Сјеме

За остала значења, види Сјеме (разврставање).

Сјеме или сјеменка (ијек.), одн. семе или семенка (ек.), репродуктивни биљни орган присутан само код сјемењача, чија је функција размножавање. Сјеменка је млада биљка (ембриј) у привременом мировању, чиме биљка преживљава неповољне услове вањске средине и у коме се налази клица, зачетак нове биљке. Развија се из сјеменог заметка, послије оплодње.

Сјеменом се такођер назива све оно што се сјетвом повјерава тлу или се у ту сврху ставља у промет. Понекад се под сјеменом називају и плодови (буквица, кестен, орах).

Грађа сјемена

Сјеме се састоји од: ембрија, ендосперма и сјемене љуске.

Ендосперм и ембриј има сјеме свих врста четињача, као и сјеме многих врста листача (базга, божиковина, јасен, липа, платана, магнолија и др.). Ендосперма нема сјеме: багрема, брезе, храста, јавора, јохе, кестена, лијеске, ораха и др.

Ембриј или клица развија се из оплођене оосфере, а смјештена је у ендосперму. Ако нема ендосперма, ембриј испуњава читаву унутрашњост сјеменке. Ембриј се састоји од:

котиледона (сјеменски листови, супке) – служе да из ендосперма црпе храну за развој ембрија док се не створе прави листови, а ако нема ендосперма, котиледони служе и сами као извор хране;
плумуле (сјеменски пуп, вегетацијски вршак) – развија се између стапки котиледона. Плумула представља исходиште за продужење стабљике (дебалца). Она ствара и прве праве листове, тзв. примарне листове;
хипокотила (стручак) – налази се између исходишта котиледона и коријенчића. Из њега и плумуле настаје биљчица која носи котиледоне и праве листове или само прве листове;
радикуле (сјеменски корјенчић) – смјештена је на вршном, ушиљеном дијелу хипокотила.

Ендосперм се налази унутар сјемене љуске. Служи котиледонима као резервоар хране (уље, шкроб, бјеланчевине, минералне твари), која даје енергију потребну за клијање ембрија и почетни развој биљчице.

Сјемена љуска се развија из интегумента. Основна задаћа је да штити сјеме од неповољних вањских утјецаја те да регулира комуницирање сјемена са околином.

На зрелом сјемену могу се видјети још и микропила и хилум (пупак). Микропила је мјесто на којем пуца сјемена љуска код клијања, а хилум је мјесто на којем је сјеме привршћено за дршку.

Типови сјемена

Право сјеме - вади се из сухих плодова или из чешера. Овамо спада већина четињача (јела, ариш, смрека, бор и др.), те врсте са сухим плодом, као нпр. махуном (багрем, гледичија итд.) или тоболцем (топола, врба итд.). Вађење сјемена своди се на сушење чешера, односно плодова, на сунцу или умјетној топлини , млачењем, решетањем.
Сухи плодови - код којих је сјеме чврсто обавијено перикарпом (храст лужњак, питоми кестен, јасен, бријест итд.). Сјеме се таквих врста уопће не вади, него се читав плод сматра за сјеме.
Меснати плодови су они који имају меснато усплође, као (орах, шљива, јабука, крушка итд.). Сјеме из ових плодова одваја се мацерирањем и испирањем меснатог усплођа у води.

Рађање сјеменом

Плодоношење или рађање плодом (сјеменом) зависи о многим факторима: о унутрашњим (биолошким) својствима биљке (врста, старост, периодицитет урода), о вањским увјетима (клима, тло) и о социјалном положају (густоћа садње, класа). Већина врста дрвећа и Грмља рађа сјеменом у прилично редовитим интервалима времена. Само неке врсте рађају пуним или готово пуним уродом сваке године или сваке друге године. Обично је између два обилна урода сјемена неколико слабих или осредњих урода. За вријеме пунога урода обично се добије квалитетније сјеме.