Александар Велики

Александар III, исто тако познат као Александар Македонски или Александар Велики, (грчки: Μέγας Αλέξανδρος§, O Mégas Aléxandros, 356. пне. - 11. 6. 323. пне.), је македонски краљ познат по томе што је освојио већину познатог света за Грке у своје време, те се сматра једном од најважнијих и најутицајнијих личности у целој историји.

Александар Велики Μέγας Αλέξανδρος
Басилеус Македоније, Хегемон Хеленског савеза, Шаханшах Перзије, Фараон Египта и краљ Азије.
Александар се бори против перзијског краља Дарија III. Детаљ Александровог мозаика у Помпејима, Национални археолошки музеј у Напуљу
Владавина	336–323. пне.
Претходник	Филип II Македонски
Насљедник	Александар IV Македонски Филип III Македонски
Супруг/а	Роксана од Бактрије, Статеира од Перзије
Потомство	Александар IV Македонски
Отац	Филип II Македонски
Мајка	Олимпија Епирска
Рођен/а	20. јул 356. пне. Пела, Македонија
Умро/ла	11. 6. 323. пне. (старост: 32) Бабилон

Након што је његов отац Филип II покорио градове-државе античке Грчке, Александар Велики је покренуо освајачки поход против Персијског царства. Након неколико одлучних битака (Граник, Ис, Гаугамела) освојио је цело Персијско царство и са својом војском наставио напредовање према Индији, настојећи пронаћи границе познатог света. У тој намери га је зауставила побуна његових трупа, па се Александар вратио у Вавилон, престоницу свог новог царства гдје је умро. Иако се његово царство врло брзо распало на државе под владавином његових војсковођа, његов поход је имао трајне последице у виду спајања грчке и оријенталне културе.

Увод

За разлику од V века, доба пуног процвата грчких полиса, IV век у Грчкој је период пун унутрашњих сукоба и противречности, доба у коме су били пољуљани темељи целокупног дотадашњег друштвено-политичког уређења Грчке.

То је време беде и раскоши, када на једној страни јача индивидуализам у коме је поникла идеја о монархијском уређењу као најбољем облику владавине, док на другој страни постоји тежња да се очува демократија.

Криза којy Грчка доживљава у IV веку захватила је све области људског живота: привреду, друштвене односе, политичко уређење, културу.

Пелопонески рат завршио се 404. године Лисандровим диктатом. Спарта из рата излази као победник. Али сви учесници рата били су ослабљени, правог победника као да није ни било. Чак је и Атина сматрала да пораз није коначан и да поново може повратити ранију моћ. Спарта је постала краљица мора. Грчка је од ње очекивала да поврати ред и мир на копну и мору, а она је за то била мање способна од Атине.

Персија је новчано помагала Пелопонески рат а за узврат је тражила да је буду врађени градови у Малој Азији који су је раније припадали. Међутим Грчка је у војном погледу била јача од Персије. То се показало у борби Кира и његовог брата Артаксеркса за престо 401. године, када се на Кировој страни борио један одред Грка који су након његовог пораза успели да се врате из Вавилона на обалу Црног мора.

Али упркос својој војној надмођи Грчка је била расцепкана, раздирана мржњом међу полисима, а Персија богата и моћна, а уз то имала је увид у стање у Грчкој.

Ни у Персији није било мирно стање. Египат се током 4. века стално бунио, сатрапи су проглашавали наезависност чим би им се указала прилика. Царство Ахеменида је слабило због сталних династичких борби као и због козервативног става у војним питањима.

Док је Грчка преживљавала своју кризу, а Перијско царство било у расулу, ојачала је под јаким утицајем грчке цивилизације Македонија, која је врло брзо израсла у велику силу која је ујединила грчке полисе и повела их у рат против Персије.

Криза грчког полиса у IV веку старе и успон Македоније

Спартански краљ Лисандар постао је господар Атине и ту поставио власт "Тридесеторице тирана". По њиховом доласку демократи, са Трасибулом на челу прогнани су у Филу. Уз помоћ десет Перијских архоната, једанаест настојника тамница (сикофанти) и тристотине пандура, тирани су држали град у својој власти. Убијали су све грађане који су се истицали било имовином, било пореклом, да би се тако ослободили страха од њих и домогли се њиховог имања. За веома кратко време послали су у смрт хиљаду петсто грађана.

Прогнани демократи заузели су Пиреј и Мунихију и народ је охрабрен њиховим успесима збацио тиранију Тридесеторице и власт дао десеторици угледних грађана, али будући да су они молили помоћ од Спарте и тражили зајам у новцу, Атињани су их, незадовољни, збацили и изабрали других десет под чијом је управом дошло до коначног измирења са прогнаним демократама.

Спарта није пристала да да Персији малоазијске градове који сујој раније припадали. Рат је био неминован и то рат на територији Азије. 396. године, спартански краљ Агесилај II креће у Азију. Спарта је 395/4. године покушала да зада ударац Персији, али је морала одустати да би повратила своју војну моћ у Грчкој, где је Атина успела да обнови своје зидине и луку и довела до прегруписања снага у грчким полисима: лаконофилска партија на челу са Леонтијадом изгубила је превласт. Надмоћ стиче антиспартанска странка на челу са Исменлијом и Андроклидом. Исменлија и његове присталице настојали су да оборе власт Лакедемоњана.

У лето 395. године, Тебанци су напали Фокиду која је остала верна Спарти па су зато Спартанци одлучили да се, без обзира на недовршени рат у Азији, обрачунају са Беотским савезом. У јесен 395. краљ Паусанија је кренуо на челу лакедемонске војске у Беотију. Атињани су стали на страну Тебе и Спарта је поражена код Халијарта. Овај пораз Спарте изазвао је утисак у већем делу Грчке. Тако је почео рат између Спарте и Беотског савеза, тзв. Коринтски рат, у пролеће 394. године старе ере.

Агесилај је морао да се врати из Азије у Грчку. Његова армија извојевала је победу у бици код Коронеје, али се он после ове битке, тешко рањен, вратио у Спарту.

Спарта није имала довољно снаге да држи Грчку у покорности. Са слабљењем њене моћи у Грчкој је растао утицај Персије, или боље рећи, њеног злата. Персија је сматрала да ће притицање њеног злата у Грчку изазвати такав раздор међу грцима да ништа више неће моћи да их уједини а она ће онда лако завладати Хеладом.

Пошто је Спарта увидела да не може одржати истовремено и малоазијске градове и војну надмоћ у Грчкој, пристала је на склапање примирја. Крајем 392. године одржан је у Сарду, под председништвом персијског сатрапа мировни конгрес. Услове мира предложио је Спартанац Анталкида.

Коринтски рат се наставио до 386. године али се ни на једној ни на другој страни није улагало много енергије. Борба се водила методом изнуривања противника. Анталкида је успео да придобије Персију за Спартанце и 386. године у Сарду, персијски сатрап Тирибаз прочитао је мировни декрет по коме је склопљен мир на Аталкидин предлог из 392. године: персијски цар Артаксеркс дао је слободу свим грчким градовима осим оних у Азији који су пали под персијску власт а острва Лемнос, Скирос и Имброс припала су Атини. Теба је била приморана да раскине Беотски савез а Атињани да се одрекну свих пријатерља и савезника. Овај мир из 386. године познат је као Анталкидин или Царски мир.

Иако су услови мира за Грчку били тешки, он је имао и своју позитивну страну: грчки свет је иако принудно (на истоку под Персијом, а у копненој Грчкој под Спартом) почео да се повезује и тако су грчки полиси у извесној мери изашли из политичке затворености и изолације.

Спартанска хегемонија достигла је свој врхунац у лето 379. године. Под њеном влашћу била је скоро цела Грчка. Међутим у касну јесен 379. године, у Теби је избио устанак који чини прекретицу у историји спартанске власти у Грчкој.

Устанак су припремили тебански демократи-изгнаници у Атини. Они су под вођством Пелопиде тајно ушли у Тебу и током нођи побили вође олигархијске партије на челу са Филипом, Архиом, Леонтиадом и Хипатом. Тебанци су затим подигли устанак и протерали Спартанце са Кадмеје. Спартанци нису могли да допусте да се овако подцењује њихов ауторитет, па су одмах организовали казнену експедицију под вођством младог краља Клеомброта. 379. године обновљен је Беотски савез, а 378. створен II атински поморски савез, са циљем да се обори хегемонија Спарте.

Пелопида и Епаминонда спровели су реорганизацију тебанске државе и војске. У бројним ратовима међу Спартанцима је изгинуло највише спартијата, а пошто Спарта није хтела да њихове редове попуни представницима других друштвених слојева, није имала довољно војника за одбрану. Тражила је помоћ од Персије, али она је била сувише заокупљена својим унутрашњим немирима да би помогла.

371. године у Спарти је потписан мировни уговор који се тицао углавном Спарте и Атине. Клеомброт је намеравао да ликвидира Беотски савез. Одлучујућа битка одиграла се 5. августа 371. код беотског града Леуктре. Беотска војска је потукла "непобедиву" спартанску армију. Некадашња спартанска величина и њен ауторитет у Грчкој био је срушен.

II атински поморски савез растурен је 364. године због незадовољства земаља савезница којима је Атина хтела да наметна своју превласт. Хегемонија Беотије била је краткотрајна. Пелопонески савез се распао, у Грчкој је владала анархија.

У основи грчке политике био је суверенитет полиса и зато су Грци пре изабрали анархију него да се покоре Спарти, Атини, Теби или неком другом полису. Кроз двеста година свог постојања грчки полис је доказао да не може да изгради национално јединство Грчке. Оваква политичка анархија морала је неминовно довести до пада под власт неке јаче државе са чврстим јединством.

Криза полиса у IV веку старе ере одразила се и на привреду. Развој трговине доприноси повеђању количине новца, а у вези с тим развија се банкарство и кредитно пословање. Значајан моменат у привредном животу Грчке у то доба је велики прилив злата. Злато притиче у Грчку захваљујуђи трговини с истоком, а много више захваљујући најамништву. Хиљаде најамника плаћала је Персија својим златом и прибављала себи савезнике у Грчкој. Услед великог прилива злата долази и до пораста цена и повећања имовинских разлика.

Долази до велике несташице прехрамбених производа. Током 4. века опала је потражња грчких занатских производа. Тржиште за пласман грчке робе није могло да прихвати онолико робе колико је Грчка нудила јер су се у међувремену развиле и остале земље и постале Грчкој конкуренти на тржишту. Археолошка налазишта показују да је око 400-375 године извоз грчких ваза у крајеве северне Италије пао на 1/2 од броја који се извозио пре пелопонеског рата.

Снабдевање Грчке животним намирницама било је отежано услед гусарења које је узело маха услед врло честих поморских ратова. Грчки полиси све се више у то време ослањају на најамничку војску. Грађани више на сматрају да је дужност и част погинути за отаџбину. Свако настоји да избегне војну обавезу, а у војску одлазе само они који не могу другачије да зараде за живот. Отпуштени најамници, неспособни за неки користан рад представљају опасност за мир и безбедност грађана.

Средином 4. века у политичком животу Грчке појављује се нови фактор који је допринео идеји о уједињењу грчких полиса. То је нагли успон Македоније. Дуж граница централне Грчке и под јаким утицајем њене цивилизације развијали су се Епир, Тракија и Македонија. Тракија и Македонија имале су велики знацај за Грчку са гледишта робне размене. Тракија је извозила у Грчку жито и метале - нарочито злато. Македонија је имала одличну дрвну грађу, нарочито јеловину коју су Грци користили за бродоградњу као и катран и смолу којима су обиловале македонске борове шуме.

Порекло македонског народа ни до дан данас није разјашњено. По једном схватању настали су стапањем Етолаца, Грка и Акарнанаца. Грци су македонски језик сврстали међу варварске пошто га нису разумевали.

У Македонији се доста рано развило рударство. Њени друштвени слојеви су се хеленизовали захваљујуђи трговинским везама са Грчком. Процес политичког уједињења Македоније текао је споро и трајао је до друге половине 4. века старе ере.

Династија Аргеада која је владала Македонијом била је од грка призната као хеленска. Први владар је био Аминта, а његов син Александар I владао је од 498 - 454, добио је приступ на Олимпијске игре којима странци нису могли присуствовати. У његово време Македонија је почела да кује сопствену монету.

Архелај I (414 - 399) био је веома значајан у историји Македоније. Градио је путеве, подизао градове, допринео културном процвату земље. Од његовог доба јача хеленизација Македоније. Пренео је седиште државе из Еге у Пелу. Архелај I убијен је 399. године а после њега у периоду од 399-390 смењују се три краља: Архелај II, Аминта II и Паусанија.

Тек Аминти II (390 - 369) полази за руком да сузбије унутрашње нереде. После његове смрти од 365 - 360 владао је његов син Пердика III, а њега је наследио Филип II.

Са доласком Филипа II на власт ситуација се мења - Македонија постаје најмоћнија држава тадашњег света. Филип II је могао да,пошто је ујединио Македонију, почне да остварује свој крајњи циљ - да поведе грчки народ у поход против Персије.

Филип II и Грци - Битка код Херонеје

Филип II поседовао је велики дар за војне послове и за управљање државе. Дуготрајним залагањем успео је да реформише политички и војни систем своје земље. Од феудалне државе са родовским уређењем створио је моћну државу којом је управљао један човек и које је почивала на добро увежбаној и добро снабдевеној стајаћој војсци. Борећи се против сепаратизма приближио је свом двору македонско родовско племство. Многе грађанске и војне послове поверио је угледним Македонцима, а њихове синове укључио је у своју пратњу. Тако се родовска аристократија која је сад живела на двору претварала у дворску аристократију. Припадници њених редова називали су се краљеви другови.

Највећу пажњу Филип је посветио реформи македонске армије. У своју војску увео је све последње новине у грчкој тактици које је упознао за време свог дугог боравка у Теби, а то је било онда када се Беотски савез налазио на врхунцу своје моћи. Тада се и зачела његова мисао да користећи политичку и социјалну анархију у Грчкој уједини њене полисе под својом управом са циљем да заједно нападну свог вековног непријатеља - Персију.

Филип је створио фалангу, одред пешака распоређених у збијеним редовима, наоружаних копљем дугим око пет метара (сариса). Фаланга је наступала као једна целина и њена ударна снага није имала себи равног у тадашњем свету. Посебни део пешадије чинили су штитоноше (хипастити), лакше наоружани од фалангита, а зато и покретљивији у борби. Они су чинили везу између споре фаланге и коњице. Македонска коњица била је веома снажна и њу су чинили племићи, краљеви другови наоружани копљем и мачем. Хетаири су били распоређени у војне јединице - иле, а њихови борбени редови у многоме су премашивали грчку коњицу. Осим њих у Филиповој војсци се налазио и други род коњице - копљаници (сарисофори). У саставу македонске војске били су и бачаци стрела, копаља и лако наоружана пешадија (пелтасти) и велики број грчких најамника.

Филип је увео нову тактику. Исту важност имала је коњица као и пешадија, а понекад је она водила главни напад и завршавала исход борбе. Постојала је сарадња свих војних родова за разлику од Грка где је доминирала песшадија. Флоту су чиниле тетрере и пентере место тријера.

Ослањајући се на овакву војску, Филип је угушио децентралистичке тежње у својој земљи, монархија је коначно формирана, границе заштићене од северних суседа, Македоније је могла да започне борбу за водећи положај у хеленском свету.

После низа ратова грчки градови у Македонији, Пеонији и на Халикидичком полуострву (Атос) ушли су у састав Филипове државе. На тај начин Атина је била лишена богатих колонија које су биле од великог значаја за развој њене трговине.

Већина Грка сматрала је да је на првом месту независност полиса и нису пристајали да стекну национално јединство по цену политичке слободе. Једна група Грка се мирила са зависношћу од Македоније, јер су Македонију сматрали грчком силом, а опасност од Персије била је сувише велика, па је ово био једини начин да се Грчкој сачува њен значај у политичком животу и светској цивилизацији. Тако се са јачањем македонског утицаја у Грчкој стварају две странке: антимакедонска на целу са Демостеном и промакедонска са Исократом и Есхином.

352. године Филип се умешао у Трећи свети рат у средњој Грчкој, који је трајао десет година и водио се против Фокиде. Фокиђани су опљачкали Делфијско светилиште, наоружали десет хиљада најамника и са том војском терорисали целу Грчку. Када се рат пренео на теритоију Тесалије она је затражила помоћ од Филипа и он је допринео 352. код Крокос-поља победи над Фокиђанима и затим стао на чело тесалске војске. Трачани су склопили савез са њим. На Халкидикиу осваја град за градом.

349. Демостен је одржао своју прву Филипику. Након пада Олинта највећег града на Халкидикиу 348., и остали градови полуострва били су присаједињени Македонији. 346. година склопљен је на македонском двору Филократов мир, којим су Филипу призната сва дотадашња освајања. Био је господар Тесалије и држао је Термопиле.

342.године Тракија је проглашена македонском провинцијом. Филип је ушао у средњу Грчку и приморао Фокиђане да напусте Делфе и био је примљен у делфијску Амфиктионију. Тако је Македонија примљена у Грчку заједницу.

340. године када је Филип напао Бизантиј, а касније Македонци запленили једну атинску лађу, створен је повод да Атињани исте године објаве рат Филипу. 339. године водио се II свети рат против Локриђана који је Филип успешно окончао.

У касно лето 338. године (август-септембар) дошло је до одлучујуће битке између Филипа и Грка код Херонеје у Беотији. Македонија је победила захваљујући бољој обучености војске и својој ненадмашној коњици. Спарта је у бици остала неутрална, а после није признала хегемонију Македоније. После Херонејске битке сви градови Беотије проглашени су независним осим Оропа (на граници Атике и Беотије) који је враћен Атини. У Теби је смештен македонски гарнизон. Сви Атињани заробљени у бици пуштени су на слободу без откупа. Атина је остала независна, задржала је своју територију и флоту,као и острва Саламину, [Лемнос]], Самос, Имброс и управу над Делосом. Одрекла се трачког Херсонеса и градова на Халкидикиу.

После победе код Херонеје требало је учврстити македонску хегемонију над Грчком. 337. године Филип је сазвао Коринтски конгрес. Одазвали су се сви градови осим Спарте. Прокламован је општи мир којим је учињен крај Филиповом рату са Грцима. Истовремено је објавњен рат Персији. Хеленски савез полиса уједињен је с Македонијом чији је краљ као вођа управљао целокупном спољном политиком. Хеленски савез је под македонском управом сачувао извесну самосталност: могао је да сазива скупштине,даје предлоге.

Филип није дочекао да учествује у походу на Персију. На свадби његове кћери у Еги, убио га је у лето 336.године припадник његове телесне страже - Паусанија. Тако је погинуо у 47. години живота а није остварио свој крајњи циљ - да зада коначан ударац Пресијском царству.

То је остало на његовом двадесетогодишњем сину Александру који је наследио престо 336. године. Војска му је била наклоњена - друговао је са њом од детињства, командовао једним одредом код Херонеје - и признала га је за свог краља. Нико тада није веровао да ће он успети да настави политику свога оца и да ће за мање од трнаест година владавине стећи назив господара света и постати творац нове историјске епохе. Александар Велики води порекло од Карана , како нам пише Плутарх у Историји Александар Македонски 2 Београд, (пише проф. Саша Ранђеловић Сурдулица).

Освајања Александра Великог и слом Персије

Александар се родио 21. јула 356. године у Филиповом браку са епирском принцезом Олимпијадом. Од мајке је наследио јогунасту ћуд,чежњу за непознатим и веру у херојску славу коју му је судбина досудила, а од оца челичну вољу и енергију, храброст и славољубље, војнички дар и изузетно практичан дух. Када му је било четрнаест година, отац му је за учитеља позвао Аристотела. Он је у њему пробудио љубав према песништву и Александар се касније на својим походима није никад растајао од Хомерових епова. Захваљујући Аристотелу, Александар се веома заинтересовао за природне науке, па су стога његови освајачки ратови били и научне експедиције које су обогатиле географију, ботанику; етнографију многим новим чињеницама.

Од своје шеснаесте године Александар је учествовао у државним пословима. Тада је, када му је била поверена управа у Македонији, заузео један део Тракије и ту основао град са својим именом - Александрополис. Код Херонеје је водио лево крило македонске војске. Након Филипове смрти 336. године ступио је на македонски престо.

У то време опет је ојачала антимакедонска странка. Демостен је у Атини говорио о "дечаку који се игра владара" и позивао Грке да збаце македонску власт. Али, Александар је био дорастао ситуацији. Исте године када је дошао на власт, сазвао је конгрес на Истму у Коринту, где су га сви Грци осим Спартанаца изабрали за врховног заповедника војске против Персијанаца. Грчка и Македонија налазиле су се чврсто у његовим рукама.

Александар је успео да угуши побуну коју су подигли северни суседи Македоније: Гети, Трибали, Илири, подчинио их својој власти и избио на Истер (Дунав. Септембра 335. године избио је устанак у Грчкоји он је морао да се врати. Центар устанка била је Теба. Устанку је допринео ватрени Демостен, персијско злато и вест да је Александар погинуо на Дунаву. Тебанци нису пристали да склопе примирје са Александром. Град је до темеља разорен, а становници продати у ропство. Једино су били поштеђени храмови и кућа песника Пиндара. После пада Тебе Атина се приклонила Александру. Хеленски свет био је спреман за поход против Песије. Овај рат Александар је започео у својству хегемона Хеленског савеза по одлучи која је донета 337. године на Истму а обновљена 336. године.Сломио је персијско царство на делице и кренуо ка индији где је победио свог брата близанца али се на крају испоставило да је убио себе посто није имао брата

Почео је један од најзначајнијих похода у историји Средозамља - рат против Персије. У очима Грка био је осветнички ослободилачки рат јер су Песијанци у доба доласка Александра на власт држали су многе грчке градове. Међутим Персија је у то време била колос на стакленим ногама, а ипак је још увек уједињавала земље Старог истока. Царева воља била је једини закон, а у унутрасњости царевине владала је самовоља сатрапа. Царство је представљало конгломерат народа и племена.

После смрти Артаксеркса III 338. године, долази до династичких борби. Пресија је такође преживљавала своју кризу као и Грчка. У односу на Македонију била је надмоћна по богатству и бројности људи, али је зато организација персијске војске далеко заостајала за македонском. Александар је знао да је моћ персијског владара само привидна, зато је могао да са толико самоуверености преузме један овакав поход.

По Аристобулу, Александар је кад је кренуо у рат, имао у државој благајни свега 70 талената и две стотине талената дуга, али је био тако сигуран у победу да га ништа није могло задржати. Пре одласка поделио је сва краљевска имања пријатељима и одрекао се прихода од њих. Зиму 334/5. године провео је у припремама за поход на Персију.

У пролеће 334. године прелази Хелеспонт и стиже у Малу Азију. Његова војска бројала је тада четрдесет хиљада војника. До првог сукоба Грка и Персијанаца дошло је у рано лето 334. године на реци Гранику. По Аристобулу, Александар је изгубио само тридесетичетири војника а Персијанци 22 500. Победа код Граника отварала је Александру пут у Малу Азију.

Главни град Лидије Сард предао се без борбе а исто тако и Ефес, најзначајније малоазијско пристаниште. Александра су свуда дочекивали као ослободиоца од персијског јарма. По његовом наређењу збациване су олигархијске владе и успостављана демократија. Градови су били ослобођени данка персијском цару. Једино су Александру пружили отпор - али су после дуже опсаде освојени - Милет и Халикарнас.

Падом Халикарнаса, у јесен 334. године завршено је освајање западне обале Мале Азије. Александар је војницима дао одсуство, да проведу зиму у Македонији а да се у пролеће 333. године састану код места Гордиона у Фригији одакле је ишао пут у унутрашњост персијског царства. Разрешивши гордијски чвор, Александар је наговестио да ће бити господар Азије. Заузео је Пафлагонију и Кападокију и стигао у Тарс, главни град Киликије. Намеравао је да освајањем читаве Киликије успостави везу с Малом Азијом, а његов војсковођа Парменион кренуо је на исток да заузме кланце који воде у горњу Азију.

Дарије се са огромном војском налазио недалеко од једног сиријског места у равници али је тај положај напустио, и кренуо према Ису. Била је то кобна грешка јер војска каква је била персијска могла је своју пуну снагу да развије само у равници, а не у тесном простору поред мора где се налазио Ис.

Већ у првом налету Македонци су унели пометњу у персијске редове. Дарије је побегао и тад је настало расуло у његовој војсци. Битка се завршила у корист Македонаца. Александар је гонио Дарија до дубако у ноћ али је он успео да утекне, међутим његова породица је остала у логору и пала у руке победнику. Битка код Иса одиграла се месеца мајмактериона (15.11-15.12) 333. године. Жртве на персијској страни биле су огромне: Аријан каже да је пало око сто хиљада војника а код Македонаца свега четистопедесет.

Начин на који је Алекандар поступио према Даријевој породици задивио је савременике: наредио је да се према његовој жени и мајци поступа као према владарицама а према деци као према краљевској деци и да се ништа не учини што би их могло увредити. Када је касније умрла Даријева мајка приредио је величанствен погреб, а када је од једног одбеглог евнуха Дарије сазнао за оволику племенитост Алекандрову, у својој молитви Ормузду рекао је, да ако он не буде могао да поврати моћ Персије, нека нико не ступи на њен престо осим Александра.

Након победе код Иса Александар је заузео феничке градове Сидон и Библос, а онда се испречио Тир, неосвојиви град, који је пружао отпор седам месеци. Пао је у лето 332. године. Освајање Тира било је од извандредног значаја: покорена је читава Феникија, њена флота пропојена македонској и тиме је Александар имао премоћ на мору и могао је да преузме поход на Египат.

Након Тира освојени су Палестина и Јерусалим. После два месеца отпора пала је Газа, последње насељено место на путу из Феникије у Египат. Из Газе Алекандар стиже у Пелузиј и прешавши Нил долази у Мемфис, престоницу египатских краљева.

Египат се од 340. године налазио под персијском власћу. Био је у Амоновом храму у унутрашњости Либијске пустиње. Пред Египћанима он је иступао као фараон и за њих је био отелотворени бог - "Син бога Ра". Александар је цивилну власт у Египту оставио Египћанима - док су раније биле 44 номе и свака од њих имала једног монарха, он је сад поставио два управитеља и то Египћана. Оставио је стару администрацију, али је на војне положаје поставио своје официре.

Најдалекосежније последице за живот и културу Египта имало је оснивање Александрије по плану архитекте Динократа, на ушћу Нила. Градња је почела 331. године у пролеће. Изванредан географски положај омогућио јој је нагли развој тако да је касније уз Картагину била највећа лука у Средоземљу.

Исте године Алесандар је кренуо из Мемфиса натраг у Феникију. Сазнао је да се Дарије с војском утаборио код Гаугамеле у Сирији уз реку Бумод. Парменион је предложио Александру да нападну ноћу али је на то он одговорио овако: "Александар мора победити отворено и без лукавштине. Срамота је украсти победу."

Код Гаугамеле се 1. октобра 331. године одиграла битка која је одлучила судбину Персијског царства и донела Александру назив "Краља Азије". Александар је гонио Дарија до Арбеле, али се повукао у правцу Медије, до Егбатане.

Александар стиже у Вавилон, а одатле за двадесет дана у Сузу. Из Сузе је прошавши кроз Персијска врата стигао у Персепољ, престоницу Ахеменида. Освајање Персепоља почетком 330. године представљало је крај похода Александра као хегемона хеленског савеза. Осветнички рат Хелена против Персије био је завршен. Али он је ову титулу задржао, с тим што је сад поставио нове циљеве које је хтео да оствари.

У Персепољу је сазнао да је Антипатар (њему је била поверена управа у Македонији) савладао спартанског краља Агиса III. Спарта се увек противила македонској власти. Није губила наду да ће обновити своју превласт и повратити некадашњи утицај па је зато подстицала антимакедонске акције. До сукоба Агисове и Антипатрове дошло је приближно у време битке код Гаугамеле. Агис је пао на бојном пољу. Спарта је овим поразом изгубила сваки политички значај и Грчка је остала мирна све до Александрове смрти.

У пролеће 330. године Александар иде у стару медијанску престоницу Егбатану за Даријем. Ту му је отпустио стару савезничку војску и тако раскинуо и последњу везу са Коринтским савезом.

Бес, Даријев рођак, сатрап Бактријане спремао је Даријево убиство. Александар персијског цара није затекао живог. Нашли су га 1. јула 330. године код места Хекатонпила. Александар му је одао последњу почаст, а затим су по његовом налогу остаци пренети у Пасаргаду где су били сахрањени у царској гробници. Даријева смрт представља значајан моменат у Александровој владавини. Од тог времена он се сматрао краљем Азије као победник над Даријем; сада узима на себе улогу његовог наследника а и осветника. Од тада се и у званичним документима назива краљ Азије, и сва писма намењена азијском делу царства печатио је Даријевим прстеном. У то време почео је са увођењем персијског дворског церемонијала.

Из Хекатонпила, Александар је кренуо у Хирканију и у највећем граду Задракарти провео петнаест дана. Одатле је кренуо ка Бактрији. У Бактри је сазнао за Лимнову заверу иза које су стајали Филота и његов отац. Пошто је казнио учеснуке завере, у јесен 330. године прешао је реку Окс и дошао у Согдијану. Птоломеј Лагов син ухватио је Беса, који се у међувремену био прогласио краљем Бактрије и ту владао под именом Артаксеркс IV. Бес је био смакнут у Егбатани после три године.

Период од 330 - 327. године Александар је провео у областима Бактрије и Согдијане. Услови ратовања били су друкачији у овим земљама него до тада, и ове године биле су веома тешке у Александровој каријери. Заузео је Мараканду (Самарканд) и североистично од ње основао град Александрија Есцхата (Ултима). Пошто је освојио још седам градова кренуо је против Скита. Након одмора који је дао војсци 328/7. године у пролеће 327. наставио се рат у Согдијани где су избили нереди.

У Мараканди Александар открива Хермолајеву заверу или заверу пажева. Пажеви су били синови македонских племића између 14. и 20. година узгајани за будуће заповеднике и најужу везу с краљем. Хермолај је из личних разлога решио да се освети краљу, али је Птоломеј Лаг све на време открио и јавио Александру. Пажеви су казњени каменовањем (то је била казна за велеиздају). Тада је обешени Калистен који се протовио увођењу персијских обичаја и био близак Хермолају. Калистенова смрт је јако мучно одјекнула у Грчкој. Александар је због тог свог поступка изгубио наклоност многих филозофа који су га од тада приказивали као тиранина говорећи да га је превелика срећа искварила.

У то време Александра је све више заокупљала мисао да створи светско царство. Његов поход на Индију представља тежњу да дође до самог краја света. За своје ново освајање припремио је велику војску. Број војника у односу на 334. годину био се скоро удвостручио. Плутарх каже да је у Индију кренуо са 12000 пешака и 150000 коњаника. У тај број урачуната је и комора, послуга трговци, жене и деца војника, бродоградитељи и веслачи. Инди су тада сматрани најмногобројнијим народом света. У оно време се веровало се да је Инд горњи ток Нила, а да је Индија копном спојена са Етиопијом.

У позно лето 327. године Александар је прешао Индијски Кавказ (Хиндукуш) и тада му је млади раџа Таксиле, са којим је ступио у везу још у Согдијани, ставио своју војску и државу на располагање да би му Александар помогао у борби против непријатеља Таксиле - Пора. Александар је намеравао да освоји све земље до Инда а да следећег пролећа удари на Пора, моћног краља Пенџаба. Војску је поделио на два дела: један је са Хефестионом, Пердиком и раџом до Таксиле кренуо ка Инду, а он сам, са другим делом војске кренуо на исток да заштити кретање осталих. Град Таксила с оне стране Инда пријатаљски је примио Александра.

Дошао је до реке Хидаспа. На другој страни реке, краљ Пор владао је великом и богатом краљевином. Био је то најмоћнији раџа Пенџаба. Одбио је Александров позив да му се поклони и сакупио огромну војску да га сачека на граници своје државе. Ту на обали Хисдапа одиграла се крајем маја 326. године највећа битка у Александровом ратовању и једна од највећих у историји Старог века. Плутарх наводи податак да је трајала осам сати. Пор је био поражен Александар га је измирио са Таксилом и оставио га да управља својом дотадашњом земљом и још га је богато даривао. У овој битци пало је хиљаду Македонаца и 23 000 Индијаца. Александар је основао град Никеју у част ове победе и град Букефалију по свом коњу Букефалу.

Александар је оставио Кратера са једним делом војске на Хидаспу, а сам је пошто је покорио Сингалу дошао до Хифасиса - најисточније од пет река Петоречја. То је најисточнија тачка до које је Александар стигао. Он је желео да настави освајања, али војска је била исцрпљена, настало је колебање, незадовољство жеља да се врате. Александар је одлучио да одустане од своје намере и објавио повратак. На прагу непознатог света показало се да је тај свет много моћнији и већи но сто се мислило, и он је одустао. Понекад се каже да је ово био први и једини пораз Александров и то пораз који су му наметнули његови војници. После овога Александар није доживео ни једну велику победу, али овде је однео победу над самим собом, јер је оценио реалне могућноста своје војске са којом је извојевао многе победе што му је донело славу војсковође који никад није био поражен.

На обали Хифасиса Александар је наредио да се подигне стуб на коме је писало: "Овде се зауставио Александар", и након приношења жртава захвалница, кренуо назад. Оставио је за собом Порову земљу и пловио Хидаспом.

Покорио је многа племена, а нарочито је била тешка борба са Малима и Оксидрачанима. Александар је тад био тешко рањен и пронела се вест о његовој смрти. Војници нису веровали да је жив све док се није појавио пред њима. "Многима су код његове неочекива не појеве нехотице навалиле сузе на очи… Кад је узјахао опет га видеше, па је читава војска клицала и пљескала, а одјекнуше и обале и оближње шумске долине. Кад се већ приближавао свом шатору, сиђе са коња да га сви могу видети како хода. Тада се сви са свих страна приближише, једни му додириваху руку, други колена, трећи и само одећу. Неки бејаху задовољни да га бар и изблиза виде и затим се удаљише, пошто су му срећу пожелели."

Бродовље је у лето 325. године дошао до места Патале где почиње делта Инда. Тиме је био завршен Индијски поход. Читава северна долина Инда била је под македонском управом. Александар је у Патали остао шест месеци. Припремио је експедицију за истраживање делте Инда, изградио пристаниште. Одлучено је да флота крене у позну јесен. За вођу експедиције изабран је Неарх. Један део војске штитио је флоту од напада док је пловила од Индије до ушћа Тигра у Персијско море.

Александар је копном ишао кроз Гедросија (Белуџистан), данима су се кретали кроз пустињу без капи воде, са живим песком. Жега је била таква ва су једно време ишли само ноћу и то увек близу обале јер су они морали да се старају о флоти и да за њу копају бунаре са пијећом водом. Људи су се разбољевали и умирали, стока је гинула. Александар је ишао пешке као и војници, јео што и они.

"Међутим су неки лако оружани који су се од војске удаљили, да траже воду, нашли у некој малој гудури мало лоше воде. Мучно исцрпише воду и кренуше Александру мислећи, да му носе велико благо. Када су већ били близу, излише воду у кацигу и донеше је краљу. Он је прими и похвали доносиоце, а затим је излије пред очима свеприсутних. Тим чином читава се војска осоколи тако да се чинило, да су сви од Александра добили да пију излиту воду."

Већина писаца каже да је војска за ова два месеца пута кроз Гедросију претрпела више него за целог ратовња у Азији. Кад је стигао у Пуру, Александар је имао само једну четвртину од броја војника које је повео у Индијски рат. Након одмора у Пури војска је дошла у Карманију где се састала са Кратеровим делом војске. Ту је Александар подигао још једну Александрију. Стигле су повољне вести о Неарховој експедицији.

Он је пловио флотом 80 дана дуж источне обале Персијског залива, допловио до реке Паситигрис и њом узводно до Сузе. Велики је значај ове експедиције, прво јер је доказала постојање поморског пута између Индије и Месопотамије, а Неархова запажања проширила су знања о тропској флори и фауни и упознала Грке са племенима која тамо живе.

У пролеће 324. године окупила се сва македонска војска у Сузи. Александрова освајања била су завршена. Али он није био само освајач, већ упоредо и творац новог поретка…

Македонска Монархија и његов карактер

Александар је насљедник апсолутне монархије која ће и у хеленистичко доба бити основни облик владавине. Положај Александров у држави се мењао, развијао са ширењем поседа. У рат је кренуо као краљ Македонаца и хегемон Грка. После Иса био је господар Азије, а након Гаугамеле и Даријеве смрти сматрао се наследником Ахеменида.

Негов положај био је тројак. Био је краљ Македоније, хегемон Коринтског савеза и краљ Азије. Он је владао својим царством донекле у духу традиција персијске монархије, а делимично преко својих генерала који су командовали одредима његове војске. Поред Македонаца у војску и администрацију укљуцио је варваре и ту су нарочито значајан положај заузимали Персијанци. Они су били војни гувернери у провинцијама, сам Александар био је ожењен персијском принцезом Роксаном, а и македонски војници склапали су бракове с Персијанкама. Мешање Македонаца и Персијанаца био је значајан моменат у организовању царства. Њихово изједначење имало је за циљ учвршћење власти у освојеним земљама. Неки сматрју да је Александар на овај начин желео да поменуте народе (Македонце и Персијанце) учини владајућим у царству, а да сви остали - Грци, Вавилонци, Феничани, Лидијци буду у подређеном положају, док постоји и једно и друго схватање да је Александар на тај начин хтео да створи царство у коме би сви народи живели у братској слози.

По повратку у Сусу 324. године, он је јединственом свечаношћу показао како замишља мешање Македонаца и Персијанаца: приређена је била масовна свадба на којој се Александар оженио једном од Даријевих кћерки, а Кратер Даријевом синовицом. Истог дана венчало се 10 000 Македонаца Персијанкама и Александар их је све богато даривао.

Александар је у исти мах био велики краљ Персије и краљ Македоније. После Даријеве смрти, његовим царским прстеном печатио је писма упућена азијским поданицима, а писма упућена Европи и даље је печатио македонским печатом. То што македонски печат није употребио за наредбе Азијатима показује да није хтео да у њиховим очима буде освајач, већ да са њима поступа као њихов законити владар.

Као и његов положај и царство је имало тројаки карактер.

Александар је себе сматрао господарем свих земаља које је Персијанцима одузео силом оружја и те азијске земље нису биле присједињене Македонији, већ су чиниле посебан део царства где је краљева воља била највиши закон. Како је по неписаним законима источњачких деспотија персијски цар био сопственик све земље, Александар је по праву победника присвојио све Даријеве поседе. Основне административне јединице остале су сатрапије и у време Александра и сатрап је ту имао врховну војну и цивилну власт. Финансијски послови били су поверени посебним службеницима. На положај сатрапа и финансијских службеника постављени су македонски официри. Малоазијски народи дочекали су Александра као ослободиоца од персијске тираније. Он је био за њих пун разумевања: Лићанима је дао слободу и вратио им старе законе иако је нови сатрап био Македонац. У Карији је вратио на престо Аду, Маузолову сестру коју су Персијанци збацили и поставио је за сатрапа.

У Малој Азији Александру је предстојало решење веома важног проблема - ослобођење малоазијских Грка. Враћање слободе овим градовима значило је ослобађање од персијске тираније и успостављање демократског уређења. Али ови градови нису били у правом смислу слободни. У односу један према другом - да, али не и у односу према краљу који им је ту слободу дао, јер краљ је, кад год је то хтео, могао да се умеша у њихове унутрашне послове.

Македонија је и даље задржавала свој ранији положај као матична земља. Из ње су се стално обнављале снаге, основа власти Александра и његових наследника. У свим војним одредима команда је била у рукама Македонаца, а поред персијског сатрапа увек се налазио македонски стратег.

Многи македонски официри противили су се увођењу персијских обичаја и Персијанаца у административне послове и војску. Међу њима били су Филота и његов отац Парменион, Калистен, па Клит, Александров друг из датињства и његов спасилац код Граника. Њихово убиство оутђило је многе значајне личности од Акександра.

Мир који је заведен у Грчкој након победе над Агисом није отклонио опасност од нових побуна. Александар је био далеко и то је уливало смелост његовим противницима. Двадесетих година четвртог века највише долазе до изразаја разлике између противника и присталица македонског царства у Атини. Делом због глади која је захватила град услед затварања црноморског тржиста одакле је сада жито одлазило македонској војсци, а делом због Александрове одлуке о повратку грчких политичких емиграната. Овом одлуком он је погазио Уговор о Општем миру по коме ниједна страна није имала право да се меша у унутрашње ствари друге нити да помогне враћање емиграната у било коју земљу. Међутим, ово је било једино решење за те људе који су лутали унаоколо без сталног места боравка и представљали претњу миру и безбедности.

Смрт Александра Македонског и распад државе

324. године Александар је отпустио десет хиљада ветерана у Опису. За вођу пута натраг у Македонију одредио им је Кратера који је требало да замени Антипатра чијом политиком према Грцима Александар није био задовољан. После овог намеравао је да организује експедицију која би испитала Карписко море и опловила Арабијско полуострво. Међутим у позну јесен те године Александра је задесио тежак ударац-изгубио је свог најдражег пријатеља Хефестиона. Да би утишао бол за њим у зиму 323/4. године предузео је поход против Косејаца који су живели између Медије и Сусијане. То је били његово последње ратовање.

У Вавилон се вратио у пролеће 323. године. Убрзо по повратку Александар се разболео. После једног пира добио је грозницу која га није напустала читавих осам дана. Када су војници затражили да прођу поред његовог кревета, сваком је стиснуо руку и исдрављао их погледом. Умро је увече 11. јуна 323. године, у 33. години живота, за атинског архоната Хегесија. Владао је двадесет година и осам месеци.

Пошто је Александар Македонски умро без законитог наследника поставило се питање да ли огромна светска империја коју је он створио може да опстане или ће доћи до њеног распада. Иако Александар није именовао наследника и рекао на самрти да царство оставља на најбољем. Престо је морао наследити или његов полубрат Филип Андреј или Александров и Роксанин син рођен након његове (очеве) смрти. Али лична жеља македонских генерала за власћу надвладала је оданост династији. Водила се дуга борба око престола у којој су пали сви чланови владарске породице.

Антигон звани Једнооки, један од најспособнијих Александрових војсковођа приближио се остварењу идеје о јединственом царству којим би сам владао, али није успео да наматне послушност целој војсци и да присили остале генерале да признају његову власт. Против њега су се ујединили: Лисмах у Тракији, Селеук у Вавилонији, Птоломеј у Египту и Касандар у Македонији. Они су задали одлучујући ударац Антигону у бици код Ипса у Малој Азији 301. године старе ере, у којој је Антигон погинуо. Овом битком решен је проблем Александровог Царства: оно је престало да постоји као јединствена целина. Распало се на много саставних делова од којих су најважнија три: Сирија, која је обухватала источне територије Александрове монархије и неке области у Малиој Азији; њом су владали Селеукиди; Египат где су владали Птоломејевићи, потомци Птоломеја Лага (Сотера-тај назив је добио јер је спасао Александру живот у борби против Мала и Оксидрацана) и Македонија где су владали Антигониди, потомци Антигона Једнооког.

У Египту и Сирији су "краљеви", како су себе називали сву власт заснивали на освајачком праву као дијадоси - Александрови следбеници. Ослањали су се на најамничку војску.

У Македонији Антигониди су се сматрали законитим наследницима Филипове породице и постепено стекли поверење и подршку народа.

Будући да су ове три династије владале у земљама које су већ биле навикле на апсолутистичку монархију, имале су изгледа да се дуже одрже.

Што се Египта тиче, Александрија је постала кључ Египта и његова престоница. Под Птоломејима Египат је постао значајна поморска сила Средоземља. Птоломејевићи су настојали да египатској трговини обезбеде слободно и пространо тржисте. Оспоравали су Македонији и Сирији право господарења на Егејском мору и стога је стално долазило до сукоба око водећег места у скупини егејских острва. Овај непрекидни рат исцрпљивао је снагу монархија и оне нису могле да спрече јачање децентралистичких сила.

Сирија која је била најхетерогенијег састава распала се 280. године. Од ње се одвајају Јерменија, Понт, Кападокија и Битинија. Око 278.године када су у Малу Азију продрли Келти долази до оцепљења великог дела Мале Азије од монархије Селеукида. Међу ове независне државе спадала је и краљевина Пергам у Мисији. Пергам је од 283. године до 263. године плаћао данак Селеукидама, а од 263. године прогласио потпуну независност.

У Грчкој су најјачи отпор Македонији пружале две институције: Ахејски савез на северу Пелопонеза и Етолски савез у северозападној Грчкој. Ова два савеза су често била у сукобу а Македонија је знала да то вешто користи. Захваљујући овим борбама Родос је прогласио независнист. Постао је једна од највећих лука у Хелади, а његова флота једна од најмоћнијих у хеленистичком свету. Касније се борио против гусарења и осигуравао безбедну пловидбу у Егејском мору.

Тако се у хеленистичком свету у доба Александрових наследника налазио велики број назависних и полузависних држава.Ниједна хеленистичка држава у то доба није обухватала велику територију нити је располагала снажном војском.

Египат је изгубио скоро све стране поседе, Сирија је била раздирана унутрашњим немирима, Македонија ратовала са Ахејским и Етолским савезом. Благостање које је раније владало у светском царству Александра Македонског отишло је у неповрат.

Историјски значај Александра Македонског

Држава коју је Александар освојио није се одржала, распала се на грчко-македонски свет, Египат и Азију.

Александар је био један од највећих освајача у историји и градитељ новог света. У бици је увек био на целу ударне јединице, неустрашив, уливао је својим борцима самопоуздање, сам изврсавао најтежи део задатка. Његов похот у Азију је низ успеха од Граника преко Ипса, Гаугамеле до битке с Пором.

Сраћа је хтела да се у тренутку Александровог доласка на власт на персијском престолу нађе најслабији владар којег су Ахемениди икад имали - Дарије - чије је царство више импоновало своји фантастичним богатством и огромним размерама него војном снагом.

Македонија је била на врхунцу своје моћи, персијска монархија на рубу пропасти - то је била стварност у којој је Александар извршио своје грандиозно дело. Овакве историјске околности су несумњиво много допринеле значају који он има у историји, али без Александовог војничког дара, истрајности и упорности, непоколебљиве вере у победу, без снаге његове личности која је уливала дивљење и љубав човеку ратнику, без таквог Александра историја би свакако имала другачији ток.

Александар је почео да прихвата источњачке обичаје радовао се да чује да његови Македонци сатрапи говоре персијски. Уводио је Персијанце у македонске војне одреде, проглашавао их својим рођацима. Овакви поступци изазвали су незадовољство македонских официра јер су се плашили да ће изубити свог краља. У управи царства било је више Персијанаца него осталих варвара а разлог томе је да су они имали добро изграђен административни апарат, а у цаству таквих размера какво је било Александрово, било је неопходно добрвођење административних послова.

Као владар са неограниченом влашћу он је чинио све да оствари благостање у свом царству. Унапредио је трговину, финансије, привреду. Био је окружен песницима, уметницим, и филозофима, градио је градове, подизао споменике, много важности придавао образовању својих поданика, допринео великом културном развоју Царства. Александар је познат као један од највећих градитеља градова. По предању подигао је 70 градова, а откивено је 16.

Предузимао је велике истраживачке експедиције и на основиу тога појављује се као један од највећих откривача света. Његово доба се по значењу мери са добом откривања Америке. Поред тога што су експедиције имале за циљ повезивања појединих делова Царства ради унапређења трговине, оне су имале и чисто научни карактер. Испитивани су рудници сребра, злата и соли. У Индији Неархова експедиција имала је задатак да ли је Каспијско море отворено или затворено.

Веома значајан резултат Алексндрових освајања било је економско јединство Истока и Запада. Томе је допринело подизање градова и оснивање војних колонија. Градови си подизани на раскрсницама или полазним тачкама караванских путева и врло брзо се развили у важне трговинске центре, а војне колоније на стратешко важним тачкама и биле су ослонац власти.

Од великог значаја за економско сединство царства била је Александрова монетарна политика. Пустио је у оптицај благо из ризница персијских царева. Због великог прилива злата променио се однос сребра и злата. Увео је јединствено важење за златну и среберну валуту. Као новчану јединицу узео је атички новац, а не персијски дарик. Тиме је привреда добила хеленски карактер.

Једна од најзначајнијих тековина Александрових освајања је мешање грчке културе са културом народа Старог Истока. Грчки језик постао је језик администрације, науке и културе. Неке области Царства су потпуно хеленизоване, а и старе источне цивилизације оставиле су траг у грчко–македонском свету. Источна схватања помешала су се са њиховим схватањима и понекад давала нов садржај њиховој култури.

Александарје оставио веома снажан утисак како на савременике тако и на касније генерације. У узрасту у коме је Александар умро, Цезар је био још сасвим непознат. Народна машта прописала му је највећа јуначка дела. Прича о Александру или божанском Искандеру живела је две хиљаде година на 24 језика и у преко 80 верзија.

Александар Велики на Wикимедијиној остави