Википедија

Арапи хришћани

Датум измене: 23. децембар 2024. у 01:35; аутор: Ранко Николић (разговор | доприноси) (→Конфесије)

Арапи хришћани (арап. ﺍﻟْﻤَﺴِﻴﺤِﻴُّﻮﻥ ﺍﻟْﻌَﺮَﺏ, al-Masīḥiyyūn al-ʿArab) припадници су арапског народа, арапски држављани или говорници арапског језика који су хришћанске вјероисповијести. Према процјени из 2012, број Арапа хришћана који живе у Средњем истоку креће се од 10 до 15 милиона.[1] Заједнице Арапа хришћана могу се пронаћи широм арапског свијета, али су концентрисане у Леванту и Египту, са мањим заједницама широм Арабијског полуострва и сјеверне Африке.

Арапи хришћани
ﺍﻟْﻤَﺴِﻴﺤِﻴُّﻮﻥ ﺍﻟْﻌَﺮَﺏ
Православни ускрс у Сувајди у Сирији
Укупна популација
10—15+ милиона[1]
Региони са значајном популацијом
 Сирија1.200.000[2]
 Либан1.150.000—1.200.000[3][4]
 Јордан250.000—400.000[5]
 Израел141.480[6]
 Судан100.000[а][7]
 Ирак50.000[б][4]
 Палестина50.000[в][8]
 Алжир45.000—380.000[9]
 Мароко40.000—150.000[10][11]
 Тунис22.200[12]
 Турска18.000[13]
 Египат10.000—350.000[г][16][4]
 Либија1500[9]
 Бахреин1000[17]
 Јемен400[9]
 Кувајт259—400[18]
Језици
арапски
Литургијски: коптски, коине грчки, латински, класични сиријски и класични арапски
Религија
Православна црква
Католичка црква
Древноисточна православна црква
Протестантизам
Сродне етничке групе
[19][20]

Историја Арапа хришћана поклапа се са историјом источног хришћанства и историјом арапског језика; заједнице Арапа хришћана настале или су раније постојеће хришћанске заједнице усвојиле арапски језик или су већ постојеће заједнице говорника арапског језика усвојиле хришћанство. Јурисдикције три патријаршије — Александријска, Антиохијска и Јерусалимска — Пентархије постале су претежно арапске након раних муслиманских освајања, а временом су многи вјерници усвојили арапски језик и културу.[21] Поред тога, многе ране арапске краљевине и племена примили су хришћанство, укључујући Набатејце, Лахмиде, Салихиде, Танукиде, Ибади из Ел Хире и Гасаниде.

У савременом добу, Арапи хришћани су имали важну улогу у покрету Нахда и значајно су утицали и допринијели на пољу књижевности, политике, предузетништва,[22] филозофије,[23] музике, позоришта и кинематографије,[24] медицине[25] и науке.[26] Данас, Арапи хришћани и даље имају важну улогу у арапском свијету, релативно су имућни, добро образовани и политички умјерени.[27] Исељеници из заједница Арапских хришћана чине значајан дио средњоисточне дијаспоре, са значајном популацијом широм Америке, нарочито у Бразилу, Аргентини, Венецуели, Колумбији и Сједињеним Државама. Међутим, исељеници у Америку, нарочито из првог таласа, често нису пренијели арапски језик својим потомцима.

Концепт идентитета Арапа хришћана остаје споран, јер неке хришћанске скупине на Средњем истоку које говоре арапски, као што су Асирци, Јермени, Грци и други, одбацују арапски идентитет. Појединци из египатске коптске заједнице и либанске маронитске заједнице понекад преузимају неарапски идентитет.[28][29]

Историја

Историја Арапа хришћана поклапа се са историјом хришћанства и историјом арапског језика; заједнице Арапа хришћана настају или из претходно постојећих хришћанских заједница које су усвојиле арапски језик или из већ постојећих арапских говорних заједница које усвајају хришћанство. Арапи хришћани укључују старосједелачке заједнице западне Азије које су претежно усвојиле арапски језик након узастопних муслиманских освајања у Плодном полумјесецу у 7. вијеку.[30] Присуство Арапа хришћана претходило је раним муслиманским освајањима, а било је много арапских племена која су примила хришћанство, још од 1. вијека.[31]

Интересовања Арапа прије 9. вијека била су усмјерена првенствено на записивање и превођење преисламске поезије. Рани Арапи хришћани биљежили су сиријске химне, арапску поезију, црквене мелодије, пословице и хикам (правила управљања).[32] Они иначе нису биљежили религију, због чега је уступило мјесто противрјечним извјештајима и ријетким доказима о одређеним праксама током неколико вијекова.[33]

Од класичне антике до савременом времена, Арапи хришћани су играли важну улогу доприносећи култури Машрека, посебно онима на Леванту, Египту и Ираку.

Преисламски период

Види још: Римско-персијски ратови, Византија и рано хришћанство
 
Абгар V од Осроене, међу првим хришћанским владарима у историји, припадао је набатејској арапској династији Абгарид.

У Новом завјету постоји траг о арапском примању хришћанство, забиљежен у Дјелима апостолским. Када апостол Петар проповједа Јерусалимцима, они питају,

Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили.
… Арапи, чујемо гдје они говоре на нашим језицима о величанственим дјелима Божијим?

— Дап. 2:8, 11

Прво помињање хришћанства у Арабији у Новом завјету забиљежено је када апостол Павле спомиње своје путовање у Арабију након његовог обраћања (Гал. 1:15—17). Касније, Јевсевије говори о епископу Берилу са столицом у Бостри, мјесту синода из 240. и два арабијска сабора.[34] Нови завјет указује на рано примање хришћанства међу Арапима; поред прича Ел Табарија, Абу ел Фиде, Ел Макризија, Ибн Халдуна и Ел Масудија, Хрисови ученици (укључујући Матеја, Вартоломеја и Тадеја)[35] отишли су у Арабију као хришћански проповједници. Созомен из Газе је рекао да су Арапи примили хришћанство кроз напоре свештеника и монаха који су се разгранали по арапским регијама, а снага хришћанства је расла како су главна племена примала хришћанство. Организоване су многе епархије на чијем челу су били епископи и архиепископи. Арапски епископи су се дијелили на: урбане епископе који су боравили у градовима и „шаторске” епископе који су боравили су шаторима и селили се са својим племенима из једног мјеста у друго. Према Ибн Дурајду, само међу Набатејцима било је четрдесет епископа.[36] Први арапски епископ који имао јурисдикцију над Арапима био је Мојсије Сараценски, провјео је дужи низ година 4. вијека као пустињак на простору између Сирије и Египта.[37] Његова побожност је задивила Мавију, арапску краљицу-ратницу Танухида, а његово хиротонија за епископа над њеним поданицима био је услов за примирје са Римом.[38]

Гасанидска држава (220—638)
 
Ратни барјак Гасанида, са приказом Светог Сергија
 
Карта гасанидске државе под Ел Мундиром III ибн ел Харитом.

Долина Јордана и Балка су били под влашћу Арапа хришћана до 2. вијека. Набатејци, старосједеоци јужног Леванта, примили су хришћанство у касном римском периоду. У Палмири и недалеко од Ел Карјатајна постоје хришћански споменици, остаци цркава и натписи који указују на ширење хришћанства у јужној Сирији.[39] Управа над Јорданом под римском влашћу повјерена је племену Куда. Ово племе је примило хришћанство према Јакубију, а касније су га наслиједили хришћански Салихиди и Гасаниди.[40][41] Постоје поетски стихови преисламског пјесника Ел Набиге у којима велича гасанидске владаре, честитајући им Цвјети. Синај, граничећи се са Сиријом, био је административно повезан са египатском црквом са сједиштем у Александрији. Постоје документи папе александријског Дионисија из касног 3. вијека, у којима помиње своју паству Арапе хришћане на Синају и прогоне са којима су се суочили у вријеме многобожачког цара Диоклецијана.[42][43] Касније, током напада Арапа пагана 309. на синајске испоснице страдало је четрдесет монаха. Монаси су утврдили нове манастире, а најутврђенији и данас активан јесте манастир Свете Катарине, подигну по налогу римског цара Јустинијана 565. године. Угостио је бројне епископе и богослове, гасанидске и лахмидске владаре и преисламске пјеснике.[44]

 
Негрански мученици, Минеј Василија II.

Јужни арабијски град Негран постао је познат по религијском прогону хришћана које је спроводио јеменски кнез Ду Нувас, који је био страствени преобраћених у јудаизам. Арапски вођа из Неграна током овог периода, Ел Харита, канонизован је као Арета. Био је вођа хришћана Неграна у раном 6. вијеку и погубљен је током покоља хришћана које је предводио Нуваса 523. године.[45] Ибн Халдун, Ибн Хишам и Јакут ел Хамави наводе да је Негран у потпуности био хришћански град када је Нувас прешао на јудаизам и да су становници града одбили да пређу у његову вјеру, па је извршио покољ над њима. Жртве је поменуо Ибн Исхак, а у Курану се наводе као „Људи рова”.[46] Византијски цар Јустин I био је разјарен и охрабрио је аскумског краља Калебу да заузме Јемен и погуби јеврејског кнеза. Навас је касније свргнут и погубљен, због чега је Калеба за свог намјесника именује рођеног хришћанина Химијарита, Сумјафу Ашвау.[47] Аскумити су тако освојили Химјар и њихова власт је трајала до 575. године. Абисинци су ширили хришћанство и њихови владари су подигли необичну грађевину у част негранских мученика. Савременицима је била познат по својој љепоти, украшена орнаментима, драгуљима и истакнутим сводовима. Арапи су звали „Негранска каба”.[48] Јеменци су се касније побуни против Абисинаца и захтијевали независност.[49][50] Историја биљежи хришћански утицај од Етиопије до арапских земаља у преисламским временима, а неки етиопски хришћани су можда живјели у Меки.[51]

 
Свети Козма и Дамјан су рођени у Арабији око 3. вијека.

Јемен је имао важан удио у равном хришћанству. У 2. вијеку, грчки богослов Пантен је напустио Александрију и кренуо ка Јемену као мисионар послије примања хришћанства.[52][53] Историчари као што су Руфин и Оросије помињу да је апостол Матеј био мисионар у Јемену и Абисинији.[54] Развио се посебан однос између народа Јемена и Сиријске цркве, као што се закључује из дјела Јефрема Сирина, биографије Симеона Столпника и историчара Филосторгија, који је рекао да нека села и насеља у Јемену говоре сиријски. Црква Ел Калис у Сани изграђена је за поклоника и да привуче ходочаснике који путују у Кабу у Меки и тврђаву Гумдан.[55] На организационом нивоу, архиепископ Јемена носио је титулу „католикос”, која је по рангу одмах испод „патријарха”.[56] Ширење хришћанства међу Арапима стигло је до Горње Месопотамије, гдје су живјела племена Бакр и Мудар, оба позната по својим чврстим хришћанским вјеровањима и поштовању војног свеца Сергија.[57] Ибн Халикан је споменуо да су сви јеменски Арапи у Ираку примили хришћанство, укључујући Тајмалах, Калб, Лахмиди и Танукиди, а многи су се преселили у Бахреин до 4. вијека.[58]

У Медини је постојала хришћанска секта коју је званична црква одбацила и сматрала јеретичком. Дјевицу Марију су прогласили божанством и приносили јој дарове. Ову секту су помињали бројни историчари, укључујући Епифанија и Ибн Тајмију, који су их назвали „Маријанци” (Al-Maryamiyyun). Исто тако, Ел Замахшари и Ел Бајдави помињали су ову секту у свом тумачењу Курана.[59] Друга секта позната као „Давидовци” (Al-Dāwudiyyūn) била је позната по својим претјеривањима у одавању почасти краљу Давиду. Неки савремени историчари су је класификовали као јудеохришћанску јерес.[60] У Меки, племе Јурхум је примило хришћанство за вријеме свог шестог кнеза, Абд ел Масих ибн Бакија, и надгледао је службу Харама током одређеног временског периода.[61] Према Абу ел Фараџу ел Исфаханију, племена Азд и Хуза постали су хришћани заједно са њима.[62] Најраније назнаке хришћанства у Меки је хришћанско гробље изван Медине према извору Анбаса, што је потврдио Ел Макдиси, као и примању хришћанства међу појединим Курејшама.[63]

Исламско доба

Види још: Османско царство, калифат и муслиманско освајање Леванта
 
Хунајн ибн Исхак (809—873) био је утицајни несторијански преводилац, научник и љекар златног доба ислама.

Након пада великих области некадашњих византијских и персијских провинција у арапске руке, бројно старосједелачко хришћанско становништво различитог етницитета дошло под власт арапских муслимана. Историјски гледано, извјестан број мањинских хришћанских секти био је прогањан као јеретички под византијском влашћу (као што су нехалкидонци). Исламска освајања су поставила два процеса која су утицала на ове хришћанске заједнице: процес арабизације, што је довело до постепеног усвајања арапског као говорног, књижевног и литургијског језика (често поред језика предака) и много спорији, али упорни процес исламизације.[64] Док су заповједници муслиманских армија шири своје царство и нападали земље у Азији, сјеверној Африци и јужној Европи, својим непријатељима би понудили три услова: примање ислама, плаћање џизије (пореза) сваке године или рат до смрти. Они који су добили да воде рат и одбили да се преобрате, сматрало се да су пристали да плаћају џизију.[65]

 
Свети Або (756—786), страдао је за своју вјеру у Грузији.

Као „Народи Књиге”, према исламском закону хришћани су добили одређена права да практикују своју религију (укључујући да се хришћански закон користи за доношење одлука, поравњање или пресуде на суду). За разлику од муслимана, који су плаћали зекат, хришћани су плаћали џизију, обавезни порез. Џизија се није наплаћивала робовима, женама, дјеци, монасима, старима, болеснима, пустињацима или сиромашнима.[66] Заузврат, немуслиманским грађанима је било дозвољено да практикују своју вјеру, да уживају одређену заједничку самоуправу, да имају право на заштиту муслиманске државе од спољне агресије, да буду ослобођени војне службе и да буду ослобођени зеката.[67] Као Арапи муслимани, и Арапи хришћани за Бога користе назив „Алах”.[68] Као и код хришћана на Малти, ова пракса се разликује од исламске употребе ријечи Алах, која се односи на лично име Бога у тој религији.[69] Употреба термина Алах у арапским црквама претходила је исламу.[70]

Током златног доба ислама, хришћани су доприносили исламској цивилизацији у различитим областима,[71][72] а институција позната као Кућа мудрости је ангажовала хришћанске научнике да преводе дјела на арапски и развијају нова знања.[73]

Савремено доба

Арапи хришћани су одувијек били посредници између исламског свијета и хришћанског Запада, углавном због међусобног религијског афинитета. Антиохијски грчки хришћани дијеле православне везе са Русијом и Грчком; док Мелкити и Маронити дијеле католичке везе са Ватиканом, Италијом и Француском.[74] Научници и интелектуалци се слажу да су хришћани у арапском свијету дали значајан допринос арапској цивилизацији од увођења ислама, и имали су значајан утицај доприносећи култури Маштрика.[74][75] Многи арапски хришћани данас су љекари, забављачи, филозофи, владини званичници и књижевници.[22]

Академија

Арапи хришћани су кроз историју били познати по свом утицају на академију и књижевност.[76] Хришћански научници који говоре арапски писали су обимна богословска и филозофска дјела и расправе на арапком језику у којима су не само одговарали на полемику својих муслиманских противника,[77] већ су такође пружили систематске апологетске расправе о хришћанској вјери и обичајима.[78] Значајни либански академици савременог доба су кармелићански лингвиста Анастас ел Кармал, романописац Тавфик Јусуф Авад и филолог Ибрахим ел Јазији, чији су преводи Библије били међу првима на савременом арапском језику. Постоји много пријевода Новог завјета или дијелова на регионалне колоквијалне облика арапског.[79] Академски рад познатог палестинског љекара и етнографа Тавфрика Канана служи као драгоцјени ресурс истраживачима палестинске историје.[80] Јордански историчар Сулејман Муса био је једини аутор који је писао о Лоренсу од Арабије и показао арапску перспективу догађаја. Муса је примјетио да је написано много књига које хвале Лоренса, и да су све преувеличавале његову улогу у арапској побуни и нису успјели да учине правду самим Арапима.[81] Међу сиријским писцима су научник Френсис Мараш и списатељица Хана Мина, описани у Literature from the "Axis of Evil" као најистакнутији у земљи.[82]

Политика

 
Мишел Афлак, сиријски филозоф, социолог и оснивач баасизма.
 
Антун Сада, био је либански филозоф, политичар и оснивач Сиријске социјалистичке националистичке странке.

Арапи хришћани били су међу првим арапским националистима. Још 1877, маронитски вођа Јусеф-бег Карам предложио је емиру Абделкадеру одвајање провинција са арапским говорним становништвом од Османског царства користећи изразе al-gins al-'arabi („арапска раса”) и gaba'il al-arabiya („арапска племена”).[83] Почетком 20. вијека, многи истакнути арапски националисти били су хришћани, попут сиријског интелектуалца Константина Зурејка,[84] заговорника баатизма Мишела Афлака[85] и Јурџија Зајдана,[86] који је словио за првог арапског националисту. Халил ел Сакакини, истакнути палестински Јерусалимац, био је арапски православац, као и Георге Атониус, либански аутор The Arab Awakening.[87] Грегоир Хадад, познат као „Црвени епископ Бејрута”, основао је Либански социјални покрет заједно са шиитским имамом Мусом ел Садром 1960, а у наредним годинама је заговарао исламско-хришћански дијалог.[88][89] Први сиријски националисти су такође били хришћани. Иако су обојица Либанци, Антун Садах је основао Сиријску социјалну националистичку странку, а Бартус ел Бустани се сматра првим сиријским националистом. Садах је одбацио панарабизам и умјесто тога се залагао за стварање „Уједињене сиријске нације” или „Природне Сирије”. Жорж Хабаш, оснивач Народног фронта за ослобођење Палестине, био је арапски православац, као и Вадеј Хадад, вођа оружаног крила НФОП. Утицајни палестински хришћани као што су Тавфик Туби, Дауд Турки, Емил Тума и Емил Хабиби постали су вође палестинске и израелске комунистичке партије.[90] Наиф Хаватме је оснивач и лидер Демократског фронта за ослобођење Палестине, а Камал Насер и Ханан Ашрави били су чланови Извршног одбора Палестинске ослободилачке организације.[91]

Медији

Арапи хришћани су развили хришћанске медије на арапском језику, укључујући разне новине, радио-станице и телевизијске мреже као што су Télé Lumière, Aghapy TV, CTV и SAT-7, хришћанска емитерска мрежа основана 1995; циљ мрежа су првенствено Арапи хришћани на Средњем истоку и сјеверној Африци. Ове медијске мреже производе десетине хришћанских филмова, музичких дјела, као и радијске и телевизијске програме на арапском језику.[92]

Сиролибански мелкит Салим Такла и његов брат Бешара основали су у Александрији 1875. новине Ел Ахрам; сада најтиражније египатске дневне новине.[93] Слично, либански протестант Фарис Намир је био један од оснивача Ел Мукатама 1888, водећих новина са сједиштем у Каиру које су биле у оптицају до 1954. године. У Палестини, Наџиб Насар је основао новине Ел Кармил, које су биле прве антиционистичке недјељне новине. Појавиле су се у Хаифи 1908, а Британци су их затворили 1940-их.[94] Исто тако, арапска православна породица Ел Иса из Јафе основала је лист Фаластин 1911. године. Лист је био најдосљеднији палестински критичар раног ционистичког покрета. У Либану је утицајна православна породица Туени основана новине Ан Нахар 1933, такође један од водећих листова данашњице.[95][96] Ширин Абу Акле је 25 година радила као репотерка за Ал Џазиринин канал на арапском језику.[97]

Популарна либанска пјевачица Фејруз продала је преко 150 милиона плоча широм свијета, што је чини најпродаванијим средњеисточним умјетничком свих времена.[98] Остали либански пјевачи су Мажда ел Руми, Вадих ел Сафи, „краљица арапског попа” Ненси Ажрам и Лидија Канан.[99][100] Угледни сиријски пјевачи су Жорж Васуф и Насиф Зејтон.[101][102] Међу Палестинцима познати су Лина Макул и Фади Андравос, а у Израелу је Мира Авад.[103][104]

Улога у Нахди

Види још: Женски књижевни салони и друштва у арапском свијету

Нахда (у преводу „буђење” или „ренесанса”) била је културна ренесанса која је започела крајем 19. и почетком 20. вијека. Почела је одласком Мухамеда Алија из Леванта 1840. године.[105] Бејрут, Каиро, Дамаск и Алепо били су главна средишта ренесансе, што је довело до оснивања школа, универзитета, позоришта и штампарија. Ренесанса је довела и до појаве политички активног покрета познатог као „удружење” које је пратило рађања арапског национализма и захтјев за реформацију Османског царства. То је довело до позива на успостављање савремених држава заснованих на европским државама.[106] Током ове етапе уведена је прва сложеница арапског језика уз њено штампање у словима, а касније је покрет утицао на области музике, скулптуре, историје, хуманистичких наука, економије и људских права.

Ова културна ренесанса током касне османске владавине била је квантни скок за Арапе у постиндустријској револуцији и није ограничена на појединачна поља културне ренесансе у 19. вијеку, пошто се Нахда само проширила на спектар друштва и поља у цјелини. Хришћанске високошколске установе (које прихватају све вјере) као што су Универзитет Светог Јосифа, Амерички универзитет у Бејруту (Сиријски протестантски колеџ до 1920) и Универзитет Ел Хикма у Багдаду, између осталих, играли су истакнуту улогу у развоју арапске културе.[107] Историчари су сагласни око важности улоге које су Арапи хришћани одиграли у ренесанси и њихова улога у просперитету кроз учешће у расељењу.[22][108] С обзиром на улогу у политици и култури, османски министри су почели да их укључују у османске владе. У економској сфери, одређени број хришћанских породица, попут православне породице Сарсук, постао је истакнут. Тако је Нахда довела муслимане и хришћане до културне ренесансе и националног општег деспотизма. То је учврстило Арапе хришћане као један од стубова регије, а не мањину на самој ивици.[109]

  • Значајни Арапи хришћани из Нахде
  •  
    Насиф ел Јазиџи
    (1800—1871)
    био је либански писац, пјесник и кључна личност Нахде
  •  
    Мари Аџами
    (1888—1965)
    била је сиријска списатељица која је покренула прве женске новине на Средњем истоку
  •  
    Меј Елијас Зијада
    (1886—1941)
    била је либанско-палестинска пјесникиња и пионир оријенаталног феминизма
  •  
    Халил Бајдас
    (1874—1949)
    био је палестински научник, преводилац, педагог и романописац
  •  
    Кустаки ел Химси
    (1858—1941)
    био је сиријски интелектуалац и оснивач савремене арапске књижевне критике
  •  
    Маријана Мараш
    (1849—1919)
    била је писац, пјесник и прва Сиријка која је објавила збирку поезије

Религијски прогон

Види још: Прогон хришћана, сукоб католика и православаца у Алепу (1818) и покољ у Џеди (1858)

Покољ у Алепу 1850, често називан и једноставно као Догађаји, били су немири које су покренули муслимани Алепа, углавном из источног четврти града, против хришћанских суграђана, углавном из сјеверних предграђа претежно хришћанских четврти Џудајда и Салибех. Историчари сматрају да су догађаји посебно важни у историји Алепа, јер представљају прве немире у регији у којима су муслимани напали хришћане. Католички патријарх сиријски Игњатије Петар VII смртно је рањен у нападима и преминуо је годину дана касније. У нередима је погинуло 20—70 људи, а од експлозивних направа је погинуло 5000 људи.[110]

 
Изгладњели човјек и дјеца у Планини Либан током Велике глади (1915—1918).

Грађански сукоб на планини Либан и Дамаску 1860. и каснији покољ током османске владавине, започет сукобима између Маронита и Друза са планине Либан. Послије одлучујућих побједа и покоља над хришћанима, сукоб се прелио на друге дијелове османске Сирије, нарочито на Дамаск, гдје су Друзи и муслиманске милиције убили преко 10.000 хришћанских становника различитих конфесија. У подршку војних власти и османских војника, Друзи и савезничке милиције спровеле су покоље у Дамаску који су трајали три дана (9—11. јул).[111] До краја рата убијено је око 20.000 хришћана, а многа села и цркве су уништена. Хришћанска четврт старог Дамаска је уништена, а куће опљачкане. Мемоари историчара Михаила Мишаке о покољу су драгоцјени за историчаре, јер је то једини извјештај који је написао преживјели у прогонима.[112] Емир Абделкадир, прогнани алжирски муслимански војсковођа, наредио је својим синовима и војницима да заштите и заклоне хришћане Дамаска од предстојећег насиља које се ширило градом, чиме је спасио хиљаде и сачувао ову древну заједницу од потпуног уништења.[113][114]

Мелкити и Маронити претрпјели су безобзирност османских власти и поморску блокаду Француске и Британије, што је довело до Велике глади у Планини Либан (1915—1918) током Првог свјетског рата, који је био је у спрези са геноцидом над Јерменима, Асирцима и Грцима. Глад у Планини Либан изазвала је највећу стопу смртности становништва током Првог свјетског рата.[115] Од 400.000 становника колико је процијењено у Планини Либан, од глади је умрло око 200.000.[116] Либанско расијање у Египту финансирало је испоруку залиха хране у Планину Либан, послату преко сиријског острвског града Арвад.[117] Либанско-амерички писац Халил Џубран је 26. маја 1916. написао писмо Мери Хаскел у којем наводи:[115]

Глад у Планини Либан је планирана и подстакнута од турске управе. Већ је 80.000 умрло од глади, а хиљаде умиру свакодневно. Исти поступак се десио са хришћанским Јерменима и примјењује се на хришћане у Планини Либан.

Религијски сукоби

Током Арапско-израелског рата 1948, одређени број палестинских православних и мелкитских заједница етнички је очишћен и протјеран из својих градова, укључујући Басу, Рамлу, Лод, Сафед, Кафр Бирим, Икрит, Табрику, Ејлабун и Хаифу. Многи хришћански градови или градске четврти су етнички очишћени или уништени од 1948. до 1953. године. Сви хришћани Сафеда, Бејсана, Тиберијаде су протјерани, а велики проценат је расељен у Хаифу, Јафу, Лиду и Рамлу.[118] Арапин хришћанин Константин Зурејк први је сковао термин „Накба” арап. النَّكْبَة — „катастрофа”, који се односи на палестински егзодус 1948. године.[84] Либански грађански рат почео је 1975. између два широка табора, углавном хришћанског „десничарског” Либанског фронта којег су чинили углавном Маронити и Мелкити, против углавном муслиманског и арапског националистичког „љевичарског” Либанског националног покрета, уз подршку Друза, православаца и палестинске заједнице. Рат је био окарактерисан киднаповањем, силовањем и покољем оних који су ухваћени на погрешном мјесту, док је свака страна елиминисала „непријатељске” енклаве — углавном хришћанске или муслиманске области са ниским приходима.[3] Маронити и Мелкити су гледали на Француски и средоземне земље, док је већина муслимана и православаца гледала на арапског залеђе као своју политичку звијезду водиљу.[3][119] Израел је напао Либан 1982. с циљем да уништи Палестинску ослободилачку организацију (ПОО), која је опсједала у Западном Бејруту. Израел је касније био приморан на повлачење усљед вишеструких герилских напада Либанског националног фронта отпора и све већег непријатељства свих снага у Либану према њиховом присуству.[3]

Са догађајима из Арапског прољећа, сиријска заједница Арапа хришћана тешко је погођена заједно са другим хришћанским заједницама у Сирији, као жртва рата и посебно на мети џихадистичких снага као мањина. Многи хришћани, укључујући Арапе хришћане, расељени су или су избјегли из Сирије током грађанског рата. Када је почео сукоб у Сирији, хришћани су обавјештени да буду на опрезу и да избјегну сврставање на одређену страну, али су због појачаног насиља и јачања Исламске државе показали подршку Асаду, страхујући да ће, ако Асад буде свргнут, бити мета и да ће доћи до нестабилности. The Carnegie Middle East Center навео је да већина хришћана више подржава Асада, јер се плаши хаотичне ситуације или да ће бити под контролом исламистичких оружаних група подржаних од Запада или Турске.[120][121][122]

Арапско расијање

Милиони људи који живе изван Средњег истока — у арапском расијању — воде поријекло од Арапа хришћана. Углавном живе у Америци, али многи њихови потомци живе и у Европи, Африци и Океанији. Међу њима, милиони палестинских хришћана живи у палестинском расијању, а процјењује се да 6—7 милиона Бразилаца има либанско поријекло.[123] Масовно исељавање Арапа почело је 1890-их када су Либанци и Сиријци бјежали од политичке и економске нестабилности узорком пада Османског царства. Ови рани исељеници познати су као Сиролибанци, Либанци и Палестинци, али и као Турци.[124] Према попису становништва у Сједињеним Државама 2020, у земљи је живјело најмање 3,7 милиона Арапа, од којих је нешто мање од 600.000 поријеклом из Либана.[125] Већина је хришћанске вјероисповјести, око 63—77% укупне популације Арапских Американаца.[126]

Историјски догађаји који су изазвали масовно исељавање Арапа хришћана били су грађански сукоби на планини Либан и Дамску 1860, Велика глад у Планини Либан 1915—1918, протјеривање и исељавање Палестинаца 1948, протјеривање и исељавање из Египта, Либански грађански рат и рат у Ираку.[127][128]

Улога у Махжару

Види још: Књижевност Арапских Американаца
 
Четири припадника Друштва оловке — Насиб Арида, Халил Џубран, Абд ел Масих Хадад и Михаил Нуајме.

Махжар (један од дословних превода је „арапско расијање”) био је књижевни покрет који је наслиједио покрет Нахда. Покренули су га хришћански арапски писци и који су се доселили у Америку из Либана, Сирији и Палестине на прелазу у 20. вијек.[129] Писци покрета Махжар били су подстакнути личним сусретом са западним свијетом и учествовали су у обнови арапске књижевности, па су их њихови заговорници називали и писцима „касне Нахде”.[130]

Друштво оловке било је прво арапско књижевно друштво у Сјеверној Америци, чији су оснивачи Сиријци Насиб Арида и Абд ел Масих Хадад. Остали чланови су били Халил Џубран, Иља Абу Мади, Михаил Нуајме и Амин Рејхани.[131] Друштво се распало послије Џубранове смрти 1931. и Нуајмеовог повратка у Либан 1932. године.[132] Нуајме је постао познат широм свијета по својим духовним списима, прије свега по Књизи Мирдада.

Значајни Арапи хришћани

Значајне личности из расијања су швајцарски бизнисмен либанско православног поријекла Николас Хајек и мексички пословни магнат либанског маронитског поријекла Карлос Слим. Од 2010. до 2013. Слим је био рангиран као најбогатија особа на свијету према часопису Форбс.[133] Личности из свијета забаве укључују глумце Омара Шарифа, Џемија Фара, Салму Хајек, Тонија Шалуба, Денија Томаса, добитника Оскара Ф. Марија Абрахама и режисера Јусефа Шахина. Међу академским личности су биљни биолог Џоан Чори, научник Насим Николас Талеб,[134] срчани и васкуларни хирург Мајкл Дебејки,[135] проналазач iPod и копроналазч iPhone Тони Фадел,[136] математичар Мајкл Атија,[137] професор Чарлс Елачи, интелектуалац Едвард Саид и добитник Нобелове награде за хемију 1990. Елајас Џејмс Кори[138] и добитник Нобелове награде за физиологију или медицину 1960 Питер Медавар.[139] Међу другим познатим личностима су репортерка и дугогодиши члан новинарског корпуса Бијеле куће Хелен Томас, активиста и предсједнички кандидат Ралф Нејдер, судија Розмери Баркет[140] и амерички гувернер и академски администратор Мич Денијелс.

Идентитет

Конфесије

Арапи хришћани су углавном вјерници Јерусалимске и Антиохијске патријаршије, Мелкитске гркокатоличке цркве, Маронитске цркве и древноисточних православних цркава, иако су неки такође вјерници других цркава, укључујући католичку Латинску цркву и протестантске цркве, као што су лутеранска, англиканска и реформисане традиционалне.[141]

Напомене

  1. ^ Изостављајући 500.000 Копта.
  2. ^ Изостављајући 1.500.000 Асираца (види: Арапи хришћани#Халдејци).
  3. ^ Изостављајући спорне територије.
  4. ^ Изостављајући 6—11 милиона Копта.[14][15]

Референце

  1. ^ а б Chapman 2012.
  2. ^ „Syria's beleaguered Christians”. BBC News. 23. 4. 2013. Приступљено 12. 12. 2024. 
  3. ^ а б в г „Lebanon” (на језику: енглески). Minority Rights Group. 2. 11. 2023. Приступљено 12. 12. 2024. 
  4. ^ а б в Tristam, Pierre (4. 2. 2019). „Facts and Figures on Christians of the Middle East”. ThoughtCo (на језику: енглески). Приступљено 12. 12. 2024. 
  5. ^ „الأب د. حنا كلداني: نسبة الأردنيين المسيحيين المقيمين 3.68% | Abouna”. abouna.org (на језику: арапски). 8. 7. 2015. Приступљено 12. 12. 2024. 
  6. ^ „Christmas 2023 - Christians in Israel”. cbs.gov.il (на језику: енглески). Central Bureau of Statistics. 21. 12. 2023. Архивирано из оригинала 5. 6. 2024. г. Приступљено 12. 12. 2024. 
  7. ^ Alamin, Mohammed (9. 10. 2019). „Sudan’s Copts See Hope in Appointment of First Christian”. Voice of America (на језику: енглески). Приступљено 12. 12. 2024. 
  8. ^ Chehata, Hanan (19. 4. 2014). „The plight and flight of Palestinian Christians”. Middle East Monitor. Приступљено 12. 12. 2024. 
  9. ^ а б в Miller, Duane Alexander; Johnstone, Patrick (2015). „Believers in Christ from a Muslim Background: A Global Census”. Interdisciplinary Journal of Research on Religion. 11 (10). Приступљено 12. 12. 2024. 
  10. ^ Goverde, Rik (23. 3. 2015). „'House-Churches' and Silent Masses —The Converted Christians of Morocco Are Praying in Secret”. VICE. Приступљено 12. 12. 2024. 
  11. ^ Rossato, Veronica (6. 3. 2017). „Morocco: No more hiding for Christians”. Evangelical Focus (на језику: енглески). 
  12. ^ „Tunisia”. opendoorsus.org (на језику: енглески). OpenDoors. Приступљено 12. 12. 2024. 
  13. ^ Martin, Tamcke (12. 6. 2008). „Christen in der islamischen Welt”. bpb.de (на језику: немачки). Bundeszentrale für politische Bildung. Приступљено 12. 12. 2024. 
  14. ^ „Orthodox Christianity in the 21st Century”. Pew Research Center (на језику: енглески). 8. 11. 2017. Приступљено 12. 12. 2024. „Egypt has the Middle East's largest Orthodox population (an estimated 4 million Egyptians, or 5% of the population), mainly members of the Coptic Orthodox Church.” 
  15. ^ „Christianity: Coptic Orthodox Church”. bbc.co.uk (на језику: енглески). BBC - Religions. 25. 6. 2009. Приступљено 12. 12. 2024. „The Coptic Orthodox Church is the main Christian Church in Egypt, where it has between 6 and 11 million members.” 
  16. ^ „Who are Egypt's Christians?”. news.bbc.co.uk. BBC News. 26. 2. 2000. Приступљено 12. 12. 2024. 
  17. ^ „Bahraini Census 2010 - تعداد السكــان العام للبحريــن 2010”. census2010.gov.bh. Архивирано из оригинала 5. 10. 2012. г. Приступљено 12. 12. 2024. 
  18. ^ „التقارير الإحصائية”. stat.paci.gov.kw (на језику: арапски). Statistical Reports. Архивирано из оригинала 14. 8. 2018. г. Приступљено 12. 12. 2024. 
  19. ^ Haber, Marc; Platt, Daniel E.; Badro, Danielle A.; Xue, Yali; El-Sibai, Mirvat; Bonab, Maziar Ashrafian; Youhanna, Sonia C.; Saade, Stephanie; Soria-Hernanz, David F.; Royyuru, Ajay; Wells, R. Spencer; Tyler-Smith, Chris; Zalloua, Pierre A. (март 2011). „Influences of history, geography, and religion on genetic structure: the Maronites in Lebanon”. European Journal of Human Genetics (на језику: енглески). 19 (3): 334—340. ISSN 1476-5438. doi:10.1038/ejhg.2010.177. Приступљено 12. 12. 2024. 
  20. ^ Haber, Marc; Gauguier, Dominique; Youhanna, Sonia; Patterson, Nick; Moorjani, Priya; Botigué, Laura R.; Platt, Daniel E.; Matisoo-Smith, Elizabeth; Soria-Hernanz, David F.; Wells, R. Spencer; Bertranpetit, Jaume; Tyler-Smith, Chris; Comas, David; Zalloua, Pierre A. (28. 2. 2013). „Genome-Wide Diversity in the Levant Reveals Recent Structuring by Culture”. PLOS Genetics (на језику: енглески). 9 (2): e1003316. ISSN 1553-7404. doi:10.1371/journal.pgen.1003316. Приступљено 12. 12. 2024. „We show that religious affiliation had a strong impact on the genomes of the Levantines. In particular, conversion of the region's populations to Islam appears to have introduced major rearrangements in populations' relations through admixture with culturally similar but geographically remote populations, leading to genetic similarities between remarkably distant populations like Jordanians, Moroccans, and Yemenis. Conversely, other populations, like Christians and Druze, became genetically isolated in the new cultural environment. We reconstructed the genetic structure of the Levantines and found that a pre-Islamic expansion Levant was more genetically similar to Europeans than to Middle Easterners.…
    The predominantly Muslim populations of Syrians, Palestinians and Jordanians cluster on branches with other Muslim populations as distant as Morocco and Yemen.…
    Lebanese Christians and all Druze cluster together, and Lebanese Muslims are extended towards Syrians, Palestinians, and Jordanians, which are close to Saudis and Bedouins.    ”     
  21. ^ Ellis 2018, стр. 34.
  22. ^ а б в Pacini 1998, стр. 38, 55.
  23. ^ Ellis 2004, стр. 172.
  24. ^ Hourani 1983.
  25. ^ Prioreschi 2001, стр. 223.
  26. ^ Lapidus 2012, стр. 200.
  27. ^ Curtis 2017, стр. 173.
  28. ^ Khalil, Magdy (18. 7. 2008). „Reactions in the Egyptian Press To a Lecture Delivered by a Coptic Bishop In Hudson Institute”. nationalcopticassembly.com (на језику: енглески). COPTIC ASSEMBLY OF AMERICA. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 9. 12. 2024. 
  29. ^ „Phoenician or Arab? A never-ending debate in Lebanon”. The Independent (на језику: енглески). 11. 6. 2010. Приступљено 9. 12. 2024. 
  30. ^ Angold 2006, стр. 197.
  31. ^ Khoury, George (22. 1. 1997). „The Origins of Middle Eastern Arab Christianity”. EWTN Global Catholic Television Network (на језику: енглески). Приступљено 12. 12. 2024. 
  32. ^ شيخو 1989, стр. 161.
  33. ^ لويس 1923, стр. 332.
  34. ^ Parry 1999, стр. 37.
  35. ^ شيخو 1989, стр. 24.
  36. ^ شيخو 1989, стр. 26, 40.
  37. ^ Ball 2001, стр. 100-101.
  38. ^ Jensen 1996, стр. 73-75.
  39. ^ شيخو 1989, стр. 104—105.
  40. ^ شيخو 1989, стр. 30.
  41. ^ Al-Masudi (1989). Lunde, Paul; Stone, Caroline, ур. The meadows of gold. London ; New York : New York, NY, USA: Kegan Paul International ; Distributed by Routledge, Chapman and Hall. ISBN 0-7103-0246-0. 
  42. ^ Shahîd 1989.
  43. ^ شيخو 1989, стр. 40.
  44. ^ شيخو 1989, стр. 49.
  45. ^ „Пролог за октобар – Страна 25”. svetosavlje.org. Светосавље. Приступљено 13. 12. 2024. 
  46. ^ شيخو 1989, стр. 60.
  47. ^ Al-ʻAsalī, Khālid Sālih (јул 1968). South Arabia in the 5th and 6th centuries C.E. with reference to relations with Central Arabia (на језику: енглески). University of St Andrews. Приступљено 13. 12. 2024. 
  48. ^ شيخو 1989, стр. 64.
  49. ^ شيخو 1989, стр. 65.
  50. ^ سلمة بن مسلم العوتبي (2006). الأنساب (на језику: арапски) (4 изд.). وزارة التراث و الثقافة العمانية. Приступљено 13. 12. 2024. 
  51. ^ Hitti 1967, стр. 78–84, 87–108.
  52. ^ محمد بن إسماعيل البخاري. لتاريخ الكبير (на језику: арапски). Приступљено 13. 12. 2024. 
  53. ^ عبد الملك بن هشام. السيرة النبوية (на језику: арапски). Приступљено 13. 12. 2024. 
  54. ^ شيخو 1989, стр. 53.
  55. ^ شيخو 1989, стр. 56.
  56. ^ شيخو 1989, стр. 59.
  57. ^ شيخو 1989, стр. 78.
  58. ^ شيخو 1989, стр. 98.
  59. ^ شيخو 1989, стр. 133, , «سيّما ما ورد في سورة المائدة: ﴿وَاتخِذُونِي وَأمِي إلَهَيْنْ﴾».
  60. ^ شيخو 1989, стр. 85.
  61. ^ شيخو 1989, стр. 116.
  62. ^ شيخو 1989, стр. 117.
  63. ^ شيخو 1989, стр. 120.
  64. ^ Noble & Treiger 2014.
  65. ^ Sabet 2006, стр. 99–100; Ali 2010, стр. 162–224.
  66. ^ Ali 1991.
  67. ^ Esposito 1998, стр. 34; Lewis 1984, стр. 10, 20.
  68. ^ George 2002; Lewis et al. 1977, стр. 32.
  69. ^ Barnstone & Meyer 2009, стр. 531.
  70. ^ George 2002.
  71. ^ Hill 1993, стр. 4.
  72. ^ Brague, Rémi (24. 11. 2009). „Assyrian contributions to the Islamic civilization”. christiansofiraq.com. Архивирано из оригинала 11. 10. 2017. г. Приступљено 14. 12. 2024. 
  73. ^ Brague 2009, стр. 164, "Neither were there any Muslims among the Ninth-Century translators. Amost all of them were Christians of various Eastern denominations: Jacobites, Melchites, and, above all, Nestorians."
  74. ^ а б Belt, Don (15. 6. 2009). „Pope to Arab Christians: Keep the Faith”. HuffPost (на језику: енглески). Приступљено 14. 12. 2024. 
  75. ^ Radai, Itamar (новембар 2007). „The collapse of the Palestinian-Arab middle class in 1948: The case of Qatamon”. Middle Eastern Studies. 43 (6): 961—982. ISSN 0026-3206. doi:10.1080/00263200701568352. Приступљено 14. 12. 2024. 
  76. ^ Pacini 1998, стр. 38, 55; Angold 2006, стр. 389.
  77. ^ McHugo 2013, стр. 69, "there had been a rich tradition of Arabic Christian literature aimed at defending Christianity against Muslim preaching and polemic"
  78. ^ Ellis 2014, стр. 172.
  79. ^ Al-Jallad 2017, стр. 396.
  80. ^ Nashef 2002, стр. 13.
  81. ^ Mousa, Yazan Suheil. Suleiman Mousa: Simplified Biography. 
  82. ^ Al Awsat, Asharq (21. 8. 2018). „Renowned Syrian Novelist Hanna Mina Dies at 94”. english.aawsat.com (на језику: енглески). Приступљено 14. 12. 2024. 
  83. ^ Buzpinar 1996, стр. 59–89, "The first signs of Arab dissent from the Ottoman caliphate came in the winter of 1877 - 1878 and coincided with the Ottoman Empire's decisive military defeat at the hands of Russia. Frightened by the prospect of a total Ottoman collapse, a group of Syrian notables headed by Ahmad al-Sulh of Beirut held secret meetings towards the end of 1877 to discuss the future of Syria and the possible threat of foreign annexation. The notables agreed that if the Russo-Ottoman war were to lead to the end of the Ottoman presence in Syria, they would work for the full independence of the vilayet and proclaim Amir 'Abdulqädir, a distinguished Algerian exile in Damascus, its ruler... From 1877 to 1878 Amir Abdulgadir was also in communication with Yüsuf Bek Karam, a Maronite notable from Lebanon, concerning a similar but not identical plan for the independence of the Arab provinces of the Ottoman Empire. According to Fritz Steppat, who has examined the Karam-'Abdulqädir correspondence, Karam proposed the separation of the Arab provinces from the Ottoman Empire and the appointment of Abdulgädir as their ruler. Steppat is convinced that "Abdulgädir accepted Karam's proposals in principle and that the conversation on the matter with him lasted a long time"."; Steppat 1969.
  84. ^ а б Khalid 2003.
  85. ^ Aflaq 1977.
  86. ^ „Asian and African Studies”. Jerusalem Academic Press (на језику: енглески). 1973. 
  87. ^ Antonius 1939; Segev 2000.
  88. ^ Moos, Olivier (17. 5. 2007). „Lebanon: Hizbullah, a progressive Islamic party? – Interview with Joseph Alagha”. english.religion.info (на језику: енглески). Religioscope. Приступљено 18. 12. 2024. 
  89. ^ Burns & Aspeslagh 2014, стр. 245.
  90. ^ „About”. ssnp.com (на језику: енглески). Syrian Social Nationalist movement. Архивирано из оригинала 28. 2. 2018. г. Приступљено 18. 12. 2024. 
  91. ^ „Hawks Threaten To Leave Government If Peace Proposals Are Accepted”. Ludington Daily News. 29. 7. 1970. Приступљено 18. 12. 2024. 
  92. ^ Braude 2017, стр. 192.
  93. ^ Merrill & Fisher 1980, стр. 52.
  94. ^ Regan 2018.
  95. ^ „Veteran Lebanese journalist Ghassan Tueni dies”. BBC News. 8. 6. 2012. Приступљено 20. 12. 2024. 
  96. ^ Mallat, Sarah (мај 2012). „Mapping Digital Media: Lebanon”. opensocietyfoundations.org (на језику: енглески). Open Society Foundations. Приступљено 20. 12. 2024. 
  97. ^ Zeidan, Adam. „Shireen Abu Akleh”. britannica.com (на језику: енглески). Biography, Death, Funeral, & Al Jazeera | Britannica. Приступљено 20. 12. 2024. 
  98. ^ Ghazal, Rym (21. 11. 2016). „Eight reasons why Fairouz is the greatest Arab diva of all time”. The National (на језику: енглески). Приступљено 20. 12. 2024. 
  99. ^ „Arab Christian celebrities attacked for celebrating Easter by extremist trolls! | Al Bawaba”. albawaba.com (на језику: енглески). 6. 4. 2015. Приступљено 20. 12. 2024. 
  100. ^ Feghali, Tony (8. 12. 2020). „Canaanite Lydia”. medium.com (на језику: енглески). Medium. Приступљено 20. 12. 2024. 
  101. ^ Starr 2012.
  102. ^ الجهنى, على بن مناور بن ردة (2020). „الخطاب الدينى الواجب اليوم”. مجلة البحث العلمي الاسلامي (на језику: арапски): 47. doi:10.55625/0535-015-033-003. Приступљено 20. 12. 2024. 
  103. ^ „Lebanese Lina Makhoul Wins The Voice Israel”. A Separate State of Mind | A Blog by Elie Fares (на језику: енглески). 24. 3. 2013. Приступљено 20. 12. 2024. 
  104. ^ „fady-andraos”. fady-andraos.piczo.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 24. 12. 2013. г. Приступљено 20. 12. 2024. 
  105. ^ Gran, Peter (јануар 2002). „Tahtawi in Paris”. ahram.org.eg (на језику: енглески). Al-Ahram Weekly. Архивирано из оригинала 10. 8. 2015. г. Приступљено 20. 12. 2024. 
  106. ^ Boueiz Kanaan 2005, стр. 127.
  107. ^ Lattouf 2004, стр. 70.
  108. ^ Teague, Michael (2010). „The New Christian Question”. Al Jadid Magazine (на језику: енглески). 16 (62). Приступљено 20. 12. 2024. 
  109. ^ بولس 1998, стр. 185.
  110. ^ Roney, M., ур. (1851). „Massacre at Aleppo”. The Reformed Presbyterian and Covenanter (на језику: енглески). стр. 352. Приступљено 20. 12. 2024. 
  111. ^ Луцкий 1965.
  112. ^ Maalouf 2003, стр. 835–40.
  113. ^ Priestley 1938.
  114. ^ „Commander of the Faithful: The Life and Times of Emir Abd el-Kader, A Story of True Jihad”. mepc.org. Middle East Policy Council. 7. 7. 2010. Приступљено 21. 12. 2024. 
  115. ^ а б Ghazal, Rym (14. 4. 2015). „Lebanon’s dark days of hunger: The Great Famine of 1915-18”. The National (на језику: енглески). Приступљено 21. 12. 2024. 
  116. ^ „Six unexpected WW1 battlegrounds”. BBC News. 26. 11. 2014. Приступљено 21. 12. 2024. 
  117. ^ Tawk, Rania Raad (18. 4. 2015). „Le centenaire de la Grande famine au Liban : pour ne jamais oublier”. L'Orient-Le Jour (на језику: француски). Приступљено 21. 12. 2024. 
  118. ^ Bardi, Ariel Sophia (март 2016). „The “Architectural Cleansing” of Palestine”. American Anthropologist (на језику: енглески). 118 (1): 165—171. ISSN 1548-1433. doi:10.1111/aman.12520. Приступљено 21. 12. 2024. 
  119. ^ Editors, The (25. 9. 2019). „A Church at War: Clergy & Politics in Wartime Lebanon (1975–82) - Providence”. providencemag.com. Providence. Приступљено 21. 12. 2024. 
  120. ^ „Syria: The situation of Christians, including whether Christians are perceived to be loyal to President Assad; treatment of Christians by the regime and the opposition forces, including incidents of violence against them; state protection (2013-July 2015)”. irb-cisr.gc.ca (на језику: енглески). Immigration and Refugee Board of Canada. 5. 6. 2018. Приступљено 21. 12. 2024. 
  121. ^ Sherlock, Ruth (30. 11. 2013). „How The Free Syrian Army Became A Largely Criminal Enterprise”. Business Insider. Приступљено 21. 12. 2024. 
  122. ^ Powell, Jonathan (31. 5. 2021). „British intelligence suggests al-Nusra start cooperating with West - diplomatic source”. TASS. Приступљено 21. 12. 2024. 
  123. ^ „Lebanese Republic”. gov.br/mre (на језику: енглески). Ministério das Relações Exteriores. 15. 1. 2015. Приступљено 22. 12. 2024. 
  124. ^ Oualalou, Lamia (1. 7. 2017). „Being Arab in Latin America”. Le Monde diplomatique (на језику: енглески). 
  125. ^ „Demographics”. aaiusa.org. Arab American Institute. Приступљено 22. 12. 2024. 
  126. ^ „National Arab American Heritage Month”. Insight Into Diversity (на језику: енглески). 16. 3. 2021. Приступљено 22. 12. 2024. 
  127. ^ Fersan, Eliane (19. 4. 2010). „Syro-Lebanese Migration (1880-Present): “Push” and “Pull” Factors”. Middle East Institute (на језику: енглески). Приступљено 22. 12. 2024. 
  128. ^ Pearlman, Wendy (март 2013). „Emigration and Power: A Study of Sects in Lebanon, 1860–2010”. Politics & Society (на језику: енглески). 41 (1): 103—133. ISSN 0032-3292. doi:10.1177/0032329212473088. Приступљено 22. 12. 2024. 
  129. ^ Fahrenthold 2014.
  130. ^ Hanssen & Weiss 2016.
  131. ^ Benson & Kayal 2002.
  132. ^ Starkey 2006, стр. 62.
  133. ^ Estevez, Dolia (19. 11. 2013). „Mexican Billionaire Carlos Slim Is Quietly Transferring Assets To His Children”. Forbes (на језику: енглески). Приступљено 22. 12. 2024. 
  134. ^ Cadwalladr, Carole (24. 11. 2012). „Nassim Taleb: my rules for life”. The Observer. Приступљено 23. 12. 2024. 
  135. ^ „Michael E. DeBakey, M.D.”. Academy of Achievement. Приступљено 23. 12. 2024. 
  136. ^ Dilger, Daniel Eran (11. 5. 2017). „iPod-Father Tony Fadell speaks at Computer History Museum's iPhone 360”. AppleInsider (на језику: енглески). Приступљено 23. 12. 2024. 
  137. ^ „Atiyah, Sir Michael (Francis), (22 April 1929–11 Jan. 2019), President, Royal Society of Edinburgh, 2005–08; Master of Trinity College, Cambridge, 1990–97, Fellow since 1997; Director, Isaac Newton Institute for Mathematical Sciences, Cambridge, 1990–96”. Who Was Who (на језику: енглески). 1. 12. 2007. doi:10.1093/ww/9780199540884.013.U5927. 
  138. ^ „The Nobel Prize in Chemistry 1990”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 23. 12. 2024. 
  139. ^ „The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1960”. NobelPrize.org. Приступљено 23. 12. 2024. 
  140. ^ „Florida Supreme Court Historical Society - 2014 - Judge Rosemary Barkett”. www.flcourthistory.org. Приступљено 23. 12. 2024. 
  141. ^ Haiduc-Dale 2013, стр. 8.

Литература

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арапи_хришћани&oldid=28930516”