Петар II Карађорђевић — разлика између измена

У време убиства свог оца [[1934]]. године, Петар II је био малолетан па је краљевска власт пренета на Намесништво које је у тестаменту одредио краљ [[Александар I Карађорђевић|Александар I]] , на челу са кнезом намесником кнезом [[Павле Карађорђевић|Павлом Карађорђевићем]], а чланови су били још [[Иво Перовић]] и [[Раденко Станковић]]. После [[Војни пуч од 27. марта 1941.|војног пуча]] против кнеза Павла и [[Друга влада Драгише Цветковића|владе Цветковић-Мачек]] који су донели одлуку о приступању Југославије [[Тројни пакт|Тројном пакту]], Петар II је проглашен пунолетним. У земљи је владао само 19 дана, пошто је [[14. април]]а на предлог [[Списак председника влада Југославије|председника владе]] [[Армијски генерал|армијског генерала]] [[Душан Симовић|Душана Симовића]], одведен у избеглиштво након [[Априлски рат|инвазије сила Осовине]]. Краљ Петар II је подржавао [[Југословенска војска у отаџбини|четнике]] [[пуковник]]а (потоњег армијског генерала) [[Драгољуб Михаиловић|Драгољуба Михаиловића]], а када су се [[Антихитлеровска коалиција|савезници]] преоријентисали на [[Народноослободилачки покрет Југославије|партизански покрет]] предвођен комунистима, краљ Петар II је под притиском [[Уједињено Краљевство|Британаца]] позвао своје присталице да ступе у [[Народноослободилачка војска Југославије|партизане]]. Према [[Споразуми Тито—Шубашић|споразуму Шубашић-Тито]] са краја 1944. године, краљ је марта 1945. пренео своја овлашћења на трочлано намесништво.

Прворођени унук [[Петар I Карађорђевић|Петра I]] и син краља [[Александар I Карађорђевић|Александра I]] и краљице [[Марија Карађорђевић|Марије]], рођен је у [[Нови двор|Новом двору]] у [[Београд]]у [[6. септембар|6. септембра]] [[1923]]. године у два часа и педесет и пет минута ујутру. По краљевој жељи, рођење је прво објављено звоњењем са Краљеве цркве на Опленцу. У Београду се за догађај сазнало између 4 и 5 сати истог јутра, по звоњави звона са цркава и 101-ним топовским пуцњем са тврђаве. Добио је симболично име Стефан.<ref>[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_2F6F6602455A67B1B521D786232CBF4A-1923-09-07#page/0/mode/1up "Политика", 7. септ. 1923]</ref> На крштењу 21. октобра добио је име Петар,<ref>[https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_2F6F6602455A67B1B521D786232CBF4A-1923-10-22#page/0/mode/1up "Политика", 22. окт. 1923]</ref> кум је био британски краљ [[Џорџ V]], чији су изасланици били његов син Алберт, војвода од Јорка (будући краљ [[Џорџ VI]]) и војводина супруга [[Елизабет Боуз-Лајон]].{{sfn|Ђерковић|1990|p=37}} За крштење је од дивизија наручена вода из река по којима су назване - Јадранско море, Дунав, Сава, Драва, Вардар, Брегалница итд.<ref>[https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Periodika/SD_2F6F6602455A67B1B521D786232CBF4A/1923/10/07?fullscreen#page/7/mode/1up "Политика", 7. окт. 1923, стр. 7]</ref>

После основног образовања које је стекао на Двору, похађао је Сандроид школу у Енглеској - у Лондон је приспео 19. септембра 1934,<ref>[https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/politika/1934/09/21?pageIndex=00001 "Политика", 21. септ. 1934]</ref> али морао се вратити после [[Марсељски атентат|атентата на свог оца]] - у Београд је стигао 13. октобра, дочекан од великог броја грађана. У време убиства свог оца 1934. године, Петар II је био малолетан па је краљевска власт пренета на Намесништво које је у тестаменту одредио краљ [[Александар I Карађорђевић|Александар I]], на челу са кнезом намесником кнезом [[Павле Карађорђевић|Павлом Карађорђевићем]], а чланови су били још [[Иво Перовић]] и [[Раденко Станковић]].

У Београду је потом имао приватне наставнике, за часове фискултуре наставник је сматрао да краљ треба да има другове и позивао је неколико његових вршњака у двор, међу којима су били будући лекари Бранко Радуловић и Љубомир Костић.<ref>[{{cite web|author= |url=http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:344682-Ucio-sam-kralja-Petra-da-igra-klikere |title=Учио сам краља Петра да игра кликере („Вечерње новости“,) |date= 10. септембар 2011)], Приступљено|website= |publisher= |access-date=8. 4. 2013.}}</ref><ref>[{{cite web|author= |url=http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:417110-Svedocenje-Sa-kraljem-Petrom-II-cesto-sam-bezao-sa-dvora |title=Са краљем Петром II често сам бежао са двора („Вечерње новости“,) |date= 28. јануар 2013)], Приступљено|website= |publisher= |access-date=8. 4. 2013.}}</ref>

Нову владу саставио је радикал Драгиша Цветковић. Основни захтев који је постављен новој влади био је да се споразуме са Ма-чеком, тј. да удовољи захтевима Хрвата да се разговара о хрватском питању. Постојала је мала нада да се испуњавањем жеља Хрвата може ојачати Југославија, посебно у односу на притиске из Италије и Немачке. Споразумом Цветковић–Мачек од 23. августа 1939. званично је напуштена идеја о јединственом народу и прихваћено да су Срби, Хрвати и Словенци посебни народи. После тог споразума створена је заједничка влада у којој је Мачек био потпреседник. Владином уредбом од 26. 8.августа 1939. створена је Бановина Хрватска. Она је настала спајањем бановина Савске и Приморске, а додати су им срезови Илок, Шид, Брчко, Дервента, Градачац, Фојница, Травник и Дубровник.<ref name="Логос 2016 650"/>

Када је сазнао за пуч, Хитлер је наредио да се припреми напад на Југославију. У Загребу су, у име Немачке, Хитлерови представници понудили Мачеку да прогласи сецесију и тако пружи изговор Немачкој за војни напад. Мачек је неколико дана оклевао да ли да прихвати понуду Хитлера или Симовића. Одлучио се да прихвати постављење у владу Симовића и отишао је у Београд 4. 4.априла 1941. При стварању владе Симовић је покушао да она окупи представнике свих важнијих политичких, етничких и верских група. У њој су били Милан Грол (Демократска странка), Сава Косановић (Самостална демократска странка), Марко Даковић из Црне Горе. Преко министара Михе Крека и Франца Куловца били су представљени Словенци, а преко Џафера Куленовића (ЈМО) муслимани из БиХ.<ref>{{Cite book|title=Историја Срба|last=Логос|first=Александар А.|publisher=АТЦ|year=2016|isbn=978-86-85117-31-2|location=Београд|pages=656-657}}</ref>

Монархија је укинута одлуком Уставотворне скупштине од 29. новембра 1945. године, а Југославија се преобразила и током више од четири деценије остала једнопартијска држава под влашћу [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије]]. Одлука о одрицању од својих ингеренција и преносу истих на намесништво и владу од стране једног броја историчара се сматра абдикацијом,{{чињеница|date=01. 2016. }} док други сматрају да није никада абдицирао.<ref>[{{cite web|author= |url=http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:368673-Kralj-Petar-ll-nije-abdicirao |title=краљ Петар II није абдицирао („Вечерње новости“,) |date= 1. март 2012)], Приступљено|website= |publisher= |access-date=8. 4. 2013.}}</ref><ref>[{{cite web|author= |url=http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/309910/Istoricari-Kralj-Petar-ll-nije-abdicirao-to-je-Brozova-kampanja |title=Историчари: Краљ Петар II није абдицирао, то је Брозова кампања („Блиц“,) |date= 1. март 2012)], Приступљено|website= |publisher= |access-date=8. 4. 2013.}}</ref> У изгнанству је прво живео у [[Лондон]]у са својом супругом (оженио се грчком [[Александра Карађорђевић|принцезом Александром]], 20. марта 1944<ref>[{{cite web|author= |url=http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-c/1998/06/article-19.htm |title=краљ без земље и принцеза без мираза (Српско наслеђе)], Приступљено|date= |website= |publisher= |access-date=8. 4. 2013.}}</ref>) и сином [[Александар Карађорђевић (престолонаследник)|Александром]], рођеним 1945. Политички је био активан до смрти, тесно је сарађивао са српском емиграцијом. Последње године живота провео је у [[Сједињене Америчке Државе|Америци]]. Био је на челу реду Светог Јована Јерусалимског.<ref>[http://www.orderstjohn.org/kposj/kposj.htm -{The King Peter Order of Saint John Grand Masters}-] {{Wayback|url=http://www.orderstjohn.org/kposj/kposj.htm |date=20080802003555 }} {{en}}</ref>

Првих година након губитка круне, краљ се још увек надао да ће у земљи ускоро доћи до промена и рестаурације монархије. Последња финансијска средства која је добио од своје владе износила су 40 .000 фунти, као и 30 .000 фунти од своје уштеђевине, немилице је трошио. Живео је, сходно свом положају, у најбољим хотелима са раскошним намештајем, имао је на располагању два аутомобила и шофере, одмор и празнике проводио је у Монте Карлу или Сент Морицу. Део трошкова ишао је на издржавање краљеве пратње и обезбеђења- једног генерала, једног саветника и њихове породице, затим на скупе пријеме и забаве у луксузним хотелима. Други део средстава трошио је на своје агенте импровизоване тајне службе и за финансијску помоћ илегалним активностима. Када су финансијска средства била исцрпљена, краљ је почео да продаје породичне драгоцености, које је успео да изнесе из земље- – драгуље, драго камење, смарагде, огрлице, украшене дијадеме које је његов отац откупио од једне руске грофице још 1920. године. Неки од смарагда били су величине кокошијег јајета, али их је он продао једном јувелиру по цени знатно нижој од њихове стварне вредности.<ref>{{Cite book|title=Краљ Петар II Карађорђевић|last=Глигоријевић|first=Бранислав|publisher=Завод за уџбенике|year=2011|isbn=978-86-17-17214-3|location=Београд|pages=215}}</ref>

Краљ је оправдавао своје трошење новца чињеницом да у његовом образовању није било лекција које би га научиле како се економише- – увек је добијао и трошио колико му је било потребно. Горко се кајао што није купио кућу када је имао довољно новца. Био је потпуно сломљен сазнањем да се налази на ивици сиромаштва, без довољно средстава за издржавање породице. Покушавајући да нађе излаз из ситуације у којој се нашао, 1951. године преселио се у САД. У Њујорку, на Менхетну, изнајмио је два трособна стана, један за себе и краљицу, други, нешто комфорнији, за принца Александра и његову дадиљу. Услед финансијске ситуације у којој су се нашли, више нису могли да плаћају шофера, куварицу и слушкињу, те је сав терет пао на краљицу Александру, која се, ненавикнута на послове у вези са одржавањем домаћинства, стално осећала уморно. Краљица је ретко излазила из стана и одбијала је да иде у посете пријатељима јер није имала новца да се обуче онако како би желела.<ref>{{Cite book|title=Краљ Петар II Карађорђевић|last=Глигоријевић|first=Бранислав|publisher=Завод за уџбенике|year=2011|isbn=978-86-17-17214-3|location=Београд|pages=215-216}}</ref>

[[Датотека:Grave of King Peter II at the St. Sava Monastery Church at Libertyville, 1987.JPG|мини|150п200п|Гроб краља Петра II у [[Либертивил (Илиноис)|Либертивилу]], [[Илиноис]], [[Сједињене Америчке Државе|САД]] где је почивао од [[1970]]. до [[2013]].]]

Његови посмртни остаци су ексхумирани [[17. јануар]]а 2013. године са циљем да буду пренети у задужбинску [[Црква Светог Ђорђа на Опленцу|Цркву Светог Ђорђа на Опленцу]] (код Тополе). По доласку у отаџбину његови посмртни остаци су почивали у дворској капели Светог Андреја Првозваног у склопу [[Дворски комплекс на Дедињу|Двора на Дедињу]].<ref name="ПетарIIВечерњеНовости">[{{cite web|author= |url=http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:415690-Petar-II-Karadjordjevic-na-putu-za-otadzbinu |title=Петар II Карађорђевић на путу за отаџбину („Вечерње новости“,) |date= 19. јануар 2013)], Приступљено|website= |publisher= |access-date=8. 4. 2013.}}</ref> [[Државна сахрана 26. маја 2013.|Државна сахрана]] четири члана породице Карађорђевић обављена је [[26. мај]]а 2013. на Опленцу.<ref>[http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:435719-Sahranjeni-Karadjordjevici-na-Oplencu Сахрањени Карађорђевићи на Опленцу („Вечерње новости“, 26. мај 2013)]</ref><ref>[http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:435791-Sahrana-Karadjordjevica-Dinastiji-mir-a-Srbiji-pomirenje Сахрана Карађорђевића: Династији мир, а Србији помирење („Вечерње новости“, 26. мај 2013)]</ref> На његовој сахрани 1970. као и 2013. опело је служио исти свештеник Марко Тодоровић.<ref>[http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:436831-Prota-Marko-Todorovic-Sahranio-sam-kralja-dva-puta Прота Марко Тодоровић: Сахранио сам краља два пута („Вечерње новости“, 2. јун 2013)]</ref>

<center><gallery>

* [[Александар I Карађорђевић|Отац]], [[Александар I Грчки|таст]], и [[Александар Карађорђевић (престолонаследник)|син]] су му се звали Александар, а [[Александра Карађорђевић|супруга]] Александра. ИПоред свитога, суима билии у[[Александар крвномА. сродствуКарађорђевић|једног унука]] који се зове Александар.

{{refbeginЛитература|2}}

* {{Cite book| ref=harv| last=Petranović| first = Branko|authorlink = Бранко Петрановић| title = Srbija u Drugom svetskom ratu 1939—1945|year=1992| url = http://znaci.netorg/00001/92.htm| publisher = Vojnoizdavački i novinski centar| location = Beograd|id=}}

{{Порталпортал бар|Биографија|Историја|Србија}}

{{DEFAULTSORTСОРТИРАЊЕ:Карађорђевић, Петар II}}