Марко Теренције Варон

Марко Теренције Варон (лат. Марцус Терентиус Варро, 116. – 27. ст. е.), познат и као Реатински (Реатинус, јер је рођен у граду Реате на сабинској територији) да би га се разликовало од његовог савременика Варона Атацинскога, био је највећи полихистор у римској књижевности, кога је Квинтилијан (X, 1) назвао "најобразованијим од Римљана" (Романорум ерудитиссимус).

Биографија

Варон је рођен у граду Реате (данашњи Риети) у породици која је припадала витешком сталежу. Био је ученик римског филолога Луција Елија Стилона, а касније је у атинској Академији учио код филозофа Антиоха из Аскалона. У политици је био Помпејев присталица те је достигао положај претора, након што је обављао дужности народног трибуна, квестора и курулног едила. Након Цезарове победе над Помпејем у грађанском рату избегао је казну за подршку Помпеју јер га је Цезар два пута помиловао, једном пре а други пут након битке код Фарсала. Варон је био и члан двадесеточлане комисије која је 59. године ст. е. спроводила Цезарову аграрну политику насељавања ветерана на територије Капуе и Кампаније. Године 47. ст. е. Цезар га је поставио за надзорника прве јавне библиотеке у Риму.

Након Цезарове смрти Марко Антоније је 43. ст. е. проскрибовао Варона, због чега је овај изгубио велики део своје имовине. Како је постепено нестајало републике, Варон је стекао симпатије Октавијана Августа, те се напокон, под окриљем његове заштите и у условима мира који је успостављен с принципатом, могао посветити науци и књижевности.

Од многобројних његових дела за историчаре је посебно значајан списак конзула Римске Републике, који се налазио уклесан на Августовом тријумфалном славолуку. Овај списак, познат и под називом "Варонска хронологија", премда укључује тзв. диктаторске године те садржи још неке специфичности, сматра се изванредно значајним историјским извором.

Дела

Варон је био песник, сатиричар, антиквар, правник, географ, граматичар и научник, а писао је и дела из области образовања и филозофије. Написао је више од 600 књига и умро с пером у руци.

Од свих дела које је написао у целини нам се сачувао једино спис О пољопривреди (Де ре рустица). Када га је написао Варон је имао већ 80 година. Спис се састоји од три књиге и има дијалошки облик, не без дозе драматичности: први се дијалог прекида вешћу о неком убиству, а трећи инцидентима до којих је дошло на изборима. Прва књига бави се самим сеоским имањем, зградама и опремом на њему, те уопште пољопривредном годином. Друга књига бави се узгојем крава и оваца. Трећа књига бави се ситнијим животињама: пилићима, рибама, пчелама итд. Дело је по књижевној вредности боље од сличног дела Катона Старијег, а карактеришу га повремени живахан хумор и истанчани осећај за сеоски живот.

Од 25 књига Вароновог дела О латинском језику (Де лингуа Латина, објављено око 43. ст. е.) сачувано нам је шест књига. Ту се систематски излаже латинска граматика: његова етимологија, морфологија и синтакса. Премда садржи многа апсурдна етимолошка објашњења, дело је значајно зато што је било прво такве врсте у античком Риму те зато што повремено даје нека вредна лингвистичка запажања. Књиге 5-10, које су дошле до нас, посвећене су Цицерону.

Менипске сатире (Сатурае Мениппеае), у 150 књига, од којих нам је сачувано око 600 мањих фрагмената, биле су сатире писане по узору на киничара Менипа из Гадаре, мешавином прозе и поезије, понекад у дијалошком облику или у драматском стилу. У њима су дате критичке опаске о животу у Риму, уз навођење многих личности и сцена, међу њима и митолошких. Писане су снажним, јасним и инвентивним језиком. Многе опаске, одишући хумором и морализаторском носталгијом за пристојношћу прошлих времена, усмерене су против похлепе и раскоши те против свакаквих филозофских и песничких пискарала који су ницали у Вароново доба.

Ужем пољу књижевности припадају 10 књига песама (4 књиге сатира и 6 књига трагедија), које су све изгубљене.

Слике (Имагинес), назване и Седмице (Хебдомадес), око 39. године ст. е., у 15 књига, давале су око 700 портрета славних Грка и Римљана с попратним текстом у прози и кратким епиграмима у елегијским дистисима. Премда је ово дело изгубљено, од њега у крајњој линији потиче много од онога што данас знамо о неким важним личностима римске историје.

Међу другим важним делима јесу:

Старине (Антиqуитатес рерум хуманарум ет дивинарум) састојале су се од 41 књиге, од којих су 25 књига биле либри рерум хуманарум, тј. приказ римских историјских старина, а 16 књига либри рерум дивинарум, тј. обрада римских верских старина. То нам је дело изгубљено, а познајемо га само из одломака и бројних цитата код античких писаца, нарочито Августина.
О римском народу (Де генте попули Романи) о најстаријој римској историји и хронологији.
О животу римског народа (Де вита попули Романи) о историји и животном стилу римског друштва.
Дисциплине (Дисциплинае) о слободним вештинама: граматици, дијалектици, реторици, геометрији, аритметици, астрономији, музици, медицини и архитектури. Све ове дисциплине, осим последње две наведене, чиниће у средњем веку тривиум и qуадривиум и представљаће узор за Марцијана Капелу.
О филозофији (Де пхилосопхиа).
О облику филозофије (Де форма пхилосопхиае).
Логистицорицон, у 76 књига, са дијалозима на различите историјске и филозофске теме.
О религији (Рес дивинае), од кога нам је сачувано доста фрагмената код Августина, захваљујући томе што се овај хришћанин оштро обрачунавао с тим делом у свом спису Држава Божја.
О тројанским породицама (Де фамилиис Троианис), где се покушава утврдити наводно тројанско порекло неких угледних римских породица.
О свом животу (Де вита суа), аутобиографски спис.
О грађанском праву (Де иуре цивили).

Многобројни су били Варонови критичко-филолошки списи, од којих су најзначајнији: О Плаутовим комедијама (Де цомоедиис Плаутинис, где Варон дели комедије на три групе, од којих само за једну групу од укупно 21 комедије утврђује несумњиво Плаутово ауторство, па се отада оне називају "Варонске комедије"), Проблеми око Плаута (Qуаестионес Плаутинае), О пореклу сценских игара (Де сцаеницис оригинибус), О сценском извођењу (Де ацтионибус сцаеницис), О песмама (Де поематис), О песницима (Де поетис), О састављању сатира (Де цомпоситионе сатурарум), О пореклу латинског језика (Де оригине лингуае Латинае, посвећен Помпеју), О латинском говору (Де сермоне Латино, о метричким и правописним питањима), О сличности речи (Де симилитудине верборум, о морфолошким облицима који одступају од правилних), О старости слова (Де антиqуитате литтерарум).

Антички извори помињу још Варонове Три књиге о посланствима (Легатионум либри трес), Анале (Анналес), Увод посвећен Помпеју (Еисагогикос ад Помпеиум), Бродски дневник посвећен Помпеју (Епхемерис навалис ад Помпеиум), Дванаест књига говора (Оратионум либри дуодецим), те Похвале (Лаудатионес), али се о свим тим списима не зна готово ништа.

Цицерон је изузетно ценио Варона, коме је и посветио друго издање својих Академских списа (Ацадемица). Похвале му изриче и Квинтилијан. На Варона су утицали како платонизам тако и стоицизам и питагорејство, али је ипак сматрао да се један стари град мора придржавати своје традиционалне религије те да је Рим своју величину досегао делимично и захваљујући томе што је пажљиво поштовао верске обреде: ако ништа друго – сматрао је Варон – религија, макар била неистинита, ипак је корисна.

Повезано

Антиqуитатес рерум хуманарум ет дивинарум