Кочо Рацин
| КОСТА РАЦИН | |
|---|---|
 Коста Рацин | |
| Место рођења | Велес Османско царство |
| Датум смрти | 13. 6. 1943. (34 година) |
| Место смрти | Лопушник Краљевина Бугарска |
| Професија | књижевник |
| Члан КПЈ од | 1924. |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
Коста Кочо Рацин (мак. Коста Апостолов Солев Рацин; Велес, 22. децембар 1908 — Лопушник, 13. јун 1943),[1] био је македонски и југословенски песник.[2] Рацин је био најистакнутији песник, прозаиста, критичар, историјски мислилац, родољуб и најпознатији македонски интелектуалац између два светска рата.[3]
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 22. децембра 1908. године у Велесу.[4] Потиче из сиромашне породице. Његови родитељи Марија и Апостол, нису имали новца да га школују, па је 1918. године морао да напусти редовно школовање и почне да учи грнчарски занат. Његова жеља за образовањем је била велика и он је почео да се самооборазује.
Године 1924. дошао је у додир са марксизмом и постао члан СКОЈ-а.
Прво литерарно дјело које је Рацин написао били су “Синови глади“, на српском језику, а дјело је објављено 1928. године у загребачком листу „Критика“. Заједно са пјесницима Ђорђевићем и Аксићем, Рацин објављује 1932. године у Скопљу збирку пјесама на српском језику, под називом "1932.", чиме на велика врата улази у српску књижевност. У исто вријеме, Рацин објављује и друге пјесме, приче и чланке са различитом тематиком. У чланцима са историјском тематиком, све више иступа као заштитник македонске националне ствари. Заједно са македонским студентима показивао је отпор професору археологије Вулићу на Београдском универзитету због његовог отвореног непризнавања македонског народа чија је предавања бојкотовао (у договору са хрватским студентима), а позната је и његова дебата са истим професорем коме је аргументовано доказао да македонски народ постоји.
Погинуо је у партизанима 1943. године. Према једној верзији, убијен је грешком када се враћао у партизански логор у Лопушнику.
Дела
[уреди | уреди извор]Једина самостална збирка пјесама „Бели мугри“ ("Бијеле зоре") илегално је објављена у Самобору близу Загреба 1939. године,[5][6] на македонском језику (велешком дијалекту). Она је због своје националне, језичке и комунистичке конотације придобија популарност међу македонском народу у Вардарској Македонији. Јавно читање песме »Денови« присутни су доживели као "прво рађање чудесно лепе македонске поезије". Без речи су један за другим прилазили аутору и људски од срца га грлили.[7]
У лексици и правописној форми, Рацин је под јаким утицајем Крсте Петкова-Мисиркова и на неки начин ова збирка постаје основа за касније кодифицирани македонски књижевни језик, који је такође базиран на велешком говору. Кочо Рацин би се у ширем смислу могао сматрати и бугарским писцем, будући да је написао 6 необјављених песама и на бугарском књижевном језику, којим је такође владао.[8]
Наслеђе
[уреди | уреди извор]У његову част се одржавају „Рациновите средби“, а његова родна кућа у Велесу данас је претворена у спомен музеј.
Референце
[уреди | уреди извор]- ↑ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 678-679.
- ↑ „Коста Рацин”. Поезија бy Јовица Летић. Архивирано из оригинала на датум 21. 01. 2021. Приступљено 23. 1. 2019.
- ↑ „Коста Рацин”. ЉУБАВ, СМРТ I СНОВИ. Архивирано из оригинала на датум 23. 01. 2019. Приступљено 23. 1. 2019.
- ↑ „Коста Рацин – Поезија суштине” (ср). Приступљено 2024-02-02.
- ↑ https://znaci.org/00003/964.pdf
- ↑ https://www.znaci.org/00003/524.pdf
- ↑ https://znaci.org/00003/964.pdf
- ↑ „Рацин, Кочо”. Лексиграфски завод Мирослав Крлежа. Приступљено 23. 1. 2019.
