Лоуисе Éлисабетх Вигéе Ле Брун

Лоуисе Éлисабетх Вигéе Ле Брун
Лоуисе Éлисабетх Вигéе Ле Брун
рококо, неокласицизам
	Аутопортрет са сламнатим шеширом, 1782.
Биографске информације
Рођење	16. травња 1755.; Париз, Француска
Смрт	30. ожујка 1842.; Париз, Француска
Националност	Францускиња
Опус
Поље	сликарство
Знаменита дјела
	Портрет Марије Антоанете
Потпис

Лоуисе Éлисабетх Вигéе Ле Брун (16. травња 1755. – 30. ожујка 1842.) француска је сликарица и најпознатија сликарица осамнаестог стољећа. Њен стил углавном је сматран рококоом, но показала је интереса и за неокласицистичко сликарство. Унаточ томе, Вигéе Ле Брун се не може сматрати неокласицистицом пошто је, између осталих, портрет Марије Антоанете по избору боје и стила искључиво сликан у рококоу.

Биографија

Рођена у Паризу 16. травња 1755. године, Марие Éлисабетх Лоуисе Вигéе кћер је портретиста Лоуиса Вигéеа од којег је и научила технике сликарства. Мајка јој је била фризерка.^[1] Послана је живјети с рођацима у Éпернон до доби од шест година када је отишла у самостан гдје је остала пет година. Њен отац је умро када је имала 12 година од инфекције након операције уклањања рибље кости која је запела у његову грлу. Године 1768., њена се мајка удала за имућног драгуљара, Јацqуес-Францоиса Ле Сèвреа, те се обитељ преселила у руе Саинт-Хонорé близу Палаис-Роyала. Касније ју је имућна насљедница, Лоуисе Марие Адéлаïде де Боурбон, жена Лоуис-Пхилиппеа II., војводе од Орлéанса, узела под своју заштиту. Током тог периода, Лоуисе Éлисабетх је учила кроз савјете Габриела Франçоиса Доyене, Јеан-Баптистеа Греузеа, Јосепха Вернета и других великана тог доба.

Дошавши у рано тинејџерство, Éлисабетх је већ професионално сликала портрете. Након што јој је студио заплијењен, за практицирање без дозволе, пријавила се у Ацадéмие де Саинт Луц, која је невољко изложила њене радове. 25. листопада 1783. службено је постала чланом Ацадéмие.

Марија Антоанета

*Портрет Марије Антоанете*, 1783. Сликала Лоуисе Éлисабетх Вигéе Ле Брун.

7. коловоза 1775. удала се за Јеан-Баптисте-Пиерреа Ле Бруна, сликара и препродавача умјетнина (његов је ујак Цхарлес Ле Брун, први равнатељ француске Академије за вријеме Луја XIV.) Вигéе Ле Брун сликала је портрете многих угледника тог доба и док је њена каријера цвала, позвана је у Версајску палачу осликати Марију Антоанету. Краљица је била толико задовољна њеним радом да је Вигéе Ле Брун насликала више од тридесет портрета краљице и њене обитељи, због чега је често сматрана службеном портретистицом Марије Антоанете. I док је такво сматрање било од користи током владавине Бурбонаца, касније је постало проблематично.

12. вељаче 1780., Вигéе Ле Брун родила је кћерку, Јеанне Јулие Лоуисе, коју је звала "Јулие".

Године 1781., Лоуисе Éлисабетх и њен супруг путовали су Фландријом и Низоземском гдје је, инспирирана након проматрања радова фламанских сликара, одлучила испробати нову технику. Тамо је сликала портрете племства, између осталих и Принца од Нассауа.

31. ожујка 1783., Вигéе Ле Брун примљена је у француску Ацадéмие Роyале де Пеинтуре ет де Сцулптуре. Истог је дана примљена и Адéлаïде Лабилле-Гуиард. Приступању Вигéе Ле Брун штетило је што јој је муж био препродавач умјетнина, али коначно је одлучила наредба Луја XVI. који је попустио под притиском своје супруге, Марије Антоанете, која се залагала за своју сликарицу.

Године 1789., као краљевски сликар Марије Антоанете наслиједио ју је Алеxандер Куцхарскy.

Француска револуција

Након ухићења краљевске обитељи за вријеме Француске револуције, Вигéе Ле Брун и њена кћер напустиле су Француску. Лоуисе Éлисабетх је живјела и радила у Италији, Аустрији и Русији неколико година, гдје се њено искуство пословања с аристократском клијентелом показало изнимно корисно. У Риму су њена дјела наишла на велику подршку критичара те је позвана у римску Академију Светог Луке.

У Русији је примљена од стране племства те је насликала бројне аристократе укључујући чланове обитељи Катарине Велике. Иако је њена француска истанчаност нашироко хваљена, постојале су неке културалне разлике око тога што се сматрало прихватљивим. Катарина није испрва била задовољна Вигéе Ле Бруниним портретом својих унука, Елене и Алеxандре Павловне, због количине голе коже коју је хаљина кратких рукава откривала. Како би задовољила царицу, Вигéе Ле Брун је додала рукаве давши дјелу карактеристичан дојам. Та се тактика показала учинковитом код задовољавања Катаринине воље, па је царица пристала да је Вигéе Ле Брун наслика (иако је Катарина умрла од можданог удара прије него што је дјело започето).^[2]

За боравка у Ст. Петерсбургу Вигéе Ле Брун је постала чланицом Ацадемy оф Фине Артс оф Саинт Петерсбург. На жалост Лоуисе Éлисабетх, њена кћер Јулие удала се за руског племића.^[1]

Након упорних покушаја њеног бившег супруга и осталих чланова обитељи да се њено име уклони с пописа анти-револуционаристичких емиграната, Вигéе Ле Брун напокон се вратила у Француску за владавине цара Наполеона I. Иако више није била означена као емигрант, њен однос с новим државним режимом никад није био посве хармоничан, што се могло и очекивати с обзиром да је била снажан ројалист и бивша портретистица Марије Антоанете.

Углавном на захтјев еуропске éлите, посјетила је Енглеску на почетку деветнаестог стољећа и насликала портрете неколико британских угледника укључујући и онај Лорда Бyрона. Године 1807. отпутовала је у Швицарску гдје је проглашена почасном чланицом женевске Социéтé поур л'Аванцемент дес Беауx-Артс.

Своје је мемоаре, који пружају занимљиву перспективу на изучавање умјетника на крају периода доминираног краљевским академијама, објавила 1835. и 1837. године. Њен портрет неокласицистичког сликара, Хуберта Роберта, је у Паризу у Музеју Лоувре.

I даље врло активна сликарица чак и у педесетима, купила је кућу у Лоувециеннесу, Îле-де-Франце, и живјела ондје док пруска војска није заплијенила кућу за вријеме рата 1814-те. Остала је у Паризу до своје смрти 30. ожујка 1842. када је њено тијело пренесено и покопано на гробљу у Лоувециеннесу у близини њеног дома.

На њеном надгробном споменику написано је: "Ици, енфин, је репосе…" (Овдје, напокон, почивам…).

Вигéе Ле Брун је оставила насљедство од 660 портрета и 200 пејзажа. Осим у приватним колекцијама, њени се радови могу пронаћи у већим музејима попут Ермитажа, Лондонске националне галерије, у Еуропи и у Сједињеним Америчким Државама.

Извори

↑ ^1,0 ^1,1 ЦyберПатхwаyс Арт Wорлд
↑ Елисабетх Вигéе Ле Брун: Тхе Одyссеy оф ан Артист ин ан Аге оф Револутион/Гита Маy

Ле Брун, Соувенирс, Парис, 1835–1837
Талијанска wикипедија
ЦyберПатхwаyс Арт Wорлд

Додатна литература

Ангелица Гоодден, Тхе Сwеетнесс оф Лифе: А Биограпхy оф Елисабетх Лоуисе Вигéе Ле Брун, Андре Деутсцх Лимитед, Лондон, 1997
Гита Маy, Елисабетх Вигéе Ле Брун: Тхе Одyссеy оф ан Артист ин ан Аге оф Револутион, Yале Университy Пресс, Неw Хавен, 2005 ИСБН 978-0-300-10872-9
Алберто Маццхи, Ирене Паренти, питтрице е поетесса фиорентина виссута нелла сецонда метà дел XVIII сецоло: атто уницо театрале фра реалтà е ипотеси/ префазионе ди Ангела Соłтyс, Аетас, Рома 2006 (Ноте).

Вањске везе

[CyberPathways_Art_World-1] 1,0 ^1,1 ЦyберПатхwаyс Арт Wорлд

[2] Елисабетх Вигéе Ле Брун: Тхе Одyссеy оф ан Артист ин ан Аге оф Револутион/Гита Маy

[1]

[2]