Narodni veto
Narodni veto, takođe poznat i kao građanski veto, abrogativni ili suspenzivni referendum je podvrsta zakonodavnog referenduma putem kojeg birači ukidaju važenje postojećeg zakona. To je najblaži oblik učešća birača u zakonodavstvu. Zakon je, kod ovog oblika neposrednog odlučivanja, akt i delo parlamenta, ali se može primenjivati samo ako posle proteka određenog roka određeni broj birača nije zatražio da bude iznesen na narodno glasanje, na kojem se narod može suprotstaviti zakonu svojim vetom, a to znači kasirati taj zakon, poništiti ga. U slučaju da do narodnog glasanja dođe i na njemu odnosni zakon bude bio odbačen, smatraće se kao da nikada nije ni bio donesen. To znači da veto naroda na zakon ima povratno dejstvo, jer se smatra da zakon koji je njime pogođen nije nikada ni postojao.
Pravno posmatrano, narodni veto je raskidni uslov (condition résolutoire), kojem je podvrgnut odnosni zakon, koji svoju egistenciju zasniva na tome što je izglasan u zakonodavnom telu. Uloga narodnog veta je da kasira zakon koji već postoji, zašto je potrebna većina ne samo glasalih, nego upisanih birača. Apstinenti, svojim neizlaskom na glasanje, stavljaju do znanja da prihvataju status quo, tj. da su oni za to da na snazi bude zakon koji je izglasalo zakonodavno telo.
Ima autora koji smatraju da je narodni veto vrsta fakultativnog naknadnog zakonodavnog referenduma. Međutim, učešće birača u naknadnom referendumu (ratifikacija) daleko je naglašenije nego u narodnom vetu i ima drugačije pravno značenje. U slučaju narodnog veta zakon je donesen, on je isključivo delo parlamenta. Parlament je taj koji samostalno, glasanjem, dodeljuje tekstu koji je usvojio kvalitet i snagu zakona. Birači, kad po osnovu narodnog veta intervenišu, imaju pred sobom zakon koji je u svemu pravovaljan i u čijem stvaranju oni ni na koji način nisu pozvani da uzmu učešće. Sve što oni mogu činiti je da ga kasiraju. Putem narodnog veta birači ne vrše nikakvu kreativnu vlast nego jednostavno, kako je to ovlašćenje nazivao Monteskje, vlast sprečavanja (faculté d'empecher), tj. pravo da se poništi odluka koju je doneo neko drugi. Birači raspolažu zakonom koji je doneo neko drugi izvan njih.
U slučaju naknadnog referenduma (ratifikacija), suprotno, tekst usvojen u parlamentu još uvek nije postao zakon. Taj tekst je još uvek samo predlog koji je prošao samo prvu etapu na svom putu da postane zakon, tj. usvajanje u parlamentu. Da bi postao pravovaljani zakon, neophodno je da prođe i drugu etapu, koja je neophodna kao i prva etapa, tj. usvajanje od strane birača. Zakon će nastati samo ako birači budu dali svoj pristanak i samo od dana kada oni taj svoj pristanak budu dali. Na referendumu, za razliku od narodnog veta, građani učestvuju aktivno u stvaranju zakona. Oni su zakonodavac sa parlamentom.
Izvor: Duško Velkovski