Тунис

За остале употребе, в. Тунис (разврставање).

Туниска Република الجمهورية التونسية ал-Јумхūрīyа ат-Тūнисīyа
Застава Грб
Гесло: حرية، نظام، عدالة (Хурриyа, Нидхам, 'Адала) "Слобода, ред, правда"
Главни град	Тунис 36°50′0″Н, 10°9′0″Е
Највећи град	главни_град
Службени језици	арапски
Други језици	француски
Демоним(и)	Тунижани
Говернмент
• Предсједник	Каис Саиед (قيس سعيد)
• Премијер	Камел Мадоури (كمال المدوري)
независност
• од Француске	20. март 1956.
Површина
• Укупно	163.610 км2 (92..)
Становништво
• Процјена за 1. јул 2009	10,432.500 (79..)
• Попис из 2004	9,910.872
• Густоћа	63 /км2
БДП (ППП)	процјена за 55555
• Пер цапита	55 (555.)
БДП (номинални)	процјена за 67896468
• Укупно	40.168 мрлд. $
• Пер цапита	3,851$
Гини (2000)	39.8 средњи
ХДИ (цбнвбвxц)	▲ 0.725  (81..)
Валута	Туниски динар (ТНД)
Временска зона	УТЦ+1 (ЦЕТ)
• Љети (ДСТ)	УТЦ+1 (нема)
Позивни број	216
Веб-домена	.тн .تونس‎

Тунис (раније Тунизија, од франц. Тунисие; арап. تونس [ Тūнис], берб. ⵜⵓⵏⵙ [Тунес]), службено Туниска Република (арап. الجمهورية التونسية [ ал-Јумхūрīyа ат-Тūнисīyа]), је муслиманска арапска земља која се налази на медитеранској обали Сјеверне Африке. Она је најисточнија и најмања од држава смјештених уз планински ланац Атлас, те се граничи с Алжиром на западу и Либијом на истоку и југу. 40 % територија чини сахарска пустиња, док остатак садржи прилично плодну земљу с приступачним путевима према мору. Оба фактора су играла значајну улогу у хисторији, прво приликом стварања славног феничког града Картаге, потом касније, када је Тунис под именом римске провинције Африке представљао житницу Римског царства. Сматра се да име Тунис долази од берберске ријечи "преноћити".

Терористи

Главни чланци: Повијест Туниса и Кронологија Туниса

Давна повијест

Бројни трагови људске активности из доба доњег палеолитика свједоче о прадавним становницима данашњег Туниса. Штовише, овдје је откривена (20 километара источно од Гафсе) најстарија религијска грађевина на свијету (стара више од 40 000 година) која се састоји од више предмета посвећених духовима или силама природе. У неолитику се појавила приобална иберо-мауретанска цивилизација те капсијанска култура. У то вријеме човјекова је назочност увјетовала обликовање Сахаре која је тад попримила садашњу климу. У то исто вријеме становништво данашњег Туниса почело се повећавати доласком Бербера.

Тунис је ушао у повијест доласком Феничана који су, развијајући своју трговачку мрежу, основали низ постаја у западном дијелу Средоземља те изван Гибралтарског тјеснаца. Једна од најзначајнијих таквих постаја била је Картага коју су Тирани основали на тунишкој обали 814. пне. По легенди град је основала краљица Елиса (Дидона у Римљана), сестра Пигмалиона, тирског краља.

Од пунске до римске Картаге

Између 6. и 5. стољећа пне. ривалство с Грцима потакло је Картагу на јаче развијање властитог положаја: ускоро је контролирала цијели сјевероисток земље те је појачала свој ауторитет над другим феничким територијима на афричкој обали. Тада се проширује на сјевер, привучена трговином коситром, те на југ, ради трговине златом са Суданом.

Почетком 3. стољећа пне. Картага је постала велика поморска и трговачка сила која је потпуно контролирала трговину и пловидбу у водама западног Средоземља. Посједовала је бројна подручја и изван Африке: југ Иберског полуотока, запад Сицилије, Корзику, Сардинију и Малту. Неспособност укључивања берберског становништва у своју цивилизацију Картагу је учинила рањивом, када су Римљани истиснули Грке као главне такмаце. У натјецању контроле западног Средоземља, двије су силе ушле у сукоб (Пунски ратови). Посјед Сицилије био је у средишту овог сукоба који су се водили три пута између ова два града, почевши од 264. пне.

Пунска стела у Картаги

Побуна Бербера тијеком Првог пунског рата придонијела је побједи Рима над Картагом.

Побједа Ханибала у битци код Кане 216. пне. дала је Картажанима предност, али крајем Другог пунског рата опет је избила берберска побуна под водством краља Масинисе, која је резултирала освајањем бројних карташких територија. Напосљетку, на крају Трећег пунског рата, Рим потпуно уништава Картагу те се поставља на рушевинама града 146. пне.. Крај Пунских ратова обиљежава успостава римске провинције Африке. Утика је постала први главни град, али је мјесто старе Картаге и даље имало велику важност због својих предности. 44. пне. Јулије Цезар одлучује ондје основати колонију, али то се остварује тек за вријеме Аугуста, неколико десетљећа касније.

Послије Картага постаје главни град провинције. То је раздобље благостања и напретка, када Африка постане важан добављач пшенице и уља за Рим. Славна кружна карташка лука претворена је у луку за флоту бродова који су превозили житарице за Рим. Као интегрални дио Републике, па послије Царства, заједно с Нумидијом, Тунис је постао средиште римско-афричке цивилизације.

Покрштавање

Кршћанство се јавља у овим предјелима у вријеме када је највише било заступљено поганство, те као и у остатку Магреба, није добро прихваћено код пучанства. У 2. стољећу на снагу ступају царске мјере о богоштовљу које су снажно провођене. Сви који су одбијали штовати службени култ подвргнути су тортури. Онима који су устрајали у одбијању службене религије заплијењена су сва добра те су прогнани или депортирани. Унаточ овој тешкој ситуацији, нова религија развијала се брже него у Еуропи, поготово због друштвене улоге коју је Црква имала у другој половици 3. стољећа. Афричка Црква развијала се врло брзо те је Картага у 4. стољећу постала један од духовних средишта Запада. Тертулијан, свети Ципријан, свети Аурелије били су на одређени начин донатисти, а та доктрина, која је била у успону између 4. и 5. стољећа, послије је проглашена херетичном.

429. године, под водством Гензерика, Вандали прелазе Гибралтарски тјеснац. Десет година касније, након напуштања Хипона, улазе у Картагу, гдје оснивају своје краљевство на готово једно стољеће. Били су аријанци, што није олакшавало њихов однос с већинским католичким становништвом. Будући да се становништво вјерно Цркви покушало супроставити Вандалима, многи су црквењаци мучени, прогањани и затварани у логорима на југу Гафсе. Ипак, латинска култура сачувана је те је кршћанство било снажно заступљено. Вандали су постали власници најбогатије римске провинције у којој је живот у то вријеме био поприлично лагодан. Регрутирање војске било је отежано те су Вандали почели регрутирати аутохтоне, романизиране Бербере.

Ипак, у неспособности одбијања непријатељских племена, која су се гомилала на њиховим границама, пораз од 530. године искористио је бизантски цар Јустинијан који је заузео тај териториј у рујну 533. године. Највећи дио вандалског становништва поробљен је и депортиран на Оријент, док је други дио, присилно или властитом вољом, укључен у бизантску војску као помоћни војници. Јустинијан је Картагу учинио сједиштем своје афричке дијецезе. Након монотелетске кризе, бизантски цареви, супротстављени локалној Цркви, окрећу се од Картаге. Такођер, уз многе религијске свађе, Бизант није успио у своје царство интегрирати Бербере, који су се побунили неколико пута.

Арабизација и исламизација Туниса

Три су подвига заслужна за арапско освајање Туниса. Преобраћења се нису догађала подједнако и без отпора, понегдје се догађала потпуна апостазија, а понегдје прихваћање синкретизма. Арабизација се догађала полако и поступно.

Први потхват почео је 647. године. Егзарх Гргур потучен је код Сбеитле, што је показало слабе точке Бизанта. 661. године, догодио се други потхват који је резултирао заузимањем Бизерте. Трећи потхват, који је 670. извршио Укба ибн Нафи (عقبة بن نافع), био је кључан: Ибн Нафи оснива град Каируан те исте године, који је постао средиште разних похода на сјевер и запад Магреба. Потпуну инвазију спријечило је убојство Ибн Нафае, 683. године те је маурска војска истјерала арапску војску из Каируана. Арапи се враћају 688. године, али су изгурани у Либију. 695. године успијева им преотимање Картаге од Грка, али је Бизант поновно заузима 696. Град је потпуно освојен 698. године.

За разлику од осталих освајача, Арапи се нису задовољили само освајањем обале те су заузели и унутрашњост земље. Након грчевитог отпора, Бербери су се послије пораза код Кахене преобратили на религију својих нових освајача. Ипак, бројни који су одбили доминантну религију прихватили су хариџијство (трећа и најмања грана ислама, уз суните и шијите), који је сматран херетичним, те заговара једнакост свих муслимана, без обзира на боју и класу. 745. године берберски хариџије освајају Каируан. Регија је остала под влашћу Омејида до 750. године.

Натпис из једног Сократова рада

800. године, калиф Харун ал-Рашид, у Ифрикији препушта своје моћи емиру Ибрахиму ибн Ал-Аглабу који оснива династију Аглабида, која влада идућих 100 година. Тунис постаје важно културно средиште у чијем је срцу Каироуан. Аглабиди оснивају велику ратну флоту како би се обранили од пријетњи с мора. У просинцу 909. године, Абу Абд Аллах ал-Хусаyн ал-Схи'и, уз помоћ Бербера који су одбијали аглабидску власт, најављује силазак Фатиме Захре (Мухамедове кћери) те се проглашава владаром и имамом Туниса, и оснива шијитску династију Фатимида. Појављују се као протутежа аглабидским и омејидским калифима, окупљеним око сунитизма.

921. године основан је град Махдиа који је проглашен главним градом фатимидског калифата. Трећи калиф Исмâ`îл ал-Мансûр премјешта главни град у Каироуан те осваја Сицилију 948. године. Кад су Фатимиди премјестили своју базу у Египат 972. године, Зириди мало по мало стјечу своју независност. Раскид с Фатимидима догодио се 1048. године, кад је један владар добио од абасидског калифа наслов заповједника свих вјеровања у цијелом Магребу. Раскидом с Фатимидима почиње раздобље ослобођења Бербера. Као освету, Фатимиди шаљу египатска номадска племена, Хилалите, у инвазију тог подручја. Каироуан, иако утврђен, одолијева нападима пет година, али на крају завршава окупиран. Опљачкане су бројне трговине и срушене јавне зграде те светишта. Ова инвазија срушила је разлике између берберских номада и сједећих становника те је резултирала опћим мијешањем становништва. Политичке трзавице у Ифрикији, потакнуте нестанком Зирида, гурнуле су државу у анархију. Махдиа, као и други градови Ифрикије на крају падају у руке алмохадском султану Абд ал-Мумину, који се у својим потхватима устоличио на сјеверу Марока, 1159. године.

Дуго прије доласка Хилалита, од друге половице 7. стољећа, у регији се прихваћа ислам, али класични арапски језик остаје прерогатива богатијих грађана и дворанина. Након хилалитске инвазије, берберски дијалекти прилагођавају се, те неки потпуно нестају у корист арапског језика.

Раздобље великих освајања

Застава Туниса за вријеме Хафсида по Каталонском атласу (око 1375.)

Од прве трећине 12. стољећа Тунис су често нападали Нормани са Сицилије и југа Италије (Сицилијско краљевство). 1135. године, нормандски краљ Руђер II. заузима Дјербу. 1148. године, у рукама Нормана завршавају Махдиа, Соуссе и Сфаx. Ипак, поступно су истјерани из Махдије, њихова задњег утврђења којег преузимају марокански Алмохади у сијечњу 1160. У исто вријеме збива се уједињење Магреба. Догађа се цвјетање господарства те се успостављају трговачке везе с главним градовима у Средоземљу (Писа, Генова, Марсеилле, Венеција и одређени градови у Шпањолској). Овај успон такођер се догађа и у култури, с дјелима познатог повјесничара и социолога Ибна Кхалдуна. Алмохади повјеравају Тунис Абд ал-Wâхид ибн Хафсију, али његов син Абû Закариyâ' Yахyâ од њега се одваја и оснива нову династију Хафсида. Они владају идућа три стољећа, а постају потпуно независни од 1236. године. 15. и 16. стољеће обиљежава долазак маурских муслимана и андалушких Жидова који су истјерани из Шпањолске за вријеме реконквисте.

Тунишки барбареск

Почетком 16. стољећа, Магреб је тресла велика политичка криза из које су се развиле разне кнежевине и многи независни лучки градови који су се бавили гусарством. Шпањолски владари Фердинанд II. Арагонски и Исабела Кастилијанска, како би заштитили своје обале, наставили су с реконквистом и у Магребу. За десетак година, освојили су више мјеста: Мерс ел Кéбир, Оран, Бéјаïа, Триполи и оток код Алжира. Како би ослободили своја подручја, алжирске власти траже помоћ од два позната гусара: браће Аруџа и Кхаијра ад-Дина Барбаросе. Овај потез обиљежава почетак раздобља сукоба између Шпањолске и Отоманског Царства о влашћу над подручјима Магреба те уопће западног дијела Средоземља. 1534. године Кхаијр ад-Дин осваја град Тунис, али је присиљен на бијег, након што су град освојили Шпањолци Карла Петог. Отоманска влада тада одлучује прибавити флоту која јој недостаје. 1560. године Драгут осваја Дјербу те 35 година касније град Тунис коначно освајају Турци. 1575. године Тунис постаје покрајина у Отоманском Царству, али управитељи већином живе одсјечени у лукама, док Бедуини живе у осталим подручјима. Освајање унутрашњости постижу тек Али-бег и Хамуда-бег. Град Тунис, као и Алжир и Триполи, за кршћане постају „барбарескна краљевства”.

Крајем турске управе, 1590. године 4000 јањичара из града Туниса на чело државе постављају дега те по његовим наредбама бега који је задужен за контролу територија и сакупљање пореза. Убрзо бег постаје главна личност намјесништва уз пашу, који има почасну улогу изасланика отоманског султана, до те мјере да је 1612. године, Мурад I. основао беговску династију. У то вријеме, због повећања аутономије смањује се султанова АЛАХ АКБАР финанцијска потпора те се повећавају гусарске активности.

1705. године на власт долазе Хусеинитски бегови за вријеме којих је држава још увијек била отомански вазал, али је у бити функционирала као независна држава те султану није плаћан данак, него су се слали дарови у Истанбул. У исто вријеме догађа се премјештај трговине на Атлантик, а и лоше беговско водство изазива финанцијско гушење овог подручја којег све више и више прижељкују Еуропљани.

Протекторат и националистичка борба

Споменик кардиналу Лавигериеју (град Тунис)

Тунис је постао важна стратешка точка за контролу западног и источног Средоземља. Тако је постао предмет надметања између Француске и Италије. Француска је жељела осигурати своје алжирске посједе и спријечити Италију у угрожавању француских интереса у Египту и Леванту те преузимању контроле над приступом источном Средоземљу. Вође тада младог Талијанског Краљевства желе проширити своју колонијалну политику на ово подручје, на којем би већина еуропске мањине били Талијани. 1869. године Тунис је прогласио банкрот те су француски, талијански и британски изасланици преузели контролу над господарством. Под изговором да је тунишка војска прешла алжирску границу, у травњу 1881. године француске трупе упадају у Тунис и за три тједна без отпора улазе у град Тунис. Сандок-бег без покушаја отпора, 12. свибња, пристао је на потписивање Споразума у Барду којим је Тунис постао француски протекторат. Године 1883., након обуздавања побуне племена, Французи повјеравају организацију овог подручја резиденталном генералу Паулу Цамбону. Послије раздобља војне управе, цивилни управитељи из Алжира преузимају улогу локалних каида.

Земљу обухваћају темељите промјене на свим подручјима: добива жељезничку, цестовну и лучку инфраструктуру, док је циљ колонизације израбљивање ресурса земље. Тако је започело израбљивање рудних богатстава те су вршене велике инвестиције у механизирану пољопривреду с великим приносима. Убрзани развој господарства доводи до стварања грађанског реформизма, националистичког врења и повећане осјетљивости аутохтоног становништва. Покрет народног ослобођења почиње с интелектуалцима на факултету Садики па онда у Француској: скупина Млади Тунижани окупља се око Али Бацха Хамбе и Бéцхира Сфара. Године 1911., у вријеме талијанско-турског рата, у граду Тунису започела је побуна, чиме су започеле активности покрета који је наишао на тежак отпор.

Застава француског протектората у Тунису (неслужбена)

Послије Првог свјетског рата, 1920. године, оснива се странка Дестоур која обнавља националистички покрет, којег од тад тресу ухићења и егзили. Криза 1930-их година те политичке промјене у Француској и Еуропи придоносе стварању нових политичких, културних, спортских и других организација. Због ових нових промјена, Хабиб Боургуиба уз помоћ истомишљеника као: Махмоуд Матери, Тахар Сфар и Бахри Гуига, напуштају Дестоур и 2. ожујка 1934. године, оснивају Нéо-Дестоур. Власти протектората свим могућим средствима покушавају очувати успостављени ред: вође Нéо-Дестоура депортиране су на југ земље те ослобођени за вријеме владе Лéона Блума који започиње преговоре. Крвави инциденти у српњу 1938. године поновно резултирају ухићењима вођа Нéо-Дестоур и проглашавању опсадног стања.

За вријеме Другог свјетског рата, у Тунису се збивају прве заједничке операције између америчке и британске војске, 1942. и 1943. године. Главнина британске војске, под заповједништвом генерала Бернарда Монтгомерyја, почела је напредовати из Либије, послије побједе у битци код Ел-Аламеина у смјеру јужног Туниса (Маретхова линија), док су снаге САД-а и других савезника напредовале са запада, након искрцавања у Алжиру и Мароку (Операција Торцх). Будући да је Њемачка тад била заузета битком код Стаљинграда, ратни поход у Тунису не сматра се великим догађајем, али је имао важне резултате: отворио је Савезницима пут према Сицилији и Италији. Овај сукоб зауставља акције националиста, док се покрет крајем 1940-их снажно појачава. Како би се канализирале тежње националиста, послије њемачке окупације земље уклоњен је Монцеф-бег (студени 1942. - свибањ 1943.) због колаборације с режимом из Вицхyја те је постављен његов рођак Ламине-бег.

У коловозу 1950. године, Ламине-бег оснива владу у којој судјелује главни тајник Нéо-Дестоура. Нова монархија није задовољила Боургуибу, који води оружани устанак, али је поновно заустављен у сијечњу 1952. године. 1954. године долази до великих промјена доласком Пиерреа Мендèса Францеа на чело француске владе те је Француска одлучила преговарати с националистима. У говору у Картаги 31. српња Мендèс Франце пристаје на споразум о аутономији који је потписан 3. липња 1955. с Тахаром Беном Аммаром. 20. ожујка 1956. године протоколом је укинут Споразум у Барду те је призната неовисност Туниса.

Независни Тунис

Нéо-Дестоур на изборима у ожујку 1956. године осваја 95% гласова. Боургуиба долази на чело владе и уништава опозицију Салаха Бен Yоуссефа, миче Ламине-бега и 25. српња 1957. године, проглашава републику, чији је он постао први предсједник. Поставља режим који настоји у исто вријеме бити модеран (лаикизација у образовању, укидање старих религијских правила итд.), либералан (прознавање основних слобода) и социјалистички (аграрна реформа и планска привреда). Односи с Француском били су у почетку тешки, 1961. године избила је бизертска криза (посљедња француска војна база у Тунису која је на крају евакуирана 15. просинца 1963. године).

У првим годинама независности ова је политика изазвала незадовољство. Нова национализација земљишта, 1964. године, изазива суспензију финанцијске помоћи од Француске. У рујну је снажно пала вриједност тунишког динара. Поновно изабран 8. студеног, Боургуибу су снажно критизирале остале арапске државе, због умјерене политике према Израелу и палестинском питању. Укинути су дипломатски односи с Египтом у листопаду 1967. те са Сиријом у свибњу 1968. године.

Погоршавање односа између Дестоуријанске социјалистичке партије (ПСД) и Тунишког опћег синдиката рада (УГТТ) резултирали су ухићењем и осуђивањем Хабиба Ацхоура, главног тајника синдиката у сијечњу 1966. Пројект убрзања аграрне реформе узроковао је опће незадовољство. У студеном 1969. године, министар задужен за тај пројект, Ахмед Бен Салах, смијењен је и искључен из странке. Послије поновног избора Боургуибе, 2. студеног, премијер Бахи Ладгхам завршава аграрну реформу, повисује плаће радницима и снижава цијене.

На конгресу ПСД-а (листопад 1971.) јачају либерали, али су изолирани од политичког дјеловања. Њихов предводник, министар унутрашњих послова Ахмед Местири, искључен је из странке у сијечњу 1972. У сијечњу 1974., Боургуиба и пуковник Моамер Гадафи, одлучују спојити Тунис и Либију. Пројект је укинут у ожујку те је министар вањских послова Мохамед Масмоуди избачен из владе. Изабран за доживотног предсједника ПСД-а, Боургуиба одлучује укинути опозицију и увести једностраначки режим. Боургуиба је поновно за предсједника изабран 3. студеног, а у ожујку 1975. године проглашен је доживотним предсједником. Иза тога су слиједиле многе кризе, једна за другом. УГТТ 26. сијечња 1978., проглашава опћи штрајк, који је прерастао у побуну коју је брутално угушила војска. Главне вође синдиката ухићене су, а Ацхоур је осуђен на 10 година присилног рада. Због опће пријетње вође УГТТ-а амнестиране су (осим Бен Салах) те је на конгресу ПСД-а (травањ 1981.) Боургуиба признао синдикатима право на аутономију и развој према вишестраначком режиму. Ипак, велик раст цијена основних намирница изазива више штрајкова почетком 1984. године.

Проглашен „здравствено неспособним”, предсједник Боургуиба 7. студеног 1987. смијењен је у складу с уставом те га је замијенио премијер Зине Ел-Абидине Бен Али. ПСД доживљава велике структуралне промјене и постаје РЦД те се укида опција доживотног предсједника. 2. травња 1989. године Бен Али изабран је за предсједника те РЦД добива готово сва мјеста у парламенту. У каснијем раздобљу догодили су се неки тешки инциденти, 8. свибња 1991. на свеучилишном кампусу у граду Тунису убијена су два студента. 22. свибња откривен је план исламистичке организације Еннахда о атентату на предсједника Бена Алија. Петорица одговорних за крвави напад 17. вељаче на РЦД у средишту града Туниса погубљени су 9. листопада. У липњу 1992. године распуштена је Тунишка лига за људска права те је у два судска процеса осуђено 279 исламиста за уроту из 1991. године. Главни вође Еннахде, од којих су неки избјегли, осуђени су на доживотни затвор. Након тога слиједила је либерализација господарства те се догодио велик економски процват.

Бен Али поновно је изабран 1994. године те је повећао своју улогу у држави и наставио оштро одговарати на исламистичке пријетње. Промјена изборног закона омогућила је опозицијским странкама засједање у парламенту, али на локалним изборима 1995. године опозиција је у цијелој земљи освојила само 6 од 4090 мјеста. Бен Али поновно је изабран 1999. те 2004. године (након уставне промјене).

Године 2011. Бен Али је свргнут након вишетједних крвавих уличних нереда.

Политика

Главни чланци: Политика Туниса, Предсједник Туниса, Политичке странке у Тунису

Унутрашња политика

Зине Ел-Абидине Бен Али

Предсједник Туниса изабире се сваких пет година на опћим предсједничким изборима те може бити изабран неограничен број пута, главно да има мање од 75 година. Зине Ел-Абидине Бен Али за то је мјесто изабран 24. листопада 2004. године те је тренутачно у четвртом мандату. Тунис је досад, у својој новијој повијести, имао само два предсједника: Хабиб Боургуиба (25. свибња 1957. - 7. студеног 1987.) с идућим премијерима: Бахи Ладгхам, Хéди Ноуира, Мохамед Мзали, Рацхид Сфар и Зине Ел-Абидине Бен Али те Бен Али (од 7. студеног 1987.) с идућим премијерима: Хéди Баццоуцхе, Хамед Кароуи и Мохамед Гханноуцхи. Законодавна власт, која је дводомна од 2002. године, састоји се од доњег дома (Дом заступника) са 189 заступника те горњег дома (Дом савјетника) који је с радом почео 16. коловоза 2005. са 112 чланова.

Тренутачни устав проглашен је 1. липња 1959. године, три године послије независности. Мијењан је 2 пута: 12. српња 1988., како би се ограничио број предсједничких мандата на 3 (послије је Боургуиба проглашен доживотним предсједником) те 1. липња 2002. на темељу референдума који је одржан 26. свибња исте године: ова промјена укида ограничење предсједничких мандата, одређује највишу старосну доб коју може имати предсједнички кандидат, поставља законски имунитет предсједника (тијеком и послије истјека његових дужности) те поставља дводомни парламент.

РЦД, тренутачна странка на власти тијеком 25 година била је једина легална странка - у вријеме кад је носила име ПСД. I данас та странка доминира политичким животом Туниса с више од 2 милијуна регистрираних чланова. На политичкој сцени Туниса тренутачно се налази шест странака који чини опозицију, за коју је резервирано 20% од 182 заступничка мјеста у Дому заступника.

Недостатак политичке транспарентности, слаба слобода изражавања и цензура (поготово у тиску и бројним интернетским страницама) чимбеници су због којих је тунишку политичку ситуацију тешко одредити. Бројне међународне невладине организације указују на нарушавање људских права, поготово слободе изражавања, политичких заробљеника, уплетање законодавне власти у судбену, затворским увјетима и малтретирању политичких неистомишљеника.

Вањска политика

Први тунишки предсједник, Хабиб Боургуиба, тијеком Хладног рата изабрао је страну несврстаних те је одржавао блиске везе с Еуропом и САД-ом. Његов насљедник, Зине Ел-Абидине Бен Али, такођер одржава добре везе Туниса са Западом те активније судјелује у односима с арапским и афричким земљама. Тунис материјално помаже Палестини те другим арапским и муслиманским земљама у кризи, као нпр. Либанону, након израелске инвазије 2006. те Индонезији, након цунамија 26. просинца 2004. Од 1958. Тунис је члан Арапске лиге те је један од земаља оснивачица Организације афричког јединства, којом је предсједао од 1994. до 1995. те судјеловао у оснивању Афричке уније у српњу 2002. Тунис такођер подупире развој Магрепшке уније, која укључује и Алжир, Мароко, Мауританију и Либију. Развој ове уније још је увијек ограничен, због напетости између Алжира и Марока у погледу Западне Сахаре. У вељачи 2001. године Тунис приступљује Заједници сахело-сахарских држава, а у 2003. години удомљује сједиште Афричке банке за развој.

Тунис је већ дуго времена заговаратељ умјерене струје у питању Блиског Истока: Боургуиба је први арапски дужносник који је признао Израел у говору у Јерихону, 3. ожујка 1965.. У држави се налазило сједиште Арапске лиге од 1979. до 1989. те сједиште ПОО-а од 1982. до 1993. (све до пресељења у окупирани териториј, иако је један дио још остао у Тунису. Тунис има улогу посредника у овом сукобу, прва је арапска држава која је примила израелску делегацију (1993.) те је држала изасланство у Израелу, све до почетка Друге интифаде, 2000. године.

Углављен између Алжира и Либије, Тунис настоји одржавати добре односе са сусједним државама, унаточ повременим напетостима. Тунис и Алжир 1993. године ријешили су граничне проблеме те су започели изградњу плиновода преко Средоземног мора у Италију. Такођер је недавно потписан и споразум с Алжиром о раздвајању поморске границе између двије земље. Односи с другом сусједном земљом мало су тежи, почевши од тунишког отказивања споразума о оснивању Тунишко-либијске уније, 1974. године. Дипломатски односи нарушени су између 1976. и 1977. те поновно 1980. године, када су либијски потпомогнути побуњеници покушали преузети град Гафсу. 1982. године Међународни суд правде донио је одлуку о употреби континенталног шелфа (богатог нафтом) у корист Либије. Односи су се поново затегнули 1985. године америчким војним пријетњама те су поновно нормализирани 1987. године. Иако је Тунис подржао санкције УН-а Либији, након чега су слиједили амерички зрачни напади, Тунис је одржао релативно добре односе с том земљом. Након што су Либији укинуте санкције 2003. године, она је поновно постала велики трговачки партнер Тунису. Ипак, двије земље и даље имају неријешене несугласице у питању морске границе.

Тунис активно судјелује у Медитеранском форуму, који је 2005. одржан у тој земљи те је прва медитеранска земља која је потписала трговачки договор са ЕУ. Са својим најближим еуропским сусједом, Малтом, Тунис тренутачно договара израбљивање нафте на морском подручју између двије земље.

Туниска вањска политика није ограничена само на регионална питања. На састанку Генералне скупштине УН-а 1999. године предсједник Бен Али позвао је на стварање Свјетског солидарног фонда (инспириран Фондом националне солидарности у Тунису) који би помогао у борби против сиромаштва у најкритичнијим подручјима на свијету. Вијеће је 20. просинца 2002. године одобрило тај приједлог.

Политичка подјела

Тунис је подјељен на 24 вилајета или гувернората (француски: гоувернорат, арапски: ولاي, латинично: вилаја или wилаyа) који носе имена својих пријестолница:

Тунис تونس (Тунес), Ариана أريانة (Ариана), Бен Ароус بن عروس (Бен 'Арус), Маноуба منوبة (Мануба), Бéја باجة (Бежа)

Јендоуба جندوبة (Чендуба) / Табарка, Ле Кеф الكاف (Ел-Кеф), Силиана سليانة (Силиена), Бизерта بنزرت (Бисерт), Набеул, نابل (Набел)

Загхоуан زغوان (Загхуан), Гафса قفصة (Гафса), Каируан القيروان (Круен), Кассерине القصرين (Гасрин)

Махдиа المهدية (Мехдиа), Монастир المنستير (Монастир), Сфаx صفاقس (Сфакс), Сиди Боу Зид سيدي بوزيد (Сиди Бу Зид)

Соуссе سوسة (Сус), Габес قابس (Гебес), Кéбили قبلي (Кибили), Меденине مدنين (Меднин), Татаоуине تطاوين (Татауин)

Тозеур توزر (Тузер)

На челу сваке ове управне јединице налази се гувернер или валија (француски: гоувернеур, арапски: والي, латинично : вали или wали) којег именује предсједник државе. У извршавању својих дужности, њима помажу:

• локално вијеће за развој
• рурално вијеће
• комитет четврти

Уз гувернере постоје и Регионални савјети тј. савјетници, чији је задатак поближе бављење господарским, социјалним и културним питањима гувернората. Они се брину за односе гувернората и државе у изградњи неких државно важних пројеката, њихова буџетирања и сл.

Географија

Карта Туниса

Тунис покрива 163 610 км² што га чини најмањом државом у Магребу. Рељеф Туниса поприлично је друкчији од рељефа регије. Земља има поприлично велику обалу (1 298 километара). Кроз земљу се у смјеру југозапад-сјевероисток (Цап Бон) протеже планински ланац, који је дио источног дијела Атласа. Између планина у тој регији налазе се долине те плодне равнице. Највиша је точка Дјебел Цхамби (1544 м), а просјечна је висина 700 м. Сахара, која се налази на југу земље, покрива око 40% територија Туниса.

Најважнији је водоток ријека Медјерда која се улијева у Тунишки заљев.

Најважнији су природни ресурси нафта, фосфати, жељезна руда, олово, цинк, сол и обрадива земљишта.

Клима

Клима Туниса подложна је средоземним и сахарским утјецајима. Састоји се од седам биоклиматских зона између којих постоји велика разлика у могућностима узгоја. Највећу климатски границу између сјевера и остатка земље чини тунишки планински ланац који одваја медитеранску и сахарску климу.

Годишњи број падалина варира кроз регије:

• око 1 000 милиметара на сјеверу
• око 380 милиметара у средишњем дјелу
• око 300 милиметара на југу

Љетну сезону обиљежава аридна клима која је обиљежена високим врућинама и сухости због југа. Температуре варирају овисно о положају, надморској висини те близини Средоземног мора. Просјечне темпаратуре за цијелу земљу варирају од 12 °Ц у просинцу, до 30 °Ц у српњу. Земљу карактеризира врло велики број сунчаних сати (око 3000 сати годишње). У подручјима планина Кроумирие могуће су температуре око 0 °Ц зими те око 50 °Ц љети у пустињским подручјима.

Важнији градови

Стопа урбанизације у Тунису је 64,9% (2005.) те се годишње повећава стопом од 3,6%. Најурбанизиранија су подручја Туниса и Сахела (средњоисточни дио земље) који располажу развијеном господарском структуром те садржавају више од 40% урбаног становништва. Ове двије регије представљају свака више од петине становништва земље. Најважнији градови су:

• Тунис : 728 453 становника (2 083 000 у подручју Ширег Туниса (Гранд Тунис))
• Сфаx : 265 131 становника (500 000 у подручју Ширег Сфаxа (Гранд Сфаx))
• Соуссе : 173 047 становника (400 000 у подручју Шире Соуссе (Гранд Соуссе))
• Каироуан : 117 903 становника
• Габèс : 116 323 становника
• Бизерта : 114 371 становника
• Ариана : 97 687 становника

Господарство

Између 1956. и 1960., влада је, како би осигурала контролу над кључним секторима, преузела банкарски сектор те национализирала подузећа с подручја транспорта те производње електричне енергије, природног плина и воде. У то исто вријеме, 18. листопада 1958. године, тунишки динар постао је службена валута. Повећање важности Тунишког опћег синдиката рада (УГТТ) повео је земљу према усвојењу социјализма. Главни задаци тада су били: „деколонизација господарства”, побољшање животног стандарда, смањење овисности о вањском капиталу те стварање националног тржишта. У свибњу 1964. године Тунишка народна скупштина објавила је декрет о извлаштењу земље у страном власништву како би основала 300 државних фарми. Овај је покус пропао те је укинут у рујну 1969. године, након извјешћа Свјетске банке о дефициту у државним подузећима.

Доласком Хéдија Ноуире на чело владе, држава се повлачи из индустријског сектора, чиме га отвара за приватне инвестиције. У стварности, Тунис је наставио субвенционирати цијене, финанцијски сектор био је потпуно под управом владе те се господарство заштићивало високом царинском политиком и ограничавању увоза. Тунишка економија значајно је профитирала захваљујући двијема енергетским кризама, које су подигле цијене нафте и фосфата те захваљујући повећању пољопривредне производње и туризма. Ипак, Тунис је остао ограничен цијенама нафте и вањским дугом те немогућности производње конкурентних производа. Недостатак улагања државе у инфраструктуру још увијек спречава раст приватних инвестиција. Између 1985. и 1986. порасле су друштвене тензије те је УГТТ организирао више штрајкова и демонстрација против повећања незапослености и политике плаћа. Као посљедица, влада је договорила споразум с Међународним монетарним фондом о програму господарских реформи. У року од 18 мјесеци, стабилизиране су вањске и унутарње неједнакости, вањски дуг остао је на разумном нивоу те је постигнут раст БДП-а од 4,3%. Почетком 1980-их, влада је такођер размишљала и о приватизацији државних подузећа да би смањила вањски дуг. Разматране су били сектори туризма, грађевинарства, индустрије текстила, пољопривреде и риболова те механике и електротехнике. Влада је почела охрабривати лакшу индустрију за производњу усмјерену извозу оснивањем слободних трговинских зона.

Зракоплов пријевозника Ноувелаир Тунисие

Данас Тунис има врло разнолику економију. Главну сектори су: пољопривреда (маслине, маслиново уље, агруми, житарице, рајчице, датуље, цикла и бадеми), индустрија (текстил, обућа и аутомобилски дијелови), туризам и рударство (фосфати, жељезо и нафта). У задњих 30 година биљежи се значајан пад пољопривредне производње за властите потребе, тако је таква производња са 25% 1975. године пала на мање од 2% 2000. године. Оваква производња још је значајна у неким руралним срединама (маслиново уље, јаја, млијеко, перад те одређено воће и поврће). На подручју индустрије смањује се умијешаност владе с повећањем приватног власништва, поједностављује се порезни сустав те се пажљиво поступа с јавним дугом (буџетски дефицит од 2,6% БДП-а 2004. године). Укупно гледајући, просјечни раст БДП-а од 5% 1987. досегао је 5,8% 2004. године. Овај пораст Тунис дугује највише расту туристичког и трговачког сектора. Стопа инфлације релативно је мала (2,9 % 2005. године), али је стопа незапослености још релативно велика. Плаће су поприлично сличне плаћама у другим земљама у развоју, просјечан тунишки радник зарађује између 115 и 130 еура мјесечно (за тједни рад од 40 до 48 сати).

Тунис је прва медитеранска земља која је потписала споразум о слободној трговини с Еуропском унијом (17. српња 1995.). Споразум је ступио на снагу 1. ожујка 1998. године. По овом споразуму, Тунис и Еуропска Унија 2008. године стварају слободну трговинску зону. Тада ће Тунис имати сличан однос с ЕУ као Норвешка или Исланд.

Подаци	Вриједности
БДП	30,94 милијарди долара (2005.)
БДП (ППП-метода)	83,54 милијарди долара (2005.)
БДП по становнику	8.300 долара (2005.)
Стопа незапослености	14,2 % (2005.)
Вањски дуг	16,09 милијарди долара (2005.)
Резерве у девизама	4,375 милијарди долара (2005.)
Становништво испод прага сиромаштва	7,4 % (2005.)
Гинијев коефицијент	0,40 (2005.)
Запосленост по секторима (1995.)	пољопривреда : 55 %
	индустрија : 23 %
	услуге : 22 %
Извор: ЦИА Wорлд Фацтбоок 2006

Промет

Туристички влак Лéзард роуге

У Тунису се налази седам међународних зрачних лука, али најважније транспортно средство у земљи је жељезница. Жељезничка мрежа састоји се од 1905 километара пруге те 200 колодовора.

Цестовна мрежа дугачка је 18 997 км те повезује разне регије земље, као и сусједне државе, Либију и Алжир.

Становништво

Иако се већина Тунижана (98%) изјашњава као Арапи, већина су берберског подријетла: мање од 20% њихове генетске структуре изворно је с Блиског Истока. Тако да су Бербери, који представљају значајну мањину у Мароку и Алжиру, врло малобројни у Тунису. Многе друге цивилизације су такођер оставиле свој траг на Тунижанима: Феничани, Римљани, Вандали из Њемачке, Арапи, Турци те на крају Французи. Овдје се населило и пуно Маура и Жидова који су побјегли из Шпањолске крајем 15. стољећа.

Већина Тунижана (98% становништва) су муслимани сунити (меликити). Врло јака жидовска популација, која овдје постоји већ 2 000 година, на југу Дјербе, данас се свела на врло малобројну скупину која већином живи у подручју града Туниса. Такођер постоји и малобројна заједница кршћана.

Становништво Туниса годишње се повећава стопом од 1,08% те је стопа урбанизације 2003. године била 63,3%. Тунис је такођер и земља с врло високом стопом емиграције: број Тунижана у иноземству досеже бројку од 885 000 људи. 83% њих живи у Еуропи, а од тога 511 000 у Француској.

Показатељ	Вриједност	Положај у свијету
Људски развојни индекс(2005)	0,753	89 од 177
Очекивана животна доб (2006)	75,12	52 од 192
Становништво (српањ 2006.)	10.175.014	79 од 193
Број жена на 100 мушкараца	97	-

Култура

Туниску културу обогаћује 3000 година стара повијест те се на њој могу наћи трагови пунске, арапске, турске, афричке, еуропске и исламске културе, као и бројни утјецаји династија које су владале земљом. Повијесна мјеста (амфитеатар у Ел Јему, музеји (Национални музеј у Бардоу), градска архитектура (Сиди Боу Саïд с арапско-андалушким утјецајем), кухиња (француски багети, сиреви и кроасани, као и талијанске тјестенине) и музика, свједоче о мијешању разних медитеранских култура.

Језици

Главни чланци: Тунишки арапски језик, Књижевни арапски језик

Од свих земаља у Магребу Тунис је језично најхомогенији. Језици који се говоре у Тунису јесу тунишки арапски (матерински језик већине становништва који је настао из књижевног арапског те нема службени статус) те књижевни арапски (службени језик који се учи од предшколског образовања). Врло велик број Тунижана говори француски (језик културе који се учи од основне школе) те се често у основној школи предаје и енглески. У средњој школи обвезно је учење четвртог језика, а у избору је њемачки, шпањолски, талијански, руски и кинески. У Дјерби те неколико других регија на југу земље могу се наћи говорници берберских дијалеката цхелха и нафуси. Образовање је бесплатно и обвезно за сву дјецу до 16 година. Стопа неписмености у земљи 2004. године била је 22,9%. Стопа образовања дјеце од 6 година била је 99%, једнака и за дјечаке и дјевојчице.

Кинематографија

Иако је тунишка кинематографија релативно млада, филмови као Халфаоуине, л'енфант дес террассес и Ун éтé à ла Гоулетте де Фéрид Боугхедир, редатеља Фéрида Боугхедира, добили су бројне међународне награде. Дани карташке кинематографије (Лес Јоурнéес цинéматограпхиqуес де Цартхаге или ЈЦЦ) најстарији је филмски фестивал међу земљама у развоју. Тунишка кинематографија, као и пејзаж земље, привлаче и бројне стране продукције, тако су у Тунису снимани Звјездани ратови, Пирати, Енглески пацијент итд.

Књижевност

Тунишка књижевност постоји у два облика: она на арапском и она на француском језику. Арапска књижевност у овим просторима постоји још од 7. стољећа, доласком арапске цивилизације у регију. Тунишка књижевност на француском језику почела је оснивањем протектората 1881. године. Успркос богатој књижевној повијест, национална продукција врло је слаба: само око 120 књига на арапском, укључујући све жанрове, изашло је 2000. године. Неки од најпознатијих тунишких писаца јесу Абоул-Qацем Ецхебби, Монцеф Гхацхем и Махмоуд Мессаади.

Музика

Фолклорна скупина

Тунишка глазба највише је подложна утјецајима арапско-андалушке, арапске те западњачке глазбе. Најпознатији тунишки глазбени жанр је малоуф. Класична арапска глазба свира се с традиционалним инструментима као дарбука и оуд те с инструментима специфичним за Тунис, као мезоуед. Међу познатије тунишке пјеваче спадају Цхеикх Ел Африт, Мохамед Јамоусси и Хабиба Мсика. Познати су и глазбеници као Аноуар Брахем или Амина Срарфи. Врло је популарна и глазба из других арапских земаља, као Египат, Либанон или Сирија. У новије је вријеме велику популарност стекла и западњачка глазба, па тако постоји мноштво група и фестивала роцка, хип хопа, реггаеа и јазза.

Фестивали

Годишње се у земљи одржава мноштво међународних, националних и локалних фестивала. Већином доминирају глазбени и казалишни фестивали. Неки од тих фестивала имају прилично широку тематику, као нпр. Карташки фестивал, док су други врло специфични, као нпр. Фестивал умјетности од пластике у Махрèсу или Табарка Јазз Фестивал.

Умјетнички занати

Традиционална тунишка врата

Тунис је познат по својим умјетничким занатском производима:

• Лончарство и керамика: моделирање и декорација ових производа још се обављају на старински начин. Најчешћи мотиви јесу линије, точке, крижеви, пиласти облици и сл. Најпознатији су овакви урадци из Гуеллале.

• Теписи: умјетност израде тепиха датира још из отоманског времена.

• Ношње: Још почетком 20. стољећа свака је регија имала своју властиту ношњу. Данас се традиционална ношња одијева само за свечане церемоније и вјенчања. Јебба је најтрадиционалнија ношња која покрива цијело тијело, а разликују се по квалитети материјала, као и по боји.

• Мозаици: У Тунису се налази највећи број античких мозаика у свијету. Ова се умјетност развила још у римско доба, а највећи мах узела је од 2. стољећа. Овдје се по њиховој изради може говорити о афричкој школи.

• Папуче: опћенито су мушке папуче у природној боји коже. Женске папуче обично су проткане свилом, памуком, златом и сребром, са цвјетним мотивима или знаковима полумјесеца.

• Радови од жељеза: Тунижани свој обичај декорације врата с кованим жељезом дугују Андалужанима. Врата су обично плава, а таква се декорација ставља и на прозоре те отворе за зрак на кухињама и купаоницама. Како би сачували интимност дома, врата су рађена само с маленим отворима за гледање на улицу.

Погледајте такођер и: Службена страница тунишких занатских умјетника Архивирано 2007-06-17 на Wаyбацк Мацхине-у (fr) {{{1}}}

Гастрономија

Тунишка кухиња богата је и разнолика те се понешто разликује од кухиња других држава у Магребу. Базира се на поврћу, овчијем и говеђем месу (у неким регијама и девином месу), риби (на обалним подручјима) те тјестенини. Багети се такођер често конзумирају уз јела. Најпопуларније јело су шпагети или макарони који се послужују с умаком од рајчица.

Обичаји и традиција

Шешија

Шешија (цхéцхиа) облик је покривала за главу од црвеног флица које покрива лице. Још се увијек може видјети на неким мушкарцима, макар је стил одијевања у земљи поприлично вестернизиран.

Шиша

Шиша је у арапским земљама, па тако и у Тунису, традиционално средство за пушење томбака кроз цијев из посуде с водом. Томбак је биљка врло слична духану. Жар се прекрива избушеном алуминијском фолијом над којом се налази ужарени дрвени угљен.

Друштвени живот

Иако некад номади који су били привезани за једно племе, Тунижани данас одржавају богати друштвени живот у заједници. Два мјеста у томе имају практички симболичку улогу: турске купељи и кафићи.

• будући да су некад купаонице у кућама биле малобројне, купељи су имале велики значај. Купељи су такођер некад биле једино мјесто на које су жене могле ићи дружити се с другим женама, без надзора мушкараца. Мушкарци су већином ишли у купељи ујутро да би могли разговарати с пријатељима. Данас се смањила хигијенска улога оваквих мјеста те више имају друштвену улогу.

• кафићи су традиционална окупљалишта за мушкарце, гдје се пије кава или чај од метвице (никад алкохол) те се пуши шиша или цигарете и игра домино. Странкиње се могу видјети у кафићима, али ријетко Тунижанке.

Џамије су такођер мјесто сусрета. Биле су такођер мјесто сусретања бораца за слободу тијеком 1950-их.

Религија

Ислам је главна религија у Тунису којој припада 98% становништва те земље. Јудаизам и кршћанство постоје у мањим заједницама према којима је већинско становништво поприлично толерантно.

Тунижани су сачували и нека стара берберска вјеровања, као зло око. Често је и практицирање гри-грија. У земљи се може видјети пуно грађевина марабута. То су гробнице мудраца у којима се, по вјеровању, оздрављују болесни и слијепи. I данас Тунижани одлазе марабутима по савјете.

Тунишки устав допушта слободно практицирање свих религија, све док је њихово извршавање у складу са законом. Забрањено је оснивање политичких странака које се заснивају на религији те је забрањена проселитистичка политика. Такођер је ограничено ношење хиџаба, поготово у школама и јавним институцијама. Муслимански религијски благдани сматрају се нерадним данима (Курбан-бајрам, Рамазански бајрам, итд.). Влада такођер допушта слављење и немуслиманских благдана.

Спорт

Тунис се посебно исказује у два спорта:

• ногомет:
  • држава организатор и побједник Афричког купа нација 2004. године
  • квалификација репрезентације на Свјетско ногометно првенство 1978., 1998., 2002. и 2006.
  • Еспéранце Спортиве де Тунис, Цлуб Африцаин, Éтоиле спортиве ду Сахел, Цлуб спортиф Сфаxиен побједници су на више континенталних и регионалних натјецања (Афрички куп побједника, Куп ЦАФ-а, Арапска лига шампиона)

• рукомет: земља организатор Свјетског првенства у рукомету за мушкарце 2005. (4. мјесто на овом натјецању) те 2. мјесто на Статоил Wорлд Цуп 2006. у Шведској.

Популарни су и други спортови, као:

• петанка - Тунис је вишеструки свјетски првак
• кошарка - посебно у подручјима Монастира и Каироуана

Извори

Тунис на Wикимедијиној остави