Дулцин
| Дулцин | |||
|---|---|---|---|
| |||
| ИУПАЦ име |
| ||
| Други називи | Сакрол; Валзин | ||
| Идентификација | |||
| ЦАС регистарски број | 150-69-6 
| ||
| ПубЦхем[1][2] | 9013 | ||
| УНИИ | 8У78КФ577З
| ||
| КЕГГ[3] | |||
| Јмол-3Д слике | Слика 1 | ||
| |||
| |||
| Својства | |||
| Молекулска формула | C9Х12Н2О2 | ||
| Моларна маса | 180,20 г/мол | ||
|
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање (25 °Ц, 100 кПа) материјала | |||
| Инфобоx референцес | |||
Дулцин је вештачки заслађивач који је око 250 пута слађи од шећера. Ово једињење је открио Џозеф Берлинербау 1884.[4] Дулцин је ушао у масовну производњу седам година касније. Упркос чињенице да је откривен само пет година након сахарина, ово једињење није доживело комерцијални успех сахарина. Дулцин је био важан заслађивач током раног 20. века и има предност над сахарином да не поседује горки заостали укус у устима.
Рана медицинска истраживање су утврдила да је ова супстанца безбедна за људску употребу, и он се сматрао идеалним за употребу од стране дијабетичара. Међутим једна ФДА студија из 1951. је покренута многа питања о његовој безбедности, што је довело до повлачења дулцина са тржишта 1954., након што су испитивања на животињама указала на неспецифична карциногена својства.
Дулцин је такође познат као сукрол и валзин.[5]
Референце
[уреди | уреди извор]- ↑ Ли Q, Цхенг Т, Wанг Y, Брyант СХ (2010). „ПубЦхем ас а публиц ресоурце фор друг дисцоверy.”. Друг Дисцов Тодаy 15 (23-24): 1052-7. ДОИ:10.1016/j.drudis.2010.10.003. ПМИД 20970519.
- ↑ Еван Е. Болтон, Yанли Wанг, Паул А. Тхиессен, Степхен Х. Брyант (2008). „Цхаптер 12 ПубЦхем: Интегратед Платформ оф Смалл Молецулес анд Биологицал Ацтивитиес”. Аннуал Репортс ин Цомпутатионал Цхемистрy 4: 217-241. ДОИ:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ↑ Јоанне Wиxон, Доуглас Келл (2000). „Wебсите Ревиеw: Тхе Кyото Енцyцлопедиа оф Генес анд Геномес — КЕГГ”. Yеаст 17 (1): 48–55. ДОИ:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.
- ↑ Голдсмитх, Р.Х. (1987). „А тале оф тwо сwеетенерс”. Ј. Цхем. Едуц. 64 (11): 954–955. ДОИ:10.1021/ed064p954.
- ↑ Бендер, Давид А. (2005). А Дицтионарy оф Фоод анд Нутритион. Оxфорд Университy Пресс.
Литература
[уреди | уреди извор]- Ходгес, L. 1973. Енвиронментал поллутион: а сурвеy емпхасизинг пхyсицал анд цхемицал принциплес. Холт, Ринехарт анд Wинстон Инц., Неw Yорк.