Латерански уговор
| Латерански уговор | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Патти Латераненси | |||||||||||
 Потписивање Латеранског уговора | |||||||||||
| Генерално | |||||||||||
| Потписивање | 11. фебруара 1929. Латеранска палача, Рим, Краљевина Италија | ||||||||||
| Ратификација | 7. јуна 1929. | ||||||||||
| Престанак важења | 3. јуна 1985. | ||||||||||
| Странке | |||||||||||
| |||||||||||
Латерански уговор (талијански Патти Латераненси) зван и Латерански пакт је међународни уговор, потписан 11. фебруара 1929. између Краљевине Италије с једне стране и Ватикана с друге стране.[1]
У име Краљевине Италије уговор је потписао Бенито Муссолини, а у име Ватикана и папе државни секретар и кардинал Пиетро Гаспарри. Уговор је 1948. ушао у нови устав Републике Италије, а вриједио је од 7. јуна 1929. до 3. јуна 1985.[1]
Карактеристике и хисторија
[уреди | уреди извор]Након ратификације Латеранског уговора, Света столица је признала Краљевину Италију са Римом као њеним главним градом заузврат је Краљевина Италија признала папама суверенитет над Ватиканом, минијатурним територијем од свега 44 хектара и тиме им ипак осигурала и дала пуну независност . Договорен је и читав низ додатних мјера, тако на примјер Чланак 1, даје граду Риму специјални карактер као "центру католичког свијета и мјесту ходочашћа". У чланку 20. се наглашава да сви бискупи требају положити заклетву вјерности држави и морали бити држављани Краљевине Италије који и говорити талијански језик.[1]
Чланком 34 тог уговора Краљевина Италија признала је правни валидитет брака склопљеног у католичким црквама и његово подвргавање регулама канонског права, због тог се такви бракови практички нису могли раставити и прогласити ништетнима, јер су о њима могли одлучивати само црквени судови, који у принципу нису одобравали развод.[1]
Држава је чланком 36. тог конкордата пристала омогућити вјеронаук у јавним основним и средњим школама и признала бискупима право именовања (или разрјешења) наставника који ће вршити ту наставу и одобравања уџбеника које ће користили.[1]
Потписивањем новог конкордата 1985. католичанство више није било државна религија Италије. Ова промјена статуса довела је до великог броја промјена у талијанском друштву. Од свих је можда најзначајније то што вјеронаук више није обавезан у јавним школама. Нови конкордат такођер је дирнуо и дотад стечена права као што је ослобођење од пореза за вјерске институције и власништво над жидовским катакомбама.[1]
Извори
[уреди | уреди извор]Вањске везе
[уреди | уреди извор]
- Текст Латеранског уговора (en)
- Латеран Треатy (en)