Richard Strauss
| Rihard Štraus | |
 Rihard Štraus | |
| Informacije | |
|---|---|
| Puno ime | Rihard Georg Štraus |
| Datum rođenja | 11. jun 1864. |
| Mesto rođenja | Minhen, Nemačka |
| Datum smrti | 8. septembar 1949. |
| Mesto smrti | Garmiš-Partenkirhen, Nemačka |
| Period | Romantizam |
| Dela | |
| Poznatija dela | „Tako je govorio Zaratustra“ |
| Važniji saradnici | Gustav Maler, Karl Bem, Hugo fon Hofmanstal, Hans fon Bilov |
| Uticaji | Rihard Vagner, Franc List, Volfgang Amadeus Mocart, Gustav Maler, Arnold Šenberg, Fridrih Niče, Artur Šopenhauer |
| Nagrade | Zlatna medalja britanskog Kraljevskog filharmonijskog društva, Francuska legija časti, počasni profesor univerziteta Hajdelberg i Oksford |
Rihard Štraus (nem. Richard Strauss, Minhen 11. jun 1864 – Garmiš-Partenkirhen 8. septembar 1949) bio je nemački kompozitor i dirigent. Smatra se poslednjim velikim nemačkim romantičarem. Poznat je po svojim simfonijskim poemama i operama.
Važno je odmah napomenuti da Rihard Štraus nije ni u kakvom srodstvu sa Johanom Štrausom, bilo ocem bilo sinom.
Rihard Štraus je rođen 11. juna 1864. godine u Minhenu. Njegov otac, Franc Štraus, bio je hornista u Minhenskoj dvorskoj operi, te je svirao, pod Bilovom, i na premijerama čuvenih Vagnerovih dela „Tristan i Izolda“ i „Majstori pevači iz Nirnberga“, iako je, kao strog muzički konzervativac, mrzeo Vagnerovu muziku. Takođe mu nije ležala ni težina ovih dela; „Majstori pevači“ su imali 26 proba, što je značilo da je Franc Štraus, kao hornista na koga su se svi oslanjali, morao svaki dan tokom čitavog meseca da sedi u rupi za orkestar, a probe su trajale veoma dugo - često duži deo dana. „Jednog dana“, piše Rihard Štraus, „Vagner je prolazio pored hornista i prolazeći im dobacio: „Večito namrgođeni, ovi hornisti.“ Moj otac će na to: „Imamo svaki razlog da to budemo.“ “ [1] Vagner je i pored toga cenio Franca Štrausa, rekavši: „Ovaj Štraus je nepodnošljiv čovek, ali kad zasvira, ne može se na njega ljutiti.“ [1] Nad dan Vagnerove smrti, Štraus je bio jedini član orkestra koji je odbio da ustane iz poštovanja prema umrlom kompozitoru.
Franc Štraus je svom sinu obezbedio solidno muzičko obrazovanje. Već u petoj godini, Rihard je uzimao časove klavira kod Augusta Tomboa, a u sedmoj – violine kod Bena Valtera. Uz to, u šestoj godini, počeo je i da komponuje. Od 1874. do 1882. godine, pohađao je gimnaziju. Za to vreme, napisao je svoje prve kompozicije, prva kamerna dela. Njegovo školovanje, međutim, bilo je pod strogim očevim nadzorom i uglavnom ograničeno na dela klasičnih kompozitora: Hajdna, Mocarta i Betovena. Tek u šesnaestoj godini je Rihard uspeo da se, uprkos očevom negodovanju, dočepa partiture Vagnerovog „Tristana“, koji mu je istinski otvorio uši za snagu muzike. Zanimljivo je, dakle, da je Štraus tako brzo uspeo da se otrese od oca nasleđene mržnje prema Vagneru (ranije je za „Zigfrida“ rekao: „Tu nema ni traga koherentne melodije... potpuni haos, rekao bih“).[2] Kao nagrada za maturiranje gimnazije, Franc Štraus je veoma nerado poveo Riharda sa sobom u Bajrojt na izvođenje „Parsifala“; tu je on prvi i poslednji put u svome životu sreo maestra Vagnera, ali se jednostavno nije usudio, zbog oca, da se s njim upozna - za ovo će žaliti do kraja svojih dana[1][2].
Posle mature, izvesno vreme je na univerzitetu slušao predavanja iz istorije kulture, istorije književnosti i filozofije. Od 1884. godine, počinje njegov intenzivan stvaralački rad.
Rihard Štraus je za života bio veliki dirigent. Uz Gustava Malera i Artura Toskaninija, najveći u svoje vreme. Svojim talentom, premostio je jaz koji je nastao smrću prvog, a pre definitivne afirmacije drugog. Koncertirao je po mnogim Evropskim muzičkim prestonicama, a i u SAD. Vrhunci njegove dirigentske umetnosti, vezuju se za Minhensku Operu, Berlinsku Dvorsku Operu i Bečku Državnu Operu. U Berlinu je od 1908. godine bio generalni muzički direktor, a od 1917. do 1920. godine, predavao je kompoziciju na Visokoj muzičkoj školi.
Odnos Štrausa prema Trećem rajhu i Nacionalsocijalističkoj partiji je stvar o kojoj se često raspravlja: Štraus sebe svakako nije smatrao pripadnikom „više rase“, a nije bio ni izjašnjeni antisemita; međutim, on se nije ni otuđio od nove uprave. Godine 1933, Gebels je Štrausa imenovao predsednikom Komore za muziku Rajha. Ministar propagande je računao da će Štrausov ugled doprineti nacističkom u očima svetske javnosti, a Štrausu su povlastice i mogućnosti koje je njegov nov položaj doneo svakako bile dobrodošle; na kraju, obe strane su se razočarale: Gebels je priznao da im Štraus nije doneo toliko dobra koliko se nadao, a Štraus je postao omražen širom sveta zbog svog ulagivanja nacistima. Da li je sa Štrausove strane to bio izvestan oportunizam, ili, što je verovatnije, pokušaj da zaštiti svoju snaju Alis, koja je bila jevrejskog porekla, ne može se tačno utvrditi.
Nakon smrti njegovog dobrog prijatelja, pisca Huga fon Hofmanstala, koji je napisao libreta za mnoga njegova dela, Štraus je počeo da sarađuje sa književnikom Stefanom Cvajgom. Cvajg je napisao libreto za „Ćutljivu ženu“, jedno od Štrausovih manje uspešnih dela. Kada je 1935. godine trebalo da bude premijera ovog dela, nacističke vlasti su zahtevale od Štrausa da izbaci iz spiska autora i izvođača ime Cvajga, koji je bio Jevrejin; Štraus je hladnokrvno odbio, usled čega je premijera propala (Hitler lično je trebalo da prisustvuje, ali nije došao zbog ovog Štrausovog postupka). Cvajgu je napisao pismo podrške u kome otvoreno govori protiv nacista: „Za mene na svetu postoje samo dve vrste ljudi: oni koji imaju talenta, i oni koji ga nemaju!“[1] Cvajg nikada nije primio pismo: presreo ga je Gestapo i ono je završilo na Hitlerovom stolu. Štraus je pokušao da spase svoj položaj tako što je napisao jedno zlosrećno pismo Fireru, ali ni to mu nije pomoglo; već sledećeg dana smenjen je sa položaja. Zvanično objašnjenje bilo je da je sam tražio da se penzioniše zbog starosti i slabog zdravlja.
Štraus je ipak napisao himnu za Olimpijske igre 1936. godine, koje su održane u Berlinu; u to vreme je napisao i operu „Dan mira“, koja podseća na radost koju je doneo kraj Tridesetogodišnjeg rata - ovaj postupak, kojim je Štraus slavio pacifizam skoro pred samo izbijanje Drugog svetskog rata, smatra se veoma hrabrim.
Štraus je užase rata zaista shvatio tek onda kada su stigli i u svet muzike: 1943. godine je, prilikom bombardovanja Minhena, srušeno Narodno pozorište - za koje je Štraus bio jako vezan, gde je bio dirigent i gde je premijerno izvedeno nekoliko njegovih opera. Nedugo nakon završetka rata, komponovao je „Metamorfoze“, delo za 23 solo gudača, kao jecaj za srušenim pozorištem[1] (mada je bilo, u to vreme, kritičara na zapadu koji su bili ubeđeni da „Metamorfoze“ predstavljaju tugovanje zbog propasti Hitlerovog režima; ne postoji ni jedna činjenica koja podržava ovu tvrdnju).
Odmah po završetku rata, Štraus je sa porodicom prebegao u Švajcarsku: bio je zvaničnik Trećeg rajha i hteo je da se poštedi procesa denacifikacije. Kasnije se ipak vratio u Nemačku.
Poslednjih godina svoga života, gotovo da nije koncertrirao, već je živeo povučeno u svojoj vili u Garmišu, gde je i umro posle bogatog i ispunjenog života, u dubokoj starosti, 8. septembra 1949. godine.
No, Rihard Štraus je ostao slavan kompozitor. Pored prvih kamernih dela, izvesnog broja solo-pesama i solističkih koncerata, njegovo se stvaralaštvo deli na dva velika perioda, koja se ne mogu vremenski strogo ograničiti, a koja obuhvataju dva za Štrausa najkarakterističnija muzička roda: simfonijsku poemu i operu.
Posmrtni ostaci Štrausa su kremirani. Urna je sahranjena na groblju Garmiš u Garmiš-Partenkirhenu, u grobnici gde su sahranjeni i njegova supruga Paulina, njihov zajednički sin Franz (1898–1980) i njegova supruga Alice (1904–1991), unuk Richard (1927–2007) i njegova supruga Gabrielle, rođena Hotter (1939–2020), kao i unuk Christian (1932–2020) i njegova supruga Brigitte, rođena Eckhardt (1925–1988).
Prvi period obuhvataju njegove simfonijske poeme. Štraus je pošao od one tačke do koje je stigao tvorac ovog muzičkog oblika – Franc List, da bi ga u svom stilu razvio do vrhunca.
Posle mladalačke simfonijske poeme Iz Italije, usledilo je prvo remek – delo na ovom području – Don Žuan (nastalo 1888 .godine). Štraus se ovde nije koristio Molijerovim i Mocartovim uzorom, već se oslanjao na tekst Nikolausa Lenaua, u kome legendarni zavodnik svojevoljno odlazi u smrt, zasićen životom. Impozantna je tema Dona Ane iz ove poeme, a sam Rihard Štraus je dugo godina kasnije dirigovao ovo delo. Slede simfonijske poeme Smrt i preobraženje (1889), u kojoj Štraus muzikom efektno dočarava dramu poslednje čovekove bitke, smrt i spasenje duše, te Magbet (1890), prema Šekspiru, nažalost, manje uspelo delo. Sa poemom Veseli Doživljaji Tila Ojlenšpigla (1895), Štraus je postigao svoje drugo remek – delo. U njemu muzikom prikazuje zgode i nezgode jednog šereta, nemačkog Petrice Kerempuha, od scene na pijaci, preko izrugivanja profesorima, sve do izvođenja pred sudije, osude na smrt i pogubljenja na licu mesta. Karakteristični su Tilovi motivi bio jednom i nepopravljiv, koji se ponavljaju pri svakoj novoj sceni. Delo je odmah steklo ogromnu popularnost, ali Štraus još nije rekao sve na ovom području. Sledi opsežna poema Tako je govorio Zaratustra (1896), prema Ničeu, u kojoj Štraus iznosi i svoje filozofske poglede. Impozantna je prva tema prirode i rađanja sunca na početku dela, potcrtana udarima timpana, te tema nauke izražena fugom na tešku basovsku temu. Vrhunac na polju simfonijske poeme, Štraus postiže delom Don Kihot (1898), gde temu viteza donosi violončelo, a temu njegovog štitonoše Sanča Panse donosi odabrana instrumentacija: viola, basklarinet i tuba. Delo nosi podnaslov fantastične varijacije na jednu temu viteškog karaktera i kroz uvod i deset varijacija, nižu se u vitezovoj mašti sve dogodovštine, od snova o Dulčineji, preko borbe sa stadom ovaca i vetrenjačama (čuvena je upotreba takozvane mašine za vetar), do borbe sa Vitezom Plavog Meseca i finala i Don Kihotovog spokojnog odlaska u smrt.
Zatim slede Simfonija Domestika (1903) u kojoj Štraus dočarava prizore iz porodičnog života, i veličanstvena Alpska Simfonija (1915)
Najzad, 1945. godine, kompozitor završava ovaj niz poema impozantnim delom za gudački orkestar, Metamorfoze, kojim se veličanstveno oprašta od jednog zlatnog perioda u istoriji muzike.
Drugi period – Štraus XX veka – pripada operskoj muzici. Štraus je dao značajan doprinos razvoju opere u proteklom veku, a sarađivao je sa libretistima Hugom Fon Hofmanštalom, sa kojim je ostvario svoja najbolja dela, a u poznim godinama i sa Jozefom Gregorom.
Posle prvih opera, Guntram (1894) i Požar (1901), nastaje prvo popularno delo, Saloma (1905), prema Oskaru Vajldu. Opera je pisana u jednom činu, a iz nje je popularna Igra sedam velova, u ritmu valcera. Sledi opera Elektra (1908), prema Euripidu, a operom Kavaljer s ružom (1910), Štraus postiže vrhunac u svojoj operskoj umetnosti. U ovoj muzičkoj komediji Štraus nam prikazuje Beč marijaterezijanskog razdoblja, sa svim njegovim intrigama. Zanimljivo je da je i ovde Štraus koristio valcer, koji u Beču toga vremena nije postojao. Posle ove opere, sledi čitav niz ostvarenja: Arijadna na Naksosu (1912, prerađena 1917. godine), Žena bez senke (1919), Intermeco (1924), za koju je sam kompozitor napisao libreto, a u kojoj obrađuje prizor iz svog bračnog života. Slede Egipatska Jelena (1928), mitološke sadržine, Arabela (1932), lirska komedija u tri čina, pandan Kavaljeru s ružom, Ćutljiva žena (1935), Dan mira (1938), Dafne (nastala takođe 1938. godine), Danajina ljubav (1940) i poslednja opera, Kapričo (1942), sa tematikom iz 18 veka. To je jedna varijanta Versajskih Empromptija.
- Guntram, Op. 25 (1894)
- Požar, Op. 50 (1901)
- Saloma, Op. 54 (1905)
- Elektra, Op. 58 (1909)
- Kavaljer s ružom, Op. 59 (1910)
- Arijadna na Naksosu, Op. 60 (1912)
- Žena bez senke, Op. 65 (1918)
- Intermeco, Op. 72 (1923)
- Egipatska Jelena, Op. 75 (1928)
- Arabela, Op. 79 (1932)
- Ćutljiva žena, Op. 80 (1934)
- Dan mira, Op. 81 (1936)
- Dafne, Op. 82 (1937)
- Danajina ljubav, Op. 83 (1940)
- Kapričo, Op. 85 (1941)
Osim što je pisao instrumentalnu muziku, Štraus je napisao i nekih dve stotine solo pesama[1]. Među njima se naročito ističu takozvane „Četiri poslednje pesme“, komponovane na stihove Hermana Hesea („Proleće“, „Septembar“ i „Pred snom“) i Jozefa fon Ajhendorfa (poslednja pesma, „Predvečerje“). Iako se obično izvode u ovom rasporedu, on hronološki nije ispravan (na primer, pesma „Predvečerje“, iako se izvodi poslednja, u stvari je napisana prva); nema nikakvih nagoveštaja da je sam Štraus osmislio takav raspored - on je delo kasnijih izvođača. Takođe nema ni nagoveštaja da je Štraus ove četiri pesme ikad zamislio kao jedinstveno delo. Sve četiri su napisane 1948. godine i predstavljaju njegova poslednja dela, a zajednička im je tema smrti. Odlikuje ih spokojna, smirena atmosfera, a na kraju „Predvečerja“ Štraus muzički citira sopstvenu tonsku poemu „Smrt i preobraženje“.
