Нови Винодолски

Нови Винодолски
Нови Винодолски
	Нови Винодолски
	Координате: 45°08′Н 14°47′Е / 45.13°Н 14.78°Е
Држава	Хрватска
Жупанија	Приморско-горанска
Управа
• Градоначелник	Олег Бутковић
Становништво
• Укупно	5,282
Временска зона	УТЦ+1 (ЦЕТ)
• Љети (ДСТ)	УТЦ+2 (ЦЕСТ)
Поштански број	51250

Нови Винодолски је град у Хрватској, смјештен на обали Јадранског мора у Хрватском Приморју. Административно припада Приморско-горанској жупанији.

Географија

Нови Винодолски се смјестио на стрмом брежуљку, изнад ушћа Сухе Ричине, у југоисточном крају Винодолске долине. Насеље прати конфигурацију терена, а његова силуета доминира Винодолском долином. Нови Винодолски је удаљен само 30 километара од зрачне луке на отоку Крку и 180 километара од загребачке зрачне луке. Захваљујући близини главних аутопутева, локација је врло приступачна и возачима из цијеле Еуропе.

Како је смјештен у сјевернојадранској регији Кварнер и заштићен од отвореног мора отоком Крком, Нови Винодолски има најугоднију климу.

У том дијелу кварнерске обале љетне врућине ублажавају угодне и умирујуће зрачне купке. Морска прашина мијеша се с планинским повјетарцем који њежно силази са шумовитих стрмина Велике Капеле. Повијесно, Нови Винодолски је културно и политичко средиште бивше винодолске кнежије. То је "колијевка законодавства" Винодола и традиционално виноградарско подручје.

Удаљеност од градова:

Трст 122 км
Љубљана 170 км
Будимпешта 550 км
Мüнцхен 590 км
Беч 558 км
Загреб 180 км

Становништво

Управа

Хисторија

Прво спомињање Новога у писаном облику датира из године 1288. када се пише Винодолски закон. Франкопани су успјели угурати у закон да им се призна како су они призната највиша судска власт у Винодолу и над свим људима који наставају винодол (члан 75), те забранили одржавање опћинског вијећа ако није назочан човјек кнезева повјерења (члан 57). Нови је остао под Франкопанима до 1671. када је убијен посљедњи Франкопан. Нови је у средњем вијеку имао неколико тешких година и дана. 1496. године Нови је страдао од куге, а један од тежих дана је и 27.8. 1527. када су Турци запалили и опљачкали град. Исту је судбину град доживио 1598. године када су Млечани под заповједништвом адмирала Ивана Бемба опљачкали град и порушили тврђаву Лопсица. Још је више град страдао 29. коловоза 1615. када је посада града Новога ишла у помоћ Ускоцима за што су сазнали Млечани те напали слабо чуван град тога су дана Млечани побили старце, жене и дјецу.

Једна од најстаријих грађевина је столна црква св. Филипа и Јакова коју је посветио бискуп Кристофор 1498. а која је рестаурирна 1520. године. Матице крштених постоје од 1650. године, а матице вјенчаних од 1674. године. Од глагољичног писма остао је сачуван натпис на капелици св. Луције датиран 28. липња 1499. године. Мисал на глагољици из 15. стољеца те неколико часослова.

Новљани су имали доста неслагања са сусједима, Брибиром и Леденицама поготово што се тиче граница. С Брибиром оне су уређене 1309., а с Леденицама је било и неколико стварних окршаја од 1596. до 1686. године. Нити касније Нови није био поштеђен разарања, једно од већих догодило се 1750. када је град разрушио велики потрес, а само седам година касније велика бура нанијела је штету тако да је 1761. године донесене одлука о рушењу двију трећина грађевина како би се уштедило на поправцима. Тада се живјело у Новом 6 племићких обитељи, 11 слободњака, 63 обитељи кнапова и 130 кметовских обитељи. Као слободњаци спомињу се Микула Мудровциц, Иван Каргацин, Алберто Маријашевић, Грго Јеличић, Бруиц Петриновић, Антон и Петар Мариашевић, под истим презименима било је много обитељи али они су били кнапови или кметови. Од тога се времена задржала и данашња ношња.

До 1813. Нови је био под аустријском управом, а те је године доласком Наполеонове војске добио цивилну власт те је те године било дозвољено цивилно вјенчање у опћини које је годину дана касније укинуто повратком под аустријску власт. Те је године у Новом избројено 2160 душа, те 715 јутара винограда те 357 јутара ораница. Половица прихода добивала се од производње вина, а остала половица од ражи, сијена, пшенице, кукуруза, сирка, проса, крумпира управо тим редом. Тих се година умирало од глади јер без обзира на производњу она је била довољна тек за четвртину потреба, тако је године 1817. забиљежено 15 смртних случајева од глади, од лоше хигијене тада је умирало много дјеце. 1836. у Новом је умрло 130 људи од колере, а исто се поновило 1849. када је умрло 220 људи. 1848. стање је било тако лоше да царско намјесништво у Загребу предлаже јавне радове како би се запослило локално становништво и прекинуло дугогодишње гладовање. Тако се предлаже изградња цесте до Лукавица и моста преко Ричине која би могла у будућности пуно значити за Нови. Тада почиње напредак Новога.

Изградњом цесте према Огулину новљани се почињу бавити киријашењем, тако се и данас зна чути да су кирци, то јест пријевозом робе у унутрашњост, Лику, Горски котар и даље. Први поштански уред основао је Блаж Ферковић старији, те је ова обитељ наставила дуго година водити поштански уред. До 1867. у луку су упловљавали само једрењаци, да би 1867. пристао први пароброд под именом Хрват, с којим је Сењ одржавао дневну везу с Ријеком.

Пошто је некада град-тврђава био основа насеља врло је вјероватно град био назван Нови јер се налазио насупрот старога, али то је само једна од претпоставки. Друга говори да је постојало насеље Жупањић-град у Винодолској долини те премјештањем становника на ново мјесто ближе мору почињу ново насеље називати Новиград а касније Нови, Нови у Винодолу, Нови Винодол и на крају садашњи назив Нови Винодолски. Привилегијом из године 1225. хрватско-угарски краљ Андрија II. крчком кнезу Виду дарује жупе Винодол и Модруш. Нови власници имају управну и судску власт, убиру давања и имају право на експлоатацију људске радне снаге. Прије њихова доласка главну је ријеч имало опћинско вијеће, које су они одмах забранили. Међутим због превирања у народу одлучили су прилагодити старе опћинске законе на начин који је њима одговарао те тако настаје спис који је најважнији за данашњи Нови.

Обитељ Мрзљак подигла је 1878. прво дрвено купалиште у луци, такозвану брибирску риву која је била приватна и само једна у низу, а прво јавно купалиште изграђено је 1886. с осам кабина на пливаћим балванима. Три године касније гради се много познатије купалиште у ували Лишањ. Купање је било дозвољено мушкарцима када би вијорила црвена застава на купалишту, а женама када би била истакнута бијела застава. У то вријеме скоро је свака друга кућа имала свећеника, а и први Новљани крећу на даљње школовање у Загреб. Неколико учених људи на побуду Јосипа Мажуранића оснива читаоницу 1845., а школа постоји од 1793. године и била је само за дјечаке, први је учитељ вјероватно био Иван Крститељ Стризић из Брибира. Скоро стотину година касније и дјевојчице почињу похађати школу па се 1873. оснива дјевојачка школа с првом учитељицом Анком Веселy, тада су постојала само два разреда, од 1891. почиње четвероразредни сустав, а од 1921. почиње с радом V. разред, наредне VI. и све тако до 1924. када је употпуњена осмољетка. У исто вријеме почиње и велико исељавање новљана иако је вјероватно миграција било и прије поготово у вријеме напада Турака. Прво веће исељавање за које се зна је одлазак Новљана на градњу Суеског канала 1860. године, друга већа група отишла је 1880. преко Француске у Сјеверну Америку јер је претходних година трсна уш поништила највећи дио винограда који се више никад нису обновили. Највећа колонија Новљана била је око 1905. године у Ст. Лоуису гдје је живјело двадесетак обитељи. Новљани су радили као зидари, рудари, радници у мануфактурама те на трасирању жељезничких пруга у тим новим домовинама. Између првог и другог свјетског рата Нови је поново на рубу сиромаштва, иако се крајем 19. стољећа јављају прве назнаке туризма који тада није имао већег утјецаја на економско стање града. Тек послије другог свјетског рата и централним уређењем економског сустава почиње значајнији развој индустрије и спречавање емиграције. Први забиљежени број туриста датира из 1893. када је забиљежено 300-тињак туриста.

Туристичка ера Новог Винодолског почиње 1878. године када су на пјесковиту морском дну луке постављени први потпорњи плаже који су држали неколико дрвених платформи за купање. Убрзо су мјеста за купање изгађена и у оближњој драги Лишањ гдје је постављена и конструкција првог хотела те се Нови развио у привлачно љечилиште и купалиште за аустријске, мађарске и чешке госте.

Господарство

Славни људи

Један од повијесно значајних градјана града Новога је и Иван Мажуранић, први Хрватски "бан пучанин" и пјесник. Најзначајније дјело му је "Смрт Смаил-аге-Ченгића". Од првих стихова (Винодолски долче, да си здраво!) које пише као 16-годишњи ђак ријечке гимназије као поздрав своме завичају, до допуне Гундулићева “Османа”.

Академска сликарица Зденка Пеxидр-Срића, позната као "прва дама хрватског цртежа", рођена је у Новом, у обитељској кући, проборавивши у њој дио дјетињства и враћајући јој се увијек поново у љетним мјесецима. Овдје настају њене познате ведуте и пејзажи из Приморја, портрети новљанских жена у ношњама и новљанских сељака, као и цртежи јазавчара Тилла и папагаја Лора, обитељских љубимаца.

Споменици и знаменитости

У средњем вијеку овај је градић бранио прилаз долини. За франкопанске владавине почетком XIII. стољећа саграђен је каштел с квадратичним унутрашњим двориштем, појачан угаоним кулама. Око њега се развио Нови град опасан бедемима који је до данас сачувао средњовјековну структуру уских и кривудавих уличица и волти, малих тргова те вриједних амбијенталних цјелина и урбанистичких рјешења која још имају изворну концепцију и диспозицију. У повијесној језгри сачувани су бедеми дјеломично на сјеверној и јужној страни града. Улазна врата у град порушена су 1875. године. Од Франкопанског каштела, у којем је 1228. састављен Винодолски законик, остала је само знатно рестаурирана средњовјековна кула “Квадрац”.

На обали су остаци старог града Лопара (вјероватно римска тврђава), и црква Бл. Марије Дјевице на Оспу с рушевинама павлинског самостана из XV. стољећа. Цркву је подигао кнез Мартин Франкопан и имала је над вратима франкопански грб, сада узидан на прочељу каштела.

У XVI. стољећу млетачка блокада умртвљује Нови, заустављене су градње и закладе. Последњи франкопански дароватељ цркава био је кнез Вук Крсто Франкопан, а Фрањо Крсто Франкопан обнавља резиденцију у Каштелу у поводу женидбе с римском грофицом Јулијом Наро.

Након уроте 1671. грађевина пропада, посебно од потреса 1750. године. 1761. године двије трећине Каштела је срушено, а трећина је остала за стан каштелана. Кад се 1848. распало новљанско властелинство, Каштел је дошао у посјед опћине која га је поткрај XIX. стољећа преуредила у школу и сједиште администрације.

Под утврдом, у вртачи опасаној сухозидом, саграђена је 1716. на гробљу капела Св. Јурја. Гробље је интересантно по надгробним каменим плочама грађеним у традицији редуцираних стећака какве се не налазе у Винодолу.

Жупна црква Св. Филипа и Јакова вјеројатно је изграђена већ у XIV. стољећу. Једно вријеме је била столна црква. Промјеном статуса, цркви је продужено полигонално светиште 1520. у стилу касне готике, а у XVIII. стољећу је преграђена и дограђена с покрајним лађама, у барокном стилу.

У поду светишта је надгробна плоча с ликом модрушког бискупа Криштофера из 1499. а на првом бочном олтару дрвена готичка мадона из XV. стољећа. У XVII. стољећу црква је добила вриједне барокне, дрворезбарене клупе, а за главни олтар набављена је пала с ликовима светаца титулара. У црквеном су посједу два сребрна реликвијарија из XV. стољећа и илуминирани глагољски кодекси из XV. стољећа.

На почетку XX. ст. генерално се преграђује прочеље жупне цркве, руши звоник на улазу, а по пројекту архитекта Вилима Раусцхера уређује се прочеље у стилу хисторицизма и 1909. започиње градња данашњег звоника, који обрису града даје снажан вертикални нагл На Тргу Прецриква у Старом граду је кућа бискупа Ивана Крститеља Јежића, “Бискупија”, грађевина раширеног забата, симетрично рашчлањеног прочеља са скромним рељефним украсом и сунчаном уром на првом кату. Та грађевина даје посебан тон старом пучком тргу који је стољећима био средиштем црквеног живота у Новом Винодолском.

Из Новог Винодолског родом су браћа Мажуранић. Они су својим дјелима најпотпуније исказали тежње илираца и придонијели буђењу националне свијести Хрвата. Њихова је родољубна орјентација одраз завичајне компоненте утемељељене на снажној културној традицији Новог Винодолског.

Образовање

Док се у књизи "Повијест школства и педагогије у Хрватској" спомиње 1780. година као она када је основана Основна школа у Новом Винодолском, ипак је точније споменути да је то било 1786. године. У то доба у Грађанској Хрватској владало је мишљење да сељачка дјеца не морају стећи веће образовање, те да је за њих "плуг и мотика најбоља књига".

I прије је било школа, али тада су дјецу поучавали свећеници, разни редови - исусовци и павлини. У Новиграду, како се је у давнини називао Нови Винодолски, дјецу су поучавали павлини (1453-1786), који су имали свој самостан на данашњем мјесном гробљу до 1890. Самостан Павлина основао је кнез Мартин Франкопан, а укинуо га је Јосип II, син Марије Терезије 20.3. 1786. године зато што "је самостанска дисциплина попустила".

Име првог учитеља у школи није познато, а претпоставља се да је то био Иван Крститељ Стрижић из Брибира.

Због великог броја дјевојчица 1873. године отворила се Дјевојачка школа. Прва учитељица је била Анка Веселy. 1941. године школска зграда насилно је претворена у италијанску касарну, те се је преселила у зграду Домаћинске школе, гдје је и данас.

Виша пучка школа основана је 1920./21. године, 1947./48. г. основана је седмогодишња школа, а Законом о осмогодишњој школи 1952./53. г. школа је продужена за још једну годину.

Године 1959. основана је Централна основна школа у Новом Винодолском, која се састојала од ужег и ширег подручја.Уже подручје: дјеца из Новог Винодолског и Повила, шире подручје: Подручне школе: Батер, Брезе, Доњи Загон, Доње Крмпоте, Горње Крмпоте, Кленовица, Леденице и Триботињ (Радиње) . Ученици из удаљенијих мјеста похађали би Подручне школе, а затим би школовање обавезно завршавали у Централној Основној школи у Новом Винодолском.