Григор Витез
За награду названу по овом књижевнику, видите чланак Григор Витез (награда).Григорије "Григор" Витез (Косовац крај Нове Градишке, 15. вељаче 1911. - Загреб, 23. студеног 1966.), је био хрватски пјесник, дјечји писац и преводитељ српског поријекла.[1]
Биографија
уредиГригор Витез се родио у српској обитељи [2] на подручју Краљевства Хрватска и Славонија у склопу Аустро-Угарске. Пет разреда основне школе похађао је у Окучанима, док је у Новој Градишки завршио Државну реалну гимназију. Након тога завршио је Државну учитељску школу, такозвану препарандију у Пакрацу. Након стицања звања учитеља добио је први посао учитеља у мјесту Слободна Власт покрај Ђакова. Сљедеће радно мјесто учитеља му је било у Воћину, гдје је упознао своју будућу супругу Елизабету Перлик, подријетлом Чехињу. Њезин отац био је власник пилане и млина. Вјенчали су се у Воћину, а 1940. године родила им се кћерка Олга. Почетком Другог свјетског рата је добио премјештај у Горњи Вакуф, а остатак обитељи је остао у Славонији. Убрзо је добио ново радно мјесто, у Голинце покрај Доњег Михољца.[3]
Партизанима се породица придружила у подручју Љуточа на Папуку. Жена и ћерка су затим прешли у мјесто Пиштану, гдје је било сигурније и тамо су остале до краја рата. У партизанима је водио учитељске курсеве.[3]
Још у гимназијским данима је започео биљежити народне пјесме свога краја, већином лирске или епско-лирске пјесме које се обично пјевају у колу. Иако је створио повећу збирку она је изгубљена. Сам је почео писати стихове у четвртом разреду гимназије, када је написао своје прве двије пјесме, а у трећем разреду учитељске школе штампана му је прва пјесма под насловом Ведар дан. Од 1933. почиње писати прозу. Те је године, као симаптизер КПЈ, послао једну новелу за алманах младих напредних писаца Продор из Загреба, но жандармерија је разоткрила штампарију у којој се алманах штампао и уништила је припремљен слог. Године 1939. написао је пјесму Прољеће 1939 која је објављена у сарајевском Прегледу. У партизанима Витез је поновно записивао народне пјесме са Папука, но једном је приликом прелазећи преко набујале ријеке Суње изгубио капут у којем се налазио блок с његовим пјесмама.[2]
Послије рата радио је у Министарству просвјете и као уредник у загребачкој издавачкој кући Младост у којој је покренуо и уређивао библиотеке Вјеверица и Јелен које су биле намијењене дјеци.[4] Прву пјесму за дјецу написао је тек 1945, но дјечје приповјетке је писао и раније. Тек након што је почео излазити лист Радост Витез почиње константно писати пјесме за дјецу.[2] Тако су настале збирке пјесама за дјецу. Прва збирка пјесама Препелица (1956) била је посвећена његовој ћерки Олги.[3] Затим су објављене Сто вукова (1957), Кад би дрвеће ходало (1959), Једног јутра у гају, избор (1961), Иза брда плава, избор (1961), Хватајте лопова (1964), Гдје приче расту (1965) и Игра се наставља, посмртно (1967). Преводио је дјечју поезију са руског, француског и словеначког језика и приредио избор из стране поезије за дјецу под називом Пјесме четири вјетра (1968).
Његовом поезијом доминирају једноставне и непосредне лирске слике у традицији поетског израза Добрише Цесарића.[недостаје референца] Складних и мелодичних стихова у пјесмама духовитих поанти освојио је широки круг читалаца. Објавио је неколико поетских збирки међу којима се истичу: Пјесме, Наоружане руже, Поверење живота и Као лишће и трава.[4]
Умро је у Загребу, а покопан је у родноме мјесту. Годину дана након његове смрти академски кипар Лујо Лозица је према Витезовој пјесми „Тулипани“ израдио надгробни споменик.[3]
Велик број вртића и основних школа у Хрватској носи његово име.
Дјела
уреди- „Сан бораца у зору“, Накл. Навод Хрватске, Загреб, 1948.
- „Пјесме“, „Зора“ - државно издавачко подузеће Хрватске, Загреб, 1950.
- „Народни херој Никола Миљановић Караула“ - Ликови народних хероја Хрватске, том 7, „27 Српањ“, Загреб, 1952.
- „По шумама и горама: пјесме бораца народноослободилачког рата“, уредник, „27 Српањ“, Загреб, 1952.
- „Наоружане руже“, „Култура“, Загреб, 1955.
- Веселе замке, „Младост“, Загреб, 1955.
- Препелица, „Просвјета“, Загреб, 1956.
- „Лирика о Славонији“, уредник, „Славонија данас“, Осијек, 1956.
- „Повјерење животу“, „Народна просвјета“, Сарајево, 1957.
- „Сто вукова, и друге пјесме за дјецу“, „Свјетлост“, Сарајево, 1957.
- „Перзијске бајке“, „Младост“, Загреб, 1958.
- „Кад би дрвеће ходало“, „Младост“, Загреб, 1959.
- „Као лишће и трава: пјесме“, „Матица хрватска“, Загреб, 1960.
- „Максимир“, „Младост“, Загреб, 1960.
- „Иза брда плава: избор пјесама за дјецу“, „Матица хрватска“, Загреб, 1961.
- „Хватајте лопова“, „Свјетлост“, Сарајево, 1964.
- „Гдје приче расту“, „Младост“, Загреб, 1965.
- „Зекина кућа“, Младост, Загреб, 1965.
- „Игра се наставља“, Библиотека Вјеверица, „Младост“, Загреб, 1967.
Награда Григор Витез
уредиПо Григору Витезу названа је награда која се од 1967. додјељује књижевницима и ликовним умјетницима који живе и дјелују на тлу Хрватске, за њихова ауторска достигнућа у књигама за дјецу, објављеним у једној издавачкој години. Уједно је и најстарија награда такве врсте у Хрватској чији је оснивач Савез друштава Наша дјеца Хрватске.[5]
Референце
уреди- ↑ Филип Шкиљан: »Идентитет Срба у Хрватској«, у: Политичка мисао, год. 51, бр. 2, 2014 (стр. 111-134), стр. 124.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 Шкиљан, Филип: Знаменити Срби у Хрватској, Српско народно вијеће, Загреб, 2009. ИСБН 978-953-7442-06-4
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 Земуновић 2016
- ↑ 4,0 4,1 „Вијеће српске националне мањине за Град Ријеку: Григор Витез”. Архивирано из оригинала на датум 2009-10-01. Приступљено 2012-05-02.
- ↑ „Савез друштава Наша дјеца: Награда Григор Витез”. Архивирано из оригинала на датум 2008-09-17. Приступљено 2012-05-02.
Вањске везе
уреди- Земуновић, Рашељка (2016). „Наговорили смо кћер Григора Витеза да први пут у животу јавно исприча интимну причу о свом великом тати”. Телеграм.
- Заборављени Григор Витез („Политика“, 9. март 2012)