Јоасаф I Цариградски
| Јоасаф I | |
|---|---|
| васељенски патријарх Цариграда | |
| Црква | Васељенска патријаршија |
| Столовање завршило | 10. април 1463[1] |
| Претходник | Исидор II[1] |
| Насљедник | Генадије Сколарије[1] |
Антоније Јоасаф I Кокас (грчки: Ιωάσαφ Α΄ Κόκκας) био је васељенски патријарх Цариграда који је столовао 1460-их, а при чему хисторичари његово столовање обично смјештају између 1462. и 1465. године.
Живот
[уреди | уреди извор]Постоје претпоставке како је Антоније био западног поријекла. У сваком случају, према Лауренту[2] и Киминасу[3], изабран је за патријарха 1. априла 1462. године, непосредно након изненадне смрти свог претходника Исидора II.
Јоасафово столовање су обиљежиле сплетке на цариградском османлијском двору, гдје је још увијек велики утицај имало некадашње ромејско (бивше бизантско) племство. Међу њима се највише истицао Георгиоус Амироутзес, бивши дипломат који је због успјешног наговарања трапезунтског цара Давида Комнена да Османлијама мирно преда Трапезунт стекао статус миљеника султана Мехмета II Освајача. Амироутзес се желио оженити за Моуцхлиотиссу, лијепу удовицу посљедњег атенског војводе Францесца II Ацциацолија, али му Јоасаф то није хтио дозволити, с обзиром да је Амироутзес још увијек био у браку, па би се тиме одобрила бигамија супротна канонском праву. Амироутзес се због тога обратио за помоћ великом везиру Махмуд Паши Абоговићу, који је покушао организирати синод у сврху свргавања Јоасафа.
Јоасаф међутим није хтио попустити под притиском. То је на крају разбјеснило Мехмеда, који је наредио да се патријарху одреже брада, а његовом помоћнику Манојлу - будућем патријарху Максиму III - одреже нос. Јоасафа је то тако погодило да је пао у депресију и покушао извршити самоубиство скочивши у цистерну са водом.
Јоасаф је био из цистерне избављен, али је након тога свргнут и прогнан у Анихајлос,[2]. Тиме је омогућено да Гиоргиос Амироутзес ожени своју нову супругу.[4]
Оспорена кронологија
[уреди | уреди извор]Кронологија столовања Јоасафа I Кокаса је предмет спора међу учењацима. Новији аутори, као што су Киминас (2009),[3] Подскалскy (1988),[5] Лаурент (1968)[2] и Рунциман (1985)[6] столовање Јоасафа I Кокаса стављају послије Исидора II и прије Софронија I, односно између априла 1462. и Ускрса 1463.
Други учењаци, као што су епископ Геманос од Сардеиса (1933–8)[7] и Грумел (1958)[8],као и службени вебсајт Васељенске патријаршије,[9] наводе како је Јоасаф I столовао иза Софронија I и прије Марка II, односно сугерирају да је столовање почело почтеком 1465. (или у јулу исте године) а завршило у првим мјесецима 1466. Бланцхет (2001)[10] наводи почетак Јоасафовог столовања у љету 1464. непосредно иза Софронија.
Такођер, не постоји консензус међу учењацима и дужини и кронологији другог и трећег столовања Генадија Сколарија који се измјењивао између Јоасафа и Софронија.
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ 1,0 1,1 1,2 Кронологија према Киминасу (2009). За остале приједлоге в. Оспорена кронологија.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 Виталиен, Лаурент (1968). „Лес премиерс патриарцхес де Цонстантинопле соус ла доминатион турqуе (1454–1476)”. Ревуе дес éтудес бyзантинес (26): 229–263(246–9). ДОИ:10.3406/rebyz.1968.1407.
- ↑ 3,0 3,1 Киминас, Деметриус (2009). Тхе Ецуменицал Патриарцхате. Wилдсиде Пресс ЛЛЦ. стр. 37,45. ИСБН 978-1-4344-5876-6.
- ↑ Тоулоумакос Пантелис. „Амироутзис, Георгиос”. Енцyцлопаедиа оф тхе Хеллениц Wорлд, Асиа Минор. Приступљено 17 Јулy 2011.
- ↑ Подскалскy, Герхард (1988). Гриецхисцхе Тхеологие ин дер Зеит дер Тüркенхеррсцхафт (1453–1821) : дие Ортходоxие им Спаннунгсфелд дер нацхреформаторисцхен Конфессионен дес Wестенс. Мунцхен: C.Х. Бецк. стр. 398. ИСБН 978-3-406-32302-7.
- ↑ Рунциман, Стевен (1985). Тхе Греат Цхурцх ин цаптивитy. Цамбридге Университy Пресс. стр. 193–4. ИСБН 978-0-521-31310-0.
- ↑ Σάρδεων Γερμανός (1933–38). „Συµβολή εις τους πατριαρχικούς καταλόγους Κωνσταντινουπόλεως από της αλώσεως και εξής”. Ορθοδοξία (8–13).(el)
- ↑ Грумел, Венанце (1958). Траитé д'éтудес бyзантинес, вол. I: Ла цхронологие. Парис: Прессес университаирес де Франце. стр. 437.
- ↑ „Јоасапх И”. Ецуменицал Патриарцхате. Архивирано из оригинала на датум 2013-05-24. Приступљено 16 Јулy 2011.
- ↑ Бланцхет, Марие-Хéлèне (2001). „Георгес Геннадиос Сцхолариос а-т-ил éтé троис фоис птриарцхе де цонстантинопле?”. Бyзантион Ревуе Интернатионале дес Éтудес бyзантинес (Бруxеллес) 71 (1): 60–72.(fr)