Катедрална школа
Прве катедралне школе основане су у раном средњем вијеку као центри напредног образовања, а многе од њих су се касније развиле у средњовјековне универзитете. Током читавог средњег вијека и касније, биле су комплементарне монастичким школама. Неке од ових раних катедралних школа настављају свој рад и дан данас.
Ране школе
[уреди | уреди извор]
За вријеме касног Римског Царства римски је муниципални систем едукације постепено пропадао, а како би обезбиједили цркви довољно школованих клерика бискупи су започели оснивање властитих школа везаних за катедрале у којима су служили. Најранији запис постојања тако основане школе налази се у визиготској Шпанији за вријеме Другог сабора у Толеду 527. године.[1] Ове ране школе које су давале нагласак на религиозни наук под водством локалних бискупа током 6. и 7. вијека појавиле су се и у другим дјеловима Шпаније и у отприлике двадесетак градова у Галији[2].
Током и након мисије Аугустина од Цантербурyја заједно с оснивањем нових дијецеза појављују се и катедралне школе диљем јужне Британије, најзначајније од којих су оне у Цантербурyју 597., Роцхестеру 604. и Yорку 627. Ова група школа спада у најстарије школе на свијету у сталној функцији. Значајна функција катедралних школа била је и едукација дјечака за пјевање у црквеним зборовима и многе од њих и данас имају исту функцију.
Карло Велики, франачки краљ и касније цар врло је брзо препознао важност образовања клера и у мањој мјери и племства, те је у покушају преокретања силазеће традиције издао низ декрета о потреби образовања у манастирима и катедралама. Године 789., његов декрет Адмонитио Генералис налаже да се школе морају основати у сваком манастиру и бискупији, у којој "дјеца могу научити читати и гдје се научавају псалми, писање, пјевање, рачунање и граматика."[3] Каснији документи, као што је писмо Де литтерис цолендис, налаже да бискупи имају дужност изабрати учитеље који имају "вољу и вјештину учења и жељу научавања других"[4], а декрет Сабора у Франкфурту (794.) препоруча да се бискупи побрину за образовање свог клера.[5]
Касније су се катедралне школе основале у свим великим европским градовима као што су Цхартрес, Орлеанс, Парис, Лаон, Реимс или Роуен у Француској и Утрецхт, Лиеге, Колн, Метз, Спеyер, Wüрзбург, Бамберг, Магдебург, Хилдесхеим и Фреисинг у Њемачкој. На темељу претходних традиција ове су катедралне школе углавном образовале будуће свећенике и школовале писмене управитеље за све сложеније послове на двору за вријеме ренесансе 12. вијека. Школа у Спеyеру се афирмирала као центар образовања будућих дипломата Светог Римског Царства.[6] Двор Хенрyја I. био је уско повезан с катедралном школом у Лаону, а он сам је био један од примјера првих писмених краљева Европе.[7]
Развој и карактеристике
[уреди | уреди извор]Катедралне школе су се углавном оријентирале на академско благостање дјеце племства. Пошто су катедралне школе имале улогу образовања за будућу каријеру унутар цркве, дјевојке нису имале могућност њиховог похађања. С временом су се многи дјечаци жељели уписати иако нису имали амбицију наставити каријеру унутар цркве. Повећани су захтјеви за образовањем људи у сегментима владавине државом, дипломације и недуховних црквених послова. Неке су школе прихваћале мање од стотину студената. Ученици су морали показати знатну интелигенцију и морали су бити способни савладати захтјевно академско градиво. Узевши у обзир да су књиге у оно доба биле изузетно скупе, студенти су морали усвојити способност меморизирања учитељевих предавања. Катедралне школе у оно доба биле су углавном подијељене у двије групе овисно о доби ученика: сцхола минор била је намијењена млађим студентима и касније је постала основна школа, док је сцхола мајор била намијењена старијим студентима и касније се развила у средњу школу.
Предмети који су се изучавали у катедралним школама кретали су се од књижевности до математике. Ови су се предмети називали седам слободних вјештина: граматика, астрономија, реторика (говорништво), логика, аритметика, геометрија и музика. На предавањима граматике ученици су подучавани читању, писању и разумијевању латинског језика, универзалног језика Европе оног доба. Астрономија је била потребна за израчунавање времена и датума. Реторика је била важна компонента гласовног образовања. Логика се састојала од откривања умјетности рјешавања математичких проблема, а аритметика је давала основе за размишљање о количинама. Ученици су читали приче и пјесме на латинском језику славних аутора као што су Цицерон или Вергилије. Слично као и у данашње вријеме, катедралне школе дијелиле су се у ниже (основне) и више школе с различитим курикулима. Курикул ниже школе обухваћао је читање, писање и пјевање псалма, док су курикулуми виших школа садржавали тзв. тривијум (граматика, реторика и дијалектика), остале слободне вјештине и изучавање светих списа и пасторалну теологију.
Референце
[уреди | уреди извор]- ↑ Рицхé 1978: стр. 126ф.
- ↑ Рицхé 1978: стр. 282–90
- ↑ Пиерре Рицхé, Даилy Лифе ин тхе Wорлд оф Цхарлемагне, Унив. оф Пеннсyлваниа Пресс, 1988., стр. 191. ИСБН 0-8122-1096-4
- ↑ Цхарлемагне: "Де Литтерис Цолендис Архивирано 2014-08-14 на Wаyбацк Мацхине-у"
- ↑ Пиерре Рицхé, Даилy Лифе ин тхе Wорлд оф Цхарлемагне, Унив. оф Пеннсyлваниа Пресс, 1988, стр. 192. ИСБН 0-8122-1096-4
- ↑ Гесцхицхте дер Стадт Спеyер. Вол 1, Кохлхаммер Верлаг, Стуттгарт 1982, ИСБН 3-17-007522-5
- ↑ C. Wаррен Холлистер, Хенрy I (Yале Енглисх Монарцхс), 2001. стр. 25.
Извори
[уреди | уреди извор]- НН (1999), „Домсцхулен”, Леxикон дес Миттелалтерс, 3, Стуттгарт: Ј.Б. Метзлер, п. цолумнс 1226–1229
- Коттје, Р. (1999), „Клостерсцхулен”, Леxикон дес Миттелалтерс, 5, Стуттгарт: Ј.Б. Метзлер, п. цолумнс 1226–1228
- Рицхé, Пиерре (1978), Едуцатион анд Цултуре ин тхе Барбариан Wест: Фром тхе Сиxтх тхроугх тхе Еигхтх Центурy, Цолумбиа: Университy оф Соутх Царолина Пресс, ИСБН 0-87249-376-8
Вањске везе
[уреди | уреди извор]- Чланак у Енцyцлопаедији Британници, приступљено 19. јула 2016.
- Хисторија катедралних школа у Енглеској и Шкотској Архивирано 2015-05-13 на Wаyбацк Мацхине-у, приступљено 19. јула 2016.
- Хисторија катедралних школа, приступљено 19. јула 2016.
- Хисторија средњовјековних универзитета, приступљено 19. јула 2016.