Сфинга
Сфинга је биће с лављим тијелом, а овновом, соколовом, јастребовом или људском главом. Измислили су је Египћани у Старој Држави, а потом је донесена и у грчку митологију. Код Грка приказивана је као стојећи крилати лав женског лица, а код Египћана као лежећи лав с различитим лицима или мушким лицем. Она је митолошко биће које постоји у египатској и грчкој митологији, а јавља се и у хиндуизму. У грчкој митологији постојала је само једна Сфинга, створење с лављим тијелом, птичја крила и главом жене. Та Сфинга била је демон рата и уништења.
Етимологија
уредиСфингино име долази од грчке ријечи Σφιγξ, Спхигx, [Спхинx], изведене од глагола σφιγγω, спхигго, [спхинго] = "задавити". Наиме, у грчкој митологији говори се да би задавила свакога тко није знао рјешење њезине загонетке.
Египатска сфинга
уредиЕгипатске су сфинге митолошка створења сматране чуварима. Приказиване су у трима облицима:
- Андросфинга - лавље тијело, људска глава
- Криосфинга - лавље тијело, овнова глава
- Хијеросфинга - лавље тијело, соколова или јастребова глава.
Позната је гранитна сфинга која има главу краљице Хатшепсут, а данас се чува у Метрополитанском музеју умјетности у Неw Yорку.
Такођер је позната и алабастерна мемфиска сфинга те овноглаве сфинге које приказују бога Амона у Теби, а изворно их је било око деветсто.
Велика сфинга у Гизи
уредиНајпознатија је Велика сфинга у Гизи. Налази се у Долини Гизе на западној обали Нила, а окренута је према истоку, с маленим храмом међу шапама. Вјерује се да њезино лице преставља фараона Кефрена (егип. Кхафра) или његова сина Дједефруа, тако да би датум градње могао бити за вријеме четврте династије (2723. - 2563. пне.). Натпис на Великој сфинги даје три Сунчева имена: Кхепери - Ра - Атум.
Грчка сфинга
уредиУ грчкој митологији постојала је само једна сфинга, демон уништења и несреће. Према Хезиоду била је Ехиднина и Тифонова/Ортова кћи.
Приказивана је на сликама на вазама и рељефима како стоји, за разлику од египатске, и то као крилати лав с женском главом или пак као жена с лављим шапама, панџама и прсима, змијским репом и орловим крилима.
Хера и Арес послали су Сфингу из њезине домовине Етиопије (Грци су се сјећали Сфингина страна поријекла (Етиопија је био назив за далеке земље, па се тако то односи и на Египат, гдје је Сфинга била мушко биће, приказ фараона или бога Сунца). ) у Тебу гдје је, као што пише Софокло у Краљу Едипу, Едипу задала једну од најпознатијих загонетака:
"Које створење ујутро хода на четири ноге, у подне на двије, а увечер на три?"
Задавила би свакога тко не би знао одговорити, а Едип јој је точно одговорио да је то човјек који у дјетињству пуже, кад одрасте хода на двије ноге, а у старости си помаже штапом. Стога се Сфинга, напокон побијеђена, бацила с високе стијене и умрла. Друга иначица говори да се прождрла.
Азијске сфинге
уредиИме
уредиСфинга је позната и у митологији јужне и југоисточне Азије. Знана је као пурусхамрига (скр. "људска звијер"), пурусхамирукам (тамил. "људска звијер"), наравирала (скр. "човјек-мачка") у Индији или као нара-симха (пали "човјек-лав") у Шри Ланки, манусиха или манутхиха (пали "човјек-лав") у Мианмару те Нора Наир или Тхепнорасингх у Тајланду.
Традиција
уредиЗа разлику од сфинге у Египту, Мезопотамији и Грчкој гдје је заборављена, традиција азијске сфинге и даље је присутна. Најранији умјетнички прикази сфинге с јужноазијског потконтинтента потјечу из раздобља хеленистичке умјетности. Сфинге из Матхуре, Каусамбија и Санцхија, из 3. стољећа пне. до 1. стољећа, изгледају нехеленистички. Тако да је могуће да сфинга није настала страним утјецајем.
Врсте
уредиУ јужној Индији сфинга је знана као пурусхамрига (санскрт) или пурусхамирукам (тамилски), што значи "људска звијер". Пронађени су прикази и скулптуре у храмовима гдје служи да би истјерала зло. Наиме, према вјеровању, она истјерује гријехе из побожника који улази у храм те опћенито истјерује зло. Тако да је често постављана на стратешким положајима на улазу или у његовој близини. Пурусхамрига игра значајну улогу у ритуалима Шивиним храмовима. У округу Канyа Кумари, на најјужнијем дијелу индијског потконтинента, тијеком Шивине ноћи побожници трче 75 километара те посјећују и штују Шиву у 12 његових храмова. Ова се Шивина утрка (Схива оттам) приређује као почаст причи из Махабхарате, у којој се Сфинга утркивала с јунаком Бхимом.
У Шри Ланки сфинга је знана као нарасимха или "човјек-лав". Има лавље тијело и људску главу. Не смије је се замијенити с Нарасимхом, четвртом инкарнацијом Махавишнуа, приказаним с људским тијелом и лављом главом, дакле, обрнуто. Сфинга је дио будистичке традиције те служи као чувар.
У Мианмару сфинга је знана као манусиха или манутхиха. Приказивана је на угловима будистичких храмова, а легенда говори да су је створили будистички редовници да би заштитили новорођено краљевско дијете од огра.
Нора Наир и Тхеп Норасингх два су имена сфинге у Тајланду. Приказане су као усправна и ходајућа бића, с доњим дијелом тијела лава или јелена, а горњим људским. Често се налазе у мушко-женским паровима. Служе као заштитници.
Маниристичка и симболистичка сфинга
уредиМаниризам
уредиНовооживљена маниристичка сфинга из 16. стољећа често се сматра француском сфингом. Глава јој је подигнута и има попрсје лијепе младе жене, а често носи накит. Тијело јој је пак у облику лежећег лава.
Такве су сфинге приказиване кад су гротескне декорације Неронове Златне куће (Домус Ауреа) биле у средишту позорности у каснијим годинама 15. стољећа у Риму. Потом је постала саставним дијелом арабескног дизајна који се проширио Еуропом у гравурама тијеком 16. и 17. стољећа. Први се пут појављује у француској умјетности школе Фонтаинеблеау двадесетих и тридесетих година 15. стољећа, а посљедњи су прикази у касном барокном стилу Рéгенце периода (1715. - 1723.).
Симболизам
уредиСфинге су биле претмурне за рококо раздобље те су полако нестајале из еуропског дизајна, све док нису опет оживљене у 19. стољећу у романтизму и симболизму. Најчешће су алудирале на грчку сфингу, а рјеђе на египатску.
Вањске везе
уреди- Сфинга на Оxфордовом рјечнику Архивирано 2014-02-09 на Wаyбацк Мацхине-у