Мартовски устав (Аустрија)
Мартовски устав, такође назван „Наметнути мартовски устав” или „Стадионски устав” (мађ. olmützi alkotmány или oktrojált alkotmány, нем. Oktroyierte Märzverfassung или Oktroyierte Stadionverfassung) био је устав Аустријског царства проглашен од стране министра унутрашњих послова грофа Франца Стадиона између 4. и 7. марта 1849. године. Иако је проглашен неопозивим, на крају је повучен Новогодишњим патентом (Silvesterpatent) цара Франца Јозефа I 31. децембра 1851. године.[1][2] Назван Стадионским уставом наглашавао је моћ монарха; такође је обележио пут неоапсолутизма на територијама под хабзбуршким влашћу.[3] Он је предухитрио Кремсијеров устав Кремзиерског парламента. Овакво стање ствари ће трајати до Октобарске дипломе од 20. октобра 1860. и каснијег фебруарског патента од 26. фебруара 1861. године.
Мађарска
уреди
Франц Јозеф, у то време тек именовани цар Аустрије, одбио је да прихвати реформе мађарских априлских закона, па их је опозвао. Ово би се могло сматрати неуставним актом, јер је законе већ потписао његов претходник Фердинанд I, а монарх није имао право да опозива парламентарне законе који су већ потписани. Међутим, за разлику од свог ујака који је био везан заклетвама које је дао, Франц Јозеф се није заклео Мађарској, па није био подложан ограничењима наметнутим Фердинанду. Мартовски устав је повратио власт Хабзбурга након уступака које је учинио током револуција 1848. Устав је прихватила Царска скупштина Аустрије. Мартовским уставом је такође покушано да се укине Мађарска скупштина[4] и историјски устав Мађарске.[5] Укидање мађарских априлских закона и смањење територије и традиционалног статуса Мађарске представљали су егзистенцијалну претњу за мађарску државу, подстакли су обнову Мађарске револуције.[6]
Дана 7. марта 1849. године, царском прокламацијом издатом у име цара Фрање Јосифа установљен је јединствени устав за царство. Према прогласу, традиционална територија Мађарске Краљевине би била подељена и под управом пет одвојених војних округа, док би Кнежевина Трансилванија била поново успостављена.[7]
Проблеми легитимитета Франца Јозефа у Мађарској
уредиСа правне тачке гледишта, према крунидбеној заклетви, крунисани мађарски краљ не може за живота да абдицира са престола. Ако је краљ жив и није у стању да обавља своју дужност као владара, регент је морао да преузме краљевске дужности. Уставно, његов ујак Фердинанд је остао легални краљ Мађарске. Ако не постоји могућност да се престо аутоматски наследи због смрти претходног краља (краљ Фердинанд је још био жив), али монарх жели да се одрекне престола и постави другог краља пре своје смрти, технички је остало само једно законско решење: парламент је имао моћ да свргне краља и изабере његовог наследника за новог краља. Због правних и војних тензија, мађарски парламент није понудио ту услугу Францу Јозефу. Овај догађај дао је повод за побуну. Од овог пута до слома револуције, Лајош Кошут (као изабран за регента-председника) постао је де фацто и де јуре владар Мађарске.
Војводство Србија
уредиУстав је у 72. члану прописивао да ће будуће Војводство Србија (нем. Woiwodschaft Serbien) бити уређено као посебна административна област, што је било од посебног значаја за регулисање правног статуса Српске Војводине, проглашене у пролеће 1848. године, на Мајској скупштини у Сремским Карловцима.[8]
Референце
уреди- ^ Schjerve, Rosita Rindler (2003). Diglossia and Power: Language Policies and Practice in the 19th Century Habsburg Empire. Language, Power, and Social Process. 9. Berlin: Walter de Gruyter. стр. 75—76. ISBN 978-3-11-017654-4.
- ^ Mahaffy, Robert Pentland (1908). Francis Joseph I.: His Life and Times. Covent Garden: Duckworth. стр. 39.
- ^ Schmidt – Theyer, Volume 9 of Dictionary of German biography. Walter de Gruyter. 2005. стр. 237. ISBN 978-3-11-096629-9.
- ^ Július Bartl (2002). Slovak History: Chronology & Lexicon, G - Reference, Information and Interdisciplinary Subjects Series. Bolchazy-Carducci Publishers. стр. 222. ISBN 9780865164444.
- ^ Hungarian statesmen of destiny, 1860-1960, Volume 58 of Atlantic studies on society in change, Volume 262 of East European monographs. Social Sciences Monograph. 1989. стр. 23. ISBN 9780880331593.
- ^ Rapport, Mike (2008). 1848: Year of Revolution. Basic Books. стр. 369.
- ^ Walter Alison Phillips Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Hungary”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 13 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 918.
- ^ Гавриловић 1981, стр. 93-96.
Литература
уреди- Гавриловић, Славко (1981). „Срби у Хабсбуршкој монархији од краја XVIII до средине XIX века”. Историја српског народа. 5 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—106.
- Siemann, Wolfram (2019). Metternich: Strategist and Visionary. Cambridge: Harvard University Press.
- Тејлор, Ален (2001). Хабзбуршка монархија 1809-1918: Историја Аустријске царевине и Аустроугарске. Београд: Clio.