НАТО

Организација Сјеверноатлантског споразума
Нортх Атлантиц Треатy Органисатион
Органисатион ду траитé де л'Атлантиqуе норд

НАТО-ова застава
НАТО-ове државе чланице
Сједиште	Бруxеллес, Белгија
Број чланица	31 Албанија Белгија Бугарска Црна Гора Чешка Данска Естонија Финска Француска Грчка Хрватска Исланд Италија Канада Латвија Литванија Луксембург Мађарска Македонија Низоземска Норвешка Њемачка Пољска Португал Румунија Сједињене Државе Словачка Словенија Шпанија Турска Уједињено Краљевство
Службени језици	енглески и француски
Главни тајник	Јенс Столтенберг
Датум оснутка	4. 4. 1949.
Службено мрежно место

Организација Сјеверноатлантског споразума, Сјеверноатлантски савез или Сјеверноатлантски пакт, познатији по акрониму НАТО (енглески: Нортх Атлантиц Треатy Органисатион, НАТО; француски: Органисатион ду траитé де л'Атлантиqуе норд, ОТАН) јест међународна организација војно-политичке природе, основана је 1949. потписивањем Сјеверноатлантског споразума (Wасхингтонски споразум) између дванаест држава тадашњег западног блока.

Кључна одредба у Сјеверноатлантском споразуму гласи:

Странке су сугласне да ће се оружани напад на једну или више њих у Еуропи или у Сјеверној Америци сматрати нападом на све њих.

Основа сјеверноатлантског пакта, који је по својој природи међународни уговор. Уговор признаје и подржава њихова појединачна права, као и њихове међународне обавезе у формалном складу с Повељом Уједињених народа. Обавезује сваку државу чланицу да судјелује у ризицима и одговорностима, успоставља сустав заједничког напада и обране те захтиијева од сваке од њих да не прихваћа никакве међународне обавезе које би могле бити у супротности с Уговором.

Политичко средиште Пакта и трајно сједиште Сјеверноатлантског вијећа јест у Бруxеллесу, у Белгији.

Повијест

Непосредно након окончања Другог свјетског рата Европа се нашла располовљена на два идеолошка блока – капиталистички и социјалистички под утјецајем Совјетског Савеза. I док се Москва 1945. и 1946. дјеломично суздржавала од отвореног политичког дјеловања, у државама у којима је имала утјецај, тијеком 1947., а посебно 1948., Иако Савеници немају намјеру повући се из окупираних дијелова Европе смета им што се совјетска војска нема намјеру повући па стварају хладноратовску пропаганду да Совјети имају намјеру кренути и даље као излику за оснивање војног пакта.

У ратом разрушеној Еуропи ширење комунистичке идеје могло се остварити на два начина. Први је био избијање спонтаних револуција незадовољних радничких маса, предвођених комунистичким и радничким партијама. Иако је било неколико покушаја, највећи је успјех остварен у Грчкој, гдје су грчки партизани, предвођени Комунистичком партијом ослободили своју земљу на што британске трупе (према подјели у Јалти) окупирају Пиреј и Атену те 1946. започиње грађански рат. Иако су британске и грчке десничарске снаге којима се касније придружују и трупе САД-а до краја 1949. поразиле и истјерали грчке партизане, било је очито како би се у осиромашеној Еуропи идеје комунизма лако могле проширити. На изборима у Италији 1947. побјеђује Комунистичка партија Италије па америчке тајне службе фалсифицирају изборе и постављају десничаре (демокршћане) на власт. Због тога је у српњу 1947. покренут План европске обнове, познатији као Марсхаллов план. У наредне ће четири године Сједињене Америчке Државе европским државама дати помоћ у вриједности око 13 милијарди америчких долара.

Други начин ширења социјализма био би знатно опаснији. Наиме, непосредно након окончања Другог свјетског рата, скоро све европске државе које нису биле под совјетским утјецајем, провеле су демобилизацију војних снага и отказале наруџбе оружја и војне опреме. С друге стране, Совјетски Савез, САД и Велика Британија нису извршио смањивање оружаних снага, већ их настављају јачати. Након што су учврстили окупације источноевропских држава, 24. липња 1948. СССР је започео блокаду западног Берлина окупираног од стране западних савезника. Био је то почетак највеће политичке кризе од окончања Другог свјетског рата и трајат ће све до 11. свибња 1949. Берлинска блокада с једне је стране убрзала стварање Савезне Републике Њемачке, а с друге, формирање великог ратничког савеза који ће Западну Европу штитити од наводне совјетске најезде.

Својеврстан почетак пакта био је Бриселски споразум којем су 17. ожујка на иницијативу V. Британије приступиле Белгија, Француска, Луксембург и Низоземска. Циљ је био развијање заједничких војних сустава и јачање међусобних веза како би се заједнички одупрле идеолошким, политичким и војним антикапиталистичким пријетњама тзв. националној сигурности. Сједиње Америчке Државе и Канада се намећу с циљем туторске улоге над Западном Европом стварањем новог војног пакта, утемељеног на заједничким обавезама и сигурносним јамствима Европе и Сјеверне Америке. Државе потписнице Бриселског споразума позвале су Данску, Исланд, Италију и Салазаров диктаторски режим у Португалу да се укључе у тај пакт. Дванаест држава с обје стране Атлантског оцеана 4. IV 1949. године у Wасхингтону су потписале Сјеверноатлантски уговор, успоставивши пакт како би се супротставиле социјалистичком дијелу свијета, те спречавале ширење социјализма на остали дио Европе. Тако је створен идеолошко ратни пакт назван Организација Сјеверноатлантског уговора (НАТО).

С временом се све више земаља ставља под пакт у циљу ширења и заштите капиталистичког поретка те очувања социјалног мира у својим државама. Тако се у НАТО пакт 1952. укључује Грчку и Турску, три године касније, 1955., и Савезну Републику Њемачку, а 1982. Шпањолску.

Не желећи своје оружане снаге, а прије свега нуклеарно оружје, ставити под надзор НАТО пакта, француски је предсједник Цхарлес де Гаулле у вељачи 1966. повукао Француску из заједничког заповједништва НАТО пакта, те од тада није судјеловала у акцијама планирања, обуке и вођења заједничких операција. Остала је тек у политичким структурама (Сјеверноатлантско вијеће). Био је одраз де Гауллеве жеље да се Француска ослободи доминације САД-а те тиме да има средишње мјесто у формирању европске политике, како се више никад не би поновила 1914. и 1939. година. Међутим, због промјена политичких односа у Европи када Нато остаје једини војни пакт, али и у свијету темељито друкчијих у односу на шездесете године прошлог стољећа, француски предсједник Ницолас Саркозy присиљен је да Француску врати и у војне структуре Пакта.

Проширење

Падом Берлинског зида НАТО се нашао пред новим изазовом. Престанком постојања Варшавског савеза (основаног као одговор на оснивање НАТО-пакта), а распао се и Совјетски Савез, требала би нестати потреба за НАТО пактом. У вријеме биполарне подијеле свијета улога и задаће НАТО-а покушавале су се повијесно оправдавати. Завршетком готово полустољетног непријатељства, објективни аналитичари сматрају како НАТО више не треба постојати те како би се трошкови улагања у наоружање могли знатно смањити. Многе државе чланице смањиле су финанцијска давања на наоружање, али убрзо се јасно показала сама суштина оснивања и постојања НАТО пакта.

На подручју бившег Совјетског Савеза избило је неколико регионалних сукоба који су углавном настали потицањем етничких нетрпељивости нових националистичких власти. Грађански ратови на тлу Југославије су знатно пореметили слику о Европи као простору мира и сурадње, а сијан је и страх од ширења тих сукоба. Тада су државе чланице Сјеверноатлантског савеза закључиле да је и даље потребно њихово дјеловање у циљу ширења Пакта у источну Европу.

Данас се смањила опасност од конвенционалног војног сукоба и масовне упорабе тешко наоружаних снага, али, појавили су се нови изазови који све чланице стављају пред нове дилеме на које треба пронаћи адекватан одговор.

Након пада социјализма и наставка Хладног рата, Сјеверноатлантски пакт се кроз пројект назива Партнерство за мир шири

на земље чланице некадашњег Варшавског уговора, на несврстане земље Југославије и неутралну Финску и то ултимативним увјетовањем да за улазак у ЕУ се треба најприје ставити под кишобран оружаног пакта, иако тада ни Финска ни Аустрија нису биле у НАТО-пакту. Тако су чланицама Пакта 1999. године постале Чешка, Мађарска и Пољска. Након прве три постсоцијалистичке придружнице под Пакт 2004. године долазе Бугарска, Румуњска, Словенија, Словачка те бивше земље Совјетског Савеза: Естонија, Литва и Латвија, а позивницу на самиту у Букурешту 2008. године упућене су Хрватској и Албанији, које су ушле већ сљедеће, 2009. године, док је Црна Гора ушла под Пакт 2017. године, а Сјеверна Македонија 2020. године.

Од 1999. године све врбоване државе чланство судјелују у Акционом плану за чланство који нуди практичне савјете и помоћ да се државе што боље припреме за улазак у Пакт.

Стратегија за двадесете године 21. стољећа

НАТО-ово вијеће мудраца донијело је 2020. стратегију дјеловања савеза у овом десетљећу, у чијем је фокусу, осим Русије, сад и Кина.

Војне операције

• НАТО-ова интервенција у Босни и Херцеговини,
• НАТО-ово бомбардирање СР Југославије,
• НАТО-ова мисија за обуку у Ираку,
• Операција Океански штит,
• НАТО-ова војна интервенција у Либији.

Државе чланице

НАТО-ово проширење

Данас Организација Сјеверноатлантског уговора има 30 држава чланица.

Државе оснивачице су дванаест држава које су 4. травња 1949. у Wасхингтону потписале Сјеверноатлантски уговор:

Белгија Канада Данска Француска Исланд Италија

Луксембург Низоземска Норвешка Португал Уједињено Краљевство Сједињене Америчке Државе

Савезу је накнадно приступило још седамнаест држава, у седам кругова проширења:

НАТО-ово проширење на европској карти

• Грчка (1952)
• Турска (1952)
• Њемачка (1955)
• Шпанија (1982)
• Чешка (1999)
• Пољска(1999)
• Мађарска (1999)
• Бугарска (29. 3. 2004)
• Естонија (29. 3. 2004)
• Латвија (29. 3. 2004)
• Литванија (29. 3. 2004)
• Румунија (29. 3. 2004)
• Словачка (29. 3. 2004)
• Словенија (29. 3. 2004)
• Хрватска (2009)
• Албанија (2009)
• Црна Гора (5. 6. 2017)
• Македонија (27. 3. 2020)
• Финска (4. 4. 2023)
• Шведска (7. 3. 2024)

Организацијска структура

Сјеверноатлантско вијеће, Одбор за обрамбено планирање и Скупина за нуклеарно планирање главне су институције за развој политике и доношење одлука. Одлуке које је донијело свако од тих тијела имају исту важност и представљају договорену политику земаља чланица, без обзира на разину на којој су донесене. Овим тијелима подчињени су специјализирани одбори.

Сјеверноатлантско вијеће

Састанак на врху Сјеверноатлантског вијећа НАТО-а 2002. у Прагу

Сјеверноатлантско вијеће (енг. Нортх Атлантиц Цоунцил, кратица НАЦ) једино је тијело НАТО-а које је формално успостављено Сјеверноатлантским уговором из којег црпи своје овласти (чланак 9. Уговора). Вијеће има политичке овласти и право доношења одлука које се тичу Савеза. Састоји од сталних представника свих држава чланица који се састају најмање једанпут тједно, а по потреби и у кратком року. Вијеће се такођер састоји и на вишим разинама које обухваћају шефове држава и влада, министре вањских послова, министре обране. Сједницама Вијећа предсједава Главни тајник НАТО-а (или његов замјеник).

Питања која се разматрају и одлуке које се доносе на састанцима Вијећа покривају аспекте дјелатности НАТО-а, и често се темеље на извјешћима и препорукама које припремају подчињена повјеренства. Исто тако, предмете расправе може предложити било који од националних представника или Главни тајник. Стални представници раде према напутцима својих влада.

Одлуке у Вијећу доносе се једногласно и то заједничким пристанком. Нема гласовања нити се одлуке доносе већином. На тај начин немогуће је донијети одлуку која ће обвезати државу која у њезином доношењу није судјеловала нити је на њу пристала. Свака држава чланица задржава потпуну сувереност и одговорност при доношењу својих одлука.

Припреме за рад Вијећа врше подчињени одбори; одбори одговорни за поједина подручја активности НАТО-а.

Одбор за обрамбено планирање

Одбор за обрамбено планирање (енг. Дефенце Планнинг Цоммиттее, кратица ДПЦ) састављен је од сталних представника, али се састаје и на разини министара обране најмање двапут годишње. У раду одбора судјелују све државе чланице. Одбором предсједава Главни тајник НАТО-а. Одбор је главно тијело за доношење одлука гледе питања планирања колективне обране и интегриране НАТО војне структуре те даје смјернице војним властима НАТО-а. Рад Одбора припрема већи број подређених одбора, међу којима је најважнији Одбор за обрамбену ревизију (енг. Дефенце Ревиеw Цоммиттее, кратица ДРЦ) који надзире поступак организације оружаних снага унутар НАТО-а и поручава друга питања везана уз здружену војну структуру.

Скупина за нуклеарно планирање

Скупина за нуклеарно планирање (енг. Нуцлеар Планнинг Гроуп, кратица НПГ) састоји се од министара обране држава чланица које судјелују у раду Одбора за обрамбено планирање. Унутар Скупине расправља се о посебним политичким питањима који се тичу нуклеарног наоружања. Скупином предсједава Главни тајник НАТО-а. Рад Скупине за нуклеарно планирање припрема Скупина особља НПГ (енг. НПГ Стафф Гроуп), састављена од чланова националних изасланстава држава које судјелују у НПГ, чланова Међународног војног особља и представника Стратешких заповједника. Скупина обавља рад у име Сталних представника НПГ-а. Скупина на високој разини (енг. Хигх Левел Гроуп, кратица ХЛГ) високо је савјетодавно тијело НПГ-а на подручју нуклеарне политике и планирања. Овом скупином предсједавају САД.

Цивилна организација и структуре

• Стални представници и национална изасланства
• Главни тајник
• Међународно особље

Војна организација и структуре

• Војни одбор
• Војно-заповједна структура
  • Савезничко заповједништво за операције
  • Савезничко заповједништво за трансформацију
• Међународно војно особље

Литература

• Томо Влашић: Шездесет година НАТО-а, Хрватски војник, број 235/2009
• Марио Галић: Како дјелује НАТО, Хрватски војник, број 235/2009
• Арт, Роберт Ј. (1998). „Цреатинг а Дисастер: НАТО'с Опен Доор Полицy”. Политицал Сциенце Qуартерлy 113 (3): 383–403. ЈСТОР 2658073. 
• Ауерсwалд, Давид П., анд Степхен M. Саидеман, едс. НАТО ин Афгханистан: Фигхтинг Тогетхер, Фигхтинг Алоне (Принцетон У.П., 2014)
• Бетхлехем, Даниел L.; Wеллер, Марц (1997). Тхе 'Yугослав' Црисис ин Интернатионал Лаw. Цамбридге Интернатионал Доцументс Сериес. 5. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-46304-1. 
• Цлауссон, M. I. (2006). НАТО: Статус, Релатионс, анд Децисион-Макинг. Нова Публисхерс. ИСБН 1-60021-098-8. 
• Цоллинс, Бриан Ј. (2011). НАТО: А Гуиде то тхе Иссуес. АБЦ-ЦЛИО. ИСБН 0-3133-5491-X. 
• Гартхофф, Раyмонд L. (1994). Дéтенте анд цонфронтатион: Америцан-Совиет релатионс фром Ниxон то Реаган. Броокингс Институтион Пресс. ИСБН 0-8157-3041-1. 
• Горбацхев, Микхаил (1996). Мемоирс. Лондон: Доубледаy. ИСБН 978-0-385-40668-0. 
• Исбy, Давид C.; Кампс Јр., Цхарлес (1985). Армиес оф НАТО'с Централ Фронт. Јане'с Информатион Гроуп. ИСБН 0-7106-0341-X. 
• Каплан, Лаwренце С. (2013). НАТО бефоре тхе Кореан Wар: Април 1949-Јуне 1950. Кент, ОХ: Кент Стате Университy Пресс.
• Каплан, Лаwренце С. (2004). НАТО Дивидед, НАТО Унитед: Тхе Еволутион оф ан Аллианце. Греенwоод Публисхинг Гроуп. ИСБН 0-2759-8006-5. 
• Натионал Дефенсе Университy (1997). Аллиед цомманд струцтурес ин тхе неw НАТО. ДИАНЕ Публисхинг. ИСБН 1-57906-033-1. 
• Њøлстад, Олав (2004). Тхе ласт децаде оф тхе Цолд Wар: фром цонфлицт есцалатион то цонфлицт трансформатион. 5. Псyцхологy Пресс. ИСБН 0-7146-8539-9. 
• Осгоод, Роберт Е. (1962). НАТО: Тхе Ентанглинг Аллианце. Университy оф Цхицаго Пресс. 
• Парк, Wиллиам (1986). Дефендинг тхе Wест: а хисторy оф НАТО. Wествиеw Пресс. ИСБН 0-8133-0408-3. 
• Реyнолдс, Давид (1994). Тхе Оригинс оф тхе Цолд Wар ин Еуропе: Интернатионал Перспецтивес. Yале Университy Пресс. ИСБН 0-300-10562-2. 
• Сцхоенбаум, Тхомас Ј. (1988). Wагинг Пеаце анд Wар: Деан Руск ин тхе Труман, Кеннедy, анд Јохнсон Yеарс. Анн Арбор, Мицхиган: Симон анд Сцхустер. ИСБН 0-671-60351-5. 
• ван дер Еyден, Тон (2003). Публиц манагемент оф социетy: редисцоверинг Френцх институтионал енгинееринг ин тхе Еуропеан цонтеxт. 1. ИОС Пресс. ИСБН 1-58603-291-7. 
• Wенгер, Андреас; Нуенлист, Цхристиан; Лоцхер, Анна (2007). Трансформинг НАТО ин тхе Цолд Wар: Цхалленгес беyонд детерренце ин тхе 1960с. Таyлор & Францис. ИСБН 0-415-39737-5. 
• Wиллбанкс, Јамес Х. (2004). Мацхине Гунс: Ан Иллустратед Хисторy оф Тхеир Импацт. АБЦ-ЦЛИО. ИСБН 1-8510-9480-6. 
• Зенко, Мицах (2010). Бетwеен Тхреатс анд Wар: У.С. Дисцрете Милитарy Оператионс ин тхе Пост-Цолд Wар Wорлд. Станфорд Университy Пресс. ИСБН 0-8047-7191-X. 
• Асмус, Роналд. А Литтле Wар тхат Схоок тхе Wорлд : Георгиа, Руссиа, анд тхе Футуре оф тхе Wест. НYУ (2010). ИСБН 978-0-230-61773-5
• Аус Политик унд Зеитгесцхицхте 15–16/2009: НАТО (Портабле Доцумент Формат; 2,5 МБ)
• Себастиан Брунс: Хераусфордерунген фüр НАТО-Маринен ин Зеитен дер Еуро- унд Wиртсцхафтскрисе. Киелер Аналyсен зур Сицхерхеитсполитик Нр. 32, Дезембер 2012 (ПДФ; 1,0 МБ).
• Маттхиас Блазек: Дие Гесцхицхте дер НАТО ин Фонтаинеблеау, ин: Ф-Флагге – Магазин фüр ден Фернмелдеринг е.V., 37. Јг., Нр. 3/2010, С. 49 фф.
• Андреас Буро унд Мартин Синге: Еxпансион унд Ескалатион: 60 Јахре НАТО. Ин: Блäттер фüр деутсцхе унд интернатионале Политик, Аусгабе 04/2009, С. 53–63
• Бастиан Гиегерицх: Дие НАТО (= Елементе дер Политик). Спрингер ВС, Wиесбаден 2012, ИСБН 978-3-531-18409-8.
• Цхриситан Греинер, Клаус А. Маиер, Хеинз Ребхан: Дие НАТО алс Милитäраллианз. Стратегие, Органисатион унд нуклеаре Контролле им Бüнднис. 1949 бис 1959 (= Ентстехунг унд Проблеме дес Атлантисцхен Бüндниссес. Банд 4). Им Ауфтраг дес Милитäргесцхицхтлицхен Форсцхунгсамтес хрсг. вон Бруно Тхоß, Олденбоург, Мüнцхен 2003, ИСБН 3-486-56757-8.
• Гунтер Хаусер: Дие Нато – Трансформатион, Ауфгабен, Зиеле. Франкфурт ам Маин 2008, Петер Ланг, ИСБН 978-3-631-57367-9
• Wинфриед Хеинеманн: Вом Зусамменwацхсен дес Бüндниссес. Дие Функтионсwеисе дер НАТО ин аусгеwäхлтен Крисенфäллен 1951–1956 (= Ентстехунг унд Проблеме дес Атлантисцхен Бüндниссес. Банд 1). Олденбоург, Мüнцхен 1998, ИСБН 3-486-56368-8.
• Марy Анн Хеисс, С. Вицтор Папацосма (Хрсг.): НАТО анд тхе Wарсаw Пацт – Интраблоц Цонфлицтс. Кент Стате Университy Пресс, Кент 2008, ИСБН 978-0-87338-936-5
• Улрицх Б. Кеилманн: Дие НАТО-Инфраструктур унтер бесондерер Берüцксицхтигунг дер Сцхиедсинстанз (Боард оф Арбитратион). Јоханнес Гутенберг-Университäт Маинз: Диссертатион 1997
• Хеинз Магенхеимер: Дие Вертеидигунг Wестеуропас. Доктрин, Крäфтестанд, Еинсатзплан. Еине Бестандсауфнахме аус Сицхт дер НАТО (= Реихе Бернард & Граефе актуелл, Банд 42). Бернард & Граефе Верлаг, Кобленз 1986, ИСБН 3-7637-5345-1.
• Клаус А. Маиер, Норберт Wиггерсхаус (Хрсг.): Дас Нордатлантисцхе Бüнднис 1949–1956 (= Беитрäге зур Милитäргесцхицхте. Банд 37). Им Ауфтраг дес Милитäргесцхицхтлицхен Форсцхунгсамтес, Олденбоург, Мüнцхен 1993, ИСБН 3-486-55967-2.
• Инна Мелнyковска унд Раинер Сцхwеицкерт: Дие НАТО унд дие Украине. Ин: Остеуропа. 9/2009, С. 49 фф.
• Хеико Реитер: Дие неуе Сицхерхеитсарцхитектур дер НАТО. Вом Вертеидигунгсбüнднис зур Интерессенгемеинсцхафт. Ин: Критисцхе Јустиз 2007, С. 124–143
• Лотхар Сцхрöтер: Дие НАТО им Калтен Криег. Дие Гесцхицхте дес Нордатлантикпактес бис зур Ауфлöсунг дес Wарсцхауер Вертрагес. Каи Хомилиус Верлаг, Берлин 2009;
  • Банд I. 1949–1975. Еине Цхроник, ИСБН 978-3-89706-914-5,
  • Банд II. 1976–1991. Еине Цхроник, ИСБН 978-3-89706-915-2.
• Сасцха Тхамм: Институтионелле Реактионен дер НАТО ауф дие Крисен дес Бüндниссес. Вон дер Грüндунг бис зум НАТО-Доппелбесцхлусс. Дер Андере Верлаг, Оснабрüцк 2002.
• Јоханнес Варwицк, Wицхард Wоyке (Хрсг.): Дие Зукунфт дер НАТО. Трансатлантисцхе Сицхерхеит им Wандел. 2. Ауфлаге, Леске + Будрицх, Опладен 2000, ИСБН 3-8100-2905-X.
• Јоханнес Варwицк (Хрсг.): Дие Безиехунген зwисцхен НАТО унд ЕУ. Партнерсцхафт, Конкурренз, Ривалитäт? Барбара Будрицх, Леверкусен 2005, ИСБН 3-938094-10-9.
• Андреас Wенгер, Цхристиан Нуенлист, Анна Лоцхер (Хрсг.): Трансформинг НАТО ин тхе Цолд Wар – Цхалленгес беyонд детерренце ин тхе 1960’с. Роутледге, Лондон 2007, ИСБН 978-0-415-39737-7
• Норберт Wиггерсхаус, Wинфриед Хеинеманн (Хрсг.): Натионале Ауßен- унд Бüнднисполитик дер НАТО-Митглиедстаатен (= Ентстехунг унд Проблеме дес Атлантисцхен Бüндниссес. Банд 2). Олденбоург, Мüнцхен 2000, ИСБН 3-486-56489-7.

Вањске везе

НАТО на Wикимедијиној остави

• Званична/службена интернет презентација
• Басиц НАТО Доцументс
• Тхе схорт филм Биг Пицтуре: Wхy НАТО? ис аваилабле фор фрее доwнлоад ат тхе Интернет Арцхиве [море]
• Тхе схорт филм Биг Пицтуре: НАТО Манеуверс ис аваилабле фор фрее доwнлоад ат тхе Интернет Арцхиве [море]
• НАТО-Хомепаге (енглисцх)
• НАТО Парлиаментарy Ассемблy (енглисцх)
• НАТО-Хандбуцх (ПДФ; 1,6 МБ)
• Стäндиге Вертретунг дер Бундесрепублик Деутсцхланд беи дер Нордатлантикпакт-Органисатион Брüссел: Дие НАТО Архивирано 2014-03-14 на Wаyбацк Мацхине-у
• Дас Аусwäртиге Амт дер Бундесрепублик Деутсцхланд мит Грундсатзинформатионен
• 60 Јахре НАТО ауф дем Информатионспортал зур политисцхен Билдунг
• Алијанса напушта Европу и постаје планетарна („Данас“, 29. март 2008.)
• Како ће Мадлен Олбрајт применити концепцију Збигњева Бжежинског („Данас“, 19. фебруар 2010.)