Вивиен Леигх

Вивиен Леигх
Вивиен Леигх као Сцарлетт О'Хара
Биографске информације
Рођење	Вивиан Марy Хартлеy (1913-11-05)5. 11. 1913. Дарјеелинг, Западни Бенгал, Индија
Смрт	8. 7. 1967. (доб: 53) Лондон, Енглеска
Супружник	Херберт Леигх Холман (1932-1940) Лауренце Оливиер (1940-1960)
Партнер	Јохн Меривале (1960-1967)
Опус
Дјелатни период	1933–1967
Знамените улоге
Сцарлетт О'Хара у Гоне wитх тхе Wинд Бланцхе Дубоис у А Стреетцар Намед Десире
Награде Осцар за најбољу главну глумицу 1939 Гоне wитх тхе Wинд 1951 А Стреетцар Намед Десире

Вивиен Леигх (Дарјеелинг, Индија, 5. студеног 1913. - Лондон, 8. српња 1967.), енглеска казалишна и филмска глумица. Освојила је два Осцара за улоге припадница вишег слоја с Југа Америке, Сцарлетт О'Хара у Замео их вјетар (1939.) и Бланцхе ДуБоис у Трамвају зван чежња (1951.). Била је и плодна казалишна глумица, а често је наступала са својим мужем, Лауренцеом Оливиером, који је режирао неколико њезиних представа. Тијеком тридесетогодишње казалишне каријере, наступала је у улогама хероина у комедијама Ноела Цоwарда и Георгеа Бернарда Схаwа па до класичних шекспиријанских ликова ка што су Офелија, Клеопатра, Јулија и Ладy Мацбетх.

Леигх је често мислила како је не схваћају озбиљно због њезине љепоте, али као њезина највећа препрека показало се њено крхко здравље. Како је цијелог живота патила од биполарног поремећаја, стекла је репутацију тешке сураднице, ради чега јој је патила и каријера. Додатно ју је ослабила туберкулоза, која јој је први пут дијагностицирана средином четредесетих. Она и Оливиер су се развели 1960., а Леигх је након тога спорадично радила на филму и у казалишту, све до смрти од туберкулозе.

Рани живот и и глумачка каријера

Леигх је рођена као Вивиан Марy Хартлеy у Дарјеелингу, Западни Бенгал, у Британској Индији, у обитељи Ернеста Хартлеyја, британског часника у индијској коњици, и Гертруде Робинсон Yацкје. Вјенчали су се у Кенсингтону, Лондон 1912. 1917., Ернест Хартлеy премјештен је у Бангалоре, док су Гертруде и Вивиан остали у Оотацамунду. Вивиан Хартлеy први пут се појавила у казалишту с три године, рецитирајући дјечју пјесмицу у мајчиној глумачкој аматерској групи. Гертруде Хартлеy покушавала је својој кћери усадити склоност литератури па ју је упознала с дјелима Ханса Цхристиана Андерсена, Леwиса Царролла и Рудyарда Киплинга, као и с причама из грчке митологије. Као једино дијете, Вивиан Хартлеy послана је 1920. у самостан у Роехамптону у Енглеској. Њезина најбоља пријатељица у самостану била је будућа глумица Мауреен О'Сулливан, којој се повјерила да жели постати "велика глумица".

Образовање је завршила у Еуропи, вративши се родитељима 1931. Открила је да један филм Мауреен О'Сулливан игра у лондонском Wест Енду па је рекла родитељима да жели постати глумица. Обоје су је подржали у тој намјери, а отац јој је помогао да се упише на Краљевску академију драмских умјетности у Лондону.

Крајем 1931., упознала је Херберта Леигха Холмана, познатог као Леигх, тринаест година старијег одвјетника. Иако он није подносио "казалиштарце", вјенчали су се 20. просинца 1932., а она је напустила студиј. 12. листопада 1933. је родила кћер, Сузанне, али се осјећала затворено у кућанском животу. Пријатељи су је предложили за мању улогу у филму Тхингс Аре Лоокинг Уп, што је био њезин филмски деби. Ангажирала је агента, Јохна Глиддона, који је мислио да име "Вивиан Холмес" није прикладно за глумицу, а након што је одбио њезин приједлог, "Април Морн", као своје професионално име узела је "Вивиен Леигх". Глиддон ју је препоручио Алеxандеру Корди као потенцијалну филмску глумицу, али Корда је одбио сматрајући како нема глумачког потенцијала.

Након улоге у представи Тхе Маск оф Виртуе 1935., Леигх је зарадила сјајне критике након чега су слиједили интервјуи и новински чланци. Међу потоњима је био и један из Даилy Еxпресса у којем је интервјуер нагласио како јој се "муњевито промијенио израз лица", што је било прво јавно спомињање њезиних карактеристичних промјена расположења. Корда, који је присуствовао њезиној премијери, је признао своју грешку и потписао с њом филмски уговор, написавши јој име "Вивиен Леигх". Наставила је с представом, али када ју је Корда преселио у веће казалиште, Леигх није могла адекватно репродуцирати свој глас, ни задржати позорност толике публике, па је представа убрзо скинута с репертоара.

Сусрет с Лауренцеом Оливиером

Лауренце Оливиер видио је Леигх у Маск оф Виртуе, а пријатељство међу њима се развило након што јој је он честитао на изведби. Док су глумили љубавнике у филму Ватра изнад Енглеске (1937.), међу Оливиером и Леигх се развила привлачност, а након што је снимање завршено, почели су везу. Тијеком тог времена, Леигх је прочитала роман Маргарет Митцхелл Замео их вјетар и наложила агенту да је предложи Давиду О. Селзницку, који је планирао филмску верзију. Рекла је новинару, "Сама сам се ангажирала за улогу Сцарлетт О'Хара", а филмски критичар C. А. Лејеуне присјетио се разговора из истог периода у којем "нас је Леигх све осупнула" тврдњом да Лауренце Оливиер "неће глумити Рхетта Бутлера, али ћу ја глумити Сцарлетт О'Хара. Чекајте и видјет ћете."

Леигх је у Оливиеровој продукцији Хамлета у лондонском казалишту Олд Виц глумила Офелију, а Оливиер се касније присјетио како јој се расположење рапидно промијенило прије него што је требала изаћи на позорницу. Без икакве провокације, почела је викати на њега, а онда зашутјела и почела зурити у празно. Одглумила је без потешкоћа, а сутрадан се вратила рутини. Било је то по први пут да је Оливиер свједочио таквом понашању с њезине стране. Почели су живјети заједно; Холман и Оливиерова жена, глумица Јилл Есмонд, одбили су дати развод својим супружницима.

Леигх се у филму А Yанк ат Оxфорд (1938.) појавила с Робертом Таyлором, Лионелом Баррyмореом и Мауреен О'Сулливан, у првом свом филму који је примијећен и у Сједињеним Државама. Тијеком продукције је стекла репутацију тешке и неразумне особе, а Корда је рекао њеном агенту да њезин уговор неће бити продужен ако се и даље буде тако понашала.

Међународни успјех

Оливиер се покушавао пробити у иноземству; унаточ свом успјеху у Британији, није био добро познат у Сједињеним Државама, а ранији покушаји да се представи на америчком тржишту су пропали. Како му је понуђена главна улога у продукцији Орканских висова (1939.) Самуела Голдwyна, отпутовао је у Холлywоод, оставивши Леигх у Лондону. Голдwyн и редатељ филма, Wиллиам Wyлер, понудили су Леигх споредну улогу Исабелле, али ју је одбила, рекавши да ће глумити само Цатхy, улогу која је већ додијељена Мерле Оберон.

Леигх у филму Замео их вјетар (1939.)

Холлywоод је био усред развикане потраге за глумицом која ће утјеловити Сцарлетт О'Хара у продукцији Замео их вјетар (1939.) Давида О. Селзницка. Леигхин амерички агент био је лондонски представник агенције Мyрон Селзницк (Мyрон је био Давидов брат), а у вељачи 1938. је рекла да се и њено име стави међу кандидаткиње. Тог мјесеца, Давид Селзницк ју је гледао у Ватри изнад Енглеске и Yанк ат Оxфорд и тада је постала једна од најозбиљнијих кандидата за улогу. Између вељаче и коловоза, Селзницк је погледао све њене енглеске филмове, а у коловозу је почео преговарати с продуцентом Алеxандером Кордом, с којим је Леигх била под уговором до краја те године. 18. листопада, Селзницк је послао повјерљив допис редатељу Георгеу Цукору, "Још се надам против наде за ту нову дјевојку". Леигх је отпутовала у Лос Ангелес, наводно да би била с Оливиером. Кад је Мyрон Селзницк, који је представљао и Оливиера, срео Леигх, помислио да посједује квалитете које тражи његов брат. Одвео је Леигх и Оливиера на сет гдје је снимана сцена пожара складишта у Атланти, и представио Леигх. Сљедећег дана, Леигх је прочитала сцену за Селзницка, који је организирао пробу и написао својој жени, "Она је неочекивани побједник и изгледа проклето добро. Само за твоје уши: све је спало на Паулетте Годдард, Јеан Артхур, Јоан Беннетт и Вивиен Леигх.". Редатељ Георге Цукор се сложио и похвалио Леигхину "невјеројатну вољу", која је убрзо добила улогу.

Снимање се показало тешким искуством за Леигх; Цукор је отпуштен, а доведен је Вицтор Флеминг, с којим се Леигх често препирала. Она и Оливиа де Хавилланд потајно су се састајале с Цукором по ноћи и викендима у потрази за његовим савјетом о томе како би требале одиграти своје улоге. Спријатељила се с Цларком Габлеом, његовом супругом Цароле Ломбард и де Хавилланд, али се сукобила с Леслиејем Хоwардом, с којим је требала снимити неколико емоционалних сцена. Због њезина поремећаја, понекад је морала радити седам дана тједно, често докасно у ноћ, а недостајао јој је Оливиер који је радио у Неw Yорку. Написала је Леигху Холману, "Презирем Холлywоод... никад се нећу навикнути на ово - како мрзим филмску глуму." Де Хавилланд је 2006. одговорила на тврдње о Леигхином бијесном понашању тијеком снимања Замео их вјетар, што је објављено у биографији Лауренцеа Оливиера. Бранила је Леигх, рекавши, "Вивиен је била беспријекорно професионална, беспријекорно дисциплинирана на снимању Замео их вјетар. Бринуле су је двије ствари: да да све од себе у изразито тешкој улози и то што је била одвојена од Ларрyја (Оливиер), који је био у Неw Yорку."

Замео их вјетар донио је Леигх тренутну позорност и славу, али она је рекла, "Ја нисам филмска звијезда - ја сам глумица. Бити филмска звијезда - само филмска звијезда - је тако лажан живот, који се поводи лажним вриједностима и публицитетом. Глумице дуго трају и увијек се нађе дивних улога." Између десет Осцара које је освојио Замео их вјетар, била је и награда за најбољу глумицу за Леигх.

Брак и заједнички пројекти

из Моста Wатерлоо (1940.)

У вељачи 1940., Јилл Есмонд пристала је дати развод Лауренцеу Оливиеру, а и Холман се пристао развести од Леигх, иако су остали добри пријатељи до краја Леигхина живота. Есмонд је одобрено скрбништво над Тарqуином, њезиним сином с Оливиером, а Холману је додијељено скрбништво над Сузанне, његовом кћери са Леигх. 30. коловоза Оливиер и Леигх су се вјенчали у Санта Барбари, Калифорнија, а на свечаности су били присутни само њихови кумови, Катхарине Хепбурн и Гарсон Канин.

Леигх се надала да ће наступити с Оливиером па је отишла на пробу за Ребеццу, филм који је требао режирати Алфред Хитцхцоцк с Оливиером у главној улози, али након што је видио пробу Селзницк је рекао да она није прави избор, с чиме се сложио и Хитцхцоцк, а и Леигхин ментор, Георге Цукор. Селзницк је примијетио да није показивала никакав ентузијазам за улогу све док главна улога није припала Оливиеру, а касније је ангажирао Јоан Фонтаине. Није јој допустио ни да се придружи Оливиеру у Поносу и предрасудама (1940.), а Греер Гарсон је преузела улогу коју је Леигх намијенила себи. У Мосту Wатерлоо требали су наступити Оливиер и Леигх, но Селзницк је Оливиера замијенио с Робертом Таyлором, тада на врхунцу каријере. Унаточ Леигхиној невољкости да наступи без Оливиера, филм не само да је био популаран међу публиком и критиком, него је постао и њезин омиљени филм.

Она и Оливиер поставили су казалишну продукцију Ромеа и Јулије на Броадwаyу. Њујоршки тисак писао је о браколомству које је означило везу између Оливиера и Леигх и питао се зашто се не враћају у Енглеску како би допринијели ратним напорима, док су критичари били непријатељски расположени њиховим судјеловањем у продукцији. Броокс Аткинсон из Неw Yорк Тимеса је написао, "Иако су гђица. Леигх и г. Оливиер згодан млади пар, једва глуме скупа." Док је већина кривње сваљена на Оливиерову глуму и режију, и Леигх је била критизирана. Бернард Гребаниер је написао "танкој, продавачкој квалитети гласа гђице. Леигх." Пар је у пројект уложио готово цијелу уштеђевину, а неуспјех је била финанцијска катастрофа за њих.

Заједно су снимили Та Хамилтонова жена (1941.) с Оливиером у улози Хоратија Нелсона и Леигх као Емма Хамилтон. С Британијом која је била судионик Другог свјетског рата, био је то један од неколико холивудских филмова с про-британским сентиментом. Филм је био јако популаран у Америци, али је највећи успјех доживио у Совјетском Савезу. Wинстон Цхурцхилл организирао је приказивање филма на забави на којој је био Франклин Делано Роосевелт, а присутнима се обратио ријечима, "Господо, мислим да ће вас интересирати овај филм, будући да приказује велике догађаје сличне онима којих сте управо дио." Оливиерови су били чести гости код Цхурцхилла до краја његова живота.

Оливиерови су се вратили у Енглеску, а Леигх је 1943. путовала кроз Сјеверну Африку, наступајући пред трупама прије него што је оболила с константним кашљем и грозницом. 1944. јој је дијагностицирана туберкулоза у лијевом плућном крилу, али након што је провела неколико тједана у болници, изгледало је као да се опоравила. У прољеће је снимала филм Цезар и Клеопатра (1945.) кад је открила да је трудна, али је побацила. Пала је у тешку депресију која је досегнула критичну точку кад се окренула против Оливиера, вербално га и физички нападајући све док није пала на под јецајући. Био је то први од многих живчаних сломова повезаних с маничном депресијом, или биполарним поремећајем. Оливиер је почео препознавати симптоме надолазеће епизоде - неколико дана хиперактивности које прати период депресије и експлозивни живчани слом, након којег се Леигх не би ничега сјећала, али би се осјећала постиђено и покајнички.

Била је толико добро да настави глумити у успјешној лондонској продукцији Тхе Скин оф Оут Теетх Тхорнтона Wилдера, али њезини филмови из овог раздобља, Цезар и Клеопатра (1945.) и Ана Карењина (1948.), нису доживјели већи успјех.

Оливиер је 1947. проглашен витезом, а Леигх му се придружила у Буцкингхамској палачи на инвеститури. Постала је Ладy Оливиер, титула коју је наставила носити и након њихова развода, све до смрти.

Оливиер је 1948. постао члан Савјета редатеља казалишта Олд Виц, након чега су се он и Леигх запутили на турнеју по Аустралији и Новом Зеланду како би прикупили средства за казалиште. Тијеком шестомјесечне турнеје, Оливиер је наступио у комаду Рицхард III. те с Леигх у Тхе Сцхоол фор Сцандал и Тхе Скин оф Оур Теетх. Турнеја је била велики успјех, а иако се Леигх мучила с несаницом те ју је требало замијенити на тједан дана, опћенито је успјела одговорити на све захтјеве стављене пред њу, а Оливиер је примијетио њезину способност да "очара новинаре". Чланови глумачке дружине касније су се присјетили неколико свађа између пара, а најдраматичнија је била она у Цхристцхурцху кад Леигх није хтјела изаћи на позорницу. Оливиер ју је ошамарио, а Леигх му је узвратила и опсовала га прије него што је отишла на позорницу. При крају турнеје, обоје су били исцрпљени и болесни, а Оливиер је рекао новинару, "Можда не знате, али разговарате с паром ходајућих лешева." Касније је рекао како је у Аустралији "изгубио Вивиан".

Успјех турнеје охрабрио је Оливиерове да први пут наступе заједно на Wест Енду, у истим дјелима, уз један додатак, Антигону, која је додана на Леигхин захтјев јер је хтјела глумити у трагедији.

Као Бланцхе ДуБоис, из траилера филма Трамвај зван чежња (1951).

Леигх је након тога настојала добити улогу Бланцхе ДуБоис у Wест Енд продукцији Трамваја зван чежња Теннессееја Wиллиамса, а добила ју је након што су је Wиллиамс и продуцентица представе Ирене Маyер Селзницк видјели у Тхе Сцхоол фор Сцандал и Антигони, а Оливиер је потписао за режију. Како је садржавала сцену силовања и референце на промискуитет и хомосексуалност, представа је означена као контроверзна, а расправе у медијима о њеној примјерености додатно су забринуле Леигх. Али, чврсто је вјеровала у важност дјела. Писац Ј.Б. Приестлеy критизирао је представу и Леигхину изведбу, а критичар Кеннетх Тyнан је коментирао како је Леигх била лош избор јер су британски глумци "преотмјени за позорницу". Оливиер и Леигх су били озлојеђени јер је дио комерцијалног успјеха представе лежао у члановима публике који су дошли на оно за што су мислили да је разблудна и сензационалистичка прича, а не грчка трагедија какву су замишљали, али представа је имала и снажне заговаратеље, међу њима и Ноела Цоwарда који је описао Леигх као сензационалну.

Након 326 изведби, Леигх је завршила своју изведбу; међутим, убрзо је ангажирана за филмску верзију. Њезино непоштовање и непристојни смисао за хумор допустили су јој да развије однос с другом звијездом филма, Марлоном Брандом, али се није слагала с редатељем Елијом Казаном, који није имао високо мишљење о њој. Касније је рекао "није имала талента", али како је пројект напредовао, постао је "пун дивљења" за "највећу одлучност за истицање од било које глумице за коју знам. Пузала би по сломљеном стаклу ако би сматрала да ће то помоћи њеној изведби." Леигх је улога била исцрпљујућа те је изјавила за Лос Ангелес Тимес, "Девет мјесеци сам у казалишту била Бланцхе ДуБоис. Сада она управља мноме." Критике су је редом хвалиле, а она је освојила свог другог Осцара за најбољу глумицу, БАФТА награду и награду Њујоршког круга критичара за најбољу глумицу. Теннессее Wиллиамс коментирао је да је Леигх улози донијела "све што сам намјеравао, и пуно тога о чему нисам ни сањао", али у каснијим годинама, Леигх је рекла да ју је играње Бланцхе ДуБоис "одвело у лудило".

Напредак болести

Оливиер и Леигх су 1951. наступили су у двије представе о Клеопатри, Антоније и Клеопатра Wиллиама Схакеспеареа и Цезар и Клеопатра Георгеа Бернарда Схаwа, мијењајући представе сваку ноћ и освајајући добре рецензије. Продукције су премјестили у Неw Yорк, гдје су наступали једну сезону у казалишту Зиегфиелд све до 1952. Рецензије тамо су биле доста позитивне, али критичар Кеннетх Тyнан их је разбјеснио кад је изјавио како је Леигх медиокритетски талент који је присилио Оливиера да компромитира свој. Леигх је, престрашена неуспјеха и с намјером да постигне величину, прихватила његову критику, игнорирајући позититвне рецензије других критичара.

У сијечњу 1953., Леигх је отпутовала у Цеyлон како би снимала Слоновски ход с Петером Финцхом. Убрзо након почетка снимања, доживјела је живчани слом, а студио Парамоунт ју је замијенио с Елизабетх Таyлор. Оливиер ју је вратио у њихов дом у Енглеској, гдје му је између периода недосљедности, Леигх рекла да се заљубила у Финцха и да га је преварила с њим. У сљедећих неколико мјесеци се поступно опоравила.

Због те епизоде, многи Оливиерови пријатељи су сазнали за њезине проблеме. Давид Нивен је рекао да је била "добро, добро луда", а у својем дневнику Ноел Цоwард је изразио изненађење да су "ствари биле лоше и постајале горе од 1948. или отприлике у то вријеме."

Леигх се довољно опоравила како би наступила с Оливиером у представи Тхе Слеепинг Принце, а 1955. су одиграли сезону у Авону на Стратфорду у Схакеспеареовим На три краља, Мацхбетху и Тит Андронику. Представе су привлачиле публику, а добивале су опћенито позититвне критике. Леигхино здравље се наизглед стабилизирало. Ноел Цоwард уживао је успјех с представом Соутх Сеа Буббле, с Леигх у главној улози, али она је затруднила и одустала од продукције. Неколико тједана послије, побацила је и пала у депресију која је потрајала мјесецима. Придружила се Оливиеру на еуропској турнеји с Титом Андроником, али је турнеја прекинута због Леигхиних изљева бијеса на Оливиера и друге чланове дружине. Након повратка у Лондон, њезин бивши муж Леигх Холман, који је имао велик утјецај на њу, остао је с Оливиеровима и помогао смирити је.

1958., сматрајући да је њезин брак готов, Леигх је почела везу с глумцем Јацком Меривалеом, који је знао за њено тдравствено стање и увјерио Оливиера да ће се побринути за њу. 1960., она и Оливиер су се развели, а Оливиер је оженио глумицу Јоан Плоwригхт.

Посљедње године и смрт

Меривале се показао као стабилан утјецај на Леигх, али унаточ њеном привидном задовољству, новинару Радиеју Харрису у повјерењу је рекла "како би радије проживјела кратки живот с Ларрyјем (Оливиер) него се суочила с дугим без њега". Њезин први муж, Леигх Холман, такођер је провео пуно времена с њом. Меривале јој се придружио на турнеји по Аустралији, Новом Зеланду и Латинској Америци која је трајала од српња 1961. до свибња 1962., а Леигх је зарадила позитивне рецензије без Оливиера под свјетлима позорнице. Иако измучена нападајима депресије, наставила је радити у казалишту, а 1963. је освојила награду Тонy за најбољу глумицу у мјузиклу у боадwаyском мјузиклу Товарицх. Наступила је и у филмовима Римско прољеће гђе. Стоне (1961.) и Брод луђака (1965.).

У свибњу 1967. је пролазила пробе како би наступила с Мицхаелом Редгравеом у филму А Делицате Баланце, али јој се тада погоршала туберкулоза. Након неколико тједана одмора, чинило се да се опоравља. Ноћи 7. српња, Меривале ју је оставио као и обично, како би наступио у представи, а вратио се кући у поноћ и пронашао је како спава. Око пола сата послије, (сада 8. српња), вратио се у спаваћу собу и пронашао њезино тијело на поду. Покушала је отићи у купаоницу, а како су јој се плућа напунила текућином, срушила се. Меривале је назвао Оливиера, који је добивао терапију због рака простате у оближњој болници. У својој аутобиографији, Оливиер је описао "горку патњу" кад је одмах отишао у Леигхину резиденцију, гдје је пронашао Меривалеа како је премјестио њезино тијело на кревет. Оливиер је изразио сућут и "стајао и молио за опрост за сва зла која су нашла између нас", прије него што је помогао Меривалеу средити појединости око спровода.

Кремирана је, а њезин пепео разасут је на језеру код њене куће у Тицкераге Миллу, Еаст Суссеx, Енглеска.

Критички коментари

Вивиен Леигх сматрана је једном од најљепших глумица својег доба, а редатељи су то истицали у већини њезиних филмова. Кад су је упитали сматра ли своју љепоту хендикепом, рекла је "људи мисле да ако изгледаш прилично згодно, не знаш глумити, а будући да је мени стало једино до глуме, мислим да љепота не може бити велики хендикеп, ако стварно желиш изгледати као лик којег глумиш, који није као ти."

Георге Цукор је рекао да је Леигх била "потпуна глумица, спријечена љепотом", а Лауренце Оливиер је рекао да би је критичари требали "похвалити зато што је била глумица, а не увијек пуштати да се њихови судови искривљују ради њезине љепоте." Амерички писац и редатељ Гарсон Канин дијелио је њихово стајалиште и описао Леигх као "љепотицу чија је заносна љепота често знала засјенити њезине вртоглаве успјехе као глумице. Велике љепотице нису често велике глумице - једноставно зато што не требају бити. Вивиен је била другачија, амбициозна, устрајна, озбиљна, често инспирирана."

Леигх је објаснила да је играла "што је могуће различитије улоге" у покушају да испита своје вјештине и одбаци предрасуде о својим способностима. Вјеровала је да је комедија захтјевнија од драме јер захтјева прецизнију синкронизацију, те је додала да би више пажње требало обратити на комедију као дио глумачког тренинга. Ближећи се крају каријере, која се кретала од комедија Ноела Цоwарда до Схакеспеарових трагедија, примијетила је, "Пуно је лакше људе расплакати него их насмијати."

Њезине ране изведбе донијеле су јој тренутни успјех у Британији, али је остала доста непозната у другим дијеловима свијета све до премијере филма Замео их вјетар. Неw Yорк Тимес је написао у просинцу 1939., "Сцарлетт гђице. Леигх је оправдала апсурдни захтјев који ју је пред њу постављен. Она је тако умјетнички и природно савршено створена за улогу да се ниједна друга глумица не може замислити у тој улози.". Како јој је слава расла, појавила се на насловници Тимеа као Сцарлетт. 1969., критичар Андреw Саррис је написао да је успјех филма у добром дијелу био посљедица инспириране Леигх, а 1998. је написао да "она живи у нашим сјећањима и успоменама као динамична снага, а не као статична присутност." Леонард Малтин описао је филм као један од најбољих свих времена, написавши 1998. да је Леигх "бриљантно одиграла" своју улогу.

Њезину изведбу у Wест Енд продукцији Трамваја зван чежња, казалишни писац Пхyллис Хартнолл описао је као "доказ веће снаге него је до тада показивала", након чега су је дуже вријеме сматрали једном од најбољих глумица британског театра. Расправљајући о филмској верзији, Паулине Каел је написала да су Леигх и Марлон Брандо пружили "двије највеће изведбе икад виђене на филму" те да је она Леигхина била "једна од оних ријетких изведби за коју се с правом може рећи да у исто вријеме буди страх и сажаљење."

Кеннетх Тyнан исмијавао је Леигхину изведбу с Оливиером у продукцији Тита Андроника из 1955., коментирајући да "она прима вијести да ће јој оскврнути мужев леш с благом муком као да је спужваста гума". Он је био један од неколико критичара који су негативно реагирали на њезину реинтерпретацију Ладy Мацбетх 1955., рекавши да је њезина изведба била нестварна те да је недостајало бијеса којег та улога захтијева; међутим, након њезине смрти је промијенио мишљење, описујући своје раније критике као "једну од највећих грешака у просудби" које је икад направио.

Награде и номинације

Година	Награда	Рад
1939.	Осцар за најбољу главну глумицу (побједа) Награда Њујоршког круга критичара за најбољу глумицу (побједа)	Замео их вјетар
1951.	Осцар за најбољу главну глумицу (побједа) БАФТА награда за најбољу главну глумицу (побједа) Златни глобус за најбољу глумицу - драма (номинирана) Награда Њујоршког круга критичара за најбољу глумицу (побједа) Венецијански филмски фестивал - Волпи Цуп (побједа)	Трамвај зван чежња
1963.	Награда Тонy за најбољу глумицу у мјузиклу (побједа)	Товарицх

Филмографија

Година	Филм	Улога	Редатељ
1935.	Тхе Виллаге Сqуире	Росе Венаблес	Региналд Денхам
	Тхингс Аре Лоокинг Уп	Школарка	Алберт де Цорвилле
	Лоок Уп анд Лаугх	Марјорие Белфер	Басил Деан
	Џентлменски споразум	Пхил Станлеy	Георге Пеарсон
1937.	Ватра изнад Енглеске	Цyнтхиа	Wиллиам К. Хоwард
	Олуја у шалици	Вицториа Гоw	Иан Далрyмпле и Вицтор Савилле
1938.	А Yанк ат Оxфорд	Елса Цраддоцк	Јацк Цонwаy
	Лондонски плочници	Либбy	Тим Wхелан
1939.	Замео их вјетар	Сцарлетт О'Хара	Вицтор Флеминг
1940.	21 дан	Wанда	Басил Деан
	Мост Wатерлоо	Мyра	Мервyн ЛеРоy
1941.	Та Хамилтонова жена	Емма Хамилтон	Алеxандер Корда
1945.	Цезар и Клеопатра	Клеопатра	Габриел Пасцал
1948.	Ана Карењина	Ана Карењина	Јулиен Дувивиер
1951.	Трамвај зван чежња	Бланцхе ДуБоис	Елиа Казан
1955.	Дубоко модро море	Хестер Цоллyер	Анатолиј Литвак
1961.	Римско прољеће гђе. Стоне	Карен Стоне	Јосé Qуинтеро
1965.	Брод луђака	Марy Треадwелл	Станлеy Крамер

Вањске везе

Вивиен Леигх на Wикимедијиној остави

• Вивиен Леигх на сајту ИМДб
• Вивиен Леигх на Интернет Броадwаy Датабасе (en)
• Аустралиан Натионал Либрарy, фотографије с аустралске турнеје
• Университy оф Бристол Тхеатре Цоллецтион, Университy оф Бристол
• Вивиен Онлине Архивирано 2002-03-26 на Wаyбацк Мацхине-у