Автократор
Автократор (грч. αὐτοκράτωρ — „самодржац”, „онај који сам влада”, од αὐτός, ’сам’ + κράτος, ’владавина, моћ’) грчки је епитет који се примјењује на појединца којег не спутавају надређени. Епитет се примјењивао на главне војне заповједнике, као и на римске и византијске цареве као превод латинске титуле император (лат. imperator). Веза са византијским апсолутизмом довела је до настанка данашњих израза аутократа и аутократија. На савременом грчком израз значи „цар”.
Стара Грчка
уредиТитула се први пут јавља у класичној Грчкој крајем 5. вијека прије н. е. и означавала је генерале који су добили независну власт, односно врховног заповједника (стратег автократор, грч. στρατηγός αὐτοκράτωρ). У класичној Атини, стратег автократор били су генерали који су имали аутономна овлашћења заповиједања, односно могли су да доносе одређене војне и дипломатске одлуке без претходне консултације са атинском скупштином. Одлука је донесена када се очекивало да генерал дјелује далеко од Атине, на примјер током Сицилијанске експедиције. Ипак, генерали су остали одговорни скупштини за своје понашање по повратку.[1] Сличну праксу су пратиле и друге грчке државе, попут Сиракузе, гдје је пошта служила као основа моћи за неколико градских тиранина. Стратеге автократоре су именовали различити савези полиса, који су били на челу њихових комбинованих оружаних сила. Тако је Филип II Македонски проглашен за хегемона (грч. ἡγεμών — „вођа”) и стратега автократора јужних грчких држава у име Коринтског савеза,[2] положај који је касније дат и његовом сину Александру Великом.[3] Израз се такође користио за изасланике којима су повјерена овлашћења опуномоћеника (presbeis autokratores).[4]
У иранским језицима израз *hwatā́wā ’господар, суверен; (дословно) самодржац’ може бити намјеран калк од грчке ријечи автократор[5] (вјероватно настао у хеленистичком периоду).
Рим и Византија
уредиДруги народи
уредиРеференце
уреди- ^ Pritchett, W. Kendrick (1974). The Greek State at War: Part II (на језику: енглески). University of California Press. стр. 42. ISBN 978-0-520-02565-3. Приступљено 1. 4. 2022.
- ^ Diodorus Siculus, XVI.89.1–3
- ^ Diodorus Siculus, XVII.4.9; Arrian, Anabasis of Alexander, I.1.1–3
- ^ Andocides, On the Peace with Sparta
- ^ Meillet, Antoine (1911). „Sur les mots iraniens empruntés par l'arménien”. Mémoires de la Société de Linguistique de Paris (на језику: француски). 17: 242—250. (repr. in: Études de linguistique et de philologie arméniennes II, Louvain, 1977, pp. 142–150)
Додатна литература
уреди- Bury, John Bagnell (2014). The Constitution of the Later Roman Empire (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 18—24. ISBN 978-1-107-68053-1. Приступљено 1. 4. 2022.
- Kršljanin, Nina (новембар 2017). „The Title of Samoderzhets (Autokrator) in Serbia and Russia: Two Ways of Byzantine Heritage Development”. Vestnik Volgogradskogo gosudarstvennogo universiteta. Serija 4. Istorija. Regionovedenie. Mezhdunarodnye otnoshenija. 22 (5): 162—183. doi:10.15688/jvolsu4.2017.5.16. Приступљено 1. 4. 2022.
- Ostrogorski, Georgije (1935). Avtokrator i Samodržac: prilog za istoriju vladalačke titulature u Vizantiji i u južnih Slovena (на језику: српски). Srpska kraljevska akademija. Приступљено 1. 4. 2022.
- Pazdernik, Charles F. (26. 10. 2012). „Basileus/autokrator, Byzantine”. The Encyclopedia of Ancient History. John Wiley & Sons, Inc. 1. doi:10.1002/9781444338386.wbeah03022.
- Wifstrand, Albert (1939). Autokrator, Kaisar, Basileus (на језику: немачки). Приступљено 1. 4. 2022.
