Умјетничко клизање

Клизачи Марија Петрова и Алексеј Тихонов

Уметничко клизање је зимски спорт у којима инвидуалци, парови, или групе људи изводе скокове, пируете, и остале потезе на леду, често праћени музиком. Клизачи се такмиче у више нивоа, од почетника до професионалца, на националним и интернационалним такмичењима. Међународна клизачка организација (ИСУ) одређена је за такмичења и суђења на њима. Уметничко клизање спада у једно од одабраних спортова на Зимским олимпијским играма.

Главна интернационална такмичења већином организује лично ИСУ. У то се укључује Зимске Олимпијске игре, Светско првенство у уметничком клизању, ИСУ Гранд При , и Европско првенсто у уметничком клизању.

Сам спорт је такође уско повезан и са шоу бизнисом. Главна такмичења укључују егзибиције у којима најбољи клизачи изводе тачке по избору, без икаквих забрана и ограничења пред публиком. Многи клизачи данас, и током каријере, као и после ње, клизају и учествују у клизачким егзибицијама и представама обично по завршетку годишње клизачке сезоне. (обично у лето и пролеће)

Опрема

Клизаљке уметничких клизача се видно разликују од хокејашких. Осим што су много мање и једноставнијих сечива, оне на врху имају такозване “зубце тое пицкс или "тое ракес" које се првенствено назазе ту да би олакшали и омогућили скокове и одређене фигуре које би биле немогуће обавити без тог дела клизаљки.

Сечиво клизаљке је заобљено на врху прстију у радијусу од два метра. Данас оне су дизајниране да одржавају што већу могућу клизачку стабилност. Оштрица клизаљки је око 4мм танка. Оштрица је најважнија у читавом спорту, оштра је као жилет (да би могао да сече лед, која је на жалост највише доприносила у повреди клизача) , и од ње зависи читав исход такмичења.

Клизаљке уметничких клизача су негде око инч мање тј ниже од осталих клизача у другим дисциплинама, да би могли више да контролишу рад ногу (што је веома важно у плесној дисциплини) као и да би имали више контроле у извођењу других фигура.

Клизаљке се по традицији израђују ручно од више слојева коже. Али скорашњих година, често се могу наћи и оне од синтетичких материјала са термоизолацијом које последњих година постају све више попуралне међу клизачима зато што су комбинације снаге и јачине клизаљке а уједно су и тање и лакше и пружају више осећаја од кожних које су више пуцале од данашњих. Последњи дизајн у изради клизаљки доносе издугнутију пету које дозвољавају већу флексибилност и више слободе. Типична и уобичајна боја клизаљки за мушкарце је обично црна, док девојке најчешће носе беле или боје меса. (мада постоје и дуге боје, али ове су једноставно стандардне). Такође увек постоји опција навлаћења чарапа преко клизаљки (то због боје костима, што због сигурације од пертли), атко да ни боја није увек нужна.

Оштрица је снажно причвршћена за ципелу шрафовима. Понекад професионални клизачи у оближњим шоповима могу наручити специјалне клизаљке направљене само за њих.

Остала опрема коју клизачи користе укључује и улошке које штите клизача од падова, ублажавајући му пад, и бол, нарочито кад учи нови скок. Још један део опреме је и штитник за клизаљке, који се ставља на оштрицу кад клизаш жели да прошета (нпр. до подијума) када није на леду. Штитник штити оштрицу од прљавштине и оштећења као и пед под којим хода да га не би оштетила оштрица. Софт бладе цоверс или соакерс служе да заштите клизаљку од рђе док се клизач загрева.

Одећа за клизање обухвата хаљину и сукњу за жене. Што се тиче такмичења ови делови одеће могу бити компликовано дизајнирани и могу достићи цене од хиљаду долара што све зависи од врхунског дизајнера. За вежбу, клизачи оба пола користе гамашне или танке флексибилне панталоне. Дебеле специјалне најлонке у боји меса се такође носе у комбинацији са сукњом или хаљином због додатне топлоте и боље естетске квалитете. Женски такмичари су најчешће они који практикују те најлонкеа њихови костими откривају много мање него што се у првом утиску види. Такмичарска одећа и за мушкарце и за жене, нарочито у плесној дисциплини, су театрална и откривајућа, и упркос силним жалбама и молбама да се забрани таква одећа које дају утисак "претеране голотиње" и да нису одговајаруће за један такав спорт, опрема је још увек таква, и за сада се на срећу уопште не прича о забрањивању.

Дисциплине

Олимпијски спорт, уметничко клизање обухвата у себи следеће дисциплине:

Појединачно такмичење за мушкарце и жене. Појединачни клизачи морају обухватити у својим програмима обавезно следеће елементе јумпс, спинс, секвенцу корака, и остале елементе у свом програму.
Спортски парови тим се састоји од жене и мушкарца. Пар изводи самосталне елементе као и оне специфичне само за ту дисциплину као што су тхроw јумпс, у ком мушкарац баца партнерку високо, док се она дочека на лед изводећи скок.; лифтс, у којима се жена држи високо изнад партнерове главе и то у разним другачијим варијацијама, зависно од међусобног договора.; паир спинс, у којем и партнер и партнерка изводе сихронизован спин; и спирала смрти, где мушкарац забада врх своје клизаљке у лед, док дугу испружи испод партнеркиног тела, коју врти у круг око себе, што је могуће ниже леду.
Плесни парови, који се опет састоји из мешовитог тима мушкарац/жена. Плесни парови се веома разликују од спортских парова, првенствено по томе што се више фокусирају на компликоване кораке које се стриктно држе форме плеса и ритма музике више него на акробатске скокове, бацања и подизања. Као додатак плесној дисциплини, клизачи осим што клижу уз музику по избору, морају да изведу и цомпулсорy данцес са обавезним корацима и уз обично класичне ритмове. Упркос недостатку очигледних трикова, плесна дисциплина се сматра да је дисциплина са нај детаљнијим могућим оцењивањем укључујући у оцену и веома важне техничке елементе. Једино се у плесној дисциплини могу дозволити на такмичењима музичке нумере са вокалима.

Остале дисциплине које у себе укључују уметничко клизање:

Сихронизовано клизање, за измешане групе клизача може бити у групи од 12 до 20. У таквом такмичењу сихронизованост свих играча најважнија је, и веома одлучујућа за оцену. Заједно праве формације на леду.
Цомпулсорy фигурес, у којима клизач користи своје клизаљке да би цртао кругове,фигуре у облику осмице, и сличне облике у леду, и оцељивани су по чистини и јасноћи фигура као и по тачном постављању и понављању клизања на одређеној фигури више пута. Фигуре на леду со до 1990 године укњучивали и у нормално такмичење уметничког клизања али врло брзо је укинуто. Данас су фигуре на леду ретке и скоро их нико не изводи. САД је последња држава која у себи још увек задржала такав облик клизања, мада опет, последњи пут када је одржано такво такмичење било је 1999 године.
Мовес ин тхе фиелд је дисциплина која је напустила цомпулсорy фигурес да би предавала исте окрете и вештине ивица у контексту да би испунили слободна извођења уместо да би изводили перфектно прецизне фигуре и кругове на леду.
Фоурс, је дисциплина која обухвата два пара. У тиму постоји два мушкарца и две девојке који изводе самосталне као и плесне фигуре и елементе, који би били тачни и уједначени и који би нарано обухватали сва четири клизача.
Тхеатре он ице, познат и као „балет на леду“. Ово је форма која обухвата групу људи који клижу мање структурно а више сихронизовано и у тој дисциплини је дозвољено коришћење пропратних елемената, као и свих могућих костима.
Адагио скатинг, форма клизања коју обично виђамо у клизачким представама, где клизач изводи много спектакуларних акробатских подизања али мало или чак и нимало нема појединачних елемената које нормални такмичарски парови морају да ураде.
Специал фигурес, клизање које обухвата почетна историјска извођења, нормална у првим данима клизања током историје.
Акробатско клизање, такође познато и као "акробације на леду" или "Екстремно клизање", је комбинација циркуских тачака, техничких умећа гимнастичарских уметника, и уметничко клизање. Акробатско клизање уједињује више спортских дисциплина и временом све више постаје попурално у свету.

Скокови

Скокову у клизању обухватају да клизач у току извођења скочи одразујући се што више од леда и муњевито се ротирајући што је више могуће у ваздуху, да би на крају што је највише могуће правилније спустио на земљу. Постоји много врсти скокова, али сви се индентификују по томе што је неопходно да се клизач одбаци од леда и ротира у ваздуху.

Доста клизача се ротира у смеру казаљке на сату пре скока. Већина преферирају смер клазаљке на сату, мада и један али мали део клизача са подједнаком успешношћу могу да скоће ротирајући се пре њега у оба правца. Због веће прецизности, дозвољена су оба начина скока у клизачком свету.

Постоје шест главних скокова у клизању. Деле се на категорије скокова који почињу са скоком помоћи врха оштрице и његовог равног дела.

Скокови који се започињу помоћу врха оштрице на клизаљки су (поређани од најлакшег до најтежег):

Скокови који се раде уз помоћ равног дела оштрице на клизаљки

Број ротација обављених у ваздуху током скока зависи од њих да ли ће скок бити појединачан, двоструки, троструки, или чак чевороструки. Већина елитних мушких клизача изводи троструке и четвороструке као своје основне скокове док елитне клизачице изводе све троструке осим аксела који је обично само дупли. Само јако спретне клизачице могу успешно да изведу троструки аксел у такмичењу.

Једна варијација, позната и као Тано, је и више него компликованији од обичног скока, зато што клизач држи једну руку подигнуту високо изнад главе док изводи скок. Име је додељено по клизачу Бриан Боитано, који је направио троструки лутз са једном подигнутом руком и тако остао упамћен.

Постоји одређени број скокова које се изводе само као појединачан скок али су зато типични за комбиновање и видно позитивно побољшавају одређени програм док праве увод за секвенцу корака. То су скокови:

Да би скок био што успешнији и бољи, често се користи у комбинацији.

Да би се серија скокова когла назвати комбинацијом сваки скок мора да се натсви истог тренутка после предходног, не сме обухватати ни кораке, ни окрете, чак ни промену углова између скокова. То лимитира скоро све скокове али има изузетака и у тој причи. Понекад је и дозвољено да секвенца скокова понекад може да умеша кораке као и промену углова између два скока током извођења.

Пируете

Постоје више врсти пируета, интентификују се и разликују по различитости позиције руку, ногу, и углу повијености леђа. Пируете се обављају на равном делу оштрице. Упркос популарном мишљењу, пируета се не обавља на заобљеном врху клизаљке—оне су ту првенствено само за скокове.

Пируете се могу изводити на било којој нози. За клизаче који се ротирају у смеру казаљке на сату, и врше спиралу на левој нози обично се назива форwард спин, док се спирала на левој нози назива бацк спин.

Летећа пируета је повезана са скоком. Она се може разно извести и има називе као што су флyинг цамел, флyинг сит спин, деатх дроп, анд буттерфлy спин. Обично оне почињу од а форwард спирале, па до бацк спирале.

Спирале су обавезни елемент у свакој дисциплини.

Кораци и окрети

Секвенца корака је обично један од важних и потребних елемената у такмичарским програмима. У себи садрже и, кораке, поскоке и промену углова, изводећи их у пуној линији на леду, у кругу, или док клижу у облику латиничног слова с. Постији пуно окрета који кллизач може користити током извођења:

Тхрее турнс
Брацкет турн
Роцкерс анд цоунтерс,
Мохаwк
Цхоцтаw
Тwиззле, путујуће и дуготрајне, вишеструке ротације на једној нози

Спирал и њихове секвенце и такође обавезне (али само у женском појединачном извођењу), и обухвата подизање слободне ноге високо изнад кука у позицију сличној арабески у балету, или скали у гимнастици. Спирале се могу изводити и док се клиза унапред, као и уназад , и успешност њеног извођења највише зависи од угла оштрице под којом се клиже.. Неке спиралне секвенце обухватају и Биеллман спиралс, сиде-спиралс, и остале позиције.

Такмичарски догађаји и оцењивање

Међународна клизачка организација (ИСУ) је главна у организовању интернационалних аматерских клизачких такмичења. ИСУ је главни посматрач на светским првенствима и осталим главним клизачким догађајима као што су Зимске Олимпијске игре.

У појединачним и паровским такмичењима, такмичари морају испоштовати две рутине, такозвани "кратки програм", у којима клизач мора испунити листу потребних елемената које се састоје од скокова, корака и окрета; и такозвани "слободни програм" или "дугачак програм", у којима лизач има мало више времена и избора у извођењу елемената. Такмичења плесних парова обично обухватају три фазе: то су "цомпулсорy данцес"; "оригинални плес" по балетским ритмовима (мада није обавезно) који је по такмичењу унапред припремљен; и наравно "слободан плес" који обухвата музику коју клизачи изаберу по сопственом слободном избору.

Систем 6.0 оцењивања

Клизање се формално оцењивало по "техничким мерилима" (за слободан програм), "потребни елементи" (за кратки програм), и "презентацију" (у оба програма). Оцене за сваки програм биле су од 0.0 до 6.0 и сваки судија ју је доносио појединачно; Судијске преференце су комбиноване да би се на крају одлучило на које место дотични такмичар стоји у сваком програму..

Код поена

Године 2004, 2 године после скандала који је уследио на Зимским Олимпијским играма 2002, ИСУ је прихватио нови систем оцењивања, који је од тада прихваћен на свим главним клизачким такмичањима, укључујући и у то Зимске Олимпијске игре у Торину.

Под новим системом, техничке оцене се сабирају и награђују појединачно за сваки одклизани елемент. Такмичарски програми су постали тако конструисани да морају у себи имати одређени број елемената. Сваки елемент прво пцењује технички специјалиста који је прво индентификује. Технички специјалиста такође користи и инстант видео риплеј да би потврдио своју одлуку или је исправио; На пример: тачна позиција ноге приликом почетка скока и дочека на лед. Одлука и оцељивање сујије и техничког специјалисте зависи од успешности и прецизности датог елемента. Група од 12 судија на крају награђује или одузима поене и то од -3 поена до +3 поена.

Број и избор елемената у клизачком програму зависи од догађаја и нивоа такмичења. У сениорском интернационалном нивоу, појединци, као и парову у свој кратком програму садрже до осам техничких елемената. Јединствених осам елемената су посебно детаљно назначена за појединачне клизаче по правилу ИСУ број 310. Сваки клижач мора да покуша даодрадити једну комбинацију скокова, два самостална скока, три пируете, и две клизачке секвценце. Осам елемената обухвата сениорске парове у спортском клизању које обухвата два лифтс, два скока, две пируете, једну секвенцу корака, и једну спиралу смрти (ИСУ правило бр. 313).

Слободни програм има у себи 14 елемената за парове и мушкарце, а 13 елемената за жене. Детаљи о правилима елемената прописао је ИСУ правилима у приручнику под бројем 320 и 321. Парови раде 4 лифтс, 4 скока, и 6 пируета, кораке, или спиралу. Мушкарци раде 8 скокова, и 6 пируета као и секвенцу корака. Даме раде до 7 скокова, 6 пируета, кораке и спирале.

Скокови урађени у комбинацији су маркирани као самостални елемент, wитх а са основном оценом једнаком суми основне оцене за инвидуалне скокове. Мада, неке комбинације могу бити и деградиране као "секвенце", у којем је случају основна оцена 0.8 ѕа суму од инвидуалних скокова. Скокови и елементи сениорских такмичења и њихових основних оцена даје се за, qуад тое лооп (9), Троструки Аксел (7.5), троструки лутц (6), трострукие флип (5.5), троструки лооп (5),троструки Салцхоw (4.5), трипле тое лооп (4) и за дупли аксел (3.3).

Раније презентационалне оцене су биле замењене и подељене у пет категорија, где су називани као програмски елементи. Те компоненте су (1) клизачка вештина, (2) транзиција, (3) перфоманса, (4) кореографија, и (5) интерпретација. Детаљнији описсваке компоненте је више дато у ИСУ правилнику под бројем 322.2. Свака компонента је награђивана оценом од 0 до 10, са марком од 5 беинг која је дефинисана као "просечна". Тих пет оцена се касније трансформишеу програмске оцене одређујући их при том фактор који зависи од тежине програма и нивоа тежине. За даме сениоре, основни фактор је 0.8 за кратки програм и 1.6 за дужи програм. Оцењивање у уметничком клизању је субјективно и зависно од судије до судије. Упркос генералном избору да један клизач изгледа "много боље" од другог, технички је веома тешко рећи шта једног од другог клизача разликује да буде маркиран оценом од 5.5 а другог 5.75 за одређене клизачке елементе. Као и судије, тако и тренери, као и клизачи добијају више искуства са новим системом оцењивања, и придају све више пажње на тачности и прецизности извођења

Плесни парови и њихово оцењивање је донекле исто као и код парова и појединаца, само што су код њих подељена правила везане за оцењивање. У цомпулсорy програму, кораци су специфични и постају "елементи" и дефинисани су за свако извођење. У цомпулсорy програму, непостоји оцена која ће бити дата за кореографију. Уместо тога постоје оцене везане за клизачку вештину и транзицију и дели се са оценом 1.5. У оригиналном плесу постоје 5 техниких елмената. У слободном плесу, тај број се подиже на 9 техничких елемената.

Нови систем оцењивања помера уметничко клизање ближе оцењивању како имају спортови као што су роњење и гимнастика. Такође има претенцију да постане много бољи, прецизнији, и професионалнији. Мада у сваком случају, још увек се постављају питања да ли је нови систем оцењивања заиста бољи од старог. Под ИСУ правилима, судијске оцене су анонимне, што искључује могућност сазнања и симпатизирања једног судије за одређеног представника неке државе. Али опет, постоји притужба да технички специјалисти по мишљењу неких сада имају сувише моћи да контролишу клизачке оцене.

Остала такмичења

Постоје такође клизачка такмичења организована за професионалне клизаче од независних промотера. Ова такмичења обухватају правила која постављају људи који су организовали такмичење. Ту не постоји "професионална лига".

Клизачки институт (ИСИ), и Међународна клизачка организација, организује своја сопствена такмичења и тестове. Седиште им је оригинално у Минесоти, али се недавно преселила у Далас, у држави Тексас. ИСИ такмичари су слободни да се такмиче код њих али само под условом ако прође њихова тестирања. Постоји јако мало "квалификационих" такмичења, али прво пласирани клизачи у већим такмичењима увек упадаја директно у такмичење без квалификације. ИСИ такмичења су посебно попурална у Азијским земљама које још нису пошеле да сарађују са ИСУ федерацијом и неспадају у њене чланове.

Историјат

Док су се људи клизали већ вековима, уметничко клизање је настало тек средином 19 века. 1772 године енглез Роберт Јонес, је био први познати клизач у уметничком клизању, али форма клизања и стил измислио је амерички клизач Јацксон Хаинес (који се сматра оцем уметничког клизања) представио своје слободне и задивљујуће технике средином 1860-их. Упркос попуралности у Европи, Хаине-ов "Интернационални стил" није дошао до Америке све до касно после његове смрти.

Међународна клизачка организација је основана 1892. Прво европско првенство,тада само за мушкарце, је одржано 1891 а прво Светско првенство, такође тада само за мушкарце је одржана 1896 године где је победио Гилберт Фуцхс. 1902, једна жена, Мадге Сyерс, ушла је у такмичење по први пут, где је завршила као друголасирана учесница. ИСУ је одмах после тога забранио женама такмичење против мушкараца, али је зато основао одвојено такмичење специјално за даме, године 1906. Спортска дисциплина је први пут уведена 1908 на Светском првенству, где су прву победу однели Анна Хüблер & Хеинрицх Бургер. Прва олимпијада са уметничким клизањем као стандардном дисциплином одржала се исте године 1908.

Током 20. марта, 1914 међународно клизачко такмичење је одржано у Неw Хавен, Конетикат предак интернационалног америлког као и канадског данашњег модерног националног такничења. У сваком случају такмичење је било прекинуто,и никад до краја одржаног због избијања Првог светског рата.

Током 1920 и 1930 година, клизачком сценом је доминирала одрежена дама по именом Соња Хени, која је развила и искористила такмичарски успех да би започела и професионалну каријеру филмске звезде и клизача на турнеји.. Хение је такође основала моду за женске клизачице уводећи кратке хаљинице и беле сличуге. Тих година у мушкој конкуренцији најбољи су били Гиллис Графстрöм као и Карл Сцхäфер.

Клизачка такмичења су опет била прекинута због избијања Другог светског рата. После рата, док се Европа још опорављала обнавњала од битки и губитака, клизачком сценом су почеле да доминирају клизачи из САДа и Канаде које су увеле неке нове техничке иновације у дотични спорт. Дик Батон, 1948 и 1952 Олимпијски шампион, је био први клизач који је извео двоструки аксел као и трипле лооп јумпс, као и тада непознату пируету флyинг цамел.

Прво Светско првенство у дисциплини плесних парова одржало се тек 1952. У првим годинама, у плесу су убедљиво доминирали Британски клизачи. Први освајачи клизачких титула у плесу били су Јеан Wестwоод & Лаwренце Деммy.

Дана 15. фебруара, 1961, цео тим уметничких клизача Сједиљених америчких држава је погинуо у авионском удесу Сабена Флигхт 548 изнад Брисела, Белгија на путу ка Светском првенству који се тада одржавао у Прагу. Ова трагедија знатно је уназадила америчку клизачку сцену која је морала опет да се наново изграђује.

У истом тренутку, Совјетска унија постаје доминантна фигура у целом спорту, нарочито у спортским и плесним дисциплинама. На свим Зимским Олимпијским играма од 1964 до данашњег дана, Совјетски (касније Руски) парови освајали су злато, што се сматра најдужом узаступном победом једне државе у модерној историји света. (Током 2002 године, Руси Yелена Березхнаyа и Антон Сикхарулидзе поделили су злато са канатским паром Јамие Сале и Давид Пеллетиер, успевши да не прекину ланач константних победа Русије.)

Цомпулсорy фигурес формално је обухватало 60% од целе оцене у поједниначном клизању, што је нажалост значило да би клизачи који направе себи велико водјство на почетку такмичења могли освојити злато, чак и ако су били медиокритети у слободном програму. Како је телевизија почела да прати и извештава са клизачких догађаја, читаво клизање је постало више од озбиљног спорта. Почетком 1968, ИСУ почиње ригорозније да контролише телесну тежину такмичара, а 1973, уведен је први пут кратки програм. Временом су фигурес потпуно елиминисане из читавог спорта 1990, Мидори Ито је извела троструки аксел ушавши у историју као прва жена која је то успела, док је Курт Броwнинг као мушкарац први извео qуадрупле скок.

Телевизија такође игра важну улогу игноришући и бришући назив аматерски спорт и правила која су га пратила. У намери да задрже клизаче који бу сигурно врло брзо дигли руке од свега и одустали од професионалних клизачких такмичења, године 1995 ИСУ комитет је уложио веома велику количину новца за већа такмичења, да би им се то вратило у оба смисла продавајући права за тв преносе.

Уметничко клизање је веома попуралан и важан део Зимских Олимпијских игара, у којима елеганција и грациозност, што учесника, а што и њихових покрета привлачи и дан данас веома велику пажњу и одушевљење огромног броја навијача. Оно што такође није изненађујуће је да је чињеница да најбољи клизачи показују исте психичке и психолошке атрибуте као и гимнастичари. Већина најбољих клизача долази баш из Русије и САД које су већ традиционално јаке у тој врсти спорта.

Спољашње везе

Умјетничко клизање

Садржај

Опрема

Дисциплине

Скокови

Пируете

Кораци и окрети

Такмичарски догађаји и оцењивање

Систем 6.0 оцењивања

Код поена

Остала такмичења

Историјат

Спољашње везе

Мени за навигацију

Умјетничко клизање

Опрема

Дисциплине

Скокови

Пируете

Кораци и окрети

Такмичарски догађаји и оцењивање

Систем 6.0 оцењивања

Код поена

Остала такмичења

Историјат

Спољашње везе

Мени за навигацију

Претрага