Пређи на садржај

Мил Ми-24

Извор: Wikipedija
Датум измене: 15. фебруара 2015. у 04:53; аутор: Orijentolog (разговор | доприноси) (privremeno)
(разл) ← Старија измена | Тренутна верзија (разл) | Новија измена → (разл)
Ми-24
Генерални подаци
Тип Јуришни хеликоптер
Произвођач Мил
Пробни лет 1970.
Уведен у упорабу 1974.
Статус у упораби
Првотни корисник СССР
Број примјерака цца. 2000

Мил Ми-24 је велики јуришни хеликоптер, али и мањи транспортни хеликоптер (може превест до 8 војника). Испрва је произведен за совјетско ратно ваздухопловство (од 1976.), а данас је у саставу руске и тридесетак других националних војски. Ми-24 је најраспрострањенији борбени хеликоптер на свијету.

НАТО-ва ознака му је Хинд, а његове иначице се означавају са додатним словима. Извозне иначице, Ми-25 и Ми-35, означавају се као Хинд D и Хинд Е у НАТО-вој класификацији. Совјетски пилоти називали су га летающий танк ( Љетајушћиј Танк - летећи тенк), а често и крокодил због камуфлажног обојења.

Хеликоптер је био у саставу Хрватског ратног зракопловства до 2006. године, када су због скупог одржавања и недостатка резервних дјелова, приземљени и отписани те ће бити продани за резервне дјелове у треће земље, иако је ријеч о одличном јуришном хеликоптеру, које је било релативно лако довести у упорабљиво стање.

Пројект на којем се темељи настанак Ми-24 настао је из замисли совјетских војних стратега, односно њихове жељи за стварањем летећег борбеног возила за пјешаштво, након што се почетком шестдесетих година прошлог стољећа уочила велика могућност примјене хеликоптера у војне сврхе. Михаил Леонтјевич Мил кренуо је у смјеру развоја хеликопотера који ће поред могућности пријевоза мање скупине војника, бити и у могућности пружити ватрену потпору.

Прототип хеликоптера израђен је у липњу 1969. године. Рабљени су многи дијелови с већ испробаног хеликоптера Ми-8, али и морнаричке иначице Ми-14, како би се добило на времену, али и на нижој цијени развоја цијелог пројекта. Тако су преузети сустави управљања и пријеноса снаге, главни и репни ротор, смјештај мотора, те сам мотор ТВ3-117 (с Ми-14), који је био један од најбољих мотора за хеликоптере у свијету.

Ми-24Д кокпит

Труп је ужег пресјека и омогућава смјештај осам потпуно опремљених војника у својем стражњем дијелу, те посаду у дјеломично одвојеном предњем дијелу. Постављењем оклопне заштите за посаду и виталне дијелове хеликоптера, Ми-24 постао је нерањив за све врсте лаког пјешачког наоружања. Теретни простор, као и пилотска кабина је под тлаком, чија је првенствена намјена при конструирању хеликоптера била заштита посаде и путника хеликоптера од утјецаја кемијских и биолошких агенаса. Улазак путника, те појединог члана посаде омогућен је кроз засебна врата, а теретни простор има четири прозорска отвора на свакој страни трупа, понајприје намијењених за могућност отварања стројничке паљбе.

Посада је у првим иначицама (Ми-24А) била смјештена један поред другог, у заједничкој кабини. У каснијим иначицама, оператер оружних сустава сједио је у предњем дијелу кабине, пилот иза њега десно, а уз њих у кабини се налазио и летач механичар. Оперативном упорабом Ми-24А доказана је лоша страна ове концепције, јер су оба члана посаде, нарочито пилот имали лошу видљивост, а равна стакла пилотске кабине узроковала су иритирајуће рефлексије свјетла. На свим каснијим иначицама пилотска кабина пилота и кабина оператера оружаних сустава постављене су у тандему, један иза другог, међусобно одвојене протупожарним зидом, док је летач механичар смјештен иза сједишта пилота у теретном простору. Стакла кабине су добила капљичасти облик, при чему су једино предња стакла израђена као равне површине. Обје кабине опремљене су управљачким командама.

Предњи дио Ми-24

Визуално најважније обиљежје овог хеликоптера су његова крила која поред функције ношења наоружања те подвјесног терета, судјелују и у стварању узгона (као и код авиона), чиме судјелују у растерећењу ротора чак до 25%, дакако овисно о режиму лета, остављајући тиме вишак снаге за постизање већих брзина, али и већег долета.

На репу хеликоптера смјештени су несиметрични вертикални стабилизатор, репни ротор, те симетрични помични хоризонтални стабилизатори, који се тијеком лета аутоматски помичу ради боље управљивости, али и ради задржавања погоднијег кута хеликоптера тијеком лета на већим брзинама.

Котачи стајног трапа су ради пружања мањег отпора потпуно увлачиви, осим носног котача који је полуувлачећи.

Будућност

[уреди | уреди извор]

Тијеком своје дугогодишње каријере Ми-24 се доказао као учинковито оружје, што је потврђено у многим оружаним сукобима диљем свијета. Међутим, без сувремене опреме и наоружања његова искористивост на данашњој бојишници битно је умањује. Наиме, распадом некадашњег Источног блока еуропске државе које су у својем наоружању већ посједовале Ми-24 суочиле су се са сувременим захтјевима који се стављају пред кориснике Ми-24, што значи знатно повећање не само борбених могућности, већ и компатибилности у дјеловању с војскама у чијем се инвентару налази наоружање темељено на западној технологији.

Ми-24 Супер Агиле Хинд

Тренутачно највећа препрека овог хеликоптера за заједничко дјеловање унутар НАТО-вих снага, очитује се понајприје у некомпатибилној навигацијској и комуникацијској опреми, те суставу идентификације (ИФФ), коју је нужно модернизирати ради испуњавања наведених увјета.

Знатну улогу у одређивању врсте модернизације великим дијелом имају планови дугогодишњег развоја зрачних снага, јер уколико земље кориснице Ми-24 желе у блиској будућности пријећи на хеликоптере западне производње, тада је примарни циљ модернизације, опремити Ми-24 са суставима и опремом која ће захтијевати минималне трошкове као и минимално вријеме потребно за иначе захтјевну трансформацију на западну технологију.

Данас је развијена широка лепеза опреме која се може уградити у Ми-24 у сврху његове модернизације, од разних произвођача попут: ЕЛБИТ Сyстемс (Израел), ИАИ (Израел), АТЕ (Јужноафричка Република), САГЕМ (Француска), БАЕ Сyстем (Велика Британија), АВИАКОН (Украјина), те руске твртке Роствертол и Мил.

  • V-24 (Хинд) - прва иначица хеликоптера, израђено их је 12 комада.
  • Ми-24 (Хинд-А) - прва верзија која је ушла у серијску производњу.
  • Ми-24А (Хинд-Б)
  • Ми-24У (Хинд-C) - школски хеликоптер, без наоружања.
  • Ми-24Д (Хинд-D) - најраширенија верзија
  • Ми-24ДУ - школски хеликоптер с двоструким командама
  • Ми-24В (Хинд-Е)
  • Ми-24П (Хинд-Ф)
  • Ми-24РКР (Хинд-Г1) - НБКО извиднички модел, израђен за прикупљање радијацијских, биолошких и кемијских узорака. Први пут се могао видјети за вријеме Чернобилске несреће. Такођер је познат као Ми-24Р, Ми-24РР анд Ми-24РКх (Рцх).
  • Ми-24К (Хинд-Г2) : извидничко - проматрачки хеликоптер.
  • Ми-24ВМ - надограђени Ми-24В с побољшаном опремом за ноћне операције.
  • Ми-24ПМ - надограђено Ми-24П који користи исту технологију као Ми-24ВМ.
  • Ми-24ПН
  • Ми-24ПС : полицијска иначица.
  • Ми-24Е : иначица за истраживање околиша.
  • Ми-25 - извозна иначица Ми-24Д.
  • Ми-35 - извозна иначица Ми-24В.
  • Ми-24W : пољски назив за Ми-24В.
  • Ми-35П - извозна иначица Ми-24П.
  • Ми-35У - школска ненаоружана верзија Ми-35.
  • Ми-24 СуперХинд Мк II - модернизирана западна варијанта јужноафричке твртке АТЕ
  • Ми-24 СуперХинд Мк III/IV - широка надограња изворног Ми-24

Техничке карактеристике (8 војника (или 4 рањеника))

Основне карактеристике

  • Посада: 2-3
  • Дужина: 17,5 м
  • Распон крила: 6,5 м
  • Промјер ротора: 17,3 м (3,908 м репни ротор)
  • Висина: 6,5 м
  • Маса зракоплова: 8.500 кг
  • Максимална маса узлијетања: 12.000 кг

Летне карактеристике

  • Највећа брзина: 335 км/х
  • Долет: 450 км (1.000 км с допунским спремницима)
  • Мотор: 2xтурбо-осовинска мотора
    • Снага мотора: 1.600 кW сваки
   Овај материјал је преузет са службених страница часописа Хрватски војник.
Wикипедиа има дозволу за кориштење материјала с те странице под ГФДЛ лиценцом, уз увјет истицања извора.


Вањске везе

[уреди | уреди извор]