Пређи на садржај

Карло I. Аустријски

Извор: Wikipedija
цар и краљ Карл I

Карло I. Аустријски (17. август 18871. април 1922) је био последњи цар Аустро-Угарске. Владао је као Карло I. од Аустрије или као Карло IV. од Угарске од 1916. до 1918., када је Аустрија постала република. Карл није абдицирао. Остатак живота, све до смрти 1922. провео је настојећи да обнови монархију.

Живот

Карло је син надвојводе Ота Франца од Аустрије (1865.-1906.) и Марије Јозефе од Саксоније (1867.-1944.). Карл је био ожењен Зитом од Парме. Када је убијен његов стриц Надвојвода Фрањо Фердинанд Карл је постао престолонаследник. Наследио је 1916. старога цара Фрањо Јосип. Преузео је врховну команду над аустријском војском 2. децембра 1916. Током 1917. водио је тајне мировне преговоре са Француском. Аустријски министар вањских послова је био заинтересиран само за општи мир. Карло је показивао спремност да склопи сепаратни мировни споразум. Када су 1918. процуриле вести да покушава да склопи сепаратни мировни споразум Карло је све одлучно негирао. Француски председник владе је објавио његова писма, која су показала намере склапања сепаратнога мира. министар вањских послова је због тога дао оставку, а Аустро-Угарска је још више постала овисна о Немачкој. Аустро-Угарска је била у стању расула у последњим годинама рата. Председник САД Вудро Вилсон је као део својих 14 тачака захтевао од Европе да допусти самоопределење народа. Као одговор на такву могућност Карло се сложио да се сазове парламент и да се створи конфедерација, по којој би свака етничка група имала право аутономије. Међутим ствари су брзо измицале контроле и уследило је проглашавање независности у свим деловима Аустро-Угарске. Карлова политичка будућност је постала неизвесна. Изгледало је да ће моћи владати бар Аустријом, али Аустрија је постала република.

царица и краљица Зита

Живот у егзилу

До 11. новембра 1918. све нације Аустро-Угарске су прокламовале своје тежње да се одвоје од Аустро-Угарске. Карло није абдицирао, него је побегао у Швајцарску, одакле је настојао да поврати власт. Био је охрабрен од стране мађарских националиста, па је два пута током 1921. покушао да се врати на трон Мађарске. Мађарска је остала краљевина, али без краља. У покушају да се врати на трон бар Мађарске није му успео због разних фактора укључујући и изостанак подршке од стране регента Миклоша Хортија.

Монархисти Хортијево одбијање да помогне Карлу често описују као "издајничко". Први покушај марта 1921. да поново освоји круну Мађарске пропао је када је Хортијева влада замолила Карла да напусти земљу. Други пут у октобру 1921. прикључује му се 3.000 мађарских војника, али Краљевина СХС и Чехословачка су Мађарској предали ултиматум претећи ратом, ако се Карл крунише.

Пошто је постао опасан по међународни поредак (Версајски поредак) и мир у Европи Француска и Велика Британија су одредиле португалско острво Мадеиру као место његова изгнанства. На Мадеири је умро 1922. од упале плућа. Карло је на Мадеиру већ дошао болестан и сломљен, а шетао је по хладном зимском дану около.

После смрти

Историчари различито оцењују Карла и његов период власти. Један од највећих критичара је Хелмут Румплер, шеф једнога одела аустријске академије наука, који је описао Карла као "дилетанта, преслабога за изазове са којима се суочавао" и сматра да није био прави политичар. енглески писац Херберт Вивиан пише "Карл је велики вођа, принц мира, који је настојао да спаси свет једне године рата државник са идејама да спаси народ компликованих проблема царства". Папа га је 2004 прогласио свецем.

Породица

родитељи

супруга

принцеза Зита од Бурбон - Парме (09.05.1892. - 14.03.1989.), венчали су се 21.10.1911. године, у замку Шварцау;

деца

Спољашње везе