Јеан Бодин
Јеан Бодин (Ангерс, 1530. - Лаон, 1596.), познати је француски правник, политички мислилац, филозоф, повјесничар и економист.
Животопис
[уреди | уреди извор]Родио се у близини Ангерса у обитељи богатог мајстора кројача Гуиллаумеа Бодина и Цатхерине Дутертре. Школовао се у родном граду, а потом га је привукао редовнички живот те се придружио кармелићанском самостану Нотре-Дамес-дес-Цармес. Прије него што је положио реодвничке завјете, отишао је 1545. студирати двије године у Париз; од 1550. године студирао је право у Тоулоусеу.[1] Крајем студија превео је с грчког на латински језик дјело Опијана (Оппиани Де венатионе, 1555.) под патронатом ангерског бискупа.
Године 1560. вратио се у Париз и обнашао становите службе као краљев савјетник. Тијеком вјерског сукоба у Француској, Бодин је остао вјеран католичанству. Године 1570. постао је надзорник шума у Нормандији, ту се наводно замјерио краљу Карлом IX., јер је устврдио да је краљ само корисник шума, док оне заправо припадају народу.[2]. Потом је Бодин од 1571. до 1583. године служио као секретар војводе од Аленçона, који је био члан краљевске обитељи. Та је служба омогућила Бодину становити уплив у пословима високе политике и дипломације, тако је 1573. дочекао пољско велепосланство које је краљевом млађем брату Хенрику, понудило пољску круну. 1576. године постао је представник Трећег сталежа у паришком Парламенту.
Рад и дјело
[уреди | уреди извор]Бодин је 1566. написао дјело Методе за лако разумијевање повијести (Метходус ад фацилем хисториарум цогнитионем). У том дјелу развио је теорију универзалног повијесног знања, закључивши да повијесно и правно знање омогућује бољу управу и владавину државе.[3]
Са стајалишта социологије права, његово је најпознатије дјело Република (Лес Сиx ливрес де ла Рéпублиqуе) написано 1576. у шест томова, које садржава укупну правну и политичку мисао ренесансне Француске.[4] Као реалистички ренесансни мислилац, Бодин је, у социјално-политичкој правној мисли остао познат као један од првих твораца и утемељитеља теорије суверенитета .
Суверенитет, сувереност, за Бодина је одређујући појам за државу и државни устав. Иус маиестатис за Бодина значи апслолутност, јединство и непреностивност власти. Ум и ауторитет чине најауторитативније принципе државног живота, а власт и владари одговорни су за добробит људи и народа, не само пред позитивним, уставно-правним, већ и пред природно-правним законом.
Бодин се увелике бавио изучавањем тзв. компаративног права (успоређивањем правних рјешења из разних држава), што је до данас остала једном од главних метода у правној знаности. Такођер је суставно приказивао хисторијски развој правних института, што је у то вријеме била авангардна метода у правној (и свакој другој) знаности. Таквим приступом изучавању права, Бодин је покренуо процес који је правну знаност у становитој мјери еманципирало од пуког кориштења метода језичне егзегезе.
Макар су његова изучавања била првенствено правног карактера, додирнуо је и подручје економије (у то вријеме су се државним финанцијама и управљањем националном економијом, уосталом, бавили правници): ту је Бодин препознао да право богатство државе не почива у количини злата, него у производњи и природним ресурсима. У дјелу Рéпонсе ауx парадоxес де M. де Малестроит (1568) указао је на погрешност приписивања инфлације злоупотребама у ковању новца - исправно упутивши на нагли пораст понуде злата из Америке као главни разлог инфлације. У вријеме када економска знаност једва да је постојала (а и инфлација је представљала нови феномен), таква је теза била прави спознајни продор. Уз то је Бодин успио препознати кретање цијена тијеком времена користећи економске податке на статистички начин, што је такођер представљало велики спознајни допринос.
Године 1581. написао је Де ла дéмономание дес сорциерс у којем упозорава на постојање демонских сила које наводе људе на одбацивање вјеровања у постојање магије и вјештица које служе Сотони. Он објашњава како је написао то дјело са циљем да упозори људе на дјеловање врага и одвратио их од служења њему и нагласио како не постоји гори злочин од тога који заврјеђује најтежу казну.[5]
Бодин се залагао за принцип толеранције између народних и религијских скупина, те неки биографи проучавањем његових дјела налазе да је био вјерски синкретист и присталица деизма. Као политичко рјешење је Бодин међутим нудио да држава осигура једнообразно богоштовље гдје год је то могуће (у Француској би то, јасно, било католичанство), а толеранцију би према Бодину требало успоставити у оним крајевима гдје се мањинску вјерску заједницу не може сузбити без нереда.
Дјела
[уреди | уреди извор]- Оппиани Де венатионе, Либри ИИИИ, Ј. Бодино Андегавенси интерпрете, Парис, апуд Мицхаëлем Васцосанум, 1555.
- Метходус ад фацилем хисториарум цогнитионем, 1566.
- Лес Сиx ливрес де ла Рéпублиqуе, 1576.
- Јурис универси дистрибутио, 1578.
- Де ла дéмономание дес сорциерс, 1581.
- Универсае натурае тхеатрум, ин qуо рерум омниум еффецтрицес цаусае ет финес qуинqуе либрис дисцутиунтур, Лугдуни, апуд Јацобум Роуссин, 1596.
- Цоллоqуиум Хептапломерес де рерум сублимиум арцанис абдитис, 1683.
