Мил Ми-24
 | |
| Тип | Јуришни хеликоптер |
| Произвођач | Мил |
| Пробни лет | 1970. |
| Уведен у упорабу | 1974. |
| Статус | у упораби |
| Првотни корисник | СССР |
| Број примјерака | цца. 2000 |
Мил Ми-24 је велики јуришни хеликоптер, али и мањи транспортни хеликоптер (може превест до 8 војника). Испрва је произведен за совјетско ратно ваздухопловство (од 1976.), а данас је у саставу руске и тридесетак других националних војски. Ми-24 је најраспрострањенији борбени хеликоптер на свијету.
НАТО-ва ознака му је Хинд, а његове иначице се означавају са додатним словима. Извозне иначице, Ми-25 и Ми-35, означавају се као Хинд D и Хинд Е у НАТО-вој класификацији. Совјетски пилоти називали су га летающий танк ( Љетајушћиј Танк - летећи тенк), а често и крокодил због камуфлажног обојења.
Хеликоптер је био у саставу Хрватског ратног зракопловства до 2006. године, када су због скупог одржавања и недостатка резервних дјелова, приземљени и отписани те ће бити продани за резервне дјелове у треће земље, иако је ријеч о одличном јуришном хеликоптеру, које је било релативно лако довести у упорабљиво стање.
Развој
[уреди | уреди извор]Пројект на којем се темељи настанак Ми-24 настао је из замисли совјетских војних стратега, односно њихове жељи за стварањем летећег борбеног возила за пјешаштво, након што се почетком шестдесетих година прошлог стољећа уочила велика могућност примјене хеликоптера у војне сврхе. Михаил Леонтјевич Мил кренуо је у смјеру развоја хеликопотера који ће поред могућности пријевоза мање скупине војника, бити и у могућности пружити ватрену потпору.
Прототип хеликоптера израђен је у липњу 1969. године. Рабљени су многи дијелови с већ испробаног хеликоптера Ми-8, али и морнаричке иначице Ми-14, како би се добило на времену, али и на нижој цијени развоја цијелог пројекта. Тако су преузети сустави управљања и пријеноса снаге, главни и репни ротор, смјештај мотора, те сам мотор ТВ3-117 (с Ми-14), који је био један од најбољих мотора за хеликоптере у свијету.
Дизајн
[уреди | уреди извор]
Труп је ужег пресјека и омогућава смјештај осам потпуно опремљених војника у својем стражњем дијелу, те посаду у дјеломично одвојеном предњем дијелу. Постављењем оклопне заштите за посаду и виталне дијелове хеликоптера, Ми-24 постао је нерањив за све врсте лаког пјешачког наоружања. Теретни простор, као и пилотска кабина је под тлаком, чија је првенствена намјена при конструирању хеликоптера била заштита посаде и путника хеликоптера од утјецаја кемијских и биолошких агенаса. Улазак путника, те појединог члана посаде омогућен је кроз засебна врата, а теретни простор има четири прозорска отвора на свакој страни трупа, понајприје намијењених за могућност отварања стројничке паљбе.
Посада је у првим иначицама (Ми-24А) била смјештена један поред другог, у заједничкој кабини. У каснијим иначицама, оператер оружних сустава сједио је у предњем дијелу кабине, пилот иза њега десно, а уз њих у кабини се налазио и летач механичар. Оперативном упорабом Ми-24А доказана је лоша страна ове концепције, јер су оба члана посаде, нарочито пилот имали лошу видљивост, а равна стакла пилотске кабине узроковала су иритирајуће рефлексије свјетла. На свим каснијим иначицама пилотска кабина пилота и кабина оператера оружаних сустава постављене су у тандему, један иза другог, међусобно одвојене протупожарним зидом, док је летач механичар смјештен иза сједишта пилота у теретном простору. Стакла кабине су добила капљичасти облик, при чему су једино предња стакла израђена као равне површине. Обје кабине опремљене су управљачким командама.
Визуално најважније обиљежје овог хеликоптера су његова крила која поред функције ношења наоружања те подвјесног терета, судјелују и у стварању узгона (као и код авиона), чиме судјелују у растерећењу ротора чак до 25%, дакако овисно о режиму лета, остављајући тиме вишак снаге за постизање већих брзина, али и већег долета.
На репу хеликоптера смјештени су несиметрични вертикални стабилизатор, репни ротор, те симетрични помични хоризонтални стабилизатори, који се тијеком лета аутоматски помичу ради боље управљивости, али и ради задржавања погоднијег кута хеликоптера тијеком лета на већим брзинама.
Котачи стајног трапа су ради пружања мањег отпора потпуно увлачиви, осим носног котача који је полуувлачећи.
Будућност
[уреди | уреди извор]Тијеком своје дугогодишње каријере Ми-24 се доказао као учинковито оружје, што је потврђено у многим оружаним сукобима диљем свијета. Међутим, без сувремене опреме и наоружања његова искористивост на данашњој бојишници битно је умањује. Наиме, распадом некадашњег Источног блока еуропске државе које су у својем наоружању већ посједовале Ми-24 суочиле су се са сувременим захтјевима који се стављају пред кориснике Ми-24, што значи знатно повећање не само борбених могућности, већ и компатибилности у дјеловању с војскама у чијем се инвентару налази наоружање темељено на западној технологији.
Тренутачно највећа препрека овог хеликоптера за заједничко дјеловање унутар НАТО-вих снага, очитује се понајприје у некомпатибилној навигацијској и комуникацијској опреми, те суставу идентификације (ИФФ), коју је нужно модернизирати ради испуњавања наведених увјета.
Знатну улогу у одређивању врсте модернизације великим дијелом имају планови дугогодишњег развоја зрачних снага, јер уколико земље кориснице Ми-24 желе у блиској будућности пријећи на хеликоптере западне производње, тада је примарни циљ модернизације, опремити Ми-24 са суставима и опремом која ће захтијевати минималне трошкове као и минимално вријеме потребно за иначе захтјевну трансформацију на западну технологију.
Данас је развијена широка лепеза опреме која се може уградити у Ми-24 у сврху његове модернизације, од разних произвођача попут: ЕЛБИТ Сyстемс (Израел), ИАИ (Израел), АТЕ (Јужноафричка Република), САГЕМ (Француска), БАЕ Сyстем (Велика Британија), АВИАКОН (Украјина), те руске твртке Роствертол и Мил.
Иначице
[уреди | уреди извор]- V-24 (Хинд) - прва иначица хеликоптера, израђено их је 12 комада.
- Ми-24 (Хинд-А) - прва верзија која је ушла у серијску производњу.
- Ми-24А (Хинд-Б)
- Ми-24У (Хинд-C) - школски хеликоптер, без наоружања.
- Ми-24Д (Хинд-D) - најраширенија верзија
- Ми-24ДУ - школски хеликоптер с двоструким командама
- Ми-24В (Хинд-Е)
- Ми-24П (Хинд-Ф)
- Ми-24РКР (Хинд-Г1) - НБКО извиднички модел, израђен за прикупљање радијацијских, биолошких и кемијских узорака. Први пут се могао видјети за вријеме Чернобилске несреће. Такођер је познат као Ми-24Р, Ми-24РР анд Ми-24РКх (Рцх).
- Ми-24К (Хинд-Г2) : извидничко - проматрачки хеликоптер.
- Ми-24ВМ - надограђени Ми-24В с побољшаном опремом за ноћне операције.
- Ми-24ПМ - надограђено Ми-24П који користи исту технологију као Ми-24ВМ.
- Ми-24ПН
- Ми-24ПС : полицијска иначица.
- Ми-24Е : иначица за истраживање околиша.
- Ми-25 - извозна иначица Ми-24Д.
- Ми-35 - извозна иначица Ми-24В.
- Ми-24W : пољски назив за Ми-24В.
- Ми-35П - извозна иначица Ми-24П.
- Ми-35У - школска ненаоружана верзија Ми-35.
- Ми-24 СуперХинд Мк II - модернизирана западна варијанта јужноафричке твртке АТЕ
- Ми-24 СуперХинд Мк III/IV - широка надограња изворног Ми-24
Техничке карактеристике (8 војника (или 4 рањеника))
Основне карактеристике
- Посада: 2-3
- Дужина: 17,5 м
- Распон крила: 6,5 м
- Промјер ротора: 17,3 м (3,908 м репни ротор)
- Висина: 6,5 м
- Маса зракоплова: 8.500 кг
- Максимална маса узлијетања: 12.000 кг
Летне карактеристике
- Највећа брзина: 335 км/х
- Долет: 450 км (1.000 км с допунским спремницима)
- Мотор: 2xтурбо-осовинска мотора
- Снага мотора: 1.600 кW сваки
Извори
[уреди | уреди извор]
|
Овај материјал је преузет са службених страница часописа Хрватски војник. Wикипедиа има дозволу за кориштење материјала с те странице под ГФДЛ лиценцом, уз увјет истицања извора. |
