Ultraljubičasta svetlost
Ultraljubičasto svetlo (UV svetlo, crno svetlo; engl. ultraviolet light (UV light, blacklight ili black light)) je lampa koja emituje ultraljubičasto zračenje u bliskom UV opsegu. Ultraljubičasta svetlost je deo EM spektra koji je po frekvenciji iznad spektra vidljive svetlosti a ispod rendgenskog zračenja. Područje ultraljubičastog spektra obuhvata talasne dužine od nekoliko nm (nanometara) do par stotina nm (nanometara) odnosno red frekvencija od 1014 Hz do 1017 Hz. Kao i kod ostalih delova spektra, oštre granice ne postoje. Zraci ultraljubičaste svetlosti su fotoni visoke energije.[1]
Drugi tipovi ultraljubičastih lampi emituju velike količine vidljive svetlosti zajedno sa ultraljubičastom. Crno svetlo se obično odnosi na lampe koje imaju tamno plavi optički filtar u staklu sijalice koji blokira najveći deo vidljive svetlosti, tako da lampa emituje uglavnom ultraljubičastu svetlost. Ultraljubičasta radijacija je nevidljiva, ali mali deo vidljive svetlosti prolazi kroz filtracioni materijal, sa talasnim dužinama i opsegu 400-410 nm, i posledica toga je ljubičasta boja lampe.[2][3][4] Vudovo staklo je tip filtracionog materijala koji se koristi za formiranje crnog svetla.
Ultraljubičasto svetlo se deli na tri podoblasti (UV-A, UV-B i UV-C) koje se razlikuju po frekvenciji, odnosno talasnoj dužini, a što posredno znači i po energiji (Plankova formula). Glavni (najveći) izvor tog zračenja u prirodi je Sunce.
| Naziv | talasna dužina
|
|---|---|
| UV-A | 315 - 400 nm |
| UV-B | 280 - 315 nm |
| UV-C | < 280 nm |
UV zraci su dosta visokih frekvencija, što znači, da imaju veliku energiju i zato potencijalno opasno deluju na žive ćelije celokupnog živog sveta, pa naravno i čoveka.[5] Srećom, veliki deo zračenja u atmosferi zaustavlja ozonski sloj, koji čini štit oko Zemlje.[6][7] Štetni efekat vidljiv je na moru, ako je koža duže vreme izložena Suncu, pa se koriste kreme koje imaju zaštitu za deo UV spektra. Što je veći faktor kreme, bolja je zaštita.
Takođe su na te zrake vrlo osetljive oči, zato se koriste sunčane naočare, naročito je izloženost veća na većim nadmorski visinama, gde je UV više izražen (brda, skijališta). Astronauti u svemiru nemaju zaštitu ozona kao ljudi na Zemlji, pa moraju obavezno nositi vizir.
Međutim, UV zraci imaju i pozitivno dejstvo zato što podstiču stvaranje D vitamina u čovekovoj koži, koji je značajan, pre svega za pravilno formiranje kostiju kod mladih naraštaja, ali i kod starijih osoba može ublažiti bolesti kao što su osteoporoza (nedostatak kalcijuma u kostima).
Vidi još UV indeks.
UV svetlo se danas koristi kao sterilizator, što znači da uništava bakterije (medicina, prehrambena industrija) i u naučne svrhe. U elektrotehnici koristi se za resetovanje čipova (obrisivi programabilni ROM - EPROM). UV žarulje ugrađene su u solarijume za veštačko sunčanje.
- ↑ Lakowicz, Joseph R. (2006). Principles of fluorescence spectroscopy. Springer. str. xxvi. ISBN 9780387312781. Pristupljeno 16. 4. 2011.
- ↑ „Soda Lime Glass Transmission Curve”. Arhivirano iz originala na datum 2011-03-19. Pristupljeno 2014-03-31.
- ↑ „B270-Superwite Glass Transmission Curve”.
- ↑ „Selected Float Glass Transmission Curve”.
- ↑ Hockberger, P. E. (2002). „A history of ultraviolet photobiology for humans, animals and microorganisms”. Photochem. Photobiol. 76 (6): 561-579. DOI:10.1562/0031-8655(2002)076<0561:AHOUPF>2.0.CO;2. PMID 12511035.
- ↑ The ozone layer protects humans from this. Lyman, T. (1914). „Victor Schumann”. Astrophysical Journal 38: 1-4. Bibcode 1914ApJ....39....1L. DOI:10.1086/142050.
- ↑ „Ozone layer”. Pristupljeno 23. 9. 2007.
