Европска конвенција о људским правима

Земље потписнице Конвенције

Еуропска конвенција о људским правима - ЕКЉП (енгл. Еуропеан Цонвентион он Хуман Ригхтс - ЕЦХР; фр. Цонвентион еуропéенне дес дроитс де л'хомме - ЦЕДХ) међународни је уговор о заштити људских права и слобода у Еуропи те је као такав најстарији и најучинковитији сустав за заштиту људских права у свијету. Пуним именом Еуропска конвенција за заштиту људских права и темељних слобода (ЕТС бр. 005) ^↓1 потписана је у Риму 4. студенога 1950. године од стране дванаест земаља ^↓2 чланица новооснованог Вијећа Еуропе, ^↓3 а на снагу је ступила 3. рујна 1953. године. Поступно се надопуњавала неколико пута додавањем протокола који су надопунили одредбе конвенције. Све земље чланице Вијећа Еуропе странке су Конвенције те се од нових чланица Вијећа захтијева њена ратификација. Хрватска је Конвенцију и њене протоколе ратифицирала 5. студенога 1997. године поставши тако 40. земља која је то учинила.

Конвенцијом је установљен Еуропски суд за људска права у Страсбоургу (чл. 19.). Државе потписнице Конвенције обвезују се да ће се подвргнути коначној пресуди Еуропског суда у сваком спору у којем су странке, а одговорност за примјену Конвенције уз Суд дијели Одбор министара који је надлежан за надзор над извршењем пресуда Еуропског суда. Сваки појединац, скупина појединаца, твртка или невладина организација може се обратити Суду под увјетом да су исцрпљена сва домаћа правна средства.

Данас сустав Конвенције покрива готово цијели еуропски континент односно 47 држава потписница (изнимке су Бјелорусија, Казахстан и Ватикан) и обухваћа више од 820 милијуна људи.

Повијест

Њемачка поштанска марка која слави 25 година Еуропске конвенције о људским правима

Еуропска конвенција о људским правима играла је важну улогу у развоју свијести о људским правима у Еуропи. Развој регионалног сустава заштите људских права који дјелује диљем Еуропе може се проматрати као реакција на двије појаве. У раздобљу након Другог свјетског рата еуропске савезничке земље жељеле су спријечити понављање злочина из недавно завршеног рата, као и зауставити стварање диктатура у будућности. Ријечима Пиерре-Хенри Теитгена:

Демокрације не постају нацистичке државе преко ноћи. Зло напредује лукаво, с мањином која дјелује на уклањању полуга контроле... Неопходно је интервенирати прије него што буде касно. Негдје мора постојати савјест која ће покренути аларм у свијести народа (...) како би их упозорила на опасност и показала да крећу путем који их може одвести далеко, понекад чак и до Буцхенwалда и Дацхауа.

– Пиерре-Хенри Теитген у говору пред Савјетодавном скупштином Вијећа Еуропе, 1949.

С обзиром на тадашњу политичку климу у Еуропи (успостављање комунистичких режима и појава "жељезне завјесе"), Конвенција је била и одговор на раст комунизма у средњој и источној Еуропи. То дијелом објашњава бројне референце на вриједности и принципе који су "нужни у демократском друштву" у тексту Конвенције, унаточ чињеници да такви принципи нису ни на који начин дефинирани у самој Конвенцији.

На Хашком конгресу одржаном 1948. године усвојена је резолуција упућена народима Еуропе за стварање политичке и економске уније, али и за израду "повеље о људским правима" и установљавање суда који би ту повељу проводио. Сљедеће године, 5. свибња 1949., у палачи Саинт Јамес у Лондону основано је Вијеће Еуропе. У првом поглављу статута истиче се како је "циљ Вијећа Еуропе остварити веће јединство између својих чланица ради очувања и промицања идеала и начела који су њихова заједничка баштина и потицати њихов економски и социјални напредак" те како ће се "том циљу тежити путем органа Вијећа, расправљањем питања од заједничког интереса, склапањем споразума и усвајањем заједничке акције на економском, социјалном, културном, знанственом, правном и административном пољу, као и очувањем и развојем људских права и темељних слобода". У чл. 3. истиче се како "свака чланица Вијећа Еуропе признаје начело владавине права и начело према којем свака особа под њезином јурисдикцијом мора уживати људска права и темељне слободе те се обвезује да ће искрено и дјелотворно сурађивати на постизању циља одређеног у поглављу I."

Савјетодавна скупштина Вијећа свој је први састанак с темом израде "повеље о људским правима" и успоставе суда који би је проводио одржала у Страсбоургу у љето 1949. године. Важну улогу у изради будуће Конвенције имали су британски заступник и одвјетник Сир Давид Маxwелл-Фyфе и француски министар Пиерре-Хенри Теитген. У свом извјешћу Скупштини Теитген је предложио попис права које треба заштитити (одабирући бројне из Опће декларације о правима човјека донесене 1948. године у Неw Yорку) и дефинирајући како би правосудни механизам могао радити. Након опсежне расправе Скупштина је упутила коначни приједлог Вијећу министара (Препорука 38) који је сазвао Скупину правних стручњака да израде саму Конвенцију.

Конвенција је израђена тако да укључује традиционални приступ осигуравању "истинске политичке демокрације" из традиција Велике Британије, Француске и других земаља чланица Вијећа Еуропе. Отворена је за потписивање 4. студенога 1950. у Риму. Ратифицирана је и ступила на снагу 3. рујна 1953. Надгледа је и проводи Еуропски суд за људска права у Страсбоургу те Вијеће Еуропе. До процедуралне реформе крајем 1990-их (Протокол бр. 11), Конвенцију је надзирала и Еуропска комисија за људска права.

Еуропски суд за људска права

Еуропски суд за људска права (ЕСЉП) установљен је 21. сијечња 1959. године, на темељу чл. 19. ЕКЉП-а. Према Конвенцији, Суд мора осигурати поштивање обвеза које су високе уговорне странке преузеле Конвенцијом и додатним протоколима. Ступањем на снагу Протокола бр. 11 Суд је постао стална институција заштите људских права у Еуропи. Суци су потпуно неовисни о земљи свог подријетла и не представљају ни подноситеље захтјева ни државе.

Сама Конвенција не даје смјернице о томе како Суд треба тумачити њене одредбе. Важно обиљежје права наведених у Конвенцији је да је већина њих изложена на начин да се омогући њихова широка интерпретација. Неодређеност језика има за посљедицу недостатак прецизног значења или одређени распон примјене. Из перспективе међународног права интерпретација Конвенције мора се водити према Бечкој конвенцији (чл. 31. ст. 1. прописује да се "уговор мора тумачити у доброј вјери, према уобичајеном смислу израза из уговора у њихову контексту и у свјетлу предмета и сврхе уговора"). Будући да Суд мора у свом поступању осигурати дјелотворну заштиту људских права и темељних слобода, његова је улога да испитујући случај и доносећи судску пресуду односно одлуку о пријатељском рјешењу у оквиру своје надлежности, тумачи и непосредно примјењује Конвенцију. Суд је тако у случају Лоизидоу против Турске (1995.) нагласио да је "Конвенција живи инструмент који се мора тумачити у свјетлу данашњих увјета што је чврсто укоријењено у судској пракси Суда (...) Из тога слиједи да се ове одредбе не могу тумачити само у складу с намјерама њихових аутора који су их изразили прије више од четрдесет година". Овакав рад Суда знатно је утјецао (и још увијек утјече) на рад свих, а поготово уставних судова земаља потписница, у развоју квалитете пружања заштите људских права и темељних слобода.

Садржај

Конвенција се састоји од три дијела. Главни дио, који се бави грађанским и политичким правима и слободама, садржан је у Одјељку I (чл. 2. - 18.). Одјељак II (чл. 19. - 51.) садржи одредбе о Суду и правилима његовог рада. Одјељак III садржи разне завршне одредбе. Многи од чланака у Одјељку I устројени су у два ставка: у првоме се поставља основно право или слобода, а други садржи различита искључења, изнимке или ограничења на основно право.

Чланак 1. Обвеза на поштовање људских права

Уводни чланак 1. обвезује потписнице да осигурају права и слободе из других чланака Конвенције "у оквиру својих надлежности". У изнимним случајевима, "надлежност" не мора бити ограничена на властитом територију, већ се обвеза осигурања права и слобода из Конвенције проширује и на страном територију над којим држава има контролу (случај Лоизидоу против Турске).

Чланак 2. Право на живот

Чланак 2. штити право сваке особе на властити живот, а главни фокус јест одузимање живота од стране службених особа.

Конвенција не пружа детаљне смјернице гледе питања када започиње живот. Тако је у случају Во против Француске (2004.) Суд одбио продуљити право на живот на нерођено дијете, наводећи да "како ствари стоје, нити је пожељно, нити могуће одговорити на питање да ли је нерођено дијете особа у смислу чланка 2. Конвенције".

Први ставак чланка 2. садржи изнимку за законита извршења смртне казне, али она је укинута Протоколом 13. Тренутно су све чланице Вијећа Еуропе ратифицирале Протокол 13 осим Арменије (потписала, али није ратифицирала), Русије и Азербајџана (нису га потписали).

Други ставак чланка прописује да смрт произашла "из употребе силе која је била нужно потребна" при обрани особе од протуправног насиља, приликом законитог ухићења осумњиченика или бјегунца или ради сузбијања побуне или устанка није у супротности с чланком. Већина случајева кршења овог чланка који су завршили пред Судом укључивале су упорабу силе у контексту борбе против терориста. У случају МцЦанн и остали против Уједињеног Краљевства (1995.) Суд је устврдио да би "антитерористичке операције морале бити планиране и контролиране од стране државних органа власти тако да се у највећем могућем ступњу смањи могућност упорабе смртоносне силе".

Чланак 3. Забрана мучења

Чланак 3. забрањује мучење, нечовјечно или понижавајуће поступање или казну, без изнимки, чак и у најтежим околностима, као нпр. у борби против тероризма или злочина.

Суд је у случају Цхахал против Уједињеног Краљевства (1996.) нагласио темељну природу чланка 3. сматрајући да је забрана постављена у "апсолутном смислу ... без обзира на понашање жртве". Суд је такођер пресудио да држава не може депортирати или изручити појединце који би могли бити изложени мучењу, нечовјечном или понижавајућем поступању или казни у држави приматељици.

Суд је утврдио да "мучење" представља "намјерно нечовјечно поступање које узрокује врло озбиљне и окрутне патње". Такођер је утврдио и разлику мучења и других облика понашања забрањеног чланком 3., односно да та разлика овиси о околности сваке поједине жртве па је према томе немогуће утврдити припада ли одређена врста поступања увијек у одређену категорију.

Суд такођер сматра да је Конвенција "живући инструмент који се мора тумачити у свјетлу тренутних увјета" и како се "одређене радње које су у прошлости класифициране као нечовјечно и понижавајуће поступање, а не као мучење могу убудуће класифицирати на другачији начин".

Чланак 4. Забрана ропства и присилног рада

Чланак 4. забрањује ропство и присилни рад, али уз изузетке гдје "присилни рад" не обухваћа рад у оквиру издржавања казне, војну службу, рад у случају изванредног стања (непогоде или несреће) и рад који је дио "грађанских обвеза".

Чланак 5. Право на слободу и сигурност

Чланак 5. прописује да сватко има право на слободу и особну сигурност. Право на слободу ограничено је само законитим ухићењем или притвором под одређеним околностима. Чланак такођер одређује да ухићени имају право бити обавијештени, на језику који разумију, о разлозима ухићења и могућој оптужби, право на излазак пред суд у најкраћем року, као и право одштете у случају ухићења или притварања супротног одредбама чланка.

Овај је чланак посебно важан у контексту бројних тражитеља азила. Суд је у случају Амуур против Француске (1996.) утврдио како су "многе државе чланице посљедњих године суочене са све већим бројем тражитеља азила. У том смислу Суд је свјестан тешкоћа повезаних с прихватом тражитеља азила у великим еуропским зрачним лукама као и у поступку обраде њихових захтјева за азилом. (...) Државе чланице имају неоспорно суверено право контроле уласка и боравка странаца на њиховом територију." Иако чланак 5. не спомиње трајања и увјете у којима се проводи лишавање слободе, Суд је одредио да будући "да се та мјера не примјењује на особе које су починиле казнено дјело, већ на странце који су, често страхујући за властити живот, побјегли из земље свог поријекла, мјере и увјети проведбе такве мјере морају бити примјерени."

Чланак 6. Право на поштено суђење

Чланак 6. детаљно прописује право на поштено суђење, укључујући право на јавну расправу пред неовисним и непристраним судом у разумном року, претпоставку невиности (Сватко оптужен за казнено дјело сматрат ће се невиним све док му се не докаже кривња у складу са законом) и друга минимална права за оптуженике (одговарајуће вријеме и могућност за припрему своје обране, приступ бранитељу, право на испитивање свједока, право на бесплатну помоћ тумача).

Право на поштено суђење једно је од средишњих права која Конвенција штити и управо зато су се подноситељи захтјева пред Судом највише позивали на чланак 6. Важност овог чланка Суд је потврдио у случају Делцоурт против Белгије (1970.) оцјењујући да "у демократском друштву у смислу ЕКЉП-а, право на поштено (правично) провођење правде задржава тако значајно мјесто да рестриктивно тумачење чл. 6 не би одговарало циљу и сврси те одредбе."

Чланак 7. Нема казне без закона

Чланак 7. забрањује ретроактивну криминализацију дјела или пропуста, односно у Конвенцију укључује правни принцип нуллум цримен, нулла поена сине леге. Нитко не може бити проглашен кривим за казнено дјело које у тренутку почињења, по унутарњем или по међународном праву нису били предвиђени као казнено дјело. Такођер, не може се одредити тежа казна од оне која је била примјењива у тренутку када је казнено дјело почињено.

Чланак 8. Право на поштовање приватног и обитељског живота

Чланак 8. одређује да "сватко има право на поштовање свога приватног и обитељског живота, дома и дописивања" уз одређена ограничења која су "у складу са законом" и "нужна у демократском друштву". Овај чланак јасно утврђује заштиту од незаконитог задирања у приватност људи, што је Суд потврдио у случају Либертy и други против Уједињеног Краљевства (2008.). Такођер, чланак обухваћа "позитивне обвезе", па је тако Суд протумачио појам "право на поштовање" као налагање држави да подузима позитивне кораке ради осигурање заштите уживања права односно да је "основна" сврха чланка заштита појединца/ке против арбитрарног мијешања јавних власти. Међутим, он не само да приморава државу да се суздржи од таквог мијешања, већ осим те примарне негативне обвезе, могу постојати позитивне обвезе својствене учинковитом "поштовању" обитељског живота."

Кроз поједине случајеве о којима је одлучивао, Суд је утврдио бројне сегменте људског живота који улазе у оквир права која су заштићена чланком 8. (нпр. разни обитељски односи, однос између особа било пословне или особне природе, могућност да особа своју сексуалност изрази као хомосексуалну без страха од казненог прогона или отпуштања с посла, права особа које су прошле операцију промјене спола, приступ особним подацима које нека тијела јавне власти имају у својој евиденцији и кориштење тих података, надзор телекомуникација и пресретање дописивања итд.)

Чланак 9. Слобода мишљења, савјести и вјероисповјести

Чланак 9. одређује да сватко има право на слободу мишљења, савјести и вјероисповијести. То право укључује слободу да се промијени вјероисповијест или увјерење те да се исти слободно исказују богослужјем, поучавањем, практичним вршењем и обредима, уз одређена ограничења која су "прописана законом" и "нужна у демократском друштву".

Чланак 10. Слобода изражавања

Чланак 10. прописује право на слободу изражавања које подлијеже одређеним ограничењима која су "у складу са законом" и "нужна у демократском друштву". Ово право укључује слободу мишљења и слободу примања и ширења информација и идеја без мијешања јавне власти, уз одређена ограничења (интерес државне сигурности, територијалне цјеловитости или јавног реда и мира, спрјечавање нереда или злочина, заштита здравља или морала, заштита угледа или права других, спрјечавање одавања повјерљивих информација или очување ауторитета и непристраности судбене власти).

Одредба о "подвргавању режиму дозвола установа које обављају дјелатности радија или телевизије те кинематографску дјелатност", односно право државе за лиценцирање медијске твртке, била је укључена због ограниченог броја расположивих фреквенција и чињеници да је у то вријеме већина еуропских држава имала монопол радија и телевизије. У образложењу пресуде у случају Информатионсвереин Лентиа и други против Аустрије (1993.) Суд сматра да због "техничког напретка у посљедњих неколико десетљећа, оправдање тих ограничења не може се наћи у броју расположивих фреквенција и канала." Суд тако јавне монополе унутар аудиовизуалних медија сматра супротнима чланку 10., у првом реду зато што не могу осигурати већи број извора информација.

Чланак 11. Слобода окупљања и удруживања

Чланак 11. штити право на слободу окупљања и удруживања, укључујући и право на оснивање и придруживање синдикатима, под одређеним ограничењима која су "прописана законом" и "нужна у демократском друштву".

Чланак 12. Право на брак

Чланак 12. утврђује право мушкараца и жена на ступање у брак и оснивање обитељи, у доби за склапање брака и у складу с домаћим законима.

Суд је до сада одбио провести одредбе овог чланка на истосполне бракове, сматрајући да "брак има дубоко укоријењене друштвене и културне конотације које се у великој мјери могу разликовати од једног друштва до другог". Надаље, Суд понавља како "не смије журити са замјеном властите просудбе с оном националних тијела, која су у најбољој позицији процијенити и одговорити на друштвене потребе", односно да државама треба препустити широку слободу процјене у овом подручју. У случају Сцхалк и Копф против Аустрије (2010.) Суд сматра (реферирајући се на старије пресуде) да "чланак 12. јамчи традиционални концепт брака као заједнице мушкарца и жене. Суд је признао да су неке од држава уговорница прошириле брак на истосполне партнере, али држи да то одражава њихову властиту визију улоге брака у њиховим друштвима те да она не произлази из тумачења темељних права као што су то навеле државе уговорнице у Конвенцији из 1950.", али и да истосполне заједнице "треба разумјети у оквиру дефиниције "обитељи" и као дио Конвенцијом обухваћеног појма "обитељског живота", односно да су истосполне заједнице у "релевантно сличној ситуацији као и парови различите сексуалне оријентације у погледу њихове потребе за правним признањем и заштитом њихових односа".

У случају Гоодwин против Уједињеног Краљевства (2002.) Суд је пресудио да закон према којему транссексуалне особе не могу службено промијенити спол након операције крши чланак 12. јер се према њему такве особе не могу вјенчати с особом супротног спола (након операције). Ова је пресуда промијенила ранију пресуду у случају Реес против Уједињеног Краљевства.

Чланак 13. Право на дјелотворан правни лијек

Чланак 13. дефинира право на дјелотворна правна средства пред домаћим властима због повреде права заштићених Конвенцијом. Циљ ове одредбе је повећање судске заштите појединаца у случајевима кршења њихових људских права. У том смислу, право на дјелотворна правна средства је битан предувјет за учинковиту политику људских права.

Чланак 14. Забрана дискриминације

Овај чланак није самостално право једнакости већ зависна одредба чије је подручје примјене ограничено на права наведена у Конвенцији, па према томе, подноситељи захтјева морају доказати дискриминацију у уживању неког конкретног права које је зајамчено негдје другдје у Конвенцији (нпр. дискриминација на темељу спола (чл. 14.) у остваривању права на слободу изражавања (чл. 10.))

Дефиниција чланка је широка јер забрањује дискриминацију на темељу потенцијално неограниченог броја разлога. Изричито се забрањује дискриминација на основи "спола, расе, боје коже, језика, вјероисповијести, политичког или другог мишљења, националног или друштвеног подријетла, припадности националној мањини, имовине, рођења или друге околности". Управо ова "друга околност" омогућује Суду да забрану прошири и на друге основе које нису посебно наведене као што је дискриминација на темељу сексуалне оријентације, брачног стања, незаконитости, професионалног статуса, војног статуса и приговора савјести.

Протокол бр. 12 проширио је забрану дискриминације у уживању било којег права или повластице у складу с националним правом, дакле и оних права или повластица које нису наведени у Конвенцији.

Чланак 15. Дерогирање у вријеме изванредног стања

Чланак 15. омогућује државама потписницама дерогирање неких права зајамчених Конвенцијом. Допуштена дерогирања морају испунити три битна увјета: мора постојати опасност која пријети опстанку народа (рат или друго изванредно стање), све подузете мјере морају бити "у опсегу који је строго одређен потребама тих изванредних прилика" и не смију бити "неспојиве с осталим обвезама високе уговорне странке по међународном праву". Осим ових увјета, постављена је и процедура да свака уговорна странка мора обавијестити тајника Вијећа Еуропе о мјерама одступања, разлозима увођења тих мјера и о престанку њихових дјеловања.

Суд примјењује високи ступањ надзора у одлучивању јесу ли мјере дерогације "строго одређене потребама изванредних прилика". Тако је у случају А. и други против Уједињеног Краљевства (2009.) Суд одбио тужбу која је тврдила да мјере које је донијела британска влада као одговор на нападе 11. рујна 2001. нису биле ваљане, али је и образложио да су те мјере биле несразмјерне. Да би дерогација била ваљана, изванредно стање мора: бити стварно или непосредно иако државе не морају чекати да се опасност догоди; укључивати цијели народ, иако се пријетња ограничена на одређену регију може третирати као опасна по живот народа у тој регији; угрожавати наставак организираног живота заједнице; бити толико изузетна да су ограничења допуштена Конвенцијом очито недовољна.

Чланак 16. Ограничења политичке дјелатности странаца

Чланак 16. омогућује државама чланицама ограничавање политичке дјелатност странаца. Суд је у случају Пиермонт против Француске (2005.) пресудио да земље чланице Еуропске уније не могу сматрати држављане других земаља чланица Еуропске уније странцима.

Чланак 17. Забрана злоупотребе права

Чланак 17. одређује да нитко не може користити права зајамчена Конвенцијом да би тражио укидање или ограничавање тих истих права. То се односи нпр. на случајеве у којима државе покушавају ограничити људско право у име неког другог људског права или на случајеве у којима се појединци ослањају на људско право да би угрозили друга људска права. Тако је нпр. Суд у случају Норwоод против Уједињеног Краљевства (2003.) одбацио оптужбу наводећи како је"опћа сврха чланка 17. спријечити појединце или групе с тоталитарним циљевима да искориштавају за властите интересе начела која су формулирана у Конвенцији. Суд, а претходно и Еуропска комисија за људска права, држи посебице да се слобода изражавања зајамчена чланком 10. Конвенције не може позивати у неком смислу противно чланку 17."

Чланак 18. Границе примјене ограничења права

Чланак 18. одређује да се било која ограничења права предвиђених Конвенцијом могу користити само у сврху за коју су предвиђени, што значи да ограничавање наведених права од стране државе из било којег разлога осим оног који је наведен и дозвољен Конвенцијом представља њено кршење. Слично чланку 14, ово је још једна зависна одредба. Суд је у случају Гусинскиy против Русије (2004.) процијенио како "чланак 18. нема аутономну улогу. Може бити примијењен само заједно с другим чланцима Конвенције. Може доћи и до кршења чланка 18. у вези с другим чланком, иако не постоји кршење тог чланка засебно. Надаље слиједи из одредаба чланка 18. да повреда може настати када су право или слобода подвргнути ограничењима дозвољеним Конвенцијом.

Протоколи

До 2010. године четрнаест је протокола Конвенције било отворено за потписивање. Протоколи се могу подијелити у двије главне скупине: они о измјенама и допунама сустава Конвенције и они који проширују права која могу бити заштићена. Прва скупина захтијева ратификацију свих држава потписница прије ступања на снагу, а друга само одређени број ратификација.

Преглед протокола

Протокол	ЕТС бр.	Отварање уговора	Ступање на снагу	Садржај
1	009	20. ожујка 1952.	18. свибња 1954.	Уводи се заштита имовине, право на образовање и право на слободне изборе тајним гласовањем.
2	044	6. свибња 1963.	21. рујна 1970.	Еуропски суд за људска права добива надлежност за давање савјетодавних мишљења.
3	045	6. свибња 1963.	21. рујна 1970.	Промјена чланака 29., 30. и 34. Конвенције.
4	046	16. рујна 1963.	2. свибња 1968.	Уводе се забрана лишавања слободе дужника, право на слободу кретања и избора пребивалишта, забрана протјеривања грађана и забрана колективног протјеривања странаца.
5	055	20. сијечња 1966.	20. просинца 1971.	Промјена чланака 22. и 40. Конвенције
6	114	28. травња 1983.	1. ожујка 1985.	Укида се смртна казна (осим у изнимним случајевима)
7	117	22. студенога 1984.	1. студенога 1988.	Уводе се: право на процедурална јамства у протјеривању странаца, право на жалбу у казненим стварима вишем суду, право на накнаду за незаконите пресуде, право на непонављање правног поступка два пута за исту ствар (не бис ин идем), једнака права и обвезе између супружника.
8	118	19. ожујка 1985.	1. сијечња 1990.	Еуропска комисија за људска права добива могућност оснивања вијећа, гдје се сваки састоји од најмање седам чланова, за испитивање појединачних тужби које се могу рјешавати на темељу утврђене судске праксе или које не утјечу на тумачења или примјене Конвенције. Комисија може оснивати одборе, гдје се сваки састоји од најмање три члана, с правом да једногласном одлуком прогласи тужбе неважећима, када се таква одлука може донијети без даљњег разматрања. Ове се одредбе не примјењују на тужбе које подносе државе.
9	140	6. студенога 1990.	1. листопада 1994.	Подноситељу тужбе пружа се право подношења предмета Суду у одређеним околностима. (до доношења овог Протокола, Суд је случајеве преузимао само на приједлог Комисије или државе)
10	146	25. ожујка 1992.		Побољшање поступака надзора Конвенције. (од ступања на снагу Протокола бр. 11 овај је Протокол изгубио своју сврху)
11	155	11. свибња 1994.	1. студенога 1998.	Протокол који је замијенио Протоколе бр. 2, 3, 5, 8, 9 и 10 и који је представио темељну промјену механизма Конвенције. Укинута је Еуропска комисија за људска права што је омогућило појединцима да се изравно обрате Суду ↓4 којему је дана обвезна надлежност (прије тога државе су могле ратифицирати Конвенцију без прихваћања надлежности Суда). Одређено је да се у већини случајева Суд састоји од седам чланова. Одбор од три суца може једногласном одлуком о неоснованости одбацити тужбу, а уколико је прогласи основаном, Суд наставља с испитивањем случаја с представницима странака. Суд такођер може са странкама сурађивати у циљу постизања пријатељског рјешења. У року од три мјесеца од дана доношења пресуде вијећа, свака странка спора може, у изнимним случајевима, затражити да се предмет упути Великом вијећу. Ако захтјев буде прихваћен, пресуда Великог вијећа постаје коначна. Протокол је такођер укинуо правосудне функције Одбора министара, те је он сада надлежан за надзор над провођењем одлука Суда.
12	177	4. студенога 2000.	1. травња 2005.	Промјена чл. 14. – Уводи се опћа забрана дискриминације и јамчи се да нитко не смије бити дискриминиран на било којој основи, од стране било којег јавног тијела.
13	187	3. свибња 2002.	1. српња 2003.	Апсолутна забрана смртне казне у свим околностима, укључујући и за злочине почињене у вријеме рата и непосредне ратне опасности. Није допуштена никаква дерогација.
14	194	13. свибња 2004.	1. липња 2010.	Протокол бр. 14 донесен је у циљу смањивања оптерећења Суда и самим тиме побољшања његове учинковитости, а између осталог уводи сљедеће важне промјене: уводи се судац појединац (чл. 26. - Суд разматра случајеве који су му поднесени као судац појединац, у одборима од три суца, у вијећима од седам судаца и великом вијећу од седамнаест судаца.) повећава се моћ одбора од три суца (чл. 28.) уводи се нови критериј прихватљивости случајева (чл. 35., ст. 3. - Суд ће прогласити недопуштеним сваки појединачни захтјев поднесен на темељу чланка 34. ако: а) захтјев сматра инкомпатибилним с одредбама Конвенције и додатних протокола, очито неоснованим или злоупотребом права на подношење захтјева, или б) сматра да подноситељ није претрпио значајну штету, осим ако интереси поштивања људских права зајамчених Конвенцијом и додатним протоколима траже испитивање основаности захтјева те под увјетом да се на тој основи не одбаци ни један случај који није прописно размотрен пред домаћим судом. суци се бирају на један мандат у трајању од девет година Еуропској унији је омогућено приступање Конвенцији (чл. 59.)
14бис	204	27. свибња 2009.	1. листопада 2009.	"Пријелазни" протокол, укинут ступањем на снагу Протокола бр. 14
15	213	24. липња 2013.		Протоколом бр. 15 поново се жели повећати учинковитост процеса: уводи се начело супсидијарности и доктрина слободне процјене; кандидати за суце не смију бити старији од 65 година на дан када Парламентарна скупштина изда захтјев да јој се достави попис од три кандидата; смањује се рок пријаве предмета Суду са шест мјесеци на четири мјесеца; укида се право странака на улагање приговора уступању надлежности над случајем Великом вијећу. Увјет ступања на снагу је ратификација свих странака Конвенције.
16	214	2. листопада 2013.		Протокол бр. 16 омогућује највишим судовима једне високе уговорне странке (државе) да затражи од Еуропског суда за људска права давање савјетодавних мишљења о начелним питањима која се односе на тумачење или примјену права и слобода дефинираних у Конвенцији или додатним протоколима. Увјет ступања на снагу је ратификација десет странака Конвенције.

Конвенција и РХ

Република Хрватска ратифицирала је Конвенцију и њене протоколе 5. студенога 1997. године. ^↓5 Тиме је признала надлежност Еуропског суда за људска права и обвезатност његових пресуда. Такођер, преузела је и обвезу извршавања свих коначних пресуда у споровима у којима је тужена странка. У споровима пред Судом Републику Хрватску заступа заступник којег именује Влада. Ако Суд утврди да је дошло до повреде конвенцијских права, за одговорну државу настају двије врсте обвеза – појединачне и опће. Појединачне мјере доносе се у корист подноситеља захтјева и њима се уклањају посљедице повреде људских права. Опћим мјерама се спрјечавају будуће повреде људских права те се заустављају континуирана кршења, односно рјешава се неки системски проблем. Мјере предлаже Влада у договору с Одбором министара Вијећа Еуропе. Средишње координацијско тијело за извршење пресуда и одлука Еуропског суда за људска права у РХ је Уред заступника Републике Хрватске пред Еуропским судом за људска права.

Од ратификације Конвенције 1997. до листопада 2012. Суд је донио укупно 463 пресуде у којима је тужена страна била Република Хрватска, а у досадашњој примјени Конвенције у Републици Хрватској као највећи проблем појавила се примјена чланка 6. (право на поштено суђење).

Конвенција и ЕУ

Еуропска унија није странка Конвенције, али одредбе Лисабонског уговора дају правни оквир за приступање Уније Конвенцији. Такво би приступање морале ратифицирати све земље чланице ЕУ, али и одобрити све земље потписнице Конвенције.

У преамбули Повеље о темељним правима ЕУ, која је ступила на снагу Лисабонским уговором између осталог стоји како Повеља потврђује "права која проистјечу (...) из Еуропске конвенције за заштиту људских права и темељних слобода (...) те из праксе Еуропскога суда за људска права."

Уговор о Еуропској унији наводи како "Унија признаје права, слободе и начела одређена Повељом Еуропске уније о темељним правима (…), која има исту правну снагу као Уговори" те да "као опћа начела права Заједнице Унија поштује темељна права како су зајамчена Еуропском конвенцијом за заштиту људских права и темељних слобода (...) те како произлазе из уставних традиција заједничких државама чланицама."

Иако ЕУ није странка Конвенције, све земље чланице су је ратифицирале јер је то један од критерија за приступ ЕУ, док с друге стране све државе потписнице Конвенције нису чланице ЕУ (нпр. Норвешка, Швицарска, Турска...).

Правни темељ за приступање ЕУ Конвенцији предвиђен је чл. 59, ст. 2. ЕКЉП-а ("Еуропска унија може приступити овој Конвенцији"), након ступања на снагу Протокола бр. 14. 2010. године.

Биљешке

1. ^↑1  ЕТС (Еуропеан Треатy Сериес) енгл. за Серија еуропских уговора
2. ^↑2  Конвенцију су редом потписали представници Белгије, Данске, Француске, Њемачке, Исланда, Ирске, Италије, Луксембурга, Низоземске, Норвешке, Турске и Уједињеног Краљевства.
3. ^↑3  Вијеће Еуропе не треба мијешати с Вијећем Еуропске уније или Еуропским вијећем. Еуропска унија није странка Конвенције и нема улогу у администрацији Еуропског суда за људска права.
4. ^↑4  До ступања на снагу Протокола бр. 11 ЕКЉП-а појединци нису имали израван приступ Еуропскоме суду за људска права већ су морали поднијети захтјев Комисији, која би, уколико би процијенила да је случај утемељен, покренула исти на Суду у име појединца.

Земље које су ратифицирале регионални инструмент за заштиту људских права

  Еуропска конвенција о људским правима (Вијеће Еуропе)

  Америчка конвенција о људским правима (ОАД)

  Афричка конвенција о људским правима (ОАЈ)

1. ^↑5  Конвенција је ступила на снагу темељем Закона о потврђивању Конвенције за заштиту људских права и темељних слобода и Протокола бр. 1, 4, 6, 7 и 11 уз Конвенцију за заштиту људских права и темељних слобода.

Повезано

• Еуропски суд за људска права
• Повеља о темељним правима Еуропске уније
• Еуропска социјална повеља
• Еуропска повеља о регионалним или мањинским језицима
• људска права
• међународно људско право
• Вијеће Еуропе
• Опћа декларација о правима човјека
• Афричка конвенција о људским правима
• Америчка конвенција о људским правима

Литература

• Батес, Ед, Тхе Еволутион оф тхе Еуропеан Цонвентион он Хуман Ригхтс: Фром Итс Инцептион то тхе Цреатион оф а Перманент Цоурт оф Хуман Ригхтс, Оxфорд Университy Пресс, Оxфорд, 2010., ИСБН 978-0-19-920799-2 (en)
• Овеy, Цларе; Wхите, Робин C. А., Јацобс & Wхите: Тхе Еуропеан Цонвентион он Хуман Ригхтс (4. изд.), Оxфорд Университy Пресс, Оxфорд, 2006., ИСБН 0-19-928810-0 (en)
• Греер, Стевен, Тхе Еуропеан Цонвентион он Хуман Ригхтс: Ацхиевементс, Проблемс анд Проспецтс, Цамбридге Университy Пресс, Цамбридге, 2006., ИСБН 978-0-511-27003-1 (en)
• Право на живот према ЕКЉП-у (Чланак 2.) (ПЗП - Приручник за правнике), Интеригхтс, Лондон, 2006. (ПДФ)
• Чланак 3. ЕКЉП-а – забрана мучења, нечовјечног или понижавајућег поступања или кажњавања, (ПЗО - Приручник за одвјетнике), Интеригхтс, Лондон, 2006. (ПДФ)
• Право на поштовање приватног и обитељског живота, дома и дописивања, (ПИО - Приручник за изобразбу одвјетника/ица), цмс.хр (ПДФ)
• Забрана дискриминације у складу с ЕКЉП-ом (Чланак 14.) Архивирано 2015-10-29 на Wаyбацк Мацхине-у, (ПрЗО - Приручник за одвјетнике), Интеригхтс, Лондон, 2008. (ПДФ)

Вањске повезнице

Wикитека

Wикитека има оригиналан текст повезан са овим чланком:

Еуропска конвенција о људским правима

Еуропска конвенција о људским правима на Wикимедијиној остави

• оригинална верзија Конвенције из 1950. на француском и енглеском језику
• службене wеб странице ЕКЉП-а (en)
• попис свих Протокола ЕКЉП-а Архивирано 2011-07-07 на Wаyбацк Мацхине-у (en)
• таблица потписа и ратификација (en)
• одлуке Еуропског суда за људска права у односу на Републику Хрватску на страницама Министарства правосуђа Архивирано 2013-08-18 на Wаyбацк Мацхине-у
• ХУДОЦ - база података пресуда Еуропског суда за људска права (en)
• попис свих уговора Вијећа Еуропе (en)