Суринам (низоземска колонија)
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
.svg){kind=small}
.svg)
Колонија Суринам или Низоземска Гијана (низоземски: Колоние Суринаме или Недерландсе Гуиана) била је од 1667. колонија Низоземске Републике у Јужној Америци, а након ње и њезиних насљедница до 1954., иако је Низоземска наставила владати све до 1975. кад је Суринам постао независан.[1]
Хисторија
[уреди | уреди извор]Приви Европљани који су стигли до тадашње Дивље обале (данашњи Суринам), били су авантуристи који су тражили митски Ел Дорадо.[2] Али је прво трајно европско насеље у Суринаму основала је група британских плантажера са својим робовима 1651.[1]
Њих је око 300 у ту авантуру повео тадашњи гувернер Барбадоса -Францис Wиллоугхбy, умјерени ројалист који се није хтио вратити у Енглеску бојећи се освете Оливера Цромwелла. Колонија уз Ријеку Суринам добро је напредовала нарочито кад се у њу доселило пуно протјераних Низоземаца и Жидова из Португалског Бразила.[2]
За вријеме Другог енглеско-низоземског рата низоземска флота од три брода заузела је ту колонију у фебруару 1667.[3] Ново стање је озакоњено потписивањем мировног споразума у Бреди 1667., тим споразумом се Низоземска Република одрекла колоније Ниеw Амстердам (данашњи Неw Yорк) у замјену за Суринам.[3]
Површину те колоније која се простирала између ријека Цорантијн на западу и Марони / Мароwијне на истоку, између британске и Француске Гвајане тешко је одредити јер су њене границе према унутрашњости биле нејасне. Само је уски ниски појас уз обалу био насељен и обрађен.[3] Колонија је подијељена на Стару (између ријека Цоппенаме и Марони / Мароwијне) и Нову колонију, од Цоппенаме до Цорантијна. У Старој колонији се налазила пријестолница и једини већи град Парамарибо по остатку колоније плантаже које су имале и по 600 робова.[3]
Колонија је на самом старту била власништво државе, која ју је због проблема око управљања убрзо продала Низоземској западноиндијској компанији за 260,000 гулдена. Та компанија је 1/3 продала граду Амстердаму а другу Цорнелису ван Аерссену, па је одтад дјеловала као акционарско друштво на челу са Цорнелисом (1683-1688) .[3]
За вријеме Француских револуционарних (1799.-1802.) и каснијих Наполеонских ратова (1804.-15.), колонију је окупирала Британска краљевска морнарица.[1]
Након склапања Амиенског мира колонија је враћена Уједињеној Низоземској и одтад су њом управљали гувернери слани из Низоземске.[3]
Суринам се развио у просперитетну колонију, у којој је у прво вријеме шећер био главни извозни артикл, а производња каве, какаовца, памука, индига и дрва добила је на важности током 18. вијека.[1]
Све до средине 19. вијека робови, углавном из Западне Африке , чинили су већину становништва. Малобробно европско становништво се састојало од људи низоземског поријекла, али било је и Француза, Њемаца и Британаца и Жидова који су дошли из Португала, Шпањолске и Италије преко Бразила.[1]
Од 1853. почели су долазити најамни радници из Кине и са отока Мадеире да раде на плантажама. Добар дио њих се временом се почео бавити малопродајом у властитим малим дућанима. Кад је у јулу 1863. укинуто ропство, замјењено је перфидном одлуком колонијалне владе, да бивши робови морају још десет година радити на дотадашњим плантажама како би испунили уговорну обавезу.[1] I поред тог то се показало недовољним, па се почело увозити уговорне раднике из Индијског потконтинента и са Отока Јаве.
I поред свих напора да се одржи економија базирана на плантажном ратарству, то није успјело јер су једна по једна почеле банкротирати притиснуте повећаним трошковима радне снаге и смањеном потражњом.[1] Ипак је 1877. још било 310 плантажа, које су имале 11,831 хектара, али само око 51,500 становника и поприлици око 8,000 одбјеглих робова Марона (процјена из 1878.)[3]
Америчка компанија Алцоа започела је 1916. експлоатацију новооткривених резерви боксита, главну сировину за производњу алуминија. То је потакло 1939. и низоземску рударску компанију Биллитон да и она покрене посао у колонији.[1]
Колонија након Другог свјетског рата
[уреди | уреди извор]Након Другог свјетског рата оживио је низоземски интерес за Суринам па је од 1948. почела значајније инвестирати и дозволила ограничену аутономију.[1]
У то вријеме је питање бирачког права постало је катализатор политичке мобилизације. Основане су прве политичке партије, и то већином на расно-етничкој бази. Креолска елита свијетлије коже, противник опћег права гласа, основала је Суринамску националну партију (Натионале Партиј Суринаме; НПС) и Прогресивну Суринамску народну партију (Прогрессиеве Суринаме Волкспартиј; ПСВ) намјењену креолским радницима.[1] Јаванци и остали јужноазијци окупили су се око Уједињене реформске партије, касније назване Прогресивна реформска партија (Вооруитстрвенде Хервормде Партиј; ВХП]) и Индонезијске сељачке партије, касније Партија националног јединства и солидарности (Керукунан Тулодо Пранатан Инггил, КТПИ). Опће право гласа уведено је 1948.[1]
Законом о промјени устава Краљевине Низоземске из октобра 1954. Суринам је заједно са Низоземским Антилима постао саставни дио Низоземске уз напомену да ће то трајати до 25. новембра 1975. кад ће Суринам постати независан и прекинути све законске везе са Низоземском.[4]
Након што је 1954. Суринам добио аутономију у унутарњим пословима, развојна помоћ из Низоземске стално се повећавала. Суринам је 1964. постао придружени члан Европске економске заједнице (ЕЕЗ), па је примао помоћ из фондова ЕЕЗ-а. I поред тога економија је стагнирала, изузев средином 1960-их, када је радикално повећана производње глинице и алуминија.[1]
Кад је коалиција партија НПС-а, ПСВ-а, КТПИ-а и новоосноване љевичарске Националистичке републиканске партије (Партиј Натионалистисцхе Републиек; ПНР), побиједила на изборима 1973. постало је јасно да ће Суринам прекинути све везе са Низоземском и постати независан, и поред отпора јужноазијата који су се бојали доминације Креола.[1]
То се и десило 25. новембра 1975. кад је Суринам и службено прогласио независност.
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 „Хисторy оф Суринаме” (енглески). Енцyцлопаедиа Британница. Приступљено 30.11. 2022.
- ↑ 2,0 2,1 „Бриеф Хисторy” (енглески). Тхе Бритисх Емпире. Приступљено 30.11. 2022.
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 „Суринаме (Де колоние)” (низоземски). Енсие Енцyцлопедие. Приступљено 30.11.2022.
- ↑ „Статуут воор хет Конинкријк дер Недерланден” (низоземски). Wеттенбанк. Приступљено 30.11.2022.
