Дијагностика
Дијагностика (дијагноза, διαγνοσισ, грч.) је поступак којим се дефинира болест или патолошко стање, односно процес који води до дијагнозе болести. У том процесу лијечник се руководи симптомима и знаковима болести. Под симптомима се подразумијевају тегобе које сам болесник примјећује, док знакове болести лијечник уочава на пацијенту.
Процес дијагностике се састоји од:
- анамнезе,
- физикалног прегледа и
- осталих дијагностичких метода.
Анамнеза
[уреди | уреди извор]Анамнеза (грч. мнесис – сјећање) је циљани разговор, којим лијечник из пацијентовог исказа сазнаје оно што је битно за постављање дијагнозе. Анамнеза се састоји из:
- Анамнесис морби (лат. морбус – болест) - запажања самог пацијента од тренутка када је болест почела да га мучи до тренутка прегледа;
- Анамнесис фамиллиае (обитељска повијест болести) болести од којих су боловали чланови обитељи болесника
- Анамнесис витае (лат. вита) - живот) - сјећање на друге болести од којих је болесник боловао или евентуално још болује у животу.
Некад због природе болести није могућа комуникација са болесником (несвијест, малодобност, душевне болести итд), па се анамнеза узима од трећег лица (родбина, старатељ) и тако узета анамнеза се зове хетероанамнеза (грч. хетерос}} - други).
Физикални преглед
[уреди | уреди извор]Физикални преглед је прикупљање информација о стању здравља болесника чулима лијечника. Приликом физикалног прегледа користе се само најосновнији медицински инструменти: фонендоскоп, манометар, неуролошки чекић, стетоскоп, повећало итд.
Начини физикалног прегледа су:
- инспекција - преглед гледањем;
- аускултација – слушање, ослушкивање;
- перкусија - лупкање. Лупкањем одређених дијелова тијела болесника производе се различити звукови или покрети тијела на основу којих се доноси одређени закључак;
- палпација - пипање.
Ово су основне методе. Постоји читава палета комбинираних метода и „трикова“ због којих, и поред напредовања науке и технике, физикални преглед лијечника и даље чини основну дијагностичку методу. Иако се у литератури не наводи као посебна метода, чуло мириса је итекако важно у постављању дијагнозе. Неки лијечници сматрају да је интуиција посебан облик мишљења који се стиче искуством и који доводи до дијагнозе без јасног узрочно посљедичног низа у мисаоном процесу.
Остале дијагностичке методе
[уреди | уреди извор]Остале дијагностичке методе почињу добијати на значају у 20. стољећу, наглим развојем кемије, физике и техничких наука, и данас представљају неодвојиви дио процеса дијагностике већине болести и патолошких стања. Примјери: