Саинт-Пиерре и Миqуелон

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Територијални Колектив
Саинт Пиерреа и Миqуелона
Цоллецтивитé территориале де
Саинт-Пиерре-ет-Миqуелон
Застава Саинт Пиерре анд Миqуелон
Застава
Грб Саинт Пиерре анд Миqуелон
Грб
Гесло: А Маре Лабор  (латински)
"Рад с мора"
Химна: "Ла Марсеиллаисе"
Локација Саинт Пиерре анд Миqуелон
Главни градСаинт-Пиерре
46°47′0″Н, 56°10′0″W
Највећи градглавни_град
Службени језицифранцуски
Етничке скупине
Баски, Бретонци (француски рибари) [1]
Говернмент
Ницолас Саркозy
Стéпхане Артано
Јеан-Пиерре Берçот
Француске прекоморске заједнице
• Предаја од стране УК†
30. мај 1814.
27. октобар 1946.
17. јул 1976.
11. јун 1985.
• Прекоморски колектив
28. март 2003.
Површина
• Укупно
242 км2 (208..)
Становништво
• Попис из јануар 2006.
6.125
• Густоћа
25 /км2 (176..)
БДП (ППП)процјена за 2003 
• Укупно
48,3 мил. $ (226..)
• Пер цапита
6.874 $ (нерангиран.)
ВалутаЕуро (€)[2] (ЕУР)
Временска зонаУТЦ-3 (ПМСТ)
• Љети (ДСТ)
УТЦ-2 (ПМДТ)
Позивни број508
Веб-домена.пм

Саинт-Пиерре и Миqуелон (француски Саинт-Пиерре-ет-Миqуелон) 46°47′ Н 56°12′ W је Француска прекоморска заједница који се састоји од неколико мањих отока близу источне обале Канаде крај Неwфоундланда. То је посљедњи остатак бившег колонијалног територија Нове Француске.

На отоку живи око 6900 људи, који су етнички Баски и Бретонци - потомци рибара који су отоке користили као базу од 15. вијека - а по вјери католици.

Отоке, на којима су пронађени трагови индијанских култура, је године 1521. открио португалски морепловац Јоãо Áлварес Фагундес. Прва стална француска насеља датирају с почетка 17. вијека, а оток су два пута - године 1778. и 1793. напали Британци и протјерали све француско становништво. Оно се вратило године 1816. након завршетка наполеонских ратова.

Отоци су своје златно доба имали 1920-их за вријеме америчке прохибиције, када су гангстерима попут Ал Цапонеа служили као главна база за кријумчарење шампањца, коњака и других француских алкохолних пића на териториј САД. За вријеме другог свјетског рата, локалне власти су биле вјерне вицхyјском режиму. На Божић 1941. отоке су муњевитом акцијом преузели Де Гауллеови Слободни Французи, што је довело до озбиљног спора са Роосевелтовом америчком владом која је хтјела очувати добре односе с Вицхyјем те краће вријеме чак размишљала вицхyјску власт вратити оружаном силом.

Хисторија

[уреди | уреди извор]

На отоку су пронађени трагови дорсетонске културе који датирају из 3000 пр. Кр. Претпоставља се да је архипелаг од стране еуропљана открио Португалац Фагундес 21. листопада 1520. године, али неки повијесничари то не признају и сматрају да су отоке открили неки други истраживачи, као Јохн Цабот или Гиованни да Верразано.

Отоци су служили као база Бретонским и Баскијским рибарима од 16. вијека. Најстарије још постојеће сталне грађевине на отоку су из 1604. године. На застави архипелага су видљиви знакови који означавају свој Бретонско, Баскијско и Нормандијско поријекло.

Почетком 18. вијека, оток су населили Французи, а напустили су га 1713. након склапања Утрецхтског мира. Оток је поновно враћен Француској 1763. године, Паришким миром. Од 1763. до 1778. оток је био прихватилиште за акадијанске избјеглице из Нове Шкотске. 1778. отоке су напали Британци, због подршке Краљевине Француске независности Сједињених Америчких Држава. Цијела популација отока, укључујући и избјеглице је била премјештена.

Француска је опет добила отоке 1783. године, али Британци, фрустрирани због Француске револуције, коју сматрају пријетњом монархији и чињеници да је Француска објавила рат Великој Британији, опет нападају отоке 1793. и поновно депортирају цјелокупно становништво. Нова домовина свих ових избјеглица је био архипелаг Îлес-де-ла-Маделеине у Qуéбецу, Канада, гдје и данас живи велики број њихових потомака.

Отоци су напокон враћени Француској послије другог Наполеоновог пада 1816. Ови отоци су једини остатак огромног француског колонијалног царства у Сјеверној Америци. Архипелаг је постао врло важан рибарски центар, будући да су око њега нека од најбогатијих свјетских мјеста за риболов.

Занимљива чињеница је да су отоци, за вријеме Америчке прохибиције били база за кријумчарење алкохола у Сједињене Америчке Државе. Отоке су за то користили познати гангстери као Ал Цапоне и Билл МцЦоy.

За вријеме Другог свјетског рата, када је нацистичка Њемачка освојила Француску, отоци су потпали под контролу марионетске Вишијске Француске под водством вишијског гувернера Гилберта де Боурната. Овај режим је на отоцима пропагирао нацистички режим и поставио радио одашиљач који је емитирао пропаганду из Вицхyа. Сматра се да је овај одашиљач помагао и њемачким У-Боотовима који су се налазили близу обале Неwфоундланда. На Бадњак 1941. године, трупе Слободних Француза које је водио контраадмирал Éмиле Муселиер су ослободили отоке у име француског покрета отпора под водством Цхарлеса де Гауллеа. Отоци су постали предмет препирке између Слободних Француза и Сједињених Америчких Држава, који су у том тренутку подупирали Вицхyјски режим. Ово је био један од првих територија који је ослободила Слободна Француска (Франце Либре).

Архипелаг је постало прекоморски териториј (территоире д'оутре-мер или ТОМ) 1946. године, па прекоморски департман (дéпартемент д'оутре-мер или ДОМ) 1976. године. Свој данашњи статус архипелаг је добио 11. јуна 1985. Ревизијом Устава 28. марта 2003. одлучено је да Саинт-Пиерре и Микелон постану ЦОМ (цоллецтивитéс д'оутре-мер).

Традиционално, Саинт-Пиерре и Микелон представља велики економски ресурс Француске због риболовних права која се простиру на 200 наутичких миља. 1992. године, због сукоба Француске и Канаде око риболовних права, економски појас архипелага је ограничен на 12 наутичких миља источно, 24 наутичке миље западно и на коридор дужине 200 миља и ширине 10 миља у правцима сјевер и југ.

Администрација и институције

[уреди | уреди извор]
Оток Микелон

Главни град Саинт-Пиерре је такођер и сједиште једне од двију опћина на оточју (са Микелоном). На челу вишестраначке владе је Предсједник генералног вијећа која има извршну власт. На челу свеукупне префектуре је префект.

Генерална скуштина се састоји од 19 посланика, који представљају двије опћине: Саинт-Пиерре (15 заступника) и Миqуелон-Лангладе (4 заступника). Скупштина одлучује о новчаним, царинским, урбанистичким, природним и другим питањима. Скупштини помаже Економско-социјални комитет (Цомитé éцономиqуе ет социал).

На националној разини архипелаг представља један посланик у француском парламенту, један сенатор и један савјетник у Економско-социјалном комитету.

За образовање је задужен представник ректора (инспецтеур д'Ацадéмие) који је овисан о Цаенском ректорату.

За правду су задужена три суда: Трибунал супéриеур д'Аппел, трибунал де Премиèре Инстанце и Трибунал администратиф.

Политика

[уреди | уреди извор]

1992. године, препирку између Канаде и Француске око морске границе и економског појаса је ријешио Међународни суд за арбитражу. Тада су одлучене данашње морске границе овог подручја. Данашњи укупни поморски териториј чини 18% онога што је Француска тражила. Овај сукоб није добро утјецао на иначе добра француско-канадске односе.

Тренутни предсједник генералне скупштине је Стéпхане Артано из партије Арцхипел демаин који је локални огранак УМП-а. Тренутни префект је Алберт Дупуy, а градоначелница Саинт-Пиерреа је Карине Цлаиреауx (ПС).

Географија

[уреди | уреди извор]
Карта Светог Петра и Микелона

Ово мало оточје које се састоји од 8 отока (овисно о точки гледишта), укупне површине 242 км² је ледењачког поријекла из прекамбријског раздобља. Оточје се састоји од отока Саинт-Пиерре (хрватски: Свети Петар), површине 26 км², оток окружују други оточићи као Гранд Цоломбиер, Петит Цоломбиер, и Îле ауx Маринс (оток Морнара) прије знан као Îле ауx Цхиенс (Оток Паса).

Већи оток Миqуелон (српскохрватски: Микелон), површине 216 км² и дужине 80 км од сјевера према југу, се састоји од два отока спојена пјешчаном дином. Већи је Миqуелон (110 км²) или Гранде Миqуелон (Велики Микелон), а мањи је Лангладе (91 км²) или Петите Миqуелон (Мали Микелон). Отоци су спојени 1783. године.

Отоци су пуни ријетких врста дрвећа, са јако малим бројем плажа.

Други отоци су још: îле ауx пигеонс (оток Голубова), îле ауx ваинqуеурс (оток Побједника) и îле верте (Зелени оток) који се налази у територијалним водама између француске и канадске стране, са упитним суверенитетом на обије стране.

Клима

[уреди | уреди извор]

Клима оточја слиједи климу Терре-Неувеа, то је оцеанска, хладна и влажна клима (1500 мм годишње). На оточју се додиривају хладни арктички зрак и блажи морски зрак. То је такођер мјесто додиривања топле Голфске струје и хладне Лабрадорске струје. Зими је просјечна температура -3°Ц, док је најнижа -10 °Ц, зими често пада снијег. Просјечна љетна температура је 16 °Ц, магла је врло честа.


Становништво

[уреди | уреди извор]

По француском попису становништва из 1999. на оточју живи 6.316 људи. 5.618 живи у опћини Саинт-Пиерре, док 698 људи живи у опћини Миqуелон-Лангладе (697 живи на Микелону, док једна особа живи на отоку Лангладе).

Материњи и говорни језик већине становништва је француски, који сличи француском који се говори у Нормандији. Постоји и мањи број говорника енглеског језика (око 100), баскијски језик је изумро на овим отоцима у 1950-има.

Етничке групе које живе на отоцима имају баскијске, бретонске и нормандијске коријене. Постоји и одређени број потомака акадијских избјеглица и досељеници са Неwфоундланда.

Главна религија је римокатоличанство коме припада 99% становништва отока. Писменост је такођер 99%. Годишња стопа раста становника је око 0.5%.

Економија

[уреди | уреди извор]
Îле ауx Маринс

Око трећине становништва ради у јавним службама, што је врло велики број. Агрикултура је ограничена на 70 ха, а клима оточја не дозвољава интензивнију пољопривреду. Опскрба храном се већином задовољава увозом, док се горива за електране, гријање, аутомобиле и бродове у потпуности увози. Опскрба оточја је често изложена мањим кризама. Увози се већином из Канаде и Француске. Око 400 подузећа обављају неку дјелатност на оточју, већином у подручју риболова и прераде рибе. Постоји такођер знатан број подузећа која се баве грађевинарством, трговином, бродоградњом и разним услугама.

Оточје, које преживљава захваљујући директној или индиректној помоћи владе, је у господарској кризи све од риболовне кризе. 12.8 % радно способног становништва је незапослено, улов рибе је пао за 150 тона годишње. На отоцима се истражују сви могући начини како би се наставила главна активност оточја, риболов. Али чини се да ће оточје морати трансформирати своје господарство у смјеру терцијалног сектора. Због постојања зрачне луке, туризам се почео нагло развијати на оточју. Највећи је нагласак на културном туризму: повијест оточја, музеји, теме повезане са Терре-Неувеом, Иле-ауx-Маринс (оток-музеј). Изгледа да ће у будућности велики дио прихода долазити од израбљивања нафте и земног плина на мору.


Образовање

[уреди | уреди извор]
Свети Петар и Микелон

Образовање је зајамчено до баццалаурéата (завршни испит, слично матури). У погледу на број становништва, одређени је парадокс видјети католички факултет који има већи капацитет од свих средњих школа. Младо становништво већином наставља своје образовање у неким од факултета у Француској. Постоји снажан тренд одлажења младих људи назад у континентални дио Француске. Са тим се често не слажу старосједиоци оточја.

Спорт

[уреди | уреди извор]

У односу на број становника, Свети Петар и Микелон има поприлично развијену спортску инфраструктуру: клизалиште, базени, ногометна игралишта итд. Хокеј је главни спорт на отоку и играчи са оточја играју у репрезентацији Француске. Такођер се игра и баскијски спорт пелоте басqуе. Постоје два игралишта за овај спорт, један на Светом Петру, а други на Микелону, оставштина баскијских рибара.

Манифестације

[уреди | уреди извор]

На оточју постоји много фестивала током цијеле године и за све укусе: фестивал коња, морске хране, морнара или мора, полумаратон од 25 км. Обална глазба, као додатак глазбеном фестивалу у липњу најављује глазбени фестивал "дес Дéферлантес Атлантиqуес". Такођер постоји и Баскијски фестивал ( Фêте басqуе) са традиционалним баскијским плесовима и пелотом (у коловозу).

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ ЦИА фацтбоок: Саинт Пиерре анд Миqуелон
  2. ↑ Фреqуентлy Аскед Qуестионс

Вањске везе

[уреди | уреди извор]

Саинт Пиерре анд Миqуелон - информације на страници Wикивоyаге

Комунални, културни и хисторијски линкови
Путовања и туризам
Саинт-Пиерре анд Миqуелон пословни линкови
Остало
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Saint-Pierre_i_Miquelon&oldid=41588807”