Јерина Бранковић
Јерина Бранковић (рођена Ирина Кантакузин, грч. Ειρήνη Καντακουζηνή; у народној традицији позната као Проклета Јерина) је била српска деспотица, пореклом Гркиња из породице Кантакузина, жена деспота Ђурђа Бранковића (вл. 1427 — 1456), за кога се удала 26. децембра 1414. Након Ђурђеве смрти 1456. године владала је Србијом као деспотица-регент.[1] Њена владавина трајала је једва више од годину дана — у ноћи другог маја 1457. године умрла је, према једним изворима, као монахиња у манастиру на Руднику, док ју је према другима отровао њен син Лазар, како би окончао мајчино регенство и преузео власт.
Јерина Бранковић | |
|---|---|
.jpg) Лик Јерине Бранковић са Есфигменске повеље (1429) | |
| Датум рођења | 1400. |
| Место рођења | Константинопољ, Византија |
| Датум смрти | 3. мај 1457. (56/57 год.) |
| Место смрти | Рудник, Српска деспотовина |
Биографија
уредиНе зна се тачно година њеног рођења, узима се приближно да је то 1400, могуће је да је рођена и неколико година раније у Константинопољу. Њен отац био је Димитрије I Кантакузин, који је имао титулу севастократора од децембра 1357. и деспота Мореје 1383. Рођен је био око 1343. а умро између 1384. и 1420. Димитрије је био унук византијског цара Јована VI Кантакузина (цар 1347 — 1354).[2] Од њене породице, у Србији је нарочито био познат Јеринин брат Тома Кантакузин.
Била је непопуларна у народном предању и названа Проклета Јерина, највише због изградње града Смедерева, тадашње нове српске престонице. По народном предању њена владавина је била сурова. Изградњу тврђаве која је почела1428 и трајала пуних 11 година су зидали грчки неимари, а народ је теран на кулук, односно присилан и неплаћен рад. Радовима је руководио Јеринин брат Ђорђе Кантакузин са грчком војском, што је додатно стварало незадовољство у народу и што је довело до тога да она заувек буде упамћена као сурова деспотица.[3] Народ је такође кривио Јерину због тога што се Ђурђева и њена ћерка Мара 1435. године удала за султана Мурата II.
Умрла је као монахиња у Руднику 2. или 3. маја 1457[4], претпоставља се да ју је отровао њен син Лазар. Стари градови широм простора насељених Србима су по њој добили имена Јеринин град.
Са деспотом Ђурђем имала је петоро деце:
- Тодор Бранковић (1415—1428)
- Гргур Бранковић (1416/1417 — 1459)
- Стефан Бранковић (1425—1476), српски деспот 1458 — 1459
- Лазар Бранковић (1421/1427 — 1458), српски деспот 1456 — 1458
- Катарина Бранковић (1418/1419 — 1492), удата 20.04. 1434. за грофа Улриха II Цељског (1406—1456)
Турци су 1441. заробили Гргура и Стефана Бранковића и 8. маја те године их ослепели по наредби султана Мурата II.
Према историјским изворима, Јерина је била друга жена деспота Ђурђа Бранковића. Не зна се име његове прве жене са којом је имао ћерку Јелену, али је извесно да је била трапезунтска принцеза. За Мару, Ђурђеву, наводно, најстарију кћерку, не зна се поуздано да ли је била Јеринина ћерка, или Ђурђева ћерка из првог брака.
За Јерину се може рећи да је била трагичан лик, коме је народно предање учинило велику неправду.
По њој је назван роман Сенка деспотице Видана Николића, у каснијим издањима назван „Проклета Јерина”.
Лик Јерине у усменој поезији
уредиУ бугарштици Кад је Ђурађ Бранковић ставио Јанка војеводу у тамницу Јерина је приказана као права мајка која тугује за сином и тражи од мужа да га освети. Нема ни трага од њене злобе и жеље за уништењем сопствене деце, која је описана у другим песмама. Ово је једна од ретких песама која Јерину приказује као осећајну мајку. У бугарштици Јерина жена Ђурђа деспота, њезина братаница и Дамјан Шајновић, Јерина се свети Дамјану јер он одбија њену братаницу Мару и затвара га у тамницу из које га пушта тек када је деспот Ђурађ сазнао за то.
У песми Ђурђева Јерина, у последњим стиховима кривица за пропаст Србије пада на Јерину и клетва ју је заиста стигла. У свакој варијанти ове песме Јерина је приказана као безосећајна мајка, која удаје ћерку за Турчина, неверника како би сачувала земљу и у њој владала. У народној песми Два Деспотовића Јерина своју ћерку Мару наговара да ослепи своја два брата када јој дођу у посету. Овај план је остварен и Јерину несрећа њених синова нимало не погађа.
У песмама Женидба Ђурђа Смедеревца и Кад је Јанко војвода ударао Ђурђа деспота буздоханом Јерина је приказана као верна жена, која иако не мари за животе других, своме мужу никада ништа нажао није учинила. Она решава важне државне проблеме и доноси најтеже одлуке уместо свог мужа.
У народној песми Облак Радосав певач Јерину приказује као охолу, сурову владарку. Свесна је своје моћи и показује да њено зло нема границе. У песми Старина Новак и кнез Богосав народни певач је кроз говор хајдука Старине Новака исказао Јеринину самовољу.
Лик Јерине у песмама из „Ерлангенског рукописа старих српскохрватских народних песама“
уредиУ десетерачким песмама забележеним у XIX веку, Јерина је приказана као самовољна, окрутна жена, која повређује, мучи, па чак и жели смрт своје деце, да би сачувала власт и богатство.
У Песми број 21 из Ерлангенског рукописа Јерини је важнији опстанак турског царства него живот унука.
Постоје и две песме у којима је Јерина приказана као неверна жена. Оне се налазе у Ерлангенском рукопису под бројем 18 и 186. У једној она заводи Дамјана Шаиновића, а у другој младог Милкина.
Референце
уреди- ^ Donald Nicol: The Byzantine Family of Kantakouzenos (Cantacuzenus) ca 1100-1460: A Genealogical and Prosopographical Study, (Вошингтон, 1968)
- ^ Град градила проклета Јерина
- ^ Митови о Јерини Бранковић
- ^ Лука Мичета: Деспот Стефан Лазаревић. ISBN 978-86-521-2077-2.
Литература
уреди- Валтазар Богишић Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, преснимљена издања v, издао Слободан Обрадовић, ЛИО Горњи Милановац 2003.
- Герхард Геземан Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних песама , Зборник за историју, језик и књижевност српског народа. Прво одељење, књига XII, Српска краљевска академија, Сремски Карловци, 1925.
- Вук Стефановић Караџић Српске народне пјесме , књига друга, Сабрана дела Вука Стефановића Караџића, књига пета, приредила Радмила Пешић, Просвета, Београд 1988.
- Вук Стефановић Караџић Српске народне пјесме , књига трећа. Скупио их и на свијет издао Вук Стефановић Караџић, приредио Др Владан Недић, Просвета, Београд 1976.
- Мило Вукчевић Ђурђева Јерина у традицији и науци , Вршац 1934.
- Томо Маретић Наша народна епика , Загреб 1909, друго издање, Београд, Нолит, 1966.
Види још
уреди
Спољашње везе
уреди- Смедерево - престоница средњовековне Србије (РТС Траг - Званични канал)
- Фајфрић, Жељко. Света лоза Бранковића. Шид: Графосрем. ISBN 978-86-85269-09-7.
- Потомци Јерине и Ђурђа Бранковића
- Под влашћу проклете Јерине
- Јерина није проклета („Вечерње новости“, 4. фебруар 2011)
- Мистерија три саркофага, С. Ћирић, Политика, 2. јун 2018.
