Opsada Beograda (1717)

Opsada Beograda 1717. druga je od ukupno tri opsada tog grada koje su predvodile snage Habsburške Monarhije kako bi ga preuzela od Osmanskog Carstva. Preostale opsade bile su od 1688.—1690. te od 1789. do 1791. Austrijske snage predvodio je Eugen Savojski.

Opsada Beograda (1717)
Segment Austrijsko-turski rat 1716.-1718.
umjetnički prikaz opsade Beograda
Datum 16. srpnja-17. kolovoza 1717. Lokacija Beograd Ishod austrijska pobjeda
Sukobljene strane
Habsburška Monarhija Bavarska	Osmansko Carstvo
Komandanti i vođe
Eugen Savojski	Halil Paša Mustafa Paša
Žrtve i gubici
2.000 mrtvih	20.000 mrtvih

Nakon austrijske pobjede, koja je osigurana srpskim dobrovoljcima, osnovana je kratkotrajna Kraljevina Srbija (1718.-1739.) u okolici Beograda, pokrajina Habsburške Monarhije, sve dok Turci nisu ponovno osvojili grad dvadeset godina kasnije.

Opsadu grada spominje i Osman-aga Temišvarski, turski prevoditelj, vojnik i pisac, u svojoj autobiografiji.

Pozadina

Vojni i politički krugovi u Beču, još od početka XVIII veka, uzimaju Beograd kao glavnu strategijsku tačku za prodor Habsburške monarhije na Balkansko poluostrvo. Zato su u svim svojim političkim i vojnim planovima gospodarenja nad severozapadnim delom Balkanskog poluostrva imali pre svega u vidu osvajanje Beograda. Tako je mislio i princ Eugen. Te zime je došao Eugen u Beč gde ga je car sa radošću dočekao, obdario ga bogatim krstom iskićenim dijamantima i reče mu: „Gospod Isus Hrist prvi je vojskovođa, koji će vašu milost najbolje pomagati kada pođete na nevernike.“ Glavnina vojske se ukonačila kod Futoga, korpus konjičkog generala Mersija kod Vršca i Gate, u južnom Banatu, dva konjička puka feldmaršal-lajtnanta Vijarda kod Karansebeša, u istočnom Banatu, korpus feldcajgs-majstera Štajnvila u Erdelju, korpus generala Petraša kod Sremske Mitrovice i korpus generala Haubena u Petrovaradinu. Uoči novog polaska načinio je Eugen svoj testament. Više od trideset prinčeva pohitali su pod njegove zastave. Međutim sultan je opet skupio 200.000 vojnika i uputio se ka Beogradu. Beogradsku tvrđavu je snažno osigurao i utvrdio, pa odmah izdao zapovest da se pređe preko Dunava i da se prodre u Ugarsku. Tvrđava je bila uređena za dužu odbranu, sa rovom dubokim 5 metara i širokim 8 metara, zidanom kontraeskarpom i palisadama. Za odbranu prelaza preko Save, Turci su podigli i poseli redute na Velikoj adi ciganliji, na ušću Save, Velikom ratnom ostrvu i tri na levoj obali Dunava. Turci su nameravali da 1717. godine prodru u Transilvaniju, Mađarsku i Hrvatsku, ali zbog teškoća oko popune izgubljenih topova kod Petrovaradina i Temišvara, početak operacija je odložen. Glavnokomandujući austrijske vojske princ Eugen Savojski je to iskoristio i krenuo na Beograd iz Futoga sa vojskom od 100.000 ljudi, sa 10 većih brodova i preko 50 šajki naoružanih sa 200 – 300 topova. U isto vreme izvršen je i pritisak na Bosnu. Iz Slavonije pod komandom zapovednika tamošnjih graničara generala Petraša, iz Banije pod vođstvom banskog namesnika Ivana Draškovića i iz Like, odakle je dejstvovao grof Rabata. A Eugenova vojska je preko Srema i Banata izbila na Dunav prema Vinči. Veliki strateg je prišao Beogradu na neočekivan način. S flotilom sastavljenom od mnogih bojnih šajki i čamaca, teretnih lađa i deset ratnih brodova sa 370 topova, on je doplovio pod Beograd Dunavom, u koji je ušao iz Tamiša, proširenim rukavcem kod Pančeva. Tako je izbegao napad turskih brodova iz Oršave, Smedereva i Beograda. Most na Dunavu postavljen je blizu sela Višnjice, gde je od 15. do 17. juna 1717. godine princ Eugen prebacio na desnu obalu 24 čete grenadira, 27 bataljona i 6 topova, pod komandom feldmaršala princa Aleksandra Virtemberškog. Preko podignutog mosta prebacio je do 17. juna i ostale snage i ulogorio se na visovima između Višnjice i Beograda. Nikada se u Beogradu nije u isto vreme okupilo toliko generala, vojnika najrazličitijih narodnosti, prinčeva iz svih poznatih vladajućih kuća u Evropi . Svi su hteli da prisustvuju velikoj bici, koji je vodio u to doba najveći i najpoznatiji ratni genije. Da bi odvratio pažnju neprijatelja od opsade Beograda, princ Eugen je naredio Petrašu da izvede taktički pokret prema Šapcu. Iz Osijeka mu je poslata artiljerija i municija, te je sa potčinjenom milicijom krenuo prema Savi da bi ispitao mogućnosti napada na Šabac koji je bombardovao. U međuvremenu, polovinom juna, veliki vezir Halil-paša krenuo je iz Jedrena za Beograd sa oko 150.000 vojnika i 175 topova. Za komandanta celoj turskoj vojsci postavljen je beogradski paša Hadži Alija. On odmah zapovedi da se grad utvrđuje i stavi se dosta vojske u Beogradu pod upravom Numan Ćuprilića, a druga se vojska skupi na granici od vlaške da odatle smeta Carskoj vojsci.

U bici pod Beogradom Savojski je pokazao veliki vojnički dar i sposobnost vojskovođe. Možda se ni jednoj bici za Beograd nije pristupilo sa većom pažnjom, promišljenim i pouzdanim planom kao ovoj. Savojski je sa svojim najsposobnijim generalima ispitao i proučio sve važnije strateške pozicije oko Beograda. Protivno dotadašnjoj vojnoj taktici, on nije prebacio vojsku preko Save već preko Dunava, što je bilo veliko iznenađenje za Turke. Potom su utvrdile komandni štab i opasali grad, ali su pre toga izdržali žestoku bitku sa 6 turskih galija i 40 malih lađica. Ostavivši kod Višnjice 6 konjičkih pukova i 4 bataljona, a za zaštitu mosta 6 bataljona, Eugen je 19. juna poseo položaje oko Mirijeva i na Velikom Vračaru i pristupio opsadnim radovima. Kontravalacionu liniju , za napad i za odbijanje eventualnog ispada, izgradio je u luku od Save preko Tašmajdana do Dunava i poseo sa 23 bataljona, 8 pukova kirasira i 4 puka dragona. Cikumvalacionu liniju za odbranu s juga podigao je u vidu ispupčenog luka od Save kod Velike ade ciganlije, prekog Velikog Vračara i Karaburme do Dunava i poseo je sa 38 bataljona i 14 kirasirskih pukova.Linije su izlomljene radi unakrsne i flankirne vatre, i povezane saobraćajnicama, a između njih postavljen je logor za štab i glavninu artiljerije. Do 25. juna most je prebačen od Vinče na Karaburmu, postavljen između obe linije, osiguran na levoj obali redutom sa 10 topova, a na desnoj sa nekoliko bataljona. Na banatskoj strani prema Velikom ratnom ostrvu podignuto je utvrđenje. Iz Petrovaradina preko Bežanije stiglo je 29. juna pojačanje od 7 bataljona, dva puka kirasira i srpska granična milicija, koje je poselo Veliku adu ciganliju, a uz pomoć srpskih dobrovoljaca, šajkaša i graničara, podignut je most preko Save nizvodno u blizini ostrva. Turci su zapalili Zemun, povukli se u Beograd, užurbano su utvrđivali grad i kopali kontraminske galerije. Da bi uništili austrijske brodove, Turci su 5. jula sa oko 50 brodova i šajki izvršili ispad Dunavom prema Zemunu, a sa oko 1.000 spahija i nekoliko stotina janjičara iskrcali se na levoj obali Save kod ušća, da bi prodorom uz obalu Dunava prema Zemunu podržali vatrom akciju brodova. Sukob brodova odigrao se kod Zemuna. Pogibijom komandanta flote, kod Turaka je nastala dezorganizacija u komandovanju, pa su se oni povukli sa gubitkom od 5 brodova, nekoliko šajki i oko 200 ljudi. Austrijanci su nastavili sa opsadnim radovim pod vođstvom feldmaršala princa Aleksandra Virtemberškog, prikupili do 22. jula opsadnu artiljeriju i 23. jula počeli bombardovanje varoši i tvrđave. Austrijanci su tako snažno tukli Beograd da su posle dva dana topovi opsađenika bili sasvim oboreni. U međuvremenu uhode su donele princu Eugenu glas da velika turska vojska ide gradu u pomoć i da je već u Nišu, a da je u njoj najmanje 250.000 ljudi. Princ se nije ni malo zbunio, a saznavši opet da su Turci u Smederevu a janičari u Grockoj, zapovedio je da se topovi dobro snabdeju sa municijom i celoj se vojsci da dovoljno praha i olova. Do 12. avgusta pristigla je glavnina turske vojske i raporedila se na liniji Višnjica – Ekmekluk – Dedinje – Sava prema zapadnom vrhu Velike ade ciganlije. Posednutu liniju Turci su utvrdili, pozadi nje uredili baterijske položaje i podigli utvrđeni logor. Na krilima i u centru nalazila se konjica – spahije i Tatari, a između njih janjičari. Približnicama i paralelama janičari su podišli austrijskoj cirkumvalacionoj liniji do na 30 koraka, a ujedno je tukli unakrsnom artiljerijskom vartom, spolja i iz grada. Položaj princa Eugena bio je u velikoj opasnosti. Sa leva i desna dve velike reke, pred sobom utvrđen grad sa garnizonom od 30.000 ljudi, a s leđa vojska od najmanje 150.000 vojnika. Eugenova vojska se jako smanjila, što od bolesti, što od umora, a nešto je opet propalo u bitkama. Niko nije znao šta će i kako će princ, jer je podjednako opasno bilo izaći iz opkopa ili pak ostati onde gde se ko zatekao. Ali princ Eugen reče: „Ja sam došao sa mojim hrabrim vitezovima da uzmem Beograd od nevernika, a ne da se sklanjam od njega pa zato hoću i da ostanem.“ . Princ je izdao zapovest da se šanac povisi i da se vojnicima podele korpe napunjene zemljom da se zaklanjaju, ali to nije mnogo pomoglo. Što mrtvih, što ranjenih bilo je oko 15.000, a nezdrava voda je obarala konje i tako se vojska svakim danom smanjivala. Ipak, u međuvremenu Austrijanci su sa 5 bataljona, 6 grenadirskih četa, 350 konjanika i nekoliko šajki zauzeli 11. avgusta Veliko ratno ostrvo, odakle su počeli da tuku Donji grad i da neutrališu tursku artiljeriju. Zapalili su 14. avgusta glavno tursko slagalište municije u Gornjem gradu, od čije su eksplozije Turci imali velike gubitke. Ipak napad na tvrđavu nije se mogao nastaviti pre nego što se odbaci Halilova deblokadna vojska. U međuvremenu veliki vezir je poslao izaslanika kod komandanta tvrđave radi usaglašenja zajedničke akcije protiv hrišćana. Nekadašnji kuruc, Janoš Vekonj, umesto u tvrđavu, prosledio je pismo Eugenu Savojskom. Saznavši da Turci za naredni dan spremaju koncentrisani napad sa dve strane, Savojski se odlučio na opasan potez: ostavivši manji odred da sprečava ispade iz tvrđave, sa većinom vojske sukobio se sa armijom velikog vezira. Noću 15. avgusta princ Eugen je sa jednim sekretarom pravio raspored vojske u svom šatoru, a posle je pozvao generale i rekao im da će se sutra sukobiti sa Turcima. Veliki deo noći je proveden uređujući dve ubojne linije za sutrašnju bitku, a u obe je bilo svega 40.000 ljudi – broj dosta mali prema broju Turaka, ali daleko nadmoćniji odvažnošću i svojom hrabrošću. Znak da se udara bile su tri bombe. U dva sata posle ponoći izbacili su ih i onda je prva linija počela da se kreće i prema mesečini pošla napred. Pri zauzimanju rasporeda, austrijske baterije iz kontravalacione linije, sa Velikog ratnog ostrva i sa leve obale ušća Save, bombardovale su grad sve do ponoći. Napad je počeo 16. avgusta u 1 čas. Oko 4 časa konjica feldmaršala Mikloša Palfija naišla je na Turke u rovovima na Topčiderskom brdu i Dedinju, napala ih i među njima stvorila zabunu. U gustoj magli druge turske snage naletele su na Austrijance pri posedanju položaja i pretpele osetne gubitke. Zatim je turska konjica izvršila vrlo snažan protivnapad na konjicu feldmaršala Palfija, ali je razbijena uz pomoć konjice druge linije generala Klaudija Mersija. Za to vreme je austrijska pešadija desnog krila I ešelona prodrla u turski rov, ali se udaljila od svog pravca i stvorila prazninu između sebe i konjice Palfija, u koju su, pod zaštitom magle, prodrli Turci i našli se pred austrijskom pešadijom II ešelona. Koncentričnim napadom oni su oko 6 časova odbačeni i naterani u bekstvo. Za njim je krenula konjica u gonjenje. Uskoro zatim Austrijanci su zauzeli na juriš tursku bateriju na Dedinju. Zbog magle je i austrijska pešadija na levom krilu nastupala pogrešnim pravcem i izgubila dodir sa konjicom. U nastali međuprostor prodrli su janičari i spahije, potisli austrijsku konjicu i pokušali da okruže pešadiju. Austrijanci su oko 8 časova uveli u napad pešadiju i konjicu II ešelona, razbili u ogorčenoj borbi Turke i odbacili ih u pravcu Ekmekluka . Pošto su osvojili sve turske približnice i paralele, Austrijanci su uveli u borbu nove snage, zauzeli Ekmekluk oko pola deset, a zatim odbili protivnapad Tatara i spahija. Turci se rasture na sve strane. Pade ih više od 10.000, a što od husara, što od Srba propalo je skoro 5.000. Na strani carske vojske bilo je oko 5.000 mrtvih i 2.000 ranjenih vojnika, a među ovima bili su i princ Eugen, knez Aleksandar Virtemberški i drugi generali. Zaplenili su od Turaka 131 top od bronze, 35 merzera, 59 zastava i mnogo municije. Princ nije hteo uzeti ništa drugo sem vezirovog šatora koji je bio veličanstven, a iz koga je napisao izveštaj o velikoj pobedi. Sve drugo ostavio je vojsci. Beogradska vojska bila je za sve to vreme samo začuđeni gledalac velike nesreće, držeći da joj je posao samo da grad čuva i brani. Između 9 i 10 sati pre podne 16. avgusta 1717. godine bila je odlučena i dobijena velika bitka pod Beogradom, u kojoj je učestvovalo 6.000 srpskih dobrovoljaca, šajkaša. Već drugog dana nakon pobede austrijske vojske turska posada istakla je na gradskim bedemima bele barjake u znak predaje. Predaja je ugovorena 18. avgusta, a po sklopljenom ugovoru vojnicima turske posade odobreno je da sa ženama, decom i pokretnom imovinom, najkasnije do 22. avgusta, napuste tvrđavu. Sva se Evropa radovala ovoj velikoj pobedi. Pobednika upoređivaše sa Cezarom koji opsednut u Aleksandriji potuče neprijatelja u njegovom štabu. U Beču mu iskovaše medalju sa njegovim likom i rečima naokolo:“Non est hic aliud nisi gladius Gedeonis“, a sa druge strane „Turcis fucis, castris occupatis, Belgrado recepto 1717.“ Ova pobeda je bila kruna vojničke karijere princa Eugena Savojskog i potvrdila ga kao vodećeg evropskog generala toga vremena. Njegova sposobnost da poraz pretvori u pobedu se pokazala kao prinčeva najveća vrlina. Austrijanci su u tvrđavi ostavili posadu od 13 bataljona i 4 ratna broda.

Sjajna pobeda i zauzimanje Beograda bili su tim značajniji jer je carska vojska na drugim delovima fronta vodila teške borbe s Osmanlijama. Situaciju je pogoršao prodor Tatara u Erdelj, ali su tatarsku vojsku ubrzo proterali narodni ustanici. Ferenc II Rákóczi je iz Francuske stigao u Osmansko Carstvo da sa svojim kurucima upadne u Mađarsku, ali u trenutku njegovog dolaska Beograd je već bio zauzet, a turska civilna i vojna administracija u panici zbog mogućeg daljeg prodora hrišćana na osmansku teritoriju.

Osvajanje Beograda odjeknulo je u Evropi kao veliki ratni uspeh Habsburške monarhije, te se očekivalo da će austrijski Car Karlo VI iskoristiti zadobijenu pobedu i nastaviti rat radi rešavanja Istočnog pitanja. Međutim, politička situacija u Evropi se u to vreme pogoršala u odnosu na Habsburšku Monarhiju. Četiri dana posle velike pobede kod Beograda, Španija je 20. avgusta neočekivano iskrcala vojsku na ostrvo Sardiniju, koja je, nešto ranije, pripala Habsburgzima. Karlo VI se pobojao da može doći do novih i težih zapleta, te je posredovanjem Engleske i Holandije pristao na mirovne pregovore sa Osmanskim Carstvom. Zatim se nastavilo sa osvajanjem Srbije. Ratovalo se sve do zime, kada se zbog neprohodnosti zemlje i teškoća pri prehrani vojske moralo ratovanje prekinuti. Turci su se povukli na liniju Vidin – Niš.

U junu 1718. došao je Eugen Savojski u Beograd, a 21. jula potpisan je Požarevački mir. Mir je sklopljen na jednom uzvišenju između Požarevca i Kostolca. Pregovori su počeli 5. juna, a ugovor o miru je potpisan 21. jula. Po ovom ugovoru Car je zadržao Vlašku do Alute, Banat, Beograd i Srbiju do Timoka i planine Bujukdaša, jedan deo Bosne između Save i Une. Mletačka republika nije dobila ništa i od tada je prestala da igra važnu ulogu. Osmanlije su sačuvale Moreju, a Austriji su odobrile iste ekonomske pogodnosti kao i drugim zapadnim silama. Uskoro za tim pokloni jedan turski poslanik princu Eugenu dva arapska konja, mač i turban. „Sablja“, reče poslanik, „to je znak tvoje hrabrosti, a ostalo kao znak tvoga duha, tvoje razboritosi i mudrosti u ratovanju“. Austrijanci su iz ove epizode izvukli najviše koristi i između njih i Osmanlija mir je vladao do smrti velikog vezira Damada Ibrahim-paše (1718 – 1730). Teritorija Habzburške monarhije je udvostručena: dok se od Vestfalskog mira prostirala na oko 303.000 km², Karlovačkim i Požarevačkim mirom proširena je za još 315.000 km². Radi zaštite interesa svojih podanika, Habzburška monarhija je osnovala konzulate po Osmanskom Carstvu.