Гроф

Краљевске и племићке титуле
	Цар и царица
	Краљ и краљица
	Поткраљ и поткраљица
	Надвојвода и надвојвткиња
	Инфант и инфанта
	Велики војвода и велика војвоткиња; велики принц и велика принцеза
	Војвода и војвоткиња
	Принц и принцеза
	Маркиз и Маркиза; маркиз и маркиза
	Маркгроф и маркгрофица
	Гроф и грофица;
	Виконт и виконтица
	Барон и баронеca;
	Баронет и баронета;
	Витез и дама;
	Ова кутија: прикажи; разговор; уреди;

Гроф (нем. Graf, лат. comes, итал. conte, фр. comte, енгл. count, мађ. Gróf; жен. грофица, нем. Gräfin, енгл. countess) је племићка титула.

Слика Grafenkrone; хералдичка коронета титуларног Graf

Етимологија и порекло

Реч Graf потиче од средњегорњонемачког grave, што је обично изведено од лат. graphio. Заузврат сматра се да Graphio потиче од византијске титуле grapheus, која ултиматно потиче од грчког глагола γρᾰ́φειν (graphein) „писати“.^[1] Међутим, изнета су и друга објашњења; Јакоб и Вилхелм Грим, док су још увек уважавали потенцијал грчке деривације, сугерисали су везу са готским gagrêfts, што значи 'одлука, декрет'. Међутим, Гримови су преферирали решење које омогућава везу са староенглеским gerēfa 'reeve', у коме је ge- префикс, а које Гримови изводе из протогерманског *rōva 'број'.^[2]

Историја

У средњем и новом веку, титула грофа је означавала част нижу од војводе. Понегде је то била служба коју је додељивао краљ, а у другим случајевима била је реч о наследном праву. Где је грофовски наслов био повезан и са одређеним подручјем, то се подручје називало грофовија. Грофови се јављају прво у Франачком царству као краљеви намесници над једном подручју. Назив води своје порекло вероватно од латинског graffio, а ово опет од грчког γραφεύς (графеус), што значи писар. Грофови брзо су изједначени са римском службом comes, који је позном Римском царству био високи царски службеник финансија. Са временом гроф/комес развило се у нижу племићку титулу и прихваћена је широм хришћанске Европе.

Грофовска титула Graf је заједничка за различите европске територије на којима је немачки био или је званични или народни језик, укључујући Аустрију, Немачку, Швајцарску, Луксембург, Лихтенштајн, Алзас, балтичке државе и друге бивше земље Хабзбуршке круне. У Немачкој су све законске привилегије племства званично укинуте од августа 1919. године, а Graf се, као и свака друга наследна титула, третира као део законског презимена.^[3] У Аустрији је његово коришћење законом забрањено, као и код свих наследних титула и племићких предиката. У Швајцарској титула није призната у закону. У монархијама Белгије, Лихтенштајна и Луксембурга, где је немачки један од званичних језика, титула наставља да се признаје, користи, и повремено их додељује национални fons honorum, владајући монарх.

У средњевековном Светом римском царству, неки грофови су узимали или добијали јединствене варијације gräfliche титуле, често у вези са одређеним доменом или јурисдикцијом одговорности, нпр. Landgraf,^[4]^[5] Markgraf, Pfalzgraf (гроф палатин), Burggraf,^[6]^[7] Wildgraf, Waldgraf, Altgraf, Raugraf, итд. Иако је као титула Graf рангирана, званично, испод Herzog (војводе) и Fürst (принца), цар Светог римског царства је могао и јесте признавао јединствене уступке власти или ранга неким од ових племића, уздигавши их до статуса gefürsteter Graf или „кнежевског грофа“. Али grafliche титула са таквим префиксом није увек означавала виши од комиталног чина или чланство у Hochadel. Само су важније од ових титула, које су историјски повезане са степеном суверенитета, остале у употреби до 19. века, конкретно Markgraf и Landgraf.

Савремена употреба у немачким презименима

Немачко племство,^[8] иако није укинуто (за разлику од аустријског племства новом Првом аустријском Републиком 1919. године),^[9] изгубило је признање као правни сталеж у Немачкој под Вајмарском републиком 1919. према Вајманском уставу, члан 109. Бивше наследне племићке титуле правно су једноставно трансформисане у зависне делове законског презимена (с тим да бивша титула сада прати дато име, нпр. Otto Graf Lambsdorff).^[10] Као зависни делови презимена (nichtselbständige Namensbestandteile), они се занемарују у абецедном сортирању имена, као и сваки племићки предикат, као што су von или zu,^[11] и могу или не морају да их користе они који их носе. Препознатљиво главно презиме је име које следи иза Graf, или Gräfin, и племићког предиката, ако постоји. У данашње време, пошто су изгубили свој правни статус, ови термини се често не преводе, за разлику од пре 1919. Титуле, међутим, задржавају престиж у неким круговима друштва.

Види још

Референце

^ „Duden”. .
^ Grimm, Jacob; Grimm, Wilhelm. „Deutsches Wörterbuch”. .
^ Weimar Constitution Article 109, sentence 2
^ Mayer, Theodor, "Über Entstehung und Bedeutung der älteren deutschen Landgrafschaften", in Mitteralterliche Studien – Gesammelte Aufsätze, ed. F. Knapp (Sigmaringen 1958) 187–201. Also published in Zeitschrift der Savigny-Stiftung für Rechtsgeschichte, Germanische Abteilung 58 (1938) 210–288.
'^ Mayer, Theodor, Herzogtum und Landeshoheit', Fürsten und Staat. Studien zur Verfassungsgeschichte des deutschen Mittelalters (Weimar 1950) 276–301.
^ Ebers, Johann (1796). The New and Complete Dictionary of the German and English Languages (на језику: немачки и енглески). 1. Leipzig: Breitkopf and Haertel. стр. 502—503.
^ Ebers, Abraham Rees (1819). The Cyclopædia: Or, Universal Dictionary of Arts, Sciences, and Literature. V. London: Longman, Hurst, Rees, Orme & Brown etc. Burggrave.
^ Lamar Cecil, (1970). „The creation of nobles in Prussia, 1871-1918.”. American Historical Review. 75 (3): 757—795. .
^ „Adelsaufhebungsgesetz (excerpt)”. Das Land Steiermark (на језику: немачки). Office of the Styrian State Government.
^ Article 109 of the Weimar Constitution constitutes: Adelsbezeichnungen gelten nur als Teil des Namens und dürfen nicht mehr verliehen werden ("Noble names are only recognised as part of the surname and may no longer be granted").
^ Compare DIN standard # 5007, part 2.

Литература

Pine, L. G. (1992). Titles: How the King Became His Majesty. New York: Barnes & Noble. стр. 73. OCLC 27827106. .
„An Online Encyclopedia of Roman Emperors”. University of South Carolina. Приступљено 2008-04-10.
Institut für Wissenschaftliche Zusammenarbeit mit Hochschulen der Entwicklungsländer (Tübingen, Germany) (1976). Philosophy and History. Philosophy and History. стр. 105.
Jeep, John M. (2001). Medieval Germany: An Encyclopedia. Psychology Press. стр. 140. ISBN 0824076443.
„Geschiedenis”. Ppant.be. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 2016-08-27.
Dotzauer, Winfried: Geschichte des Nahe-Hunsrück-Raumes von den Anfängen bis zur Französischen Revolution. 2001. ISBN 3-515-07878-9. ; Stuttgart: Steiner. ()
Fabricius, Wilhelm: Die Herrschaften des unteren Nahegebietes. Der Nahegau und seine Umgebung; Geschichtlicher Atlas der Rheinprovinz 6; Bonn: H. Behrend, 1914
Köbler, Gerhard: Historisches Lexikon der deutschen Länder. Die deutschen Territorien und reichsunmittelbaren Geschlechter vom Mittelalter bis zur Gegenwart. 1999. ISBN 3-406-44333-8. . 6. Auflage. Beck, München.
Huberty, Michel; Giraud, Alain; Magdelaine, F. and B. (1985). L'Allemagne Dynastique, Tome IV. France: Laballery. ISBN 2-901138-04-7.
„County Government”. Citizen's Guide to Pennsylvania Local Government: 8. 2010. Приступљено 2016-08-09. „The eleven elected county officers are enumerated in the Pennsylvania Constitution, but their powers and duties are prescribed by statutes located throughout the county codes and general state laws. Consolidation of certain offices in smaller counties involves the offices of prothonotary, clerk of courts, register of wills and recorder of deeds.”
„Amternes administration 1660–1970 (in Danish)”. Dansk Center for Byhistorie. Архивирано из оригинала 4. 1. 2010. г. Приступљено 1. 1. 2007.
„Country Compendium, A companion to the English Style Guide” (PDF). European Commission Directorate-General for Translation (EC DGT). фебруар 2017. стр. 50—51. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-09. г.
Mayer, Theodor, "Über Entstehung und Bedeutung der älteren deutschen Landgrafschaften", in Mitteralterliche Studien – Gesammelte Aufsätze, ed. F. Knapp (Sigmaringen 1958) 187–201. Also published in Zeitschrift der Savigny-Stiftung für Rechtsgeschichte, Germanische Abteilung 58 (1938) 210–288.
Mayer, Theodor, 'Herzogtum und Landeshoheit', Fürsten und Staat. Studien zur Verfassungsgeschichte des deutschen Mittelalters (Weimar 1950) 276–301.
Eichenberger, T., Patria: Studien zur Bedeutung des Wortes im Mittelalter (6.-12. Jahrhundert), Nationes – Historische und philologische Untersuchungen zur Entstehung der europäischen Nationen im Mittelalter 9 (Sigmaringen 1991).
Van Droogenbroeck, Frans J., (2004). „'De betekenis van paltsgraaf Herman II (1064-1085) voor het graafschap Brabant'”. Eigen Schoon en De Brabander. 87: 1—166. .
Van Droogenbroeck, Frans J (2004). Het landgraafschap Brabant (1085-1183) en zijn paltsgrafelijke voorgeschiedenis. De territoriale en institutionele aanloop tot het ontstaan van het hertogdom Brabant.
„Kreisfreie Städte und Landkreise nach Fläche und Bevölkerung auf Grundlage des ZENSUS 2011 und Bevölkerungsdichte – Gebietsstand: 31.12.2015” (XLS) (на језику: немачки). Statistisches Bundesamt Deutschland. јул 2017. Приступљено 9. 8. 2017.
ideo.pl, ideo- (2019-04-27). „Gminy wiejskie chcą lepszej ochrony swych granic”. Prawo.pl (на језику: пољски). Приступљено 2021-02-15.
Upshur, Jiu-Hwa; Terry, Janice; Holoka, Jim; Goff, Richard; Cassar, George H. (2011). Cengage Advantage Books: World History. I. California: Wadsworth Publishing Co. Inc. стр. 329. ISBN 9781111345167.
Larence, Sir James Henry (1827) [first published 1824]. The nobility of the British Gentry or the political ranks and dignities of the British Empire compared with those on the continent (2nd изд.). London: T.Hookham – Simpkin and Marshall. Приступљено 2013-01-06.
Augustine, Dolores L (1994). Patricians and Parvenus. Wealth and High Society in Wilhelmine Germany. Berg. .
Augustine, Dolores L. "Arriving in the upper class: the wealthy business elite of Wilhelmine Germany." in David Blackbourn and Richard J. Evans, eds., The German Bourgeoisie: Essays on the Social History of the German Middle Class from the Late Eighteenth to the Early Twentieth Century (1991) pp: 46-86.
Berdahl, Robert M (2014). The politics of the Prussian nobility: The development of a conservative ideology, 1770-1848. Princeton University Press. .
Buse, Dieter K. and Doerr, Juergen C., eds. Modern Germany: An Encyclopedia of History, People, and Culture, 1871-1990 (2 vol. Garland, 1998) pp. 41–42.
Cecil, Lamar (1970). „The creation of nobles in Prussia, 1871-1918.”. American Historical Review. 75 (3): 757—795. .
D'Almeida, Fabrice. High Society in the Third Reich (2008) excerpt
Godsey, William D. (2004). Nobles and Nation in Central Europe: Free Imperial Knights in the Age of Revolution, 1750–1850. Cambridge University Press. ISBN 9781139456098.
Binder-Krieglstein, Reinhard (2000). Österreichisches Adelsrecht 1868 – 1918/19: von der Ausgestaltung des Adelsrechts der cisleithanischen Reichshälfte bis zum Adelsaufhebungsgesetz der Republik unter besonderer Berücksichtigung des adeligen Namensrechts (на језику: немачки). Frankfurt am Main [u.a.]: Peter Lang. ISBN 978-3-631-34833-8.
von Coudenhove-Kalergi, Richard. Adel. Vienna. 1923.
Frank-Döfering, Peter. Adelslexikon des österreichischen Kaisertums 1804–1918. 1989. ISBN 3-210-24925-3. (in German). Herder, Vienna. .
Lieven, Dominic (1993). The aristocracy in Europe: 1815–1914 (1st изд.). New York: Columbia University Press. ISBN 0-231-08112-X. .
Siegert, Heinz. Adel in Österreich(in German). Vienna 1971.
Stekl, Hannes. Adel und Bürgertum in der Habsburgermonarchie 18. bis 20. Jahrhundert. 2004. ISBN 3-486-56846-9. (in German). Oldenbourg, Vienna.
Walterskirchen, Gudula. Blaues Blut für Österreich. 2000. ISBN 3-85002-452-0. (in German). Amalthea, Vienna.
Walterskirchen, Gudula (2007). Der verborgene Stand. Adel in Österreich heute. ISBN 3-85002-428-8. (in German). Amalthea, Vienna.
Der Gotha. Supplement. Der "Österreich-Gotha". Mit Ergänzungswerken zum deutschen Adel. 1997. ISBN 3-598-30359-9. (in German). Saur, Munich.
Hurwich, Judith J (1998). „Marriage strategies among the German nobility, 1400-1699,”. Journal of Interdisciplinary History. 29 (2). :169–195.
Kaudelka-Hanisch, Karin. "The Titled Businessman: Prussian Commercial Councillors in the Rhineland and Westphalia during the Nineteenth Century", in David Blackbourn and Richard J. Eellung der Mediatisierten 1815–1918, Stuttgart 1957 (Göttingen ²1964). (Deals with the social and political rank of the former sovereign nobles of the Holy Roman Empire who were mediatized from 1803 to 1815.)
Johannes Rogalla von Bieberstein. Adelsherrschaft und Adelskultur in Deutschland. . Limburg a.d.Lahn.: C.A. Starcke 1998.

Спољашње везе

[1] „Duden”. .

[2] Grimm, Jacob; Grimm, Wilhelm. „Deutsches Wörterbuch”. .

[3] Weimar Constitution Article 109, sentence 2

[4] Mayer, Theodor, "Über Entstehung und Bedeutung der älteren deutschen Landgrafschaften", in Mitteralterliche Studien – Gesammelte Aufsätze, ed. F. Knapp (Sigmaringen 1958) 187–201. Also published in Zeitschrift der Savigny-Stiftung für Rechtsgeschichte, Germanische Abteilung 58 (1938) 210–288.

[5] '^ Mayer, Theodor, Herzogtum und Landeshoheit', Fürsten und Staat. Studien zur Verfassungsgeschichte des deutschen Mittelalters (Weimar 1950) 276–301.

[NCDGE-6] Ebers, Johann (1796). The New and Complete Dictionary of the German and English Languages (на језику: немачки и енглески). 1. Leipzig: Breitkopf and Haertel. стр. 502—503.

[TCUDASL-7] Ebers, Abraham Rees (1819). The Cyclopædia: Or, Universal Dictionary of Arts, Sciences, and Literature. V. London: Longman, Hurst, Rees, Orme & Brown etc. Burggrave.

[8] Lamar Cecil, (1970). „The creation of nobles in Prussia, 1871-1918.”. American Historical Review. 75 (3): 757—795. .

[9] „Adelsaufhebungsgesetz (excerpt)”. Das Land Steiermark (на језику: немачки). Office of the Styrian State Government.

[Art._109_WC-10] Article 109 of the Weimar Constitution constitutes: Adelsbezeichnungen gelten nur als Teil des Namens und dürfen nicht mehr verliehen werden ("Noble names are only recognised as part of the surname and may no longer be granted").

[11] Compare DIN standard # 5007, part 2.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]