Црни сабат

Вјештичји сабат, слика Францисца Гоyе из 1797./98.

Црни сабат је церемонија окупљања практиканата поганских ритуала. Најчешће се везује уз вјештице.

Подаци о окупљањима вјештица на сабат датирају још из средњега вијека да би током 18. стољећа, с развојем просвјетитељства, такве појаве углавном престале бити гледане као реалне и преселиле се у сферу пучких легенди и бајки.

Етимологија

Ријеч сабат први користи Никола Јацqуериус у дјелу "Бич опсјенарских херетика" (Флагелум хаеретицорум фасцинариорум, 1458.). Значење ријечи није објашњено, али претпоставља се да долази од израза Сабазиус, фригијског божанства, који је каткад идентифициран с грчким богом Дионизом, што сабат доводи у корелацију с древним оргијама, баканалијама.

Лет на сабат

Према вјеровању, тзв. лет на сабат био је начин да се стигне на велики и просторно удаљени састанак са Сотоном. Такви састанци одржавали су се ноћу на усамљеним мјестима. У прошлости су се водиле расправе о томе на који начин судионици сабата долазе присуствовати састанцима, односно јесу ли се на сабате преносили у духу или тјелесно. Свети Аугустин (354.-430.) је писао да демони могу преносити своје штоватеље невјеројатном брзином, док су Свети Тома Аквински (о.1225.-1274.) и Свети Бонавентура (1221.-1274.) вјеровали у могућност чаробњачких летова.

С обзиром да Сотона, како се вјеровало, имитира Божја дјела и чуда, лет вјештица успоређивао се с мистичним Павловим узнесењем у треће небо (2 Кор 12,2). Од 15. до 17. стољећа, поједини су знанственици настојали емпиријсски истражити и објаснити перироду вјештичјег лета, па су га настојали представити као илузију изазвану дрогама. Тврдило се да чаробњаку и вјештици за летење служе разне масти којима мажу тијело, а које припремају од тијела некрштене дјеце. Агриппин ученик, Јоханн Wеyер (1515.-1588.) описивао је припремање магијских масти које су се приправљале кухањем дјеце у бакреном лонцу. Други аутори доводили су вјештичји лет у везу с билокацијом., а један од заговорника те теорије био је и окултист Јулиус Евола (1898.-1974.) (Метафизика секса).

Вјештичји календар

Према вјеровању, вјештице су славиле погански обред познат као "коло године". Такви погански обреди симболизирали су однос човјека и природе, циклус годишњих доба и раст и умирање те поновно рађање свега у природи.

Средишња мјеста у склопу вјештичјег календара чиниле су светковине сабата којих је било осам распоређених тијеком године, а углавном су корспондирали с измјеном годишњих доба.

Прва светковина сабата одржавала се 31. листопада и назива се Самхаин (позната и као Халлоwеен, Ноћ вјештица). Ова светковина означавала је службени краљ љета и почетак зиме. То је ноћ када је могуће најлакше успоставити везу с духовима.

Друга светковина славила се 21. просинца, за вријеме најдуље ноћи у години. Према поганском вјеровању, то је вријеме гозби и весеља, када се кити кућа и младо дрво које симболизира нови почетак.

Дана 31. сијечња славила се ФеИмболц, Свијећница.

Прољетни еквиноциј славио се 21. ожујка.

У ноћи с 30. травња на 1. свибња славила се Валпургина ноћ (Белтане). У то вријеме одржавао се један од најважнијих цних сабата у вјештичјем календару. У ноћи се пале кријесови, процесије носе упаљене бакље, а вјештице се скупљају на својим састајалиштима.

Почетком љета 21. липња славила се светковина Литха или љетни солстициј. То је била светковина обиља, плодности и чари природе.

Сабат Лугхнасадх или Ламма славио се 31. српња. То је магично доба за којега се славила плодност земље и благостање заједнице; означавала је крај јесени.

Посљедњи у низу светковина славио се јесењски еквиноциј (Мабон), 23. рујна.

Повезано

• Магија
• Wицца

Литература

• Библија, Свето писмо Старога и Новога завјета, Хрватско библијско друштво, Загреб, 2007. ИСБН 978-953-6709-48-9
• Фауст, Викториа, Вјештице, Загребачка наклада, Загреб, 2000. ИСБН 953-6234-69-6
• Главуртић, Миро, Сатана, Сион, Загреб, 2002. ИСБН 953-96886-3-9