Краљевина Србија (1718—1739)

За друге употребе, погледајте страницу Краљевина Србија (вишезначна одредница).

Краљевина Србија је назив за покрајину Хабзбуршке монархије која је постојала у централним деловима данашње Републике Србије између 1718. и 1739. године.

Краљевина Србија
1718.—1739. (21 год.)
Застава Грб
Краљевина Србија
Главни град	Београд
Регија	Балкан
Земља	Хабзбуршка монархија
Површина	око 30.000 км2
Становништво	27.000
Догађаји
Статус	бивша покрајина
Владавина
• Облик	монархија
Краљ
•	Карло VI
Историја
• Успостављено	1718.
• Пожаревачки мир	21. јул 1718.
• Аустријско-турски рат	1737–39.
• Београдски мир	18. септембар 1739.
• Укинуто	1739. (21 год.)
Претходник Следбеник Смедеревски санџак (Османско царство) Српска деспотовина Смедеревски санџак (Османско царство) Кочина крајина

Грб Трибалије, односно хабзбуршке Краљевине Србије у Доњем граду Београдске тврђаве. У централном пољу налази се прободена вепрова глава, која ће се касније наћи на грбовима и заставама из Првог српског устанка.

Назив

Аустријски службени документи тога времена ову територију називају Краљевина Србија, а аустријски цар за себе узима титулу краља. Управник области имао је титулу гувернера, а управа области је названа Војна Командатура Краљевине Србије (нем. Militärkommandatur des Königreichs Serbien) (односно Servien по ондашњем изговору).

Хабзбуршко освајање

Крајем 17. века, Хабзбуршка монархија је истерала Османлије из већег дела Панонске низије (укључујући Бачку и северозападни Срем), а границе успостављене 1699. године остављају у саставу Турске царевине Банат и југоисточни Срем.

Када је српска етничка територија, 1716–1718, од Далмације, преко Босне и Херцеговине до Београда и Подунавља опет постала поприште новог аустријско-турског рата, који је водио принц Еуген Савојски, Срби су учествовали у борби на страни Аустрије. Османско царство је тада, тзв. Пожаревачким миром изгубило све територије у Подунављу (Банат и део Срема), северне делове данашње централне Србије и северну Босну, делове Далмације, Малу Влашку и Пелопонез. По одредбама Пожаревачког мира 1718. године Хабзбуршка монархија је (између осталог) од Османског царства добила и Београд са северним деловима данашње централне Србије.

Управа

У „Краљевини“ Србији је 1717–20. привремена војна управа на челу са грофом Одвијером, а од 1720. године грађанска управа — Администрација Србије (или Београдска администрација), која је била лично царево власништво. На челу администрације (званична титула је „председник администрације“ а незванична „гувернер“) је фелдмаршал Карл Александар, војвода од Виртемберга са по 2 саветника (грађанин + војник) за административну и за судску власт. Од 1733–36. гувернер Србије је генерал Марули а од 1736. фелдмаршал де Валис (обојица грофови). Административна и судска власт биле су у војним, а финансијска у коморским рукама. Војна власт је била потчињена Дворском ратном већу а коморска — Дворском коморском већу. Администрација Србије доста је зависила од одобрења која су слата из ових већа, али им је понекад неке одлуке и само стављала до знања.

Подручје данашње источне Србије, које је 1718. године такође дошло под аустријску управу, није укључено у састав Краљевине Србије, већ стоји под административном управом Темишвара тј. Тамишког Баната.

Административна подела

Земља је подељена на 15 дистриката (округа, провизората) којом управља 11 провизора (с тим што поједини провизори управљају са по два дистрикта), који се деле на кнежине, а ове на села. Дистриктом управља провизор уз помоћ ишпана — жупана (као првог помоћника и заменика) и 2-3 ибрајтера, кнежинама оборкнезови а селима кнезови. Провизор врши административну, судску, полицијску и финансијску власт. Оборкнезови и кнезови су задржани из турских времена док су остали новодоведени чиновници који добијају плате из државне благајне. 1/3 села у Србији је пусто. Дажбине се плаћају комори (главна — порез на земљиште), пошто је у Србији једини феудалац држава. Осим „коморских“ постоје и „хајдучка“ села.

Београд је засебан: има немачку и српску општину. Срби имају свој збор угледних људи и општински одбор са кнезом/бировом који је и судија.

Оружане снаге

Седиште војске је у Београду где су смештени гренадири и пешадија. Још 3 коњичке дивизије распоређене су по Шапцу, Ваљеву, Руднику и Јагодини. Поред тога постоји и српска милиција која је организована у капетанате (15) по селима (нису спојена у територијалну целину) и којој је на челу оберкапетан Вук Исаковић. „Хајдучка“ села налазе се углавном уз границу и има их различити број по дистриктима (од 2 до 15). Уживају одређене повластице, а треба да чувају границу, путнике и скоротече.

Крај хабзбуршке управе

Новим ратом и тзв. Београдским миром (1739. године) Османско царство је успело да поврати део територија што је претходним изгубила, укључујући све територије јужно од Дунава и Саве, као и Малу Влашку. Месно српско становништво опет је погодило ратно разарање, прогони и одмазде.

Последњи аустријско-турски рат био је тзв. Дубички рат (1788—1791), у коме је опет Аустрија позивала Хришћане у Босни да се дигну на устанак. Након њега нових аустријско-турских сукоба више није било све до двадесетог века и пропасти обе царевине.

Види још

• Историја Србије
• Београдско-карловачка митрополија
• Најпергов попис из 1718.
• Немачки Београд у 18. веку
• Српска горњa варош у Београду (1718—1739)
• Барокни Београд

Литература

• Веселиновић, Рајко (1986). „Србија под аустријском влашћу 1718-1739”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 106—162. 
• Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Угарској и Славонији од Пожаревачког мира до аустро-турског рата 1737-1739”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 163—175. 
• Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Хрватској од аустро-турског рата 1716-1718. до рата 1737-1739”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 176—191. 
• Гарић-Петровић, Гордана (2013). „Митрополитски намесници и придворни служитељи у Сервијској епархији (1718-1739)” (PDF). Наша прошлост. 14: 87—101. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 02. 2019. г. Приступљено 23. 02. 2019. 
• Грујић, Радослав (1914). Прилози за историју Србије у доба аустријске окупације (1718-1739). Београд: Државна штампарија Краљевине Србије. 
• Ђорђевић, Милош (2013). Краљевство Србија 1720—1739. Ниш: Филозофски факултет Универзитета у Нишу. 
• Кривошејев, Владимир (1996). „Ваљевска компанија српске народне милиције од 1720. до 1728. године” (PDF). Гласник Историјског архива у Ваљеву. 30: 48—65. 
• Олга Зиројевић, Србија под турском влашћу 1459-1804, Београд, 2007.
• Ingrao, Charles; Samardžić, Nikola; Pešalj, Jovan, ур. (2011). The Peace of Passarowitz, 1718. West Lafayette: Purdue University Press. 
• Поповић, Душан Ј. (1935). Београд пре 200 година. Београд. 
• Поповић, Душан Ј. (1950). Србија и Београд од Пожаревачког до Београдског мира (1718-1739). Београд: Српска књижевна задруга. 
• Поповић, Душан Ј. (1964). Београд кроз векове. Београд: Туристичка штампа. 
• Самарџић, Радован (1986). „Срби у Турском царству 1718-1737”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 89—105. 
• Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium. 
• Форишковић, Александар (1986). „Политички, правни и друштвени односи код Срба у Хабсбуршкој Монархији”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 233—305. 
• Денис Шехић — Демир Шехић, Историјски атлас Света, Београд, 2007.

Спољашње везе

• Пројекат Растко: Владимир Ћоровић, Историја српског народа, Бања Лука-Београд, 1997.
• Мапа
• Мапа Архивирано на сајту Wayback Machine (29. септембар 2013)
• Мапа
• Мапа
• Мапа
• Визуелна култура Србије под аустријском влашћу (1718-1739), докторска дисертација (2016)
• Краљевство Србија (1720-1739), докторска дисертација (2013)