Сенусрет I
Сенусрет I био је други фараон Дванаесте династије Египта. Владао је од 1971. пне. до 1926. пне. и остао упамћен као један од најмоћнијих краљева династије. Био је син Аменемхата I и његове супруге Нефертитанен. Властита супруга и сестра му је била Неферу. Она је такођер била мајка његовог насљедника Аменемхата II.
| Претходи: Аменемхат I |
Фараон Египта | Слиједи: Аменемхат II | ||||||||||||||||||
| Сенусрет I | ||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Сесострис I | ||||||||||||||||||||
 | ||||||||||||||||||||
| Владавина | 1971. пне. до 1926. пне. | |||||||||||||||||||
| Номен |
Сенусрет Човјек из Wосрета | |||||||||||||||||||
| Праеномен |
Кхеперкаре Ка од Ре је створен | |||||||||||||||||||
| Златни Хорус |
Жив од рађања | |||||||||||||||||||
| Небтy назив |
Жив од рађања | |||||||||||||||||||
| Хорусово име |
Жив од рађања | |||||||||||||||||||
| Отац | Аменемхат I | |||||||||||||||||||
| Мајка | Неферитатенен[1] | |||||||||||||||||||
| Гроб | Пирамида у ел-Лисхту | |||||||||||||||||||
| Најважнији споменици |
Бијела Капела | |||||||||||||||||||
Наставио је очеву агресивну експанзионистичку политику према Нубији покренувши походе против ове области у 10. и 18. години владавине, те успоставивши службену египатску јужну границу тако што је саградио тврђаву Бухен крај другог катаркта, тамо смјестио гарнизон и подигао побједничку стелу.[2] Такођер је организирао експедиције у оазу у Либијској пустињи. Сенусрет I је успоставио дипломатске односе с владарима и градовима Сирије и Канаана. Такођер је настојао централизирати египатску државну управу постављајући особно одане номархе. Пирамида му је саграђена у ел-Лисхту. Сенусрет I се такођер спомиње у Причи о Синухеу која тврди како је пожурио у краљевску палачу у Мемфису, прекинувши војни поход у Азији чим је чуо за убиство свог оца Аменемхата I.
Грађевине
уредиПослао је неколико експедиција с циљем да се купи грађевински материјал на Синају и у Wади Хаммамату, те је током дуге владавине саградио велики број олтара и храмова. Онновио је важан храм Ре-Атума у Хелиополису, средишту култа сунца – те подигао 2 црвена обелиска како би прославио 30. годишњицу владавине (Јубилеј Хеб Сед ). Један од тих обелиска још увијек стоји као најстарији такав у Египту. Добро познати олтар (под називом Бијела Капела) с финим, висококвалитетним рељефима овог владара, је саграђен у Карнаку како би обиљежио 30. годину влдавине; још увијек је изложен, поновно саграђен од разних камених блокова које је Хенри Цхевриер открио 1926. Сенусрет је и поновно саградио Храм Кхенти-Аментиу Осирис у Абyдосу.
Двор
уредиСенусретов двор је такођер добро познат. На почетку његове владавине везир је био Инфефиqер, познат по бројним натписима на гробу недалеко од пирамиде Аменемхата I. Изгледа да је дуго времена остао у служби, и да га је наслиједио извјесн Сенусрет. Два благајника су такођер познати из доба овог краља - Собекхотеп (22. година) и Ментухотеп. Потоњи је имао велику гробницу крај краљеве пирамиде, а изгледа да је био главни архитект Амуновог храма у Карнаку.
Насљедство
уредиСенусрет је сам окруњен као сувладар заједно са својим оцем на очеву 20. годину владавине.[3] Пред крај властитог живота је именовао свог сина Аменемхата II као млађег сувладара. Стела у Wепwаwетōу је датирана на 44. годину Сенусрета и 2. годину Аменемхета, па се чини да га је именовао у својој 43. годину.[4] Умро је у својој 46. години, јер му Торински канон приписује владавину од 45 година и непознат број мјесеци.[5]
Биљешке
уреди- ↑ W. Грајетзки, Тхе Миддле Кингдом оф Анциент Егyпт: Хисторy,Арцхаеологy анд Социетy, Дуцкwортх, Лондон 2006 ИСБН 0-7156-3435-6, п.36
- ↑ Сенусрет I
- ↑ Мурнане, Wиллаим Ј. Анциент Егyптиан Цорегенциес, Студиес ин Анциент Ориентал Цивилизатион. Но. 40. п.2. Тхе Ориентал Институте оф тхе Университy оф Цхицаго, 1977.
- ↑ Мурнане, Wиллаим Ј. Анциент Егyптиан Цорегенциес, Студиес ин Анциент Ориентал Цивилизатион. Но. 40. п.5. Тхе Ориентал Институте оф тхе Университy оф Цхицаго, 1977.
- ↑ Мурнане, Wиллаим Ј. Анциент Егyптиан Цорегенциес, Студиес ин Анциент Ориентал Цивилизатион. Но. 40. п.6. Тхе Ориентал Институте оф тхе Университy оф Цхицаго, 1977.
