Wikipedija

Legalizovani četnici

Datum izmjene: 9. jula 2022. u 19:50; autor/autorica: Antidiskriminator (razgovor | doprinosi) (preciznije, deo JVUO nije bio legalizovan)
Ovaj članak se odnosi na oružane formacije u sastavu Srpske državne straže koje su nastale legalizovanjem nekadašnjih pripadnika četničkih odreda JVuO kod marionetske Nedićeve vlade u Srbiji u okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji tokom drugog svetskog rata. Za ostale četničke formacije i širi kontekst v. Četnici

Legalizovani četnici je naziv oružanih formacija u sastavu Srpske državne straže koje su nastale legalizovanjem nekadašnjih pripadnika četničkih odreda - Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) kod marionetske Nedićeve vlade u Srbiji u okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji tokom drugog svetskog rata. Formiranje ovih formacija je počelo u novembru i decembru 1941. godine, a poslednja dva odreda legalizovanih četnika su raspuštena u martu 1943.

Legalizovani četnici

Legalizovani četnici u Srbiji 1942.
Aktivna novembar i decembar 1941. – mart 1943.
Država Kraljevina Jugoslavija Kraljevina Jugoslavija pod okupacijom Sila Osovine
Odanost Nedićeva Srbija
Grana Srpska državna straža
Veličina 20 odreda
Sudjelovanje u borbama Proterivanje partizana iz Srbije u decembru 1941.
Raspuštena mart 1943.
Zapovjednici
Istaknuti
zapovjednici 		Predrag Raković
Miloje Mojsilović
Miloš Glišić
Manojlo Korać
Božidar Ćosović
Mašan Đurović
Mirko Tomašević
Todor Dobrić

Kada je došlo do konačnog sloma ustanka u Srbiji, u dva talasa, prvom tokom novembra i decembra 1941. i drugom početkom 1942. godine, najveći broj pripadnika četničkih jedinica, tj. JVuO (ukupno oko 20 četničkih odreda) legalizovao se kod Vlade Nacionalnog Spasa Milana Nedića, formalno u sastavu Srpske državne straže. Na taj način je deo JVuO uspešno izbegao uništenje tokom ofanzive nemačkih trupa na ustanike za razliku od komunističkih formacija (partizana) koje su bile razbijene i proterane iz Srbije. Legalizacija je imala pozitivne strane u tome što je doprinela da se sačuva ljudstvo i naoružanje dela ustanika, ali je imala i negativne posledice u opadanju borbenog duha i discipline i potpunog odbijanja naređenja dobijenih od strane JVuO za koju su praktično postali neupotrebljivi.

Nakon sloma ustanka došlo je do odmazde za događaje u ustanku koja je u najvećoj meri bila usmerena na partizane i njihove simpatizere. U njihovim surovim progonima su u decembru 1941. aktivno učešće uzeli i odredi legalizovanih četnika koji su hvatali na terenu pripadnike komunističkih formacija i najčešće ih predavali Nemcima koji su ih streljali. Partizanska propaganda je uporno zanemarivala činjenicu da su u pitanju bili legalizovani četnici i neprestano krivila četnike Draže Mihailovića za stradanje partizana i njihovih simpatizera u Srbiji u decembru 1941. Tokom 1942. legalizovani četnici su se sukobljavali i sa ljotićevcima i sa četnicima Draže Mihailovića.

Legalizovani četnici su na osnovu početnih izveštaja o kolaboracionizmu inicijalno bili kritikovani od strane saveznika, ali su kritike uskoro bile potisnute posle izveštaja o aktivnostima ovih jedinica usmerenih protiv formacija sila osovine i ljotićevaca. Britanci su u suštini smatrali "legalizaciju" uspešnom obmanom.

Legalizacija kod Vlade Nacionalnog Spasa u Srbiji

Prvi talas legalizacije u novembru i decembru 1941.

U početku još u decembru [1941. godine] video sam jasno ovo: Ljotićevci naslanjajući se na Nemce imaju za cilj da najpre sa nama sarađuju dok se unište komunisti, pa posle pomoću Nemaca da likvidiraju i našu organizaciju i naše odrede. Uništenje komunista bilo je potrebno i meni i Nemcima i Ljotićevcima, te smo se u ovom poslu složili i postali »saveznici«.[1]

– Izvještaj Predraga Rakovića Draži Mihailoviću iz decembra 1942.

Ovom akcijom je Nedić uspeo da spase sve Mihailovićeve četničke odrede na terenu gde je imala da otpočne velika nemačka vojna akcija i koji su se ovako bili pretvorili u pomoćne trupe srpske vlade. Nedić je smatrao da je potrebno da ostane na terenu živa srpska nacionalna snaga, bez obzira da li su to njegove stvarne pristalice ili pripadnici pokreta otpora Mihailovića. Za pretsednika vlade su to sve bili Srbi koji se bore za opstanak srpskog naroda.[2]

– Stanislav Krakov o legalizaciji Mihailovićevih četnika

Nakon sloma ustanka u Srbiji krajem 1941. dolazi do legalizacije najvećeg dela jedinica četnika pod komandom Draže Mihailovića koja je bila sprovođena u dva talasa. Prvi talas je bio u periodu novembar/decembar 1941. kada su sljedeće četničke jedinice prihvatile legalizaciju kod srpske marionetske vlade:

  • Ljubićki odred pod komandom Rakovića
  • Požeški odred pod komandom Glišića i Ignjatovića
  • Užičko-požeški odred pod komandom Manojla Koraća
  • Crnogorski odred pod komandom Nikole Mladenovića
  • Odredi pod komandom Vojislava Pantelića u Loznici, odred kapetana Radovana Stojanovića, odred Živana Lazovića u beogradskom okrugu, odred kapetana Borivoja Rajkovića u Kosjeriću, Nikole Kalabića i drugi[3][4][5]

Prvi talas legalizacije snaga pod Mihailovićevom komandom uslijedio je nakon sastanka održanog na Ravnoj gori, 30. novembra 1941. godine, kome su, pored samog Mihailovića, prisustvovali komandanti odredâ, uglavnom onih sa područja zapadne Srbije. Činjenica da zapisnik sa samog sastanka nije pronađen i gotovo je izvjesno da nije ni vođen, upućuje na zaključak da je Mihailović instrukciju, tj. naredbu o legalizaciji svojim komandantima prenio usmenim putem. Za sastanak se naknadno saznalo iz sekundarnih izvora, tj. iz svjedočenja prisutnih oficira ili iz depeša upućenih Mihailoviću. Tako je Miloš Glišić (major vojske Kraljevine Jugoslavije, načelnik štaba Požeškog četničkog odreda, kao ratni zločinac osuđen na smrt), na suđenju u vezi sa sastankom četničkih komandanata od 30. novembra, izjavio sljedeće: "Na Ravnoj gori sa Dražom je održano savetovanje komandanata odreda. Na ovom savetovanju Draža je naredio da se stupa u vezu sa Nedićevim odredima, radi popravljanja situacije. Rekao je da odredi i dalje ostaju pod njegovom komandom i da je ovo samo privremeno rešenje."[6][7] Takođe, iz opširnog pisma koje je decembra 1942. kapetan Raković poslao Mihailoviću, može se zaključiti da je sastanak održan krajem novembra 1941.[8][9]

Legalizovani Mihailovićevi četnički odredi postali su dio Nedićevih pomoćnih trupa, sa statusom sličnim onom četničkih odreda Koste Pećanca, koji su se krajem avgusta 1941. pridružili snagama Nedićeve vlade. Jednom naredbom generala Badera, datiranom 10. aprila 1942, svi odredi dobrovoljaca, kao i svi Pećančevi i legalizirani Mihailovićevi četnici stavljeni su pod komandu njemačkih posadnih divizija na raznim područjima. Dati su im specijalni brojevi (D-1 do D-19 dobrovoljačkim jedinicama, C-20 do C-38 »samostalnim četnicima«, tj. legaliziranim Mihailovićevim četnicima i C-39 do C-101 četničkim odredima Koste Pećanca) i njihovu je aktivnost trebalo strogo kontrolirati: dodijeljena su im posebna područja s kojih ne smiju pokrenuti bez njemačkog naređenja; sve operacije ovih jedinica, još uvijek pod Nedićevom komandom, trebalo je unaprijed prijaviti njemačkim oblasnim ili okružnim komandama na čijem su području stacionirane; svi ti odredi moraju prilikom operacija imati njemačkog oficira za vezu; svi zahtjevi za municiju, koji su Nijemcima stizali preko srpske vlade, trebalo je od tada podnositi izravno njemačkoj oblasnoj ili okružnoj komandi kod koje je odred lociran.[10]

Major Manojlo Korać, bivši Pećančev oficir, inače zapovjednik jedne od četničkih kolona za napad na partizanske snage u Užicu, 31. oktobra 1941, nakon legalizacije je postao okružni načelnik u Užicu, a istovremeno je bio komandant Grupe užičko-požeških odreda. U toj, po karakteru i suštini, kvislinškoj formaciji, proljeća 1942. će boraviti i sam Draža Mihailović, kada je odlučio da napusti Srbiju, da bi se uputio za Crnu Goru, gdje će se, pod zaštitom Pavla Đurišića, nalaziti sve do maja 1943. Britanski kapetan Bil Hadson, koga je Mihailović "ostavio na cedilu" prilikom njemačkog udara na Ravnu goru, javlja svojoj centrali u Kairu da "kada je Mihailović krenuo u Crnu Goru rano iduće godine, njegov štab je mogao da nastavi put bez velike teškoće, legalizujući se kao deo Požeškog korpusa."[11][12]

Pored navedenih četničkih odreda, legalizovao se i odred pod komandom majora Ljube Jovanovića Patka, kasnijeg komandanta Timočkog korpusa. Jovanović je postao komandant Srpske državne straže u Zaječaru, gdje su, kao legalni, raspoređeni brojni Mihailovićevi oficiri. Među njima su bili kapetan Vladimir Komarčević (kasnije komandant Kolubarskog korpusa), zatim Neško Nedić, budući komandant Valjevskog korpusa, te poručnik Miloš Radosavljević. Poručnik Toma Aleksić je raspoređen na službu u Zlot, kapetan Mirić u Žagubicu, dok je kapetan Toma Obradović dobio raspored u Knjaževac. U Valjevu su na službi u vojnim formacijama Nedićevog režima bili major Ljubomir Vojteh, komandant Valjevskog četničkog odreda i kapetan Selimir Popović.[13][14]

Krajem 1941. Božidar Ćosović je legalizovao njegov Javorski četnički odred koji je bio preimenovan u Javorski samostalni četnički odred kodnog naziva C-37.[15] Pošto Ćosović nije izvršavao naređenja nadležne njemačke komande, njegov je odred rasformiran jula 1942. godine, ali je Ćosović zadržao oružje, postao ponovo ilegalan i imao brojne oružane sukobe sa okupatorskim snagama, kao i sa Sandžačkom muslimanskom milicijom. Ponašanje pripadnika odreda pod Ćosovićevom komandom je bilo ispod svake kritike, obzirom da je lokalno stanovništvo bilo pljačkano, premlaćivano i ubijano. U nemilosti su bili čak i oficiri SDS-a delegirani u njegovu štabu.[16] Vrhovna komanda JVuO će Ćosovića (kao i Mašana Đurovića, ali i mnoge druge), zbog progona Mihailovićevih četnika za račun okupatora, samovolje i brojnih drugih prestupa, staviti pod slovo "Z" i sredinom 1943. godine će obojica biti likvidirani od strane ravnogorskih četnika. Božidar Ćosović-Javorski je, barem zvanično, pripadao odredima generala Mihailovića znatno duže od Mašana Đurovića.[17]

Jeličko-moravički četnički odred kojim je komandovao Miloje Mojsilović se legalizovao 9. novembra 1941. i od tada nad ovim odredom Draža Mihailović nije imao komandu, a okupaciona vlast je preko svoje štampe navodila ovaj odred kao prvi primer propasti vojske pod Mihailovićevom organizacijom.[18]

Kroz legalizaciju dijela četničkih odreda kod Nedićeve vlade, Mihailovićev pokret je uspješno izbjegao uništenje tokom njemačke ofanzive protiv ustanika, za razliku od komunističkih snaga koje su bile potpuno razbijene i uništene ili protjerane iz Srbije.[19] S jedne strane, Nedić je dobijao nove snage za borbu protiv pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta, a s druge strane, Mihailović je spasavao svoje odrede od uništenja u jeku zime, progona i nemačkih represalija. Udruženim snagama mogli su zavesti četničku strahovladu i iskorenjivanje zaostalih grupa partizana, pojedinaca i njihovih simpatizera i jataka.[20] U proljeće 1942. sjedište JVuO i njihove glavne aktivnosti su bili prenijeti u Crnu Goru i Bosnu, dok je u Srbiji ostalo oko 20 legalizovanih četničkih odreda u službi Nedićeve vlade.[21] Pored legalizovanih četnika, na terenu su i dalje postojali i ilegalni četnički odredi pod komandom Račića, Keserovića, Piletića i drugih a koje su Nemci progonili.[22]

Drugi talas legalizacije početkom 1942.

 
Nemački okupator za vreme vršenja smotre legalnih četnika u Srbiji.

Tokom drugog talasa legalizacije koji se desio početkom 1942. marionetska vlada u Srbiji je čak osnivala nove četničke odrede kao već legalizovane, kao Ribnički odred u Valjevskom kraju.[23]

Najveći broj četničkih odreda legalizovanih u drugom talasu je prvo bio ilegalan i pod komandom Draže Mihailovića, a zatim legalizovan.

Požeški četnički odred pod komandom majora Miloša Glišića je bio preimenovan u Sandžački vojni četnički odred kada je bio legalizovan kod Vlade nacionalnog spasa.[24]

Ilegalni Suvoplaninski četnički odred pod komandom Mašana Đurovića sa 520 vojnika je bio legalizovan i preimenovan u Ibarski četnički odred kodnog naziva C-54 i bio je sastavljen od nekoliko bataljona čije je sedište bilo prvo u Raškoj, a zatim u Jošaničkoj Banji.[25] Broj vojnika koji su pripadali ovom odredu je narastao na više od 1.200 vojnika i oficira do početka 1942.[26] Tokom februara i marta 1942. godine, Draža Mihailović je sa Đurovićem vodio veoma žustru prepisku.[27] Pri štabu vojvode Đurovića u Raškoj, angažovan je bio i artiljerijski poručnik (kasnije kapetan) Dragor Pavlović, komandant Deževske brigade JVuO, koji se u Ibarskom četničkom odredu legalizovao krajem 1941.[28] Đurović je, 1. juna 1942. godine, uhvatio britanskog kapetana Kristija Lorensa (Christie Lawrence), četničkog poručnika Dimitrija Cvetkovića i još nekolicinu četnika, odveo ih za Beograd, te predao Njemcima.[29][30] Do avgusta 1942, Njemci su u potpunosti ustrojili Ibarski četnički odred, koji je tada brojao tačno 1000 ljudi - 90 oficira i 910 podoficira i boraca. Njemački bezbjedonosni organi bilježe da Đurović pod svojom komandom ima "najveću naoružanu jedinicu u srpskom prostoru", tj. u okupiranoj Srbiji.[31] Odred je pokrivao prostor studeničkog, deževskog i kosovskomitrovačkog sreza.

Golijsko-Sjenički četnički odred pod komandom poručnika Mirka Tomaševića je bio legalizovan i pripojen Ibarskom četničkom odredu kao njegov Peti bataljon.[32]

Takođe, legalizovan je bio i Kolašinski četnički odred pod komandom vojvode Todora Dobrića, sastavljen od izbeglica iz Ibarskog Kolašina.[33]

Iz izvještaja kvislinške administracije može se nazrijeti obim legalizacije četničkih odreda. Naime, žandarmerijski major Milan Kalabić, načelnik Okruga kragujevačkog 14. februara 1942, navodi da se u oružanim odredima Vlade narodnog spasa na području Šumadije „nalazi poglavito ono ljudstvo koje je bilo ili naklonjeno pukovniku Mihailoviću, ili je aktivno učestvovalo u njegovim odredima. Naročito je velik broj oficira. Postoje i čitavi odredi koji su kompletni prešli iz organizacije Draže Mihailovića u Srpsku oružanu silu“. Ističe se kako Mihailovićevi četnici imaju ličnu mržnju protiv partizana, te da "stupaju u borbu protiv komunista sa naročitom strašću".[34][35]

Iz još jednog dopisa upućenog iz načelstva kragujevačkog okruga, ovoga puta iz juna 1942. godine, jasno se vidi do koje mjere su legalizovani ravnogorski četnici bili integrisani u kolaboracionističke oružane formacije. Naime, u izvještaju se navode podaci o štabu koji je bio smješten u manastiru Voljavči, a koji je oformio Nikola Kalabić sa nekolicinom oficira iz Šumadije: "U jednoj kolibi nalazi se radio-stanica; tu se nalaze oficiri - major Palošević, kapetan Dušan Smiljanić, kapetan Marko Muzikravić, potporučnik Živadin Pavlović i Nikola Kalabić. Sa sobom imaju oko 30 vojnika koji vrše kurirsku službu, brinu se za bezbednost i nabavku namirnica; na dan 14. juna održan je u pomenutoj kolibi sastanak, konferencija delegata iz svih okolnih odreda Srpske državne straže (SDS) koji su uglavnom bili ranije u sastavu odmetničkog odreda D. Mihailovića".[36][37]

Legalizovani četnici su formalno bili u sastavu Srpske državne straže sve do decembra 1942.[38] Naredbom generala Paula Badera, nemačkog opunomoćenog komandanta u Srbiji, izdatom 10. aprila 1942. legalizovani četnici su stavljeni pod komandu nemačkih posadnih divizija na pojedinim područjima, a prilikom svake operacije su bili u obavezi da imaju nemačke oficire za vezu dok su municiju dobijali direktno od Nemaca, a ne od Nedića.[39] Konačno, u Baderovoj izjavi od 7. decembra 1942. se navodi: "Oko 10.000 četnika se borilo na našoj strani".[40][41]

Legalizacija partizana

Izvestan broj partizana je po slomu ustanka takođe bio legalizovan u odredima Milana Nedića, a najviše u odredima Dimitrija Ljotića zbog čega će se kasnije dodatno rasplamsati građanski rat.[42] Pojedini pripadnici partizanskih jedinica su se stavili i u direktnu službu Nemaca sa kojima su učestvovali u akcijama otkrivanja ilegalnih četnika Draže Mihailovića.[43] Broj četnika i civila koji su na ovaj način izgubili život nije nikada konačno utvrđen. Samo u Takovu je aktivnostima ove grupe Nemcima predato 300 i u smrt oterano preko 300 pristalica Draže Mihailovića.[44]

Borbeno angažovanje legalizovanih četnika

Progon i hvatanje partizana i njihovih simpatizera

Glavni članak: Zločini četnika nad partizanima u Srbiji 1941.
 
Legalizovani četnici Budimira Bosiljčića sprovode Stevana Borotu i Josifa Majera na pogubljenje

Legalizovani četnici su tokom decembra 1941. surovo progonili partizanske formacije iz Srbije.[45] Legalizovani četnici su zarobili Momčila Radosavljevića, prvog komandanta Čačanskog partizanskog odreda i Ratka Mitrovića, političkog komesara tog odreda i predali su ih okupatorima koji su ih streljali, dok su Radoslava Azanjca, sekretara okružnog komiteta SKOJ-a za Čačak, legalizovani četnici zarobili i streljali.[46] Miroljuba Matijevića koji je takođe bio sekretar OK SKOJ-a za Čačak su legalizovani četnici zarobili i predali Nemcima koji su ga streljali u logoru na Banjici.[47] Legalizovani četnici su zarobili i Milana Batu Jankovića, istaknutog čačanskog komunistu koji je bio predsednik Odbora za borbu protiv pete kolone u Čačku 1941. godine, da bi ga zatim usmrtili.[48] Legalizovani četnici su predali okupatorima 449 zarobljenih partizana i njihovih pristalica iz čačanskog kraja, koje su ovi nakon toga likvidirali.[49][50]

Legalizovani četnici Požeškog četničkog odreda pod komandom Manojla Koraća su 18. i 19. decembra 1941. godine uhvatili 30 poimenice poznatih boraca Ariljskog bataljona i predali ih Nemcima, koji su zarobljenike streljali u Užicu 28. decembra iste godine.[51][52] Žandarmerijski major Korać, čovjek od Mihailovićevog povjerenja, čiju će komandu priznavati sve do hapšenja u decembru 1942. godine, istovremeno je bio i Pećančev okružni vojvoda. U izvještaju koji je uputio Nedićevoj vladi 23. novembra iste godine, sumira svoje rezultate iz prethodnih deset mjeseci, otkako je na čelu okruga Užičkog: "Od kada sam 5. januara 1942. godine Pećančevim dekretom postavljen za okružnog komandanta četničkih odreda uhapšeno je 1195 političkih krivaca, od toga streljano 92, predato Nemcima radi streljanja u Beogradu 50 lica, upućeno u koncentracioni logor u Beogradu 414 lica."[53]

Četnici vojvode Budimira Bosiljčića, koji je priznavao komandu Koste Pećanca, uhvatili su krajem 1941. i početkom 1942. godine veći broj partizana u Tamnavi i predali ih Nemcima. Poznata su imena 19 partizana, stanovnika tamnavskih sela, koji su ubijeni u nemačkim logorima u Norveškoj, koje su uhvatili Bosiljčićevi četnici. Najveći broj (5) bili su stanovnici Banjana, sela u kome je živeo Bosiljčić. Bosiljčićevi četnici su marta 1943. u selu Brgulama kod Uba uhvatili šestočlanu jevrejsku porodicu koja je pobegla iz Beograda kako bi izbegla odvođenje u logor. Uhapšeni Jevreji su predati Nemcima. Bosiljčić je 1943. pristupio JVuO i imenovan je za oficira pri štabu Valjevskog korpusa.[54]

Legalizovani četnici na području Kraljeva, Ušća i Raške početkom decembra 1941. započeli su hvatanje boraca Kraljevačkog i Kopaoničkog partizanskog odreda. Zarobljeni partizani su predavani Pećančevom vojvodi Mašanu Đuroviću koji je organizovao dva sprovođenja zarobljenika i njihovu predaju Nemcima u Nišu. Prva grupa brojala je 24 zarobljenika i sprovedena je 15. decembra, dok je druga grupa brojala 48 zarobljenika i sprovedena je 19. decembra. Zarobljeni partizani postali su zatočenici nemačkog logora na Crvenom krstu u Nišu. Većina je stradala tokom 1942. godine, dok je manji deo uspeo da preživi proboj iz logora 12. februara 1942.[55][56]

Sve u svemu, od kraja novembra 1941. do proljeća 1942, širom zapadne, sjeverozapadne i centralne Srbije, legalizovani ravnogorski četnici su učestvovali, samostalno ili u saradnji sa četničkim odredima i grupama koje su prethodnih mjeseci prihvatile ingerenciju kvislinške vlade, u pravom lovu na partizane, kao i na njihove pomagače i simpatizere. Na ovaj način uhvaćeno je nekoliko hiljada ljudi. Ubrzo po zarobljavanju, četnici su strijeljali više stotina partizana, dok su većinu predali njemačkom okupatoru.[57]

Sukobi sa ljotićevcima

Ubrzo po legalizaciji započeli su sukobi između ilegalnih četnika sa legalizovanim četnicima i ljotićevcima. Krajem maja 1942. u blizini Čačka, Predrag Raković je organizovao napad na Budimira Nikića i njegovu pratnju, kojom prilikom je Nikić ranjen, dok su četvorica njegovih saradnika ubijeni.[58] Krajem juna 1942. još jedan pripadnik ljotićevaca, sveštenik Dragutin Bulić je bio napadnut i ubijen od strane četnika pod Rakovićevom komandom na pijaci u Čačku.[59]

U isto vrijeme, u Gornjem Milanovcu se desio sličan događaj. Poslije odlaska majora Milana Kalabića (koji je bio dio ilegalne strukture JVuO, ali istovremeno i načelnik okruga, tj. pod ingerencijom Nedićeve vlade; otac Nikole Kalabića) sa oko 200 ljudi pod svojom komandom u Požarevac, u grad je došao kapetan Rajko Terzić. Počev od aprila 1942, Terzić je hapsio pripadnike i simpatizere ilegalnih četnika i prosljeđivao ih Njemcima koji su ih ubijali ili slali u koncentracione logore u Njemačkoj. Ilegalni četnici su se ubrzo osvetili i ubili Terzića u njegovoj kancelariji.[60] Prema nekim nepotvrđenim navodima, Terzić će posthumno od strane Njemaca biti odlikovan ordenom "Gvozdenog krsta".

Raspuštanje

Nemačke vojne i obaveštajne strukture su uspele da shvate suštinu procesa legalizacije dok je Abwehr uključio proces legalizacije u njegovu analizu situacije u Srbiji objavljenu u decembru 1941. Već 20. decembra 1941. u Abwehru shvataju i primećuju da ostaci poraženih Mihailovićevih četničkih grupacija pokušavaju da se pridruže Pećančevim četnicima pa zato insistiraju da "sve Mihailovićeve pristalice treba tretirati kao pobunjenike i nikako drugačije".[61]

Nemački general August Majsner je bio sumnjičav prema legalizovanim četnicima još od kada je došao u Srbiju početkom 1942. Mnogi legalizovani četnički odredi su se u suštini ponašali kao ilegalni četnici, a neki su čak i pripojili sebi novoosnovane legalne četničke odrede.[62] Pošto su Nemci očekivali da bi Saveznici mogli da organizuju invaziju svojih trupa na jugoslovensku obalu Jadranskog mora, odlučili su da u drugoj polovini 1942. godine razoružaju legalizovane četnike, kako one Mihailovićeve, tako i Pećančeve.[63]

Zbog toga su njemačke okupacione vlasti organizovale njihovo razoružavanje, zarobljavanje ili ponovno naoružavanje drugačijim oružjem. Ponovno naoružavanje je bilo organizovano tako da su Nemci oduzimali četnicima njihovo oružje koje je koristilo standardnu municiju i zamenjivali ga oružjem sa nestandardnom municijom koja kada se potroši jedino može da se nabavi od Nemaca. Neke četničke jedinice su bile jednostavno razoružane i raspuštene, a neke razoružane i odvedene u koncentracioni logor na Starom Sajmištu ili u Mathauzuen.[64]

Posljednja dva legalizovana četnička odreda (Pećančev kojim je komandovao Mašan Đurović i Mihailovićev pod komandom potpukovnika Momčila Matića) bila su raspuštena sredinom marta 1943. godine.[65][66] Ukupno je oko 12.000 legaliziranih Pećančevih i Mihailovićevih četnika bilo raspušteno, mnogo njihovih oficira uhapšeno, te poslano u zarobljeničke logore u Njemačkoj.

Tumačenja

Posleratna propaganda je uporno isticala da su za stradanje partizana u decembru 1941. krivi četnici Draže Mihailovića, uprkos činjenici da odgovornost leži na komandantima i jedinicama koje su se legalizovale kod Milana Nedića, ili grupe koje su bile nezavisne od Mihailovića poput one pod komandom Bože Javorca.[67]

Stanislav Krakov u emigraciji piše: „Nedić je po svaku cenu hteo da spase Mihailovićeve odrede u Zapadnoj Srbiji od uništenja prilikom nemačke ofanzive. Već i ranije, on je bio u kontaktu s većinom baš tih četničkih komandanata u Zapadnoj Srbiji, jer ih je snabdevao oružjem i municijom u njihovoj borbi protiv komunista, te je tu vrlo brzo i efikasno bio postignut sporazum između Nedićevih i Mihailovićevih oficira. Svi četnički odredi na ugroženom terenu imali su da se u roku od nekoliko dana pre početka nemačke akcije «legalizuju», tj. da se stave Nediću na raspoloženje, stvarno ili fiktivno, te da se vode kao njegove jedinice; da budu snabdevene njegovim objavama i da, isto kao i ljudstvo oružanih odreda, odnosno dobrovoljci, primaju sve potrebe u municiji, hrani i novcu od predsednika srpske vlade.“[68]

U početku su izveštaji o kolaboracionizmu "legalizovanih" četnika izazvali kritike koje su ubrzo potisnute posle aktivnosti ovih jedinica usmerenih protiv formacija sila Osovine i dobrovoljaca Dimitrija Ljotića.[69] Na suđenju, Mihailović je isticao da je odobrio legalizaciju nekih četničkih jedinica kao najbolji način da se infiltriraju u snage Sila osovine.[70] Britanci su u suštini smatrali "legalizaciju" uspešnom obmanom.[71]

U septembru 1942. Zaharije Ostojić referiše Mihailoviću i obrazlaže pozitivne i negativne posledice legalizacije ističući da je sa jedne strane legalizacijom spašeno ljudstvo i oružje, ali sa druge strane je do značajnog opadanja borbenog duha i discipline legalizovanih jedinica koje uopšte ne izvršavaju naređenja organa JVuO za koju su "potpuno izgubljeni".[72] Naime, prema Ostojićevim navodima, došlo je do toga da je "borbeni duh opao, disciplina takođe. Plate su donele kocku i pijančenja, starešinama su se osladili Nedićevi činovi", a nisu bili retki ni "prijateljstva ni lumperaj sa okupatorom."[73]

Reference

  1. ↑ Извештај Раковића Михаиловићу од децембра 1942, - Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XIV (четнички документи), књига 1, Војноиздавачки завод, Београд arhivirano 7. marta 2012. na sajtu Wayback Machine, Приступљено 24. 4. 2013.
  2. ↑ Станислав Краков, Генерал Милан Недић, Књига прва: На оштрици ножа, Минхен, Штампарија Искра, 1963, стр. 281
  3. ↑ (Borković 1979a, p. 270)
  4. ↑ (Petranović 1992, p. 271)
  5. ↑ (Dimitrijević 2020, p. 122)
  6. ↑ Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom, Stenografske beleške, Beograd, 1946, str. 68
  7. ↑ (Borković 1979a, p. 267)
  8. ↑ Zbornik NOR-a, XIV/1, Beograd, 1981, str. 766-767
  9. ↑ (Radanović 2015, p. 61)
  10. ↑ (Tomasevich 1979, p. 183-184)
  11. ↑ Zbornik NOR-a, XIV/1, str. 55
  12. ↑ (Stupar 2015, p. 124)
  13. ↑ Zbornik NOR-a, XIV/1, str. 232
  14. ↑ (Stupar 2015, p. 124-125)
  15. ↑ (Живковић 2017, p. 374)
  16. ↑ (Живковић 2017, p. 375)
  17. ↑ (Живковић 2017, p. 1040-1041)
  18. ↑ Давидовић & Тимотијевић 2006: str. 413
  19. ↑ (Dear & Foot 1995, p. 1299): "By partially 'legalizing' itself with the Nedic regime, it had managed to escape destruction in the German offensive which chased the Partisans out of Serbia"
  20. ↑ (Petranović 1992, p. 271)
  21. ↑ Tokovi revolucije. Institut za istoriju radničkog pokreta Srbije. 1986. str. 294. »У пролеће 1942. седиште четничке организације и деловања пребачено је у Црну Гору и Босну. У Србији је остало око 20 легализованих четничких одреда у служби Недићеве владе.« 
  22. ↑ (Petranović 1997, p. 231)
  23. ↑ (Dimitrijević 2020, p. 121)
  24. ↑ (Живковић 2017, p. XXV): "... Додајмо и да се легализовани четнички одред мајора Глишића, при влади Mилана Недића, такође звао „Санџачки војни четнички одред“ "
  25. ↑ (Живковић 2017, pp. 260, 371)
  26. ↑ (Живковић 2017, p. 371)
  27. ↑ https://www.rastko.rs/istorija/delo/13229
  28. ↑ (Живковић 2017, p. 380)
  29. ↑ Zbornik NOR-a, XIV, knj. 1, str. 438
  30. ↑ (Stupar 2015, p. 274)
  31. ↑ Istorijski arhiv Beograda, BDS, Đ-334, Mašan Đurović, 41–42.
  32. ↑ (Живковић 2017, p. 371)
  33. ↑ (Живковић 2017, p. 374)
  34. ↑ Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta (knjiga I), Beograd 1999., str. 213-215
  35. ↑ http://www.yuhistorija.com/serbian/drugi_sr_txt01c4.html
  36. ↑ Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta (knjiga I), Beograd 1999., str. 220
  37. ↑ (Томанић 2017, p. 112)
  38. ↑ (Seton-Watson 1961, p. 126):"...and operated with the title of 'legal Chetniks' until December 1942, when they were formally incorporated into Nedic's own armed forces."
  39. ↑ Србија у кризи, Михајло Марковић, Пешић и Синови, 2010, str. 250
  40. ↑ Arhiv VII, NAW-N-T-312, r. 468, s. 8057753-56
  41. ↑ (Stupar 2015, p. 126)
  42. ↑ ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ У ЧАЧАНСКОМ КРАЈУ - СУПРОТСТАВЉЕНА ТУМАЧЕЊА, ЗБОРНИК РАДОВА НАРОДНОГ МУЗЕЈА XXXV, Горан ДАВИДОВИЋ, Милош ТИМОТИЈЕВИЋ, 2005, 199 - 249 str
  43. ↑ ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ У ЧАЧАНСКОМ КРАЈУ - СУПРОТСТАВЉЕНА ТУМАЧЕЊА, ЗБОРНИК РАДОВА НАРОДНОГ МУЗЕЈА XXXV, Горан ДАВИДОВИЋ, Милош ТИМОТИЈЕВИЋ, 2005, 199 - 249 str
  44. ↑ ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ У ЧАЧАНСКОМ КРАЈУ - СУПРОТСТАВЉЕНА ТУМАЧЕЊА, ЗБОРНИК РАДОВА НАРОДНОГ МУЗЕЈА XXXV, Горан ДАВИДОВИЋ, Милош ТИМОТИЈЕВИЋ, 2005, 199 - 249 str
  45. ↑ Давидовић & Тимотијевић 2006: str. 13
  46. ↑ Давидовић & Тимотијевић 2006: str. 34, 55, 67
  47. ↑ Давидовић & Тимотијевић 2006: str. 70
  48. ↑ Давидовић & Тимотијевић 2006: str. 156
  49. ↑ Давидовић & Тимотијевић 2006: str. 436
  50. ↑ Радисав С. Недовић, Пантелија М. Васовић, Затамњена истина, Чачак, 2006., стр. 124-151.
  51. ↑ Arhiv Jugoslavije, DK, 110, f. 411, s. 691-922
  52. ↑ (Radanović 2015, p. 66)
  53. ↑ http://istorijanisa.wikidot.com/rame-uz-rame-sa-nemackim-oruzanim-odredima
  54. ↑ (Radanović 2015, p. 66)
  55. ↑ Miroslav M. Milovanović, Nemački koncentracioni logor na Crvenom krstu u Nišu i streljanja na Bubnju, Beograd-Niš, 1983, str. 102-103
  56. ↑ (Radanović 2015, p. 66-67)
  57. ↑ http://www.yuhistorija.com/serbian/drugi_sr_txt01c4.html
  58. ↑ (Dimitrijević 2020, p. 167)
  59. ↑ (Dimitrijević 2020, p. 167)
  60. ↑ (Dimitrijević 2020, p. 167)
  61. ↑ (Dimitrijević 2020, p. 122)
  62. ↑ (Dimitrijević 2020, p. 192)
  63. ↑ (Đuković 1982, p. 54): "Кад су у другој половини 1942. године разоружани четници Косте Пећанца и легализовани четници Драже Михаиловића, ..."
  64. ↑ (Dimitrijević 2020, p. 193)
  65. ↑ (Tomasevich 1979, p. 184)
  66. ↑ (Kazimirović 1995, p. 994): "Последња два легализована Михаиловићева одреда распуштена су у марту 1943. године."
  67. ↑ ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ У ЧАЧАНСКОМ КРАЈУ - СУПРОТСТАВЉЕНА ТУМАЧЕЊА, ЗБОРНИК РАДОВА НАРОДНОГ МУЗЕЈА XXXV, Горан ДАВИДОВИЋ, Милош ТИМОТИЈЕВИЋ, 2005, 199 - 249 str
  68. ↑ (Краков 1963, p. 280)
  69. ↑ (Đuretić 1993, p. 304): "The reports about the collaborationism in Serbia were through the "legalized" units (with Nedic) received, at the beginning, with criticism, to be soon suppressed by the anti-fascist "assertion" of these forces fighting against Ljotic's volunteers."
  70. ↑ (Heilbrunn 1956, p. 117): ".. Mihailovitch pointed out that he approved of legalization as the best means for infiltration"
  71. ↑ (Wheeler 1980, p. 282): "As is apparent from the admiring tone of Hudson's despatch, he - and the British in general - tended to regard "legalization" as a good ruse."
  72. ↑ Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavija, Vojnoistorijski institut, 1981, str 601
  73. ↑ Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta (knjiga I), Beograd 1999., str. 222.

Izvori

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Legalizovani_četnici&oldid=41258575