Etika

Etika ili moralna filozofija je grana filozofije koji obuhvata sistematizaciju, odbranu i preporučivanje koncepata ispravnog i pogrešnog ponašanja. Termin etika je izveden iz antičkih grčkih reči ἠθικός (ethikos) i ἦθος (ethos) sa značenjem navika, običaj. Etika zajedno sa estetikom spada u zajedničku oblast filozofije koja se naziva aksiologija ili teorija vrednosti. Ona se bavi izučavanjem morala i pojmovima dobrog i ispravnog. Svaka etička teorija sadrži bar dve komponente – teorije: onu koja određuje šta je dobro ili vredno i ona koja određuje šta je ispravno. Etička dilema je situacija do koje dolazi kada se čini da su dve ili više moralnih vrednosti jednako validne, a kontradiktorne, a od pojedinca se zahteva da napravi najbolji mogući izbor.

Anđeo sa vrlinama umerenosti i poniznosti naspram đavola sa gresima besa i gneva.

U etici se ispituju ciljevi i smisao moralnih htenja, temeljni kriterijumi za vrednovanje moralnih dela kao i uopšte zasnovanost i izvor morala. U pogledu izvora moralnog i njegovog osnovnog usmerenja etika može zastupati heteromno (izvor morala izvan čoveka) ili autonomno (izvor morala u samom čoveku) stanovište, ono može biti usmereno aprioristički ili empiristički, intelektualistički ili aksiološki, naturalistički ili voluntaristički. U pogledu svrhe i cilja moralnog htenja i delovanja unutar različitih etičkih koncepcija takozvanih etikâ dobarâ može se zastupati eudaimonizam, hedonizam, perfekcionizam itd., a s obzirom na predmet svojih preokupacija može biti orijentisana individualistički (egoizam, altruizam i sl.) ili imati kao predmet svojih ispitivanja socijalno-moralne probleme.

Etika nastoji da reši pitanja ljudske moralnosti putem definisanja koncepata kao što su dobro i zlo, pravo i pogrešno, vrlina i porok, pravda i zločin. Moralna filozofija, kao oblast intelektualnog istraživanja, odnosi se i na oblasti moralne psihologije, deskriptivne etike i teorije vrednosti.

Tri glavne oblasti izučavanja u okviru etike u današnje vreme su:

1. Metaetika, bavi se teoretskim značenjem i referenciranjem moralnih stavova, i kako se može odrediti njihova istinitosna vrednost (ako postoji)
2. Normativna etika, bavi se praktičnim sredstvima za određivanje moralnog pravca delovanja
3. Primenjena etika, bavi se time šta je osoba dužna (ili dozvoljena) da uradi u specifičnoj situaciji ili određenom domenu delovanja

Teorija dobrog ili vrednog

Za dobro, etička teorija može uzeti bilo koju vrednost (ili više vrednosti) za koju se zalaže (npr. ljubav, mir u svetu, slobodna neutralna enciklopedija dostupna svima), a razloge za izbor određenih vrednosti skoro uvek argumentuje na neki način.

Prihvatanje neke ili nekih određenih vrednosti za „dobre“ još ne obezbeđuje jednoznačno suđenje pri izboru ispravnih postupaka. Jedna etička teorija može za dobro proglasiti npr. ličnu slobodu, a da i dalje nije u svim situacijama jasno kako treba postupati. Zato je potreban drugi deo etičkih teorija - koji određuje ispravno.

Teorija ispravnog

Zamislimo sad situaciju u kojoj bi se neka politička grupacija zalagala za smanjenje stepena slobode. Postavlja se pitanje, da li, u skladu sa poštovanjem lične slobode treba toj grupaciju dopustiti da nesmetano dela što može dovesti do njenog izbora na vlast što bi dovelo zapravo do suzbijanja ličnih sloboda, ili u skladu sa unapređivanjem lične slobode treba zabraniti rad takve grupacije zbog nepoželjnih posledica koje u protivnom mogu iskrsnuti, iako zabranom rada te grupacije kršimo pravo njenih članova na slobodno izražavanje, kao oblik lične slobode. Ovde stupa na scenu određenje ispravnog koje se odgovara na pitanje kako pojedinac ili grupa treba da postupe kada reaguju na dobro tj. vredno.

Okvirna podela teorija

Približno gledano, jedna teorija ispravnog se može svrstati u neku (a možda i više) od sledećih grupa:

• Deontološke teorije su one koje grade svoje sudove prema postupcima nevezano od posledica koje postupak izaziva. Po njima, najbitnije je poštovanje vrednosti. Na primer, ako za dobro uzmemo neprikosnovenost ljudskog života onda bi sud nekoga ko sledi određenu deontološku teoriju mogao da bude: „Nije ispravno ubiti jednog čoveka da bi se spasilo hiljadu drugih jer ni pod kojim okolnostima nije ispravno ubiti čoveka."
• Konsekvencijalističke teorije ocenjuju ispravnost konkretnog postupka prema posledicama koje bi taj postupak izazvao u datim okolnostima (bez obzira na ispravnost tog postupka izvađenog iz konteksta). Po njima je najbitnije unapređivanje vrednosti. Na primer ako za dobro uzmemo blagostanje ljudi onda bi sud nekoga ko sledi određenu konsekvencijalističku teoriju mogao da bude: „Ispravno je godinama staviti na muke hiljade ljudi ako je verovatno da će to dovesti do blagostanja milijardi drugih ljudi."
• Teorije vrline potiču iz antičkog perioda i to prvenstveno od Platona i Aristotela. One procenjuju ispravnost postupka u odnosu na samog delatnika.
• Teorije prava su zastupljene u modernom pravu, na primer „Svako dete ima pravo na obrazovanje." U ovakvim teorijama nastaju razni problemi, između ostalih da li postoji hijerarhija prava, da li neko ima dužnost i/ili pravo da štiti tuđa prava, da li i koja prava se smeju uskratiti onome ko krši tuđa prava itd.

Definisanje etike

Rašvort Kider navodi da „standardna definicija etike tipično obuhvata takve fraze kao što je 'nauka o idealnom ljudskom karakteru' ili 'nauka o moralnoj obavezi'”. Ričard Vilijam Pol i Linda Elder definišu etiku kao „skup pojmova i principa kojima se rukovodimo u određivanju koje ponašanje pomaže ili šteti raznim stvorenjima”. Kembridžški rečnik filozofije navodi da se reč etika „obično upotrebno zamenjiva sa 'moralnošću' ... i ponekad se koristi u užem smislu za označavanje moralnih principa određene tradicije, grupe ili pojedinca.” Pol i Elder navode da većina ljudi ne pravi razliku između etike i ponašanja u skladu sa društvenim konvencijama, religioznim verovanjima i zakonom i ne tretira etiku kao samostalni koncept.

Reč etika se odnosi na nekoliko stvari. Može se odnositi na filozofsku etiku ili moralnu filozofiju - projekat koji pokušava da koristi razlog da odgovori na različite vrste etičkih pitanja. Kao što je engleski filozof Bernard Vilijams pisao, pokušavajući da objasni moralnu filozofiju: „Ono što istraživanje čini filozofskim je reflektivna generalnost i stil argumentacije koji tvrdi da je racionalno uverljivo.” Vilijams opisuje kontent ove oblasti istraživanja kao adresiranje veoma širokog pitanja, „kako osoba treba da živi”. Etika se takođe može odnositi na zajedničku ljudsku sposobnost da razmišljaju o etičkim problemima koji nisu posebni za filozofiju. Kao bioetičar Lari Čerčil je pisao: „Etika, shvaćena kao sposobnost kritičkog razmišljanja o moralnim vrednostima i usmeravanje naših akcija u smislu takvih vrednosti, predstavlja generički ljudski kapacitet.” Etika se takođe može koristiti za opisivanje sopstvenih idiosinkratskih principa ili navika. Na primer: „Džo ima čudnu etiku.”"

Reč etika je izvedena iz drevne grčke reči, êthikos, koja znači „vezano za nečiji karakter”. Drevni grčki pridev êthikos je i sam izveden iz jedne druge grčke reči, imenice êthos sa značenjem „karakter, dispozicija”.

Metaetika

Metaetika postavlja pitanje kako mi razumemo, o kome znamo, i na šta mislimo kada govorimo o tome šta je ispravno i šta nije u redu. Etičko pitanje kojim se određuje neka konkretna praktična situacija - kao što je, „Da li da pojedem ovaj deo čokoladne torte?” — ne može da bude metaetičko pitanje. Metaetičko pitanje je apstraktno i odnosi se na širok opseg specifičnih praktičnih pitanja. Na primer, „Da li je ikada moguće imati sigurno znanje o tome šta je ispravno i pogrešno?” je primer metaetičkog pitanja.

Metaetika je uvek pratila filozofsku etiku. Na primer, Aristotel podrazumeva da je u etici moguće manje precizno znanje nego u drugim sferama istraživanja, i smatra etičko znanje zavisnim od navike i akulturacije na način koji ga čini različitim od drugih vrsta znanja. Metaetika je isto tako važna u Dž. E. Murovom delu Principi etike iz 1903. U njemu je on prvi pisao o onome što je nazivao naturalističkom zabludom. Mur je odbacio naturalizam u etici, u svom radu Argument otvorenog pitanja. Ovo je navelo mislioce da ponovo razmotre pitanja drugog reda o etici. Pre toga je škotski filozof Dejvid Hjum predstavio sličan pogled na razliku između činjenica i vrednosti.

Studije o tome kako znamo u etici se dele na kognitivizam i nekognitivizam; to je slično kontrastu između deskriptivista i nedeskriptivista. Nekognitivizam je tvrdnja da kada smatramo da je nešto ispravno ili pogrešno, to nije ni ni tačno ni lažno. Mi možemo, na primer, samo izraziti svoja emocionalna osećanja o ovim stvarima. Kognitivizam se tada može videti kao tvrdnja da kada govorimo o ispravnom i pogrešnom, pričamo o činjenicama.

Ontologija etike se odnosi na stvari ili svojstva koja nose vrednost, tj. vrste stvari ili stvari koje se odnose na etičke predloge. Nedeskriptivisti i nekognitivisti veruju da etici nije potrebna specifična ontologija. To je poznato kao antirealističko stajalište. Realisti, s druge strane, moraju da objasne kakve vrste entiteta, svojstva ili stanja su relevantne za etiku, kako da imaju vrednost, i zašto vode i motivišu naše postupke.

Normativna etika

Normativna etika je studija etičkih akcija. To je grana etike koja istražuje skup pitanja koja se javljaju kada se razmatra kako treba postupiti, moralno govoreći. Normativna etika se razlikuje od metaetike, jer normativna etika ispituje standarde za ispravnost i pogrešnost akcija, dok metaetika proučava značenje moralnog jezika i metafiziku moralnih činjenica. Normativna etika se takođe razlikuje od deskriptivne etike, jer je poslednja empirijsko istraživanje ljudskih moralnih uverenja. Drugim rečima, deskriptivna etika se se bavila određivanjem toga kolika proporcija ljudi veruje da je ubistvo uvek pogrešno, dok je normativna etika vezana za to da korektno da se drži takvo uverenja. Prema tome, normativna etika se ponekad naziva i propisivnom, pre nego opisnom. Međutim, u određenim verzijama metaetičkog gledišta zvanim moralni realizam, moralne činjenice su istovremeno opisne i preskriptivne.

Tradicionalno, normativna etika (takođe poznata kao moralna teorija) bila je proučavanje onoga što čini radnje ispravnim i pogrešnim. Ove teorije nude sveobuhvatni moralni princip koji se može slediti u rešavanju teških moralnih odluka.

Na početku 20. veka, moralne teorije postale su složenije, i više se nisu bavile isključivo ispravnošću i nepravdom, već su bile zainteresovane za različite vrste moralnih statusa. Tokom sredine veka, studija normativne etike je bila u opadanju, dok je metaetika pridobila prominentnost. Ovaj fokus na metaetici delom je prouzrokovan intenzivnim lingvističkim fokusom u analitičkoj filozofiji i popularnošću logičkog pozitivizma.

Godine 1971, Džon Rols je objavio rad Teorija pravde, koji je zapažen po nastojanju za moralnim argumentima i izbegavanju metaetike.

Etika vrline

Sokrat

Etika vrline opisuje karakter moralnog agenta kao pokretačku sila za etičko ponašanje, i to se koristi za opisivanje etike Sokrata, Aristotela, i drugih ranih grčkih filozofa. Sokrat (469–399. p. n. e.) je bio prvi grčki filozof koji je podstakao učenjake i obične građanina da svoju pažnju usmere sa spoljnog sveta na stanje čovečanstva. U tom pogledu, znanje koje se odnosi na ljudski život postavljeno je najviše mesto, dok su sva druga znanja bila sekundarna. Samospoznaja je smatrana neophodnom za uspeh i inherentnim suštinskim dobrom. Samosvesna osoba će u potpunosti delovati u okviru svojih sposobnosti do svog vrhunca, dok će se neupućena osoba spoticati i nailaziti na poteškoće. Prema Sokratu, osoba mora postati svesna svake činjenice (i njenog konteksta) relevantnog za njegovo postojanje, ako želi da ostvari svoju samospoznaju. On je smatrao je da će ljudi prirodno činiti ono što je dobro, ako znaju šta je ispravno. Zlo ili loše akcije su rezultati neznanja. Ako bi kriminalac zaista bio svestan intelektualnih i duhovnih posledica njegovih ili njenih postupaka, on ili ona ne bi niti počinili, niti čak razmatrali o vršenju tih akcija. Svaka osoba koja zna šta je istinski ispravno automatski će to učiniti, prema Sokratu. Mada je on poistovetio znanje sa vrlinom, on je slično tome izjednačio vrlinu sa zadovoljstvom. Istinski mudar čovek će znati šta je ispravno, raditi ono što je dobro, i stoga će biti srećan.

Aristotel (384–323. p. n. e.) postavio je etički sistem koji se može nazvati „vrlim”. Prema Aristotelovom gledištu, kada osoba postupa u skladu sa vrlinom, ta osoba će raditi dobro i biti zadovoljna. Nezadovoljstvo i frustracija su uzrokovani pogrešnim radom, što dovodi do neuspelih ciljeva i lošeg života. Stoga je imperativ ljudi da postupaju u skladu sa vrlinom, što je jedino moguće ostvariti praksom vrlina da bi bili zadovoljni i potpuni. Sreća se smatrala krajnjim ciljem. Sve druge stvari, poput građanskog života ili bogatstva, jedino bi postale vredne truda i korisne kada se primenjuju u praksi vrline. Praksa vrlina je najsigurniji put ka sreći.

Aristotel je tvrdio da je duša čoveka imala tri prirode: telesnu (fizičku/metaboličku), životinjsku (emocionalnu/apetit) i racionalnu (mentalnu/konceptualnu). Fizička priroda se može zauzdati kroz vežbanje i negu; emocionalna priroda putem zadovoljavanja instinkta i nagona; i mentalna priroda ljudskim razlozima i razvijanjem potencijala. Racionalni razvoj je smatran najvažnijim, jer je esencijalan za filozofsku samosvest i jer je jedinstveno ljudski. Podsticana je umerenost, dok su ekstremi smatrani degradiranim i nemoralnim. Na primer, hrabrost je umerena vrlina između krajnosti kukavičluka i nesmotrenosti. Čovek ne bi trebalo samo da živi, već da živi dobro sa ponašanjem kojim upravlja vrlina. Ovo se smatra teškim, pošto vrlina označava činjenje prave stvari, na pravi način, u pravom trenutku, iz pravog razloga.

Istorija etike

Individualističkoj i relativističkoj etici sofistâ suprotstavlja se Sokrat svojim optimistički zasnovanim etičkim racionalizmom. Po njemu je vrlina identična znanju, jer spoznaja dobra upućuje ujedno na to da dobro postupamo, a spoznaja zla da ga se klonemo. Greh je, dakle, zabluda i niko ne greši svojevoljno. Platonovom idealističkom rigorizmu – po kojem je među idejama, tim večnim uzorima svih pojava, najviša ideja, „kruna carstva ideja”, ideja dobra – suprotstavlja se Aristotel, koji vrlinu definiše kao sredinu između dve krajnosti. Uz etičke vrline (koje imaju voljni karakter) on je u svojoj čuvenoj „Nikomahovoj etici” opisao i tzv. dijanoetičke (intelektualne) vrline.

U Plotina se vrhovni cilj života postiže oslobađanjem od tela pomoću askeze i ekstatičkog sjedinjavanja s božanstvom. Stoici smatraju da moralno živeti znači „živeti u skladu s prirodom”, tj. umom, logosom. U svetu potpunog duševnog mira, u apatiji koju ne može pomutiti nikakvo spoljašnje dobro ili zlo, sadržan je osnovni smisao života stoičkog mudraca. Epikur i Epikurejci, nasuprot takvom idealu, smatraju da osnovni kriterij u opredeljivanju za određena dela može biti u osnovi samo ugođaj i neugođaj. No izbegavajući zlo valja se kloniti i prolaznog dobra, koje ne osigurava trajnu sreću.

Srednjovekovne hrišćanske etičke koncepcije usmerene su u osnovi na preziranje telesnih ugođaja, na askezu, odricanje od užitaka i ovozemaljskih dobara. Umesto mudrosti i odvažnosti osnovne etičke vrline postaju poniznost, poslušnost, bogobojažljivost, a umesto autonomnosti grčkog morala dolazi hrišćanska heteronomnost. Većina renesansnih mislilaca ustaje protiv tih srednjovekovnih shvatanja – unutar kojih je moral postao sredstvom za ispunjavanje izvanljudskih i transmundanih svrha – i traži da se etika, nezavisno od religioznih dogmi, zasnuje i razvija na „prirodnom razumu”.

Kod Tomasa Hobsa se prvobitno stanje, stanje u kojem je čovek sebičan, vuk samotnjak (homo homini lupus), mora u interesu svih prevladati, kako bi se osigurao mir čiji čuvar i jemac postaje država. U Spinozinoj „Etici” (koja se etičkom problematikom u užem smislu bavi tek u poslednjim poglavljima) došli su ponovo do izražaja i neki stoički principi. U najvišoj, intuitivnoj spoznaji, u „amor de intellectualis” (ljubavi prema intelektu), kad je prevladao afekte, čovek nalazi u sebi mir, sigurnost i etičku ravnotežu.

Krajem 17. i na početku 18. veka engleski filozofi morala kao što su Šaftsburi, Hjučison, Smit i drugi, suprotstavljaju se Hobsovim shvatanjima i ističu u prvi plan ili opštu dobrobit, „dobrobit vrste” (Anthony Ashley-Cooper, 7th Earl of Shaftesbury), ili savjest kao urođeni kriterij moralnosti (Hjučison), ili simpatiju kao suštinu morala (Smit). Nasuprot tome, B. de Mandevile tvrdi kako svaki moral škodi progresu kulture.

Dok francuski enciklopedisti i materijalisti istražuju prvenstveno evolucionističke i istorijske elemente morala, engleski i francuski socijalni utopisti smatraju da se etika zasniva na odnosima interesa koji mogu biti međusobno usklađeni samo potpunim preobražajem društva na razumnim načelima.

Imanuel Kant prvi put radikalno kritikuje svekoliku dotadašnju etiku dobara, i za njega kriterij moralne vrednosti i izvor morala može biti samo čista volja, nezavisna od konkretnih empirijskih uslova i motivacija. Moralitet je za razliku od legaliteta (kojim se označava delovanje samo radi posljedica), etičko delovanje iz čistog samocilja morala, zbog samog poštovanja dužnosti. Etički karakter vladanja pretpostavlja autonomiju volje jer jedino uz autonomnu slobodnu volju etička obaveza (imperativ) može imati bezuslovan (kategorički) karakter. Fihte, kao i Kant, pretpostavlja praktični um teorijskom, a Hegelova filozofija morala izložena je u njegovoj „Filozofiji prava” u kojoj je država (tj. ustavotvorna monarhija) realnost moralne ideje, a ova je u sebi uključila, savladala i ukinula sve ranije stepene razvitka (apstraktno pravo, moralitet i moral).

Engleska utilitaristička škola (npr. Džeremi Bentam) smatra da je osnovni etički imperativ „najveća sreća najvećeg broja ljudi”. Po Šopenhaueru je najviše etičko delovanje deliti bol s drugim, identifikovati se s njim, pa je zato samilost najviša etička vrlina.

U okviru svog „imoralizma” Fridrih Niče preokreće „rang svih vrednosti” i postavlja nove tablice koje znače pokušaj destrukcije svekolikog dotadašnjeg morala, morala mirnih prosečnosti, samilosti, hrišćanskog morala „stada”. Među mnogobrojnim novijim, fenomenoški orijentisanim etikama najzanimljivija je, uz etiku Nikolaja Hartmana, etika Maksa Šelera, koja se suprotstavlja Kantovom formalizmu i rigorizmu i pokušava razviti apriornu „materijalno vrednosnu etiku”.

Kao negacija građanske etike, čitave spekulativne etičke pozicije uopšte i osnovnih moralnih postulata koji su na njima izgrađeni, marksizam ukazuje na društvenu i istorijsku uslovljenost moralnih normi, težeći istovremeno izgradnji novog humanističkog društva, lišenog ograničenosti klasičnog građanskog morala. Marksizam stoga nije nikakva etička koncepcija koja postoji uz druge etičke doktrine, već je zahtev za stvarno ukidanje čitavog jednog sveta kao prve pretpostavke dezalijenacije (odotuđivanja) čoveka.

Povezano

• Filozofija
• Estetika
• Dobro
• Metaetika
• Aksiologija
• Metafizika i ontologija
• Gnoseologija
• Antropologija
• Logika i metodologija

Literatura

• Paul, Richard; Elder, Linda (2006). The Miniature Guide to Understanding the Foundations of Ethical Reasoning. United States: Foundation for Critical Thinking Free Press. str. np. ISBN 978-0-944583-17-3. 
• Kidder, Rushworth (2003). How Good People Make Tough Choices: Resolving the Diliemmas of Ethical Living. New York: Harper Collins. str. 63. ISBN 978-0-688-17590-0. 
• Hoy, D. (2005). Critical Resistance from Poststructuralism to Postcritique. Massachusetts Institute of Technology, Cambridge, Massachusetts.
• Lyon, D. (1999). Postmodernity (2nd ed.). Open University Press, Buckingham.
• Singer, P. (2000). Writings on an Ethical Life. Harper Collins Publishers, London.
• Aristotle, Nicomachean Ethics
• The London Philosophy Study Guide Arhivirano 2009-09-23 na Wayback Machine-u offers many suggestions on what to read, depending on the student's familiarity with the subject: Ethics Arhivirano 2020-11-11 na Wayback Machine-u
• Encyclopedia of Ethics. Lawrence C. Becker and Charlotte B. Becker, editors. Second edition in three volumes. New York: Routledge, 2002. A scholarly encyclopedia with over 500 signed, peer-reviewed articles, mostly on topics and figures of, or of special interest in, Western philosophy.
• Azurmendi, J. 1998: The violence and the search for new values, Euskal Herria krisian, 1999, 978-84-8331-572-9, 11–116.
• Blackburn, S. (2001). Being good: A short introduction to ethics. Oxford: Oxford University Press.
• De Finance, Joseph, An Ethical Inquiry, Rome, Editrice Pontificia Università Gregoriana, 1991.
• De La Torre, Miguel A. (2004). Doing Christian Ethics from the Margins. Orbis Books. .
• Derrida, J. 1995, The Gift of Death, translated by David Wills, University of Chicago Press, Chicago.
• Fagothey, Austin, Right and Reason, Tan Books & Publishers, Rockford, Illinois, 2000.
• Levinas, E. 1969, Totality and infinity, an essay on exteriority, translated by Alphonso Lingis, Duquesne University Press, Pittsburgh.
• Perle, Stephen (11. 03. 2004.). „Morality and Ethics: An Introduction”. Pristupljeno 13. 02. 2007. , Butchvarov, Panayot. Skepticism in Ethics (1989).
• Jadranka Skorin-Kapov (2016). The Intertwining of Aesthetics and Ethics: Exceeding of Expectations, Ecstasy, Sublimity. Lexington Books. ISBN 978-1-4985-2456-8. 
• Solomon, R.C., Morality and the Good Life: An Introduction to Ethics Through Classical Sources, New York: McGraw-Hill Book Company, 1984.
• Vendemiati, Aldo (2004). In the First Person, An Outline of General Ethics. Rome: Urbaniana University Press. .
• John Paul II, Encyclical Letter Veritatis Splendor, August 6, 1993.
• D'Urance, Michel, Jalons pour une éthique rebelle, Aléthéia, Paris, 2005.
• John Newton, Ph.D (2000). Complete Conduct Principles for the 21st Century. ISBN 978-0-9673705-7-6. 
• Guy Cools & Pascal Gielen, The Ethics of Art. Valiz: Amsterdam, 2014.
• Lafollette, Hugh [ed.]: Ethics in Practice: An Anthology. Wiley Blackwell, 4th, Oxford, 2014, 978-0470671832
• An entire issue of Pacific Island Studies devoted to studying "Constructing Moral Communities" in Pacific islands, 2002, vol. 25: The Development of Children's Orientations Toward a Moral Order I. Sequence in the Development of Moral Thought, Lawrence Kohlberg, Vita Humana, 1963, Vol. 6, No. 1/2 (1963), pp. 11–33.

Spoljašnje veze

	U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Ethics
	Na stranicama Wikicitata postoji zbirka osobnih ili citata o temi: Etika

• Meta-Ethics na stranici PhilPapers
• Normative Ethics na stranici PhilPapers
• Applied Ethics na stranici PhilPapers
• Etika na stranici InPho
• „Ethics”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• An Introduction to Ethics Arhivirano 2013-06-03 na Wayback Machine-u by Paul Newall, aimed at beginners.
• Ethics, 2d ed., 1973. by William Frankena
• Ethics Bites Arhivirano 2011-11-22 na Wayback Machine-u, Open University podcast series podcast exploring ethical dilemmas in everyday life.
• National Reference Center for Bioethics Literature Arhivirano 2007-06-21 na Wayback Machine-u World's largest library for ethical issues in medicine and biomedical research
• Ethics Arhivirano 2010-03-27 na Wayback Machine-u entry in Encyclopædia Britannica by Peter Singer
• = Philosophy_of_Ethics The Philosophy of Ethics on Philosophy Archive
• Kirby Laing Institute for Christian Ethics Resources, events, and research on a range of ethical subjects from a Christian perspective.
• Basic principle of ethics summary talk
• International Association for Geoethics (IAGETH)
• International Association for Promoting Geoethics (IAPG)
• Markkula Center for Applied Ethics at Santa Clara University Resources for analyzing real-world ethical issues and tools to address them.