Римска Република

	Древни Рим
	; Чланак је дио серије:; Политика и управа; Древног Рима
Периоди
Принципат; Западно Царство	Доминат; Источно Царство
Редовни магистрати
Конзул; Претор; Квестор; Промагистрат	Едил; Трибун; Цензор; Гувернер
Изванредни магистрати
Диктатор; Магистер Еqуитум; Конзуларни трибун	Реx; Триумвири; Децемвири
Титуле
Легатус; Дуx; Оффициум; Праефецтус; Вицариус; Вигинтисеxвири; Лицтор	Магистер Милитум; Император; Принцепс сенатус; Понтифеx Маxимус; Аугустус; Цаесар; Тетрарх
Институције и право
Римски Сенат; Цурсус хонорум; Римске скупштине; Колегијалност	Римско право; Римско држављанство; Ауцторитас; Империум
	Друге државе; погледај • разговор • уреди

Римска Република означава раздобље државног уређења римске државе у времену између римског краљевства (510. пне.) и успоставе римског царства 13. сијечња 27. пне.

Државно уређење

Римска република је имала много чинитеља подјеле власти који се и данас могу наћи у многим државним уређењима широм свијета.

Од посебног значаја државног уређења римске републике су била три принципа:

ануитет – све функције су биле само на једну годину
колегијалност – увијек су двије особе истовремено обављали једну државну службу – изузетак је диктатор
право промјене уредбе (право вета) – сваки чиновник је имао право да коригира или измјени или врати уредбу коју је његов колега донио

Највећу извршну неограничену власт у римској републици је имао конзул империум маиус. Конзули су били одговорни за врховно војно заповједништво, право пресуде, управа над Сенатом и Цомитиама. Тијеком криза, Сенат би именовао диктатора, са мандатом док траје криза, који је имао суммус империум, тј. сви су му били подчињени осим пучких трибуна.

Носаитељи власти су били именовани кроз три различите скупштине:

Центуријска скупштина – именовала је цензоре, конзуле, преторе и понтифеx маxимус
Трибунска скупштина – именовала је чиновнике нижег ранга: едиле, квесторе, вигинтисеx вири
Плебејска скупштина – именовала је пучке трибуне и плебејске едиле

Римски Сенат и народне скупштине (Цомитиа), који су били надлежни и за законе, су надгледали рад свих чиновника. Чланови сената нису били бирани већ именовани из слоја цензора на доживотно вријеме. Првобитно у Сенат су бирани само патриције, а касније и плебејци.

Повијест Републике

Постанак и доба ране Републике (510. пне. – 351. пне.)

Точан датум постанка римске Републике је тешко одредити. Ливије извјештава да је посљедњи римски краљ Луције Тарквиније Охоли 510. пне. протјеран из Рима и да су Луције Јуније Брут и Луције Тарквиније Колатин изабрани за римске конзуле, док је 508. пне. изабран и први високи свећеник (Понтифеx Максимум).

Раздобље постанка и раног доба римске републике означава вријеме оснивања и осигурања римске државе. 496. пне Римљани побјеђују Латине у бици код Регилског језера а 493. пне. стварају и улазе у савез с федерацијом латинских градова. У овом раздобљу се и јављају и први сукоби између плебејаца и патриција (први сецесија плебејаца), гдје плебејци, због свог тешког положаја у граду који је под влашћу патриција, одлучују напустити град Рим и основати друго насеље. Половином 5 стољећа пне. Децемвири објављују Закон дванаест таблица, којим се одређују права римских грађана.

У том раздобљу Рим је играо врло важну улогу у у Латију, па је одмах након успостављања Републике, Рим почео суставно проводити политику ширања својих територија. Ипак, у тим својим територијалним претензијама, Рим је, на самом почетку ширења, доживио и поразе. Најтежи од њих је био 387. пне. када су град заузели и опустошили Келти. Град се убрзо опоравио и наставио своје ширење како на југ тако и на сјевер, при чему је дошло до оштрих сукоба против Самнита између 343. пне. и 290. пне.

Успон и развитак Римске Републике

Послије 340. пне. , Римљани успијевају контролирати већину градома у подручју Латија. Од негдје око 280. пне. послије сукоба са Пиром и побједом над њиме, Римљани освајају и јужну Италију, гдје су већ стољећима били присутни стари Грци и на тај начин долазе у додир са њиховом културом. У циљу остваривања и одржања контроле на освојеној територији, Римљани почињу оснивати своје колоније и провинције, што опет водило ка стварању савеза са градовима и племенима са различитим правима и привилегијама:

пуноправни грађани Рима (грађани Рима, колонија и већ сврстаних племена)
заједнице са римским грађанским правима, али без права одлучивања
савезници, који су могли задржати своје аутономије

У раздобљу између 246. пне. и 146. пне., Римљани воде пунске ратове након чега град-држава Рим постаје врло моћна. Први пунски рат (264. пне. - 241. пне.) почиње због сукоба интереса Рима и трговачке државе Картаге због отока Сицилије. Римљани бивају принуђени изградити поморску флоту и 241. пне. успијевају поразити Картагу, која капитулира, плаћа ратну одштету Риму и одустаје од Сицилије, али зауврат задржава свој утјецај у Шпањолској, гдје оснивају своје ново колонијално царство.

У међувремену, генијални стратег Ханибал прелази Алпе и 218. пне. започиње Други пунски рат (218. пне.- 201. пне.) против Рима. Послије неколико пораза, као код Кане (216. пне.) и када је изгледало да ће Ханибал освојити Рим, Римљани ипак успијевају сачувати свој утјецај и побиједити Ханибаловог брата у бици код Метаура (207. пне.) након чега се слаби и моћ самог Ханибала и успркос савезу са македонским краљем Филипом V. који такођер 214. пне. започиње римско - македонске ратове против Римљана, Римљани се успијевају искрцати у сјеверну Африку и коначно се обрачунати у бици код Заме (201. пне.) против Картаге. Картага је изгубила све своје територије. У Трећем пунском рату (149. пне. – 146. пне.) Римљани су побиједили остатак Картажана и основали су провинцију Африку.

Римљани су се већ 200. пне. политички умијешали у Грчку и стали на страну малих и средње јаких земаља и на тај начин се супроставили Македонији, па су чак 196. пне. прогласили Грчку слободном али под римским протекторатом, што је узроковало и немире, па су 192 – 188. пне. морали водити рат против ширења сиријског краља Антиоха III. Након побједе и повлачења сиријске војске, Рим се у Трећем римско-македонском рату (171 – 168. пне.) коначно обрачунава са Македонијом код Пидне и проглашава Македонију својом провинцијом.

Побједом против Картаге и Македоније и стављањем њихових територија под своје окриље, али и протјеривањем Сиријаца, Рим у том раздобљу господари цијелим западним свијетом, док на источном дијелу, Рим штити слаби птоломејски Египат од Селеукида и 133. пне. на тлу Пергама оснива провинцију Азију.

У том раздобљу се појављују и први отпори унутар Рима. 136. пне. почиње побуна робова на Сицилији, а од 111. пне. - 105. пне. Рим води рат против Југурте у Нумидији. Са сјевера на Рим насрћу и германска племена Теутонци и Цимбри, а 104. пне. започиње и други робовски рат. Од 91 до 88. пне. италски савези воде рат против Рима, што искориштава Митридат VI. Еупатор и заузима провинцију Азију при чему убија неколико тисућа римских насељеника. Корнелије Сула се именује за управитеља Азије и заповједника у понтонским ратовима против Митридата VI. Еупатора чиме се заоштравају и почињу сукоби унутар Рима.

Доба класних и грађанских ратова у Римској Републици

Успон и развитак Рима као врло моћне државе донио је поред многих предности такођер и проблеме. Као кључни проблем се показао аграрни, тијесно повезан за војно устројство, што је у крајњем случају довело до сукоба и грађанских ратова у самом Риму и водило ка пропасти римске Републике.

Традиционални милицијски сустав, код којег су сви грађани укључени у обрану и вођење рата, показује се непрактичним због увеликог ширења римске државе. Послије пораза у Југуртином рату и у ратову против Теутонаца и Цимбра, Гај Марије успијева провести војну реформу, гдје се уводи од добро обучених војника професионална војска, а која је довела до уске повезаности војника са својим заповједницима. За већину војника који нису посједовали земљу, војна служба није више била обвеза већ извор зараде. Они су, осим подјеле плијена из освајања, од својих заповједника очекивали да им по престанку војне службе буде додијељено и земљиште. Скрб ветерана на тај начин све више постаје политичком расправом у Риму.

Уска се повезаност постројби за поједине заповједнике из другог кута показала као отежавајућа околност политичког устројства Рима. Наиме, заповједници су добили могућност да се помоћу својих постројби а из својих сопствених интереса супроставе вољи Сената или народних скупштина, па је вријеме грађанских ратова обиљежено амбициозним идејама политичара и њихових «приватних « војски.

Политички сукоби унутар Рима се почињу заоштравати од 133. пне. У сталном су политичком сукобу оптимати и популари, при чему се популаристи залажу за промјену социјалних разлика у Риму кроз увођење аграрне реформе. Покушају народних трибуна Тиберија Гракха 133. пне. и његовог брата Гаја Гракха десет година касније нису уродили плодом. Гај Марије 107. пне. уводи војну реформу и постаје вођа популариста.

На другој страни на чело се ставља Корнелије Сула. Послије побједе над Митридатом VI. Сула се 88. пне. враћа у Рим и протјерује Маријеве присталице из Рима и заводи диктатуру. 82. пне. се поновно обрачунава са Маријевцима у крвавој бици код Порта Колина након чега поновно улази са својим легијама у Рим, обрачунава се са својим противницима и заводи тиранију и мијења устав.

Након првог грађанског рата у Риму, успијешни заповједници преузимају врло важну улогу. Помпеј Велики, који је као млад заповједик био у Сулиним постројбама, стече велику славу након побједе над Селеукидима и оснивања нових поровинција и склапа савез са Красом и Цезаром (први тријумвират), што је уједно и врло јасан показатељ структурне слабости касне Републике, чије институције нису биле дорасле насталој кризи. Послије погибије Краса 53. пне., а и велике моћи Помпеја али и Цезара, 49. пне. долази до њиховог сукоба чиме уједно почиње и други римски грађански рат, након чега Цезар побјеђује Помпеја 48. пне. код Фарсале и протјерава га у Египат. Послије побједа над Помејевим присталицама у Хиспанији и Египту, Цезар постаје и једини владар Римског Царства, што узрокује 15. ожујка 44. пне. атентат са смртним исходом на њега у Сенату и почетак грађанског рата. Цезаров блиски сурадник Марко Антоније и нећак Октавијан се удружују и побјеђују републиканце (Брута и Касија) 42. пне. код Филипа у Грчкој.

Распад Римске Републике и успостава Римског Царства

Изгледало је да се ситуација из 49 п.н.е понавља: Марко Антоније и Октавијан дијеле римске територије уговором из Бриндизија на интересне сфере, Антоније влада источним а Октавија западним дијелом. Међутим Антоније и његова, бивша Цезарова, љубавница, Клеопатра почињу сањати о великом царству, чији би средиште требало бити на истоку, што 32. пне. узрокује и прекид пријатељства између њих двојице. Под утјецајем Октавијана, сенат објављује рат Египту и у одлучујућој битки код Акција 31. пне. Октавијан протјерује Антонија и Клеопатру у Египат, гдје они недуго затим умиру. Египат постаје провинција под изравном власти будућег цара Октавијана. Октавијан постаје самостални владар Рима и преузима све овласти од републиканских институција и 27. пне. оснива Римско Царство. Он бива проглашен почасним именом Аугустус. Од свих републиканских институција оставио је само сенат, али је имао апсолутну моћ над њиме.

Вањске везе

Гроут, Јамес: Енцyцлопаедиа Романа Архивирано 2005-03-08 на Wаyбацк Мацхине-у
Тхе Граццхи Мариус анд Сулла бy А.Х. Бееслеy Архивирано 2005-11-30 на Wаyбацк Мацхине-у
www.роман-емпире.нет о Римској Републици и Римском Царству (енглески)
Тхе Роман Републиц фром Ин Оур Тиме (ББЦ Радио 4)
www.унрв.цом