Људска права

Појам људских права односи се на концепт који се базира на идеји да људска бића имају универзална природна права, или статус, независно од правне јурисдикције или других одређујућих фактора као што су етницитет, држављанство и спол.

Концепт људских права има свој корен у западној школи природног права, која се развила под утицајем просвјетитељских филозофа 18. века. Једну од својих првих практичних примена је стекао након француске револуције у Декларацији о правима човјека и грађанина.

Након тога је концепт људских права постепено усвајан од различитих појединаца, идеологија, организација и држава, да би с временом добио универзално значење кодифицирано у Општој декларацији УН о правима човека из 1948. године.

Хисторија

Од почетака до краја антике

Део Хамурабијевог законика

Током хисторије идеја о постојању основних људских права се појавила пре готово 4.000 година током владавине бабилонског краља Хаммурабија у 18 веку пре нове ере. Овај ратоборни краљ који ће током 42 године своје владавине успешним ратовима проширити своје краљевство ће у хисторији остати познат пре свега по Хамурабијевом законику којим су регулирани сви закони у његовом краљевству. Иако је тај законик имао своје претходнике на подручју Мезопотамије као што је на пример био Урукагин законик који наводно говори о слободи и једнакости он је најбоље сачуван примерак тог доба па од њега почиње службена хисторија људских права. Добро сачувани примјерци Хамурабијевог законика осим казни за разна протузаконита дјела говоре и о питањима женских права, мушких права, дјечјих права и права робова што га чини јединственим сачуваним закоником свог доба.

Киров цилиндар из 539. пне.

Хамурабијев законик ће се користити вековима након што је први пут издан у 18 веку, али временом ће ипак пасти у заборав након чега се морало чекати на законик Кира Великог оснивача Ахеменидске Перзијске Монархије. Сачувани примерак његовог законика ће бити познат под именом Киров цилиндар који велики краљ издаје 539 пре нове ере поводом освајања Бабилона. У њему он гарантира вјерска права и право на повратак у своје домове особа заточених у Бабилону од стране сада поражене државе. Киров цилиндар ће у 20 веку постати предмет бројних контровези при чему се она основна тиче питања да ли се он бави људским правима или не. Неки експерти и установе га данас сматрају првим службеним документом о људским правима док се одређени еминентни хисторичари ахеменидског периода противе таквој интерпретацији . Без обзира на контроверзу његова копија се данас налази у сједишту Уједињених Народа као симбол безвременских људских права.

Готово у исто време када настаје Киров цилиндар у Кини живи и ради на Конфуције на чијим идејама настаје Конфуцијанизам. Темељ тог етичког и филозофског система који ће завладати Кином, Корејом, Јапаном и Вијетнамом ће бити хуманизам . Златно правило конфуцијанизма гласи:"Не чини другима што не желиш да други учине теби",а од особа се очекује да поступају хумано и алтруистички према другим члановима заједнице у којој живи. По конфуцијанизму чак су и владари дужни држати се правила хуманизма, а они који то не чине губе право на владавину.

Двојезични Ашокин едикт у камену који говори како је Ашока зауставио убијања људи

Након Блиског Истока и Кине следећу значајну страницу у хисторији људских права је исписала Индија чији влада Ашока у трећем веку пре нове ере врши револуционарне промене. У својим едиктима написаним између 269 и 231 пне Ашока се бави правима становника, затвореника и животиња. По питању затвореника осуђених на смрт Ашока је наредио тродевну одгоду извршавања смртне казне како би осуђеник могао поднијети жалбу на пресуду што је у то доба био револуционарни концепт као и онај социјалним правима обичних становника. По Ашокином концепту социјалних права у свим деловима његове државе су се морали налазити лекови за лечење становника (и животиња). У случају ако на неком подручју није било могуће правити лекове због недостатка матирјала за њих држава се обавезала да набави лекове за то подручје како би сви имали могућност за лечење. Тај Ашокин едикт представља први хисторијски законик који спомиње право на лечење, што је друга револуционарна промена која се налази у њему тако да на крају питање религије постаје готово неважно у обзиру на раније споменута правила без обзира што оно говори да све религије имају иста права јер говоре о истим позитивним вредностима .

У Европи одлучујућу улогу у развоју закона и поводом тога људских права ће одиграти Римска Република и потом Римско Царство. Прво ће се на хисторијској сцени појавити Закони дванаест таблица и потом природне законе који ће регулирати права и дужности становника римске државе.. Као што је Римско Царство законима уредило питање права становника оно је као прво у хисторији донијело законе којима су се штитила и одређена људска права робова. Први је то учинио цар Клаудије који доноси одлуку да роб напуштен од господара постаје слободан човјек, на што се убрзо надовезао његов насљедник Нерон с законом да роб може дигнути тужбу против свог господара на суду. Врхунац права робова је наступио практички 100 година касније када Марко Аурелије доноси одлуку да се господарима који убију свог роба суди за убојство .

Средњи вијек и после

Цорпус иурис цивилис

Пад Западног Римског Царства у 5 веком и потом преживљавање само остатака Источног у 7 веку је само убрзало пропадање људских права на Медитерану које се почело догађати већ од половице 3 века. Како су у Европи пропала сва до тада стечена људска права њихов барјак преузима новостворена муслиманска религија чији заговорници заузимају у 7 веку целу Муслиманска освајања|афричку обалу медитерана, блиски и средњи исток]], а потом почетком 8 века и Хиспанију. Мединским уставом којег ће донијети пророк Мухамед 622 или 623 године бити ће регулирана права и обвезе свих становника муслиманске државе. Тај устав гарантира религиозне слободе, права жена, стварање судског система за сређивање проблема и много другог. Посебна занимљивост Мухамедових закона се нашла у чињеница да су они поред осталог дали ратним заробљеницима права тако да их на примјер онај у којем су заробљеништву мора хранити,а робови су такођер добили одређена права као људска бића. Како би се та људска права ставила у контекст свог времена довољно је нагласити да је то у европи време када рјеч потомка англосаксонских освајача на суду вреди као рјеч два потомка романобритански старосједиоца.

Магна цхарта либертатум

Из тренутачне западноевропске перспективе следећи корак у развоју људских права се догодио у Великој Британији 1215. године када је тамошњи енглески краљ Иван Без Земље под притиском побуњених феудалаца морао потписати Магну Царту којом су ограничене краљеве моћи. Чланак 29 Магна царте који се данас сматра најважнијим за ову перспективу развоја људски права говори да нити један слободни човјек неће бити затворен или прогнан без законитог суђења. Током практички истог времена то јест 7 година касније Краљевина Угарска доноси прву златну булу која само регулира однос и права краља с једне, племића с друге стране. Практички једина још европска држава која је имала законом регулирана права и обавезе су били још увијек преживјели остаци Источног Римског Царства које је наставило непрекинути римску правну традицију и на основу чега ће Србија у 14 веку донести Душанов законик.

Душанов законик. Призренски препис из 15. века

Док је у Европи током 15 века дошло до почетка формирања каквог таквог правног система који је покушавао регулирати права и дужност становника далеко од тога да би им дао равноправност у америчким колонијама тамошњи домороци нису имали баш никаква права. Како би се то променило Кастиља је донијела Бургошке законе 27.12.1512. године којима је покушала регулирати права америчким домородаца. Тим законима држава је регулирала тамошња искориштавања Индијанаца, али је регулирала да они морају добити плаћу за свој рад, храну и кров над главом . Ти закони ће на жалост Индијанаца остати само мртво слово на папиру.

Оригинални документ Варшавске конфедерације

Временски следећи закони који се баве правима становника ће бити они Државне заједнице Пољске и Литве имена Варшавска конфедерација. Ова државна заједница која се у то доба простирала од Балтичког па готово до Црног мора је унутар свог територија имала припаднике свих хришћанских религија. Како би се спријечило кршење ичијих религиозних права и без обзира на противљење римокатоличке цркве Државна заједница Пољске и Литве је донела 28.1.1573. године документ познат под именом Варшавска конфедерација којим се свима гарантирају религиозне слободе. За разлику од других сличних закона европских и муслиманских држава овај ће остати на снази без обзира на промене владара све до пропасти државе 1795. године због чега се он данас налази на УНЕСЦО листи .

Настанак модерне идеје о људским правима

Јохн Лоцке чији радови ће бити инспирација за америчку револуцију

Током 17 и 18 века на подручју западне Европе почиње да се филозофима по први пут јавља идеја о природним правима свих људи. У прво доба центар тих филозофских размишљања су били Низоземска и Енглеска гдје живе Хуго Гротиус, Тхомас Хоббес и Јохн Лоцке. Холанђанин Гротиус се у свом животу борио за постављање државе изнад цркве и постојање слободе религије пошто се држава не би смјела мјешати у вјерска размишљања својих становника . Због борбе за тако размишљање он ће бити затворен, а његов надређени погубљен, али осим што је тако отворио пут другима он је својом књигом Де јуре белли ац пацис поставио темеље интернационалног закона по питању легалног статуса рата . Енглез Тхомас Хоббес који долази касније ће у својим радовима с једне стране подржавати краљевски абсолутизам,а с друге стране ће се бавити правима појединца, природним законима по којима су сви људи рођени једнаки и теоријом социјалног уговора између свих чланова људске заједнице без обзира на њихов положај у друштву. Због свог рада Хоббес ће бити сматран једним од очева модерне политичке филозофије ,а његов рад ће бити настављен од филозофа Јохн Лоцкеа који ће у свом дијелу Двије расправе о влади из 1689. године додатно разрадити Хоббесов концепт социјалног уговора и разрађену теорију природних права. По Лоцкеу људи су рођени слободни и једнаки, а да нема друштва они не би имали обавезе једни према другоме. Други дио Лоцкеове важности за развој идеје о људским правима је његов позив на вјерску толеранцију као и идеја да становници сами бирају своју владу. Те његове идеје у Европи ће даље разрађивати Волтаире (1694. - 1778.), Јеан-Јацqуес Роуссеау (1712. - 1778.) и Иммануел Кант (1724. - 1804.),а она додатна да је обавеза становника покренути револуцију када су њихова права угрожена од владе ће га учинити додатно популарним током америчке револуције (1776).

На почетку америчке револуције бити ће 4.7.1776. године донесена Америчка декларација о независности која ће се директно позивати на Лоцкеов рад,а друга тврдња у декларацији која гласи:"Сви људи су рођени једнаки пошто их је Створитељ подарио неупитним правима међу које спадају она на живот, слободу и право на срећу" ће бити у западним државама често цитирана као модерни почетак људских права. Осим овог из западне перспективе важног догађаја у развоју људских права ту се нашла и француска декларација о правима човјека која је усвојена 26.8.1789. то јест након почетка француске револуције. Та француска декларацији из 1789, која ће бити додатно проширена 1793. почиње првим чланком који каже:"Људи се рађају и живе слободно и једнаки у правима. Друштвене разлике могу постојати само као опће вриједности" док четврти чланак наставља у сличном стилу:"Сви грађани, су једнаки у очима закона, имају исти приступ јавним положајима, мјестима и служби, у складу са њиховим могућностима, без обзира на разлике сем у врлинама и надарености".

Декларација о правима човјека и грађанина из 1789. године (Француска)

То позивање на људска права која су једнака за све становнике се крајем 18 вијека када настају ове декларације ипак није односила на баш све то јест робови су били из њих изузети. То ће се укидањем робовласничких система промјенити током 19 века када се по први пут почиње користити појам људска права. Другу половицу 19 вијека по питању људских права обиљежава опће прихваћање разних њихових облика у Европи, САД-у и Канади док ће с друге стране од њих најћешће бити изузете прекоморске европске колоније. Најгори јавно знани примјер тамошњих кршења људских права ће постати Слободна Држава Конго у којој ће злочини против тамошњег становништва толико ужаснути Европу и САД да ће та такозвана држава бити одузета белгијском краљу 1908. године.

Како у 19 вијеку долази до проширења идеје о људским правима, тако су се појавили и Европи и Америци појавили покрети који се залажу за једнака права мушкараца и жена као и онај о осмочасовном радном дану. Први покрет барем де јуре остварује свој циљ када жене добивају право гласа од којега су до тада биле изузете,а други дио се почиње остваривати четри дана након октобарске револуције када новостворена Совјетска Русија на свом територију уводи осмочасни радни дан за све раднике након чега га почињу уводити и друге државе које су до тада имале то правило у најбољем случају само за посебне групе радника од чега је најдаље до 1917. био дошао Нови Зеланд који је разним споразумима био обухватио готово све раднике

Садашњост

Повеља Уједињених народа

По завршетку Другог светског рата државе победнице ужаснуте злочинима почињеним од стране Нацистичке Немачке и Јапанског Царства су донијеле одлуку о оснивању Уједињених Народа у чијој повељи ће бити одређена и људска права. У складу с тим закључком чланци 55 и 56 Повеље УН-а која је донесена 1945. године говоре сљедеће:

• Чланак 55а:Уједињени Народи ће радити на промоцији вишег животног стандарда, пуне запослености и увјета за економски и социјални развој друштва.
• Чланак 55б:Уједињени Народи ће промовирати рјешења за међународне економске, социјалне, здравствене и повезане проблеме
• Чланак 55ц:Уједињени Народи ће промовирати међународну културну и едукативну сурадњу.
• Чланак 55д:Уједињени Народи ће промовирати универзално поштивање људских права и основних слобода за све без обзира на расу, вјеру, језик или спол.
• Чланак 56:Све чланице Уједињених Народа се обавезују радити појединачно или заједно на испуњавању циљева из чланка 55 Повеље Уједињених народа.

Ова дефиниција иако је непотпуна у пуно погледа представља једину међународну опће прихваћену дефиницију људских права то јест дужности држава у заштити и промоцији права становништва .

Универзална декларација о људским правима

Елеанор Роосевелт с универзалном декларацијом о људским правима чији је била главни спонзор

Годину дана након доношења Повеље Уједињених народа почео је рад на Универзалној декларацији о људским правима која ће бити изгласана 10.12.1948. године.

Декларација ће имати свеукупно 27 чланова подијељених на различите тематике тако да прва два представљају увод који се позива на принципе слободе, једнакости и братства. Чланови од 3. до 6. се баве правима појединаца и забраном робовања, они 6-11 с основним људским правима, 12-17 се баве правима појединаца у друштву, 18-21 се баве с вјерским, јавним и политичким слободама док се посљедњи чланови баве социјалним, економским и културним правима.

Нити једна држава није 1948. године гласала против овакве декларације о људским правима, али политички проблеми које је она створила су постали очити. За декларацију су гласале проамеричке државе док су суздржане при гласању биле просовјетске државе и Саудијска Арабија као једина стварно независна муслиманска држава и истовремено заштитница муслиманских светих места Меке и Медине.

Без обзира на то неслагање међу државама Универзална декларација о људским правима ће постати некакав идеал којем државе теже,а њој ће 1966. године још бити додани међународни договор о цивилним и политичким правима као и договор о економским, социјалним и културним правима који ће ступити на снагу 1976. године с тим да ће Кина, Саудијска Арабија, Куба и још пар мањих држава одбити потписати ковенант о цивилним и политичким правима, док ће САД, Саудијска Арабија и још пар мањих држава одбити онај о економским, културним и социјалним правима.

Према Универзалној декларацији о правима човека, фундаментална људска права се крше када, између осталог:

• су одређена раса, вероисповест или група лишени признања субјективитета (Чланови 2. и 6.)
• се мушкарци и жене не третирају као једнаки (Члан 2.)
• се различите расне или религиозне групе не третирају као једнаке (Члан 2.)
• су угрожени живот, слобода или безбедност личности (Члан 3.)
• су особе изложене продаји и употребљаване као робови (Члан 4.)
• када се над особама примењују окрутне, нехумане или понижавајуће казне попут тортуре или егзекуције (Члан 5.)
• када се жртвама злостављања ускраћује ефикасно решавање случаја путем суда (Члан 8.)
• када се казне изричу арбитрерно или једнострано, без одговарајућег и поштеног суђења (Члан 11.)
• када државни службеници врше самовољно мешање у лични живот грађана (Члан 12.)
• је грађанима забрањено да напусте или да се врате у своју земљу (Члан 13.)
• су ускраћени право на слободу говора или слободе вероисповести (Члан 18. и 19.)
• је ускраћено право на приступ синдикату. (Члан 23.)
• је ускраћено право на образовање (Члан 26.)

Остали УН споразуми

Државе које у потпуности признају конвенцију о забрани расне дискриминације су жуте. Оне које не признају чланак 14 конвенције су зелене, док државе које конвенцију нису потписале су сиве

Током следећих десетљећа доћи ће до појаве и разних других међународних споразума о људским правима унутар разних органа Уједињених Народа. Први од тих споразума је међународна конвенција о елиминацији свих врста расне дискриминације. Она бива изгласана 1966. године у генералној скупштини УН-а као одговор на прије свега јачање антисемитизма,али и све друге врсте дискриминација. Иако ће ова конвенција бити потписана од свих држава велики дио њих предвођен САД-ом, Великом Британијом, Индијом и Кином ће одбити чланак 14 конвенције који дава могућност појединцима да пред међународним органима туже властиту државу због дискриминације . Осим оспоравања овог чланка конвенције велики број других претежно афричких и арапских држава оспорава члан 22. пошто се по једној његовој интерпретацији допушта покретање поступка пред Међународним судом правде, док с друге стране пре свега западноевропске државе и САД оспоравају члан 4. који говори о говору мржње пошто се по њима он налази у супротности с слободом говора.

Државе потписнице конвенције о правима жена су зелене боје. Државе које су потписале, али нису ратифицирале су жуте боје док су оне које нису потписале црвене

Временски сљедећи споразум по реду је конвенција о укидању свих врста дискриминација према женама. Ову УН конвенцију која бива изгласана 18.12.1979. године су потписале и признале све чланице Уједињених Народа с изузетком САД-а, Судана, Ирана, Сомалије, Палауа и Тонге . Од држава које нису у УН-у Тајван је потписао конвенцију док ти није учинио Ватикан . Тренутачно комитет који предсједава овим питањем унутар Уједињених Народа чине и двије представнице с подручја бивше Југославије којима ће мандат истећи 2014. године. То су Виолета Неубауер из Словеније и Дубравка Шимоновић из Хрватске.

Пет година након конвенције о правима жена у генералној скупштини Уједињених Народа је изгласана конвенција Уједињених нација против тортуре. Ова конвенција изгласана 10.12.1984. ће добити велики публицитет у свијету, али ипак неће постати опће прихваћена. Док ће ју с једне стране потписати све америчке (изузетак су Бахами) и европске државе, с друге стране ће ју одбити Индија, Иран, Ирак, Вијетнам и већи број афричких држава .

Државе потписнице конвенције о правима дјетета су зелене боје

Неупитно међународно најпопуларнија од свих конвенција о људским правима је она о правима дјетета. Она ће бити изгласана практички акламацијом у генералној скупштини Уједињених Народа 20.11.1989. године . Поједностављеним рјечником ова конвенција налаже да државе поступају у најбољем интересу дјетета, забрању рад дјеци и забрањује досуђивање доживотне робије или смртне казне дјеци то јест особама млађима од 18 година. Ову конвенцију су потписале готово све држава иако је њих 9 на почетку изразило одређену суздржаност. Једине државе које нису потписале ову конвенцију су Сомалија која је 1991. године постала пропала држава и САД. Службени разлог за противљење САД овом споразуму као и оном против дискриминације жена се темељи на размишљању да се они баве унутрашњом политиком по питању обитељи што спречава владу у заштити права појединаца

Сљедећи УН споразум о људским правима је онај о правима инвалидних особа. Та конвенција која ће бити донесена 13.12.2006. године се бори против дискриминације инвалида, њиховом укључивању у друштво, људском достојанству, једнакости животних могућности, правом на рад, омогућавању инвалида да сами доносе своје одлуке и другим проблемима од којих пате особе с инвалидитетом. По дефиницији ове конвенције инвалиди су особе које дуготрајно пате од физичких или психичких проблема које им онемогућавају пуну укљученост у друштвену заједницу. Ову конвенцију из различитих разлога неће ратифицирати велики број држава без обзира да ли су оне високо развијене као скандинавске државе, Јапан и САД или су неразвијене државе као на пример оне из централне Африке док међу онима које су је потписале постоји одређен број њих које су затражиле и добиле изузетке од различитих правила (примјер:Велика Британија и Холандија ).

Као последња УН конвенција долази она о правима миграната. Ова конвенција није временски последња јер је била потписана још 1990. године , али је далеко најнепопуларнија од свих других конвенција пошто у државама потписницама живи само 3 % становника наше планете. Државе потписнице ове конвенције су пре свега оне из Латинске Америке и северозападне Африке док су се готово све друге предвођене индустријским велесилама одбиле да ју потпишу.

Исламска декларација о људским правима

Саудијски краљ Фахд током чије владавине бива потписана Каирска декларација

Након вишедесетљетне тишине у свом противљењу универзалној декларацији о људским правима Саудијска Арабија се више није налазила усамљена пошто су јој се јавно у размишљању придружили Судан и Иран . Након Иранске револуције тамошња нова влада је 1981. године изнесла службено размишљање да им је универзална декларација неприхватљива јер се темељи на секуларној интерпретацији јеврејско-хришћанске традиције која не може бити прихватљива муслиманским државама . Од те изјаве из 1981. године политичка активација вјерника у муслиманским државама је резултирала јачањем такве интерпретације што је довело 1990. године до потписивање Каирске декларације о људским правима .

По овој декларацији муслиманска интерпретација људских права се темељи на исламском праву. Каирска декларација јасно забрањује дискриминацију на основи расе, боје, језика, спола, вјеровања, религије, политичке странке, социјалног статуса и било којег другог обзира. Такођер декларација се позива на светост живота и његовог очувања што је дужност написана у исламском праву.

Када се говори о обитељским правима Каирска декларација наводи право мушкараца и жена на вјенчање не обазирујући се на расу, националност или боју коже. Оба брачна партнера имају иста права по питању дјеце, али дужност мужа је социјална и финанцијска сигурност обитељи.

Поред осталог ова декларација забрањује хапшења без разлога и вођење било каквих медицинских или других експеримената на људима.

На крају Каирска декларација о људским правима која је написана у 25 точака наводи у задње двије да су сва права споменута у њој подложна исламском праву .

Прије свега другог Исламска декларација о људским правима ће бити критизирана јер нигдје не спомиње религиозне слободе и могућност промјене религије .

Декларација из Бангкока

Махатир Мохаммад бивши премијер Малезије и главни заговорник декларације из Бангкока

Слично као што су муслиманске државе декларацијом из Каира изложиле своје стајалиште о људским правима незадовољне универсалном декларацијом тако су то учиниле и далекоисточне државе декларацијом из Бангкока 1993. године. Та декларација се позива на принципе Повеље Уједињених народа, на Универзалну декларацију о људским правима и на потребу универзалности људских права који ће се неселективно примјењивати. По тој декларацији све државе без обзира на своју величину имају право да саме изаберу политички систем који им највише одговара као и да самостално изаберу свој пут развоја економског, социјалног и културног развоја. У складу с тим нити једна држава се нема право уплитати у унутрашње послове неке друге државе. Такођер државе потписнице признају да су људска права универзална, али сматрају да се мора узети у обзир еволуција интернационалних норми и различитих културних, историјских и религијских позадина у чијем контексту се та права развијају.

Најважније људско право по питању декларације из Бангкока је оно на економски развој,а највећа претња за то право је разлика између богатих и сиромашних држава то јест разлика између сјевера и југа. Државе потписнице декларације из Бангкока сматрају да је сиромаштво главна сметња уживању људских права и потврђују потребу развоја који ће бити чист, сигуран и здрав за људску расу . Ту разлику између азијских вредности и оних западних ће покушати описати бивши сингапурски премијер Лее Куан Yеw речима:

Азијске вредности не морају бити обавезно једнаке европским или америчким вредностима. Западне вредности су слободе појединачне особе. Држећи се азијске и кинеске културе мојих предака моје вредности су за владу која је поштена и ефикасна.

Људска права у доба рата

Док се прије споменута права и њихове интерпретације разних држава и организација баве становницима у доба мира Женевске конвенције регулирају права заробљених војника и обичних слободних становника у доба ратне ситуације. Почетак регулације тих права пада још у 1864. годину када европске државе 22.8.1864. године потписују прву женевску конвенцију која се пре свега бавила правима рањених војника. По тој првој конвенцији државе потписнице се обавезују хумано понашати према свим заробљеним рањеним и болесним непријатељским војницима које је држава дужна лијечити. Такођер државе се обавезују другу зараћену страну обавјестити о погинулим идентифицираним војницима.

Временом је та конвенција постала недовољна па је као посљедица ужаса Руско-јапанског рата склопљена 1906. године друга конвенција која се бавила пре свега правима припадника ратне морнарице.

Трећа Женевска конвенција која је потписана 27.7.1929. године че постати неупитно најважнија и најцитиранија од свих у доба рата. Она се бави правима свих ратних заробљеника у међународном рату. У попис особа које имају заштиту по тој конвенцији се рачунају осим обичних војника, припадници добровољачких јединица, милиција, цивила на окупираним подручјима и припадника војних снага чије постојање као легалних јединица не признаје друга страна. Ова конвенција је посебно занимљива пошто њен 3 чланак по први пут говори о правима војника у доба грађанског рата за разлику од свих других конвенција које се баве само међународним сукобима.

Четврта Женевска конвенција ће бити потписана 1949. године под енормним утјецајем Другог свјетског рата и пре свега тадашњих масовних жртава цивилног становништва . Чланак 4 ове конвенције гласи: "Особе заштићене по овој конвенцији су они који у било којем тренутку и на било који начин се нађу на подручју ратног сукоба или окупације, у рукама једне од страна у сукобу или окупацијских снага од којих нису држављани." Конвенција из тог пописа заштићених особа наглашено искључује држављане државе која није потписала конвенцију и становнике неутралне или савезничке државе која има нормалне дипломатске односе с државом у чијим се рукама налазе.

Заштита којој су подложни цивили на окупираном подручју као и ратни заробљеници је заштита од:

• 1) Насиља, мучења, сакаћења и убојства.
• 2) Узимања таоца
• 3) Понижавања
• 4) Пресуда и погубљења која нису донесена на регуларном суду у складу с свим заштитама нормалног судског поступка.

Четврта Женевска конвенција ће након те 1949. године бити проширивана с 3 додатна протокола, али два која се баве правима жртава у грађанском или интернационалном рату ће ратифицирати све државе Еуропске уније, Русија и Кина и већина мањих држава, док ће Индија, Индонезија, Израел, Пакистан, САД и Турска то одбити, а трећу конвенцију која ствара јединствен знак за све медицинске ратне јединице ће ратифицирати већина Еуропске Уније и САД, али и мален број других држава .

Савет за људска права Организације уједињених нација

Три године након доношења повеље Уједињених народа то јест 1948. године бива основана Комисија Уједињених народа за људска права која ће бити позната по енглеској скраћеници УНХЦР. Током 60 година свог постојања ова организација ће проћи кроз двије потпуно различите фазе. У првој која траје од 1948. до 1967. године УНХЦР ће радити на промоцији људских права, али их неће никоме наметати док у другој фази која ће трајати од 1968 до 2006. године ће активно радити на љуским правима. У тој другој фази УНХЦР проводи истраге кршења људских права током које се барем де јуре не обазиру на границе и допуштења држава за истрагама. Током 6 десетљећа дугог постојања УНХЦР ће бити критизиран пре свега по томе што свака држава без обзира на властито стање људских права може постати предсједавајућа у овој организацији тако да ће због тога доћи готово до дипломатског инцидента када Судан 2004. године бива изабран на ту позицију.

Мање од 2 године након тога догађаја УНХЦР бива укинут, а на његово место долази Савет за људска права Организације уједињених нација . Овом УН организацијом управља 47 држава чланица које бивају изабрани од стране генералне скупштине УН-а по регионалном кључу тако да Африка, Азија и Европа с англоамериком давају по 13 чланица,а Латинска Америка их дава 8. За разлику УНХЦР-а да би држава била изабрана у управљачки одбор ове организације теоретски она мора испуњавати пар најосновних увјета који доказују да их она само на свом територију поштује. То наводно правило на крају ипак неће спречити да на пример из западне перспективе кршитељи људских права Етиопија , Либија и Уједињени Арапски Емирати буду изабрани.

Основно оруђе Савета за људска права Организације уједињених нација за промоцију људски права је периодични преглед људских права свих држава чланица УН-а. Током тог прегледа који се понавља сваке 4 и пол године утврђује се стање људских права у свакој држави и дају се захтјеви да се нека права побољшају ако не испуњавају одређене увјете.

Високи комесаријат УН за људска права

Нави Пиллаy Високи комесар за људска права

Високи комесаријат је најновија агенција УН-а за људска права. Она настаје 21.12.1993. након Светске конференције за људска права с циљем координације послова за заштиту људских права унутар Уједињених Нација . Председавајући ове агенције носи титулу Високог комесара за људска права,а тренутачна особа на овој функцији је јужноафричка одвјетница индијског порјекла Нави Пиллаy. Годишњи буџет ове агенције износи 120 милиона долара, а јавно проглашени његови циљеви су:

• Промовисање општег уживања свих људских права практичним деловањем воље и решености светске заједнице као што је наведено од стране Уједињених нација;
• Играње водеће улоге по питањима људских права и наглашавање значаја људских права на међународном и националном нивоу;
• Промовисање међународне сарадње по питању људских права;
• Стимулисање и координирање акција за људска права широм система Уједињених нација;
• Промовисање универзалне ратификације и примене међународних стандарда;
• Помагање у развоју нових норми;
• Подржавање организација за људска права и надгледања примене споразума;
• Одговарање на појаве озбиљних кршења људских права;
• Предузимање превентивних акција за људска права;
• Промовисање успостављања националних организација за заштиту људских права;
• Предузимање активности и операција за заштиту људских права на терену;
• Обезбеђивање образовања, информисања, саветодавних услуга и техничке помоћи у области људских права.

Повезано

• Основна људска права
• Слобода говора
• Слобода религије
• Демокрација
• Диктатура
• Људски рад

Извори

Људска права на Wикимедијиној остави