Грчко-турски рат (1919–1922)

Грчко-турски рат 1919 -1922
Сегмент Турски рат за независност
Грчки напад
Датум мај 1919 - 22. октобар 1922 Локација Мала Азија Цасус белли Проширење Грчке на рачун Турске Исход Побједа Турске Републике
Сукобљене стране
Грчка војска Уједињеног Краљевства	Турски револуционари Руска СФСР Италија
Команданти и вође
Леонидас Параскевопоулос, Анастасиос Папоулас, Георгиос Хатзианестис	Кемал Ататüрк, İсмет İнöнü, Февзи Çакмак, Али Фуат Цебесоy
Снаге
200,000*	208,000*+локална милиција

Грчко-турски рат вођен је између маја 1919. и октобра 1922., неки га зову Рат у Малој Азији или Грчка кампања у турском рату за независност.

То је био низ војних сукоба за вријеме комадања Османског Царства, након Првог свјетског рата. Рат је вођен између грчке војске и османске регуларне војске и турских националиста, који су касније основали Републику Турску.

Грчка кампања отпочела је зато јер су савезници из Антанте, особито британски премијер Давид Ллоyд Георге, обећали Грчкој, за савезништво у рату, територијално проширење на рачун противничког Османског Царства. Завршио је тако да су се Грци морали повући на границе од прије почетка рата и великом размјеном становништва, с тек основаном Републиком Турском, након потписивања Мировног споразума из Лаусанне.

Пропаст војне кампање Грчке, као и неуспјеси у турско-арменском сукобу, као и неуспјеси у француско-турском рату против Турског националног покрета, присилили су Савезнике, да напусте Мир из Сèвреса и преговарају у Лаусанни о новом мировном споразуму. На крају су морали признати независност Турске Републике и турски суверенитет над Источном Тракијом и Анатолијом.

Позадина сукоба

Геополитички оквир сукоба

Геополитички контекст сукоба произлази из посљедица Првог сјетског рата, као и у чињеници да је Османско Царство било укључено у Блиско источне интриге. Грци су добили наредбу да се искрцају у Смирни (турски: Измир) од стане Антанте, као дио договора о подјели Османског Царства. За вријеме тог сукоба, Османско Царство се потпуно урушило, и било присиљено од стране побједничке Антанте, потписати Мировни споразум у Сèвресу 10. аугуста 1920. Било је пуно тајних споразума који су укључивали комадање Османског Царства, након Првог свјетског рата. Тројна Антанта је давала контрадикторна обећања Грцима на рачун Мале Азије.

На Паришкој мировној конференцији, 1919., грчки премијер Венизелос, снажно је лобирао је за велико проширење Грчке тзв. ( Велику Идеју, грчки: Мегали Идеа) која би укључивала бројне грчке заједнице у Сјеверном Епиру, Тракији и Малој Азији. Савезици, а особито британски премијер Давид Ллоyд Георге су обећали Грчкој територије у замјену за велике жртве и трошкове које су Грци поднијели за рата на страни савезника из Антанте.

То је укључивало источну Тракију, отоке Имброс (турски: Гöкçеада) и Тенедос (турски: Бозцаада), као и дјелове западне Анадолије, око града Смирне, гдје је у то вријеме живјела значајна грчка заједница. Итало-англо-француски споразум из Ст.-Јеан-де-Мауриенне, потписан 26. априла 1917., установио је средњо-источне интересе Италије, али је тај договор прекршен грчком окупацијом Смирне, која је обећана Италији. Прије саме окупације, талијанска делегација се опирала идеји грчке окупације западне Анадолије, након тога напустила је Паришку мировну конференцију и није се вратила до 5. маја. Одлазак талијана олакшао је посао Ллоyд Георгеу да увјери Француску и Сједињене Америчке Државе да дају предност Грцима у војним операцијама у Западној Анатолији у односу на талијане.

По неким хисторичарима, Грчка окупација Измира (Смирне), била је кап која је прелила чашу и узроковала турски национални покрет. По британском хисторичару Арнолд Ј. Тоyнбееу, то је била срамота политичара Венизелоса и Ллоyд Георгеа, који су начинили велике погрешке и изазвали велике патње грчког и турског становништва (масовног пресељења). Тако су нестали Понтски Грци, истовремено то је изазвало и промјену етичког стања становништва у Сјеверној Грчкој, гдје је већина прогнаника упућена, особито у Македонији и Тракији, гдје се промијенио етички састав становништва, а то је изазвало даљње кризе које се протежу готово до данашњег дана.

Грчка заједница у Анадолији

Један од главних аргумената Грчке владе за упућивање војне експедиције у Малу Азију, била је и бројна Грчка заједница у Анадолији. Грци Јоњани населили су Малу Азију око Лидије, још за антике. Грчке колоније у Малој Азији, биле су значајан дио грчког свијета, и увијек под контролом Грка, од брончаног доба, преко хеленизма, Бизанта па све до краја 15. вијека, кад су Турци Селџуци освојили и посљедње грчке енклаве отпора. Прије Првог свјетског рата око 2,5 милијуна Грка живјело је унутар територија Турске (каква је данас). Нова турска ратна влада, започела је 1915. са ригидном националистичком политиком против мањинских заједница, која се по неким хисторичарима може назвати геноцидном. Најпознатији такав примјер је Арменски геноцид, а било је прогона и других мањинских заједница (углавном кршћана). Између осталог на тај начин је и прогањана и тероризирана бројна грчка заједница у Понту, Малој Азији и Западној Анадолији).

Тадашњи грчки премијер Елефтериос Венизелос, у изјави даној британским новинарима рекао је: Грчка не ратује против ислама, већ против анакроне, корумпиране и неспособне власти, коју ће истјерати са оних подручја гдје Грци чине већину становништва.

Противници грчких стајалишта, бранили су нову турску владу, чињеницама да је она тек оформљена и преслаба, да би могла ефикасно дјеловати, као и чињеницом да је она ионако под контролом британских окупационих власти.

Грчки национализам

Један од великих покретача рата била је грчка националистичко-иредентистичка Мегали Идеа (Велика Идеја), заправо једна врста поновног ускрснућа Бизантског царства, на обје обале Егејског мора. У вријеме грчке борбе за независност од Османског Царства (1830.), Мегали Идеа, играла је велику улогу у грчкој политици и националној свијести.

Мегали Идеа ипак није био само пробуђени романтичарски национализам 19. вијека, она је била у коријенима многих грчких вјеровања, а то је да Констатинополис поново треба обновити као сједиште кршћанства, и да треба поновно обновити кршћанско Бизантинско Царство које је пропало 1453., као и да црква Аја Софија поновно треба бити у кршћанским рукама.

Мегали Идеа укључивала је Константинополис, Крету, Тесалију, Епир, Македонију, Тракију, Егејске отоке, Ципар, обалу Мале Азије, па чак и Понт у Црном мору.

Војне операције

Војни аспект сукоба отпочео је споразумом о прекиду ватре из Мудроса. Грчко-турски рат се може подијелити у три периода.

• Први дио, (од маја, 1919. до новембра 1920.), укључује искрцавање грчке војске у Малој Азији и њезино учвршћивање по обали Егеја.
• Други дио трајао је од октобра 1920. до јуна 1921., њега су карактеризирале грчке офанзивне војне операције.
• У трећем, завршном периоду, који је трајао до аугуста 1922., Турци су преузели стратешку иницијативу и присилили грчку војску на напуштање Мале Азије.

Запосједање Смирне од стране Грка, свибањ 1919.

Искрцавање грчких војника у Смирни 15. маја 1919.

Двадесет тисућа грчких војника искрцало се у Измиру (Смирна) 15. мајаа 1919., и преузело контролу над градом и околицом, под заштитом грчке, француске и британске морнарице. Правна основа тог чина био је члан 7. Примирја из Мудроса, који је дозвољавао Савезницима заузимање било које стратегијске позиције ако би то захтјевала сигурност Савезника.

Грчке снаге су у међувремену ушле и у источну Тракију. Грци у Измиру (Смирна) и остали кршћани, (већином Арменци, били су мањина по турским изворима, а већина по грчким). Они су дочекали грчке војнике као ослободиоце, насупрот њима турско становништво, је у њима видјело окупаторе. Грчко искрцавање прошло је уз мање спорадичне отпоре, мањих нерегуларних турских војних група по периферији. Већина регуларне војске дочекала је Грке у миру или се повукла дубље у унутрашњост.

Док је турској војци наређено да не пуца, турски националист Хасан Тахсин убио је грчког службеника, на то су грчки војници, отворили ватру на турске војнике и владину зграду, око 300 до 400 Турака и око 100 Грка погинуло је тог првог дана. Грчка управа била је понижавајућа за муслимане, особито кад се захтјевало скидање фесова (са мушких глава) и фереџа са женских лица, што су ортодоксни исламски вјерници доживљавали као тешку увреду и терор над собом.

Грчка љетна офензива 1920.

У љето 1920., грчка војска подузела је серију успјешних напада у правцу долине ријеке Меандар, Перамоса и Филаделфије. Циљеви ове офензиве били су осигурање стратешке дубине за обрану Смирне( Измира ) и њезине околице. На крају те кампање Грци су повећали свој окупациони териториј у Анадолији.

Мировни споразум у Сèвресу, (аугуст 1920.)

10. аугуста, 1920., Османско царство, потписало је Споразум из Сèвреса, препуштајући Грчкој, Тракију, све до линије Чатаља. Оно што је било још значајније, је да је Турска дала права Грчкој на отоке Имброс и Тенедос, задржавши мали териториј око Константинополиса, отоке у Мраморном мору, и и мали уски појас европског тла. Боспорски тјеснац, препуштен је под контролу Међународне комисије, и отворен за промет свима. Турска је била присиљена препустити свој териториј око града Смирне (Измир). Грци су управљали енклавом Измир, али суверинитет је номинално остао под султаном. По провизорном споразуму, Смирна (Измир) ће бити управљана од стране локалног парламента у периоду од пет година, а затим би се укључила у Краљевину Грчку ако се тако одлучи на плебисциту који би се требао одржати под покровитељством Лиге народа.

Споразум никад није ратифициран ни од стране Османског Царства а ни од стране Грчке.

Грчка експанзија, октобар 1920.

У октобру 1920. грчка војска напредовала је унутрашњост Анадолије уз подршку Ллоyда Георге, који је тиме желио повећати притисак на Турке да потпишу Споразум из Сèвреса. Ова авантура отпочела је за либералне владе Елефтериоса Венизелоса, који је убрзо је изгубио изборе и власт и замјењен је Димитриосом Гоунарисом, који је унаприједио неискусне монархистичке официре на главно командирајуће позизиције.

Краљ Константин I. особно је преузео команду над војском из Смирне (Измир ). Стратегијски циљеви ових операција били су поразити Турске националисте и присилити Мустафу Кемала Ататüрка, на мировне преговоре. Грци, су били бројнији и модерније опремљени и жељели што бржи сукоб са слабо опремљеном турском војском.

Смрт краља Александра и одступање премијера Венизелоса, октобар 1920.

У октобру 1920. краљ Александар је умро због угриза мајмуна, свог кућног љубимца. Тај инцидент зове се мајмунски угриз који је промијенио грчку хисторију. Венизелос је и тако желио републику и то једва дочекао да укине монархију. Након смрти краља Александра, заказани су нови избори за 1. новембар 1920., убрзо је избио сукоб између присташа Венизелоса и оних новог претендента за грчког краља Константина. Рат је натјерао многе Грке да промјене мишљење, и гласају за промјене. На велико изненађење многих, Венизелос је добио само 118 од могућих 369 мјеста. Велики пораз приморао је Венизелоса и бројне његове блиске сураднике да напусте земљу. Нова влада припремила је плебисцит за повратак краља Константина. Плебисцитом је краљ позван да се врати у домовину, а грчка војска која је требала штитити Смирну и Егејску обалу упутила се на офензиву на Анкару.

Прва битка код Иненија, децембар 1920.

У децембру 1920. Грци су доспјели до Ескиşехира. Наишавши на снажан отпор, вратили су се на првобитне позиције. На почетку 1921. Грци су обновили своје нападе, али су опет наишли на снажан отпор турских националиста, који су се борили неупоредиво боље и мотивираније и били опремљени попут регуларне војске. Грчка стратешка иницијатива је први пут заустављена у првој битци код Иненија (11. јанура 1921.) Тај развој догађаја навео је Савезнике да предложе на основи Споразума из Сèвреса, конференцију у Лондону гдје су и обје турске стране биле присутне; Турски револуционари (који Споразум из Сèвреса нису признали), као и Османска влада. I поред тога што су постигнути неки договори са Италијом, Француском и Британијом, одлуку није подржала Грчка влада која је вјеровала да и даље има стратешку иницијативу и да ће након офензиве преговарати са јачих позиција.

Грци су започели, другу битку код Иненија (27. марта), и успјели поразити Турке (30. марта). Британци су подржавали Грчку територијалну експанзију, али нису хтјели директно судјеловати у војним операцијама да не провоцирају Французе.

Битка код Сакарје, аугуст 1921.

У јулу 1921., освјежена грчка војска побиједила је турске снаге под командом Исмета Инениа, у битци код Кутахја (Ескиşехира) и избила на обале ријеке Сакарје (грчки: Сангариос), на мање од 100 км западно од Анкаре. Турска војска били су бројни фанатични добровољци, који су изгарали у битци. Али и поред совјетске војне помоћи, били су слабо опремљени, са приватним пушкама покупљеним збрда здола, са мало муниције, и без униформи. Пораз је био посљедица тога. Грчки краљ Константин је ликовао, и позвао британске официре на побједничку вечеру у Кемалов главни град.

У међувремену, турски парламент незадовољан потезима Исмета Иненија као команданта на западном фронту, желио је да Мустафа Кемал и генерал Февзи Цакмак из генералштаба преузму заповједништво над одбраном. Страх од грчког напредовања кулминирао је након 21 дана у битци код Сакарје (23. аугуст – 13. септембар 1921.). Турске обрамбене позиције биле су на узвисинама, а Грци су их требали на јуриш заузети. Висови су падали из руке у руку, по неколико пута. Кључни момент битке био је грчки покушај заузимања Хајмана, на свега 40 километера јужно од Анкаре, који су Турци успјели задржати. Битка је исцрпила обје стране, али то је био ипак први пораз Грка, који су се морали повући на раније позиције.

Слабости грчке позиције, били су велика развученост предњих линија, испрекидане линије опскрбе, и због тога, недостатци муниције у кључним моментима. То је било највише што су Грци могли постићи у Анадолији, они су се за неколико тједана вратили се на позиције које су држали у јулу. Турски Парламент наградио је оба команданта Мустафу Кемала и Февзи Цакмака, чином фелдмаршала, за заслуге у битци. До данашњег дана нитко други није добио чин од пет генералских звјездица у Турској републици.

Крај грчке офанзиве

Турска добровољачка милиција

По некима Грци су поражени јер им је изостала подршка савезника из Антанте. Али по другим стајалиштима, ствар је стајала обрнуто. британске снаге заузеле су Боспорски тјеснац, најбогатији и најнасељенији дио Турске, Француска војска нападала је на Турке са југа и заузела градове на југу Анадолије (укључиво Адану) а Турци су за вратом имали и арменске борце који су дигли побуну и тако отворили и трећи фронт. Све то било је и више него издашна помоћ. У међувремену су Турци осигурали совјетску подршку, вративши Совјетима град Батум. Талијани су користили своју војну базу у Анталији да наоружају и извјежбају турске снаге у борби против Грка. У јавним иступима, Мустафа Кемал развио је мисао о Анадолији као "тврђави против агресије на Исток". Битка није била дакле само за Турску већ за читав Исток. То је мобилизирале муслимане по читавој Азији, и прибавило турском националном покрету бројне симпатизере и подупиратеље. Килафетски комитет у Бомбају почео је прикупљати помоћ, Турском националном отпору, они су изјавили: Мустафа Кемал Паша учинио је чуда и немате појма колико у Индији људи обожава његово име.... Ипак главни разлог грчког пораза био је лоше планиран стратегијски циљ цијеле те војне авантуре. Грчка војска није оскудјевала једино у мотивираном људству, али у свему другом јест, због сиромашне привреде која није могла издржати тако дугу мобилизацију људи. Ускоро је грчка окупациона војска, досегла је свој лимит у логистици и почела показивати озбиљне слабости произашле из држања тако велике територије. Грчка експедициона војска трпјела је и сталне нападе од стране турских регуларних али и бројних добровољачких милиција (ирегуларних снага).

Затишје - март 1922.

Кад су им пропали војни покушаји, Грци су стали апелирати на Савезнике за помоћ, али на почетку 1922. Британци, Французи и Талијани одлучили су да Споразум из Сèвреса, није могуће више одржати, и да га се мора ревидирати. Након те одлуке, стали су потписивати сепаратне споразуме и напуштати своје позиције по Турској, и оставили Грке саме. У марту, 1922. Савезници су предложили примирје, али Мустафа Кемал Ататüрк осјећао је да има стратегијску предност, и одбио сваке преговоре све док су год Грци у Анадолији. Наставио је са реорганизацијом турске војске и припремама за коначну протуофензиву на Грке.

Турски протунапад - аугуст 1922.

Турци су отпочели са својим протунападом 26. аугуста, тај догађај они зову Велика офензива (турски: Буyук Тааруз). Већина грчких обрамбених позиција била је прегажена већ 26. аугуста, слиједећи дан пао је град Афyонкарахисар. 30. аугуста грчка војска претрпила је одлучујући пораз у битци код Думлипинара, са заробљеном или избаченом половицом војске, и са потпуним губитком опреме. Овај дан слави се у Турској као национални празник Дан побједе. У битци код Думлипинара грчки генерали Трицупис и Дионис пали су у заробљеништво. Након тога 1. септембра, Мустафа Кемал наредио је турској војсци: Војници, Ваш први циљ је Медитеран, напријед. Након тога, 2. септембра, пао је Ескисехир, и грчка влада молила је Британце да им помогну барем задржати енклаву Измир (Смирна). Баликесир и Билецик заузети су 6. септембра, а слиједећег дана Ајдин. Маниса је пала 8. септембра. Влада у Атени поднијела је оставку, а турска коњица ушла је у Измир (Смирна) 9. септембра. Након тога пали су Гемлик (9. септембра), и Мудања (11. септембра), са опкољеном читавом грчком дивизијом.

Избацивање грчких снага из Анадолије довршено је 14. септембра. Кемалове снаге налазиле су се сјеверно од Боспора, на Мраморном мору, и Дарданелима, ту су савезнички гарнизони освјежени војницима, Британије, Француске и Италије из Константинополиса. Британска влада одлучио се одупријети Турцима код Дарданела, и затражила је помоћ од Француза и Талијана, желивши тако помоћи Грцима да задрже источну Тракију. Унаточ том апелу, Талијани и Французи напустили су своје положаје, и оставили Британце саме на фронту. Кемалове снаге избиле су на Боспор 24. септембра, и одбиле британски захтјев да се повуку. Ово резолутно одбијање, подвојило је британску владу, Савезнички командант британски генерал Харингтон, наредио је својим људима да не пуцају на Турке, и упозорио кабинет да не срља у авантуру. Грчка морнарица, напустила је Истанбул након његовог захтјева, након тога присилио је Грке да се повуку иза ријеке Марице у Тракију. Ови потези навели су Мустафу Кемала Ататüрк да прихвати преговоре о прекиду ватре.

Политика спаљене земље од стране Грка

По многим изворима, приликом свог повлачења из Анадолије у задњој фази рата, грчка војска је проводила политику масовне одмазде и спаљивала све од куда се повлачила. По извјештајима Јамеса Лодер Парка, америчког вице-конзула у Истанбулу у то вријеме, који је посјетио уништене крајеве одмах након грчке евакуације, ситуација је изгледала овако; Маниса... готово потпуно уништена ватром... 10.300 кућа, 15 џамија, 2 хамама, 2278 трговина, 19 хотела, 26 вила…уништено.

Поновно заузимање Измира - септембар 1922.

Улазак турске војске у Измир 9. септембра 1922., слика Ахмета Зија Акбулута

Због могућности великих нереда и злочина који би се могли десити након поновног заузимања Смирне (Измира), Мустафа Кемал Ататüрк издао је заповјед да ће казнити на смрт сваког турског војника који би тероризирао цивиле. Пар дана прије заузимања града дијељени су летци по граду писани на грчком језику. Кемал Ататüрк је такођер нагласио да влада у Анкари не може бити одговорна за поједине случајеве одмазди и масакра. Ове наредбе су навелико игнориране од стране турске војске и Насрудин Паше, заповједника турске војске у Измиру, чије су заповједи биле потпуно опречне Ататüрковим. Насрудин Пашине наредбе имале су за главни циљ протјеривање кршћанског становништва из града.

За вријеме комфузије и анархије која је услиједила, велики дио града је изгорио, а имовина Грка је опљачкана. Пожар је и данас споран догађај, неки га приписују турској војсци, док је по другима узрок наводна старост кућа, али остаје чињеница да су горјели само грчки и арменски дијелови града. Турска војска измасакрирала је добар дио кршћанске популације, оно укључује линч и необично садистичко убиство, грчког православног Митрополита Крисостомоса из Смирне, коме су најприје одсјечене уши, нос и руке, а очи ископане ножем. Грци су настојали побјећи из града бродовима, бар до Савезничких бродова.

Прекид непријатељстава

Споразум о прекиду ватре из Муданије закључен је 11. октобра 1922. Савезници (Британци, Французи и Талијани) остали су контролирати источну Тракију и Боспор. Грци су морали напустити та подручја. Споразум је ступио на снагу 15. октобра дан након што су га Грци потписали. Примирје из Муданије наслиједио је споразум из Лаусанне, велик његов дио посвећен је размјени становништва. Преко један и пол милиона Грка (кршћана) је пресељено, нешто у Атику а добар дио у новостечене територије у Македонији и Тракији.

Снаге које су помагале Турске националисте

Нова Грчка влада под Гунаресом смијењила је све официре ветеране, и за врховног команданта војске поставила Анастасиоса Папуласа. Французи и Талијани склопили су посебне споразуме са турским револуционарима, и тако учврстили њихову власт. Продали су им велике количине властитог оружја (са терена), јер су рачунали да су Грци ионако британски клијенти, па га неће купити. Талијани су користили своје базе у Анадолији за помоћ Турцима, а против Грка, који су их изгурали са жељених позиција. Напокон и новоформирани сјеверни сусјед Совјетски Савез имао је добар однос са Кемалом Ататурком, јер није био у позицији и није желио отварати нови фронт на својим јужним границама. Тај однос са новом турском влашћу, кулминирао је споразумом из Москве (1921.). Совјетски савез је мирно проматрао Грчко-турски и Турско-арменски сукоб и помагао Кемала новцем и муницијом.

Разарања и етничко чишћење

Грчки масакри над Турцима

Британски хисторичар Арнолд Ј. Тоyнбее написао је да је организиран терор након Грчке окупације Смирне (15. маја 1919.). Тоyнбее је заједно са својом женом свједочио терору Грка над Турцима у Јалови, Гемлику, и Исмиду, насељима гдје су спаљене и опљачкане куће, са свјежим лешевима, и терором заплашеног преживјелог становништва., исто тако свједочио је пљачкама вршеним од стране грчких цивила и војника у униформама.

Унутрашња Савезничка комисија на полуотоку Јалова-Гемлик, у свом извјештају из 23. маја 1921., написала је да се је за Грчке окупације западне Анадолије дешавало слиједеће; Подручје је изложено систематском уништењу, дио по дио, и то најмање за посљедњих два мјесеца, разарања су и већа у близини грчких насеља. Чланови комисије закључују да у дијеловима (казе) Јалове и Гуемлек, заузетим од стране грчке војске, постоји систематски план за уништење турских села, и истребљење муслиманске популације. Тај план проводе грчке и арменске банде уз инструкције а каткада и директну помоћ грчких регуларних снага.

Турски масакри над Грцима и Арменцима

Бројне западне новине извјештавале су о злодјелима турске војске над кршћанским цивилним становништвом, вечином над Грцима и Арменцима. Британски хисторичар Тонyбее забиљежио је да су турске јединице намјерно палиле грчке куће, и настојале их тотално уништити, тако да истјерају и униште становништво. Масакри су провођени између 1920. и 1923. за Турског рата за независност, нарочито против Арменаца на Истоку и Југу, и против Грка у Црноморској регији. Било је исто тако значајан континуитет политике терора између 1915. и 1917. односно 1919. и 1921. у Источној Анадолији. Турски гувернер, Ебубекир Хазим Тепејран у Регији Сивас, рекао је да су масакри 1919. почињени над Грцима у његовом дијелу црноморске обале толико страшни да их он није у стању ни описати. По службеним извјештајима 11.181 Грка је убијено током 1921., од стране Регуларне војске под командом Нуредин Паше (који се прославио убиством митрополита Крисостомоса). Поједини парламентарни заступници захтјевали су да Нуредин Паша буде осуђен на смрт, и захтјевали су његово суђење, које је касније повучено због интервенције Мустафе Кемала.

По извјештајима из тадашњих новина Сцотсман, 18. аугуста, 1920., у мјесту Феивал, у области Карамусал, југо-источно од Исмида у Малој Азији, Турци су масакрирали 5000 кршћана. Једнако као што су нападали Грке, Турци су масакрирали и Арменце, настављајући своју политику из 1915. тзв. Арменског геноцида названог тако у многим западним новинама. Забиљежени су и масовни масакри над Грцима у регији Понт, они се и данас спомињу од стране Грка и Ципрана (грчких) као Понтски геноцид.

Дана 25. фебруара 1922., 24 грчких села у регији Понт је спаљено до темеља. Америчке новине Атланта Обсервер, написале су; "Смрад од изгорјелих тијела жена и дјеце из Понта", говори репортажа "долази као упозорење на оно што чека кршћане у Малој Азији након повлачења Грчке војске". У првих неколико мјесеци 1922., 10 000 Грка је побијено од стране наступајућих кемалистичких снага, по извјештајима новина Белфаст Неwс. Амерички хуманитарци дочекани су великом дозом опреза и сумњи, чак и кад су покушавали помоћи цивилним муслиманским жртвама сукоба.

Часопис Цхристиан Сциенце Монитор, писао је да турске власти онемогућују хуманитарним организацијама да пруже помоћ Грчким цивилима чији су домови спаљени, пуштајући их да умру без адекватне помоћи.

Велик број Грка био је присиљен напустити своје домове у Јонији, Понту и Источној Тракији између 1914. и 1922. Тим избјеглицама, као и бројним америчким избјеглицама Грцима поријеклом из Анадолије није дозвољен повратак након 1923. и након потписивања Споразума из Лаусанне. Норман Наимарк тврди да је турски протуудар имао све карактеристике етичког чишћења: ...Турци су искористили своју прилику да очисте Егеј и Западну Анатолију од старосједиоца Грка. Грчка војска обавила је велик дио посла за њих палећи грчка насеља при свом повлачењу из Анадолије.

Насилно пресељење становништва натјерало је око 1,500.000 Грка из Турске у замјену за пола милиона Турака из Грчке.

Повезано

• Понтска Република

Вањске везе

Грчко-турски рат (1919–1922) на Wикимедијиној остави

• Извјештај црвеног крижа из Грчко-турског рата Архивирано 2007-10-13 на Wаyбацк Мацхине-у