC 313581724
Seifert, Veronika Maria. (2013). Pius IX. – der Immaculata-Papst. Von der Marienverehrung Giovanni Maria Mastai Ferretis zur Definierung des Immaculata-Dogmas. ISBN 978-3-8471-0185-7. V&R unipress. Göttingen. .
Sylvain (1878). Histoire de Pie IX le Grand et de son pontificat. . Vol I, II. Paris